Rešenje Ustavnog suda o inicijativama za ocenu ustavnosti Zakona o prijavljivanju oduzete imovine

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Propisivanje prekluzivnog roka za prijavu i uslova evidentiranja nije neustavno niti diskriminatorno, već predstavlja legitimnu meru zakonodavca u pripremi za donošenje zakona o restituciji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-277/2009
22.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 1. i 2. i čl. 6. do 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ("Službeni glasnik RS", broj 45/05).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuje se inicijativa za ocenu saglasnosti Zakona iz tačke 1. sa Zakonom o opštem upravnom postupku.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnete su dve inicijative za ocenu saglasnosti odredaba čl. 1. i 2. i čl. 6. do 10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine ("Službeni glasnik RS", broj 45/05) sa Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U inicijativama se navodi da su navedene odredbe Zakona "diskriminatorske", jer jednom delu građana uskraćuju mogućnost evidentiranja i vraćanja imovine i "dele građane na one koji su se po ovom zakonu evidentirali i one koji to nisu učinili iz raznih razloga". Ističe se da je odredba člana 1. Zakona neprecizna i nepotpuna, jer ne nabraja taksativno sve propise i akte na osnovu kojih je imovina oduzimana i da Zakon ne propisuje kriterijume za utvrđivanje tržišne vrednosti ili pravične naknade i ne određuje šta se smatra drugim imovinskim pravima. Ukazuje se da usled faktičke nemogućnosti dokazivanja pravnog osnova oduzimanja imovine lice može izgubiti pravo na povraćaj, kao i da je nepotrebno obavezivati građane da dokazuju opštepoznate činjenice. Po mišljenju inicijatora, odredba člana 9. stav 2. Zakona prejudicira buduće rešenje, jer iz procesa povraćaja imovine isključuje građane koji se nisu evidentirali u propisanom roku, a odredba člana 10. Zakona dovodi u povlašćen položaj crkve i verske zajednice. U inicijativama se posebno ističe da je odredba člana 8. Zakona nesaglasna sa članom 36. stav 1. Ustava i da je protivurečna sama sebi, jer se podnošenje zahteva za povraćaj imovine ne može usloviti podnošenjem prijave za evidentiranje oduzete imovine, a da se ne zna kako će biti uređen postupak vraćanja i obeštećenja nekim budućim posebnim zakonom čije se donošenje nagoveštava. Navodi se da su odredbe člana 8. i člana 9. stav 2. Zakona nesaglasne i sa članom 3. Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (zakonitosti, zaštite prava građana i zaštite javnog interesa, istine, saslušanja stranke i ocene dokaza).

Ustavnom sudu je podnet i zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona.

U odgovoru Zakonodavnog odbora Narodne skupštine navodi se da osporene odredbe Zakona nisu u suprotnosti sa Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, uz obrazloženje da je nakon Drugog svetskog rata izvršeno oduzimanje privatne imovine velikog obima i njeno prevođenje u državnu, kasnije društvenu svojinu, pa je zakonodavac ocenio da je, 60 godina od sprovođenja ovih mera, teško sagledati obim, vrstu, stanje, pravni status i druge elemente u vezi oduzete imovine, odnosno da je neophodno da se prethodno izvrši njeno evidentiranje i procena. Prijavljivanje i evidentiranje oduzete imovine imalo je za cilj da se sagledaju veličina i vrsta imovine koja se potražuje i da se proceni njena vrednost, što je neophodna pretpostavka za donošenje posebnog zakona, koji će urediti prava u pogledu povraćaja ili obeštećenja za oduzetu imovinu. Stoga se zaključuje da obaveza prijavljivanja oduzete imovine, po svojoj prirodi, ne predstavlja akt diskriminacije, već meru koju država sprovodi radi rešavanja pitanja vraćanja te imovine. U odgovoru se, takođe, ukazuje da se o pravima bivših vlasnika ne bi moglo govoriti neposredno u kontekstu primene odredaba o pravu na neometano uživanje imovine, koje garantuju Evropska konvencija i Ustav Republike Srbije, jer se radi o oduzimanju prava svojine koje je najvećim delom izvršeno pre nego što je Evropska konvencija usvojena i stupila na snagu, i pre važećeg Ustava. Ističe se da u vreme usvajanja osporenog Zakona, rešavanje ovog pitanja nije predstavljalo pravnu obavezu Republike Srbije već je, pre svega, predstavljalo moralnu i političku obavezu koja proizlazi iz opredeljenja za izgradnju demokratskog društva zasnovanog na tržišnoj ekonomiji, ljudskim pravima i slobodama i pravnoj državi. Odredbama čl. 1. i 2. Zakona, prema navodima iz odgovora, obuhvaćeni su svi oblici oduzimanja imovine bez naknade i na najširi način je definisan predmet prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine, pa stoga one nemaju diskriminatorski karakter, niti krše prava pojedinih kategorija bivših vlasnika. Takođe, imajući u vidu potrebu da se sagledavanje strukture, obima i vrednosti oduzete imovine izvrši u razumnom roku, zakonodavac smatra da je opravdano članom 6. Zakona utvrdio rok u kome se može izvršiti prijavljivanje oduzete imovine. Pored toga, obrazlaže se da je, u cilju otklanjanja posledica oslanjanja isključivo na javne evidencije nepokretnosti i prava na njima, a s obzirom na veliki protek vremena od oduzimanja imovine i brojne promene koje su u međuvremenu nastupile, kako u pogledu imovine, tako i zainteresovanih lica, kao i sprečavanja podnošenja proizvoljnih prijava oduzete imovine, propisana obaveza podnošenja odgovarajućih dokaza uz prijavu. Podnošenje prijave oduzete imovine, u smislu člana 8. Zakona, po mišljenju Zakonodavnog odbora, ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom, a pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine, odnosno obeštećenja za oduzetu imovinu, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje tog prava urediće se posebnim zakonom. Ova rešenja se zasnivaju na potrebi da se zakon koji će urediti prava bivših vlasnika i postupak za njihovo ostvarivanje, "s obzirom na velike obaveze koje on povlači za državu i njegovu ekonomsku i socijalnu težinu, donese u predvidljivom okruženju, što znači da buduća zakonska rešenja treba da proizađu iz procena izvršenih na osnovu prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine". Po oceni Zakonodavnog odbora, odredba člana 10. Zakona ne predstavlja kršenje odredaba Ustava i Evropske konvencije o zabrani diskriminacije, jer je pravo zakonodavca da se, u skladu sa ocenom objektivnih mogućnosti države, opredeli da li će prava bivših vlasnika urediti jednim ili sa više posebnih zakona, te da ih donese sukcesivno, što ne znači da prava drugih grupa bivših vlasnika neće biti regulisana na adekvatan način.

Osporeni Zakon bio je predmet ocene Ustavnog suda u Odluci IU-256/2005 od 23. februara 2006. godine kojom je odbijen predlog i nije prihvaćena inicijativa za utvrđivanje neustavnosti čl. 1-3. i čl. 6-10. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Ocenu ustavnosti osporenog zakona Ustavni sud je vršio u odnosu na Ustav iz 1990. godine, pa kako je u 2006. godini usvojen novi Ustav stekle su se procesne pretpostavke za postupanje Ustavnog suda po inicijativama koje su podnete nakon njegovog stupanja na snagu.

Prema članu 112. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), postupci pred Ustavnim sudom započeti pre dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine (član 1.). Imovinom, u smislu ovog zakona, smatra se pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava (član 2.). Prijava iz člana 3. ovog zakona može se podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine (član 6.). Direkcija vodi evidenciju o prijavljenoj imovini, na osnovu podataka sadržanih u prijavi iz člana 3. ovog zakona i podataka kojima raspolažu državni organi, organi i organizacije jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i drugi organi i organizacije (član 7.). Podnošenje prijave oduzete imovine, u smislu ovog zakona, ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom (član 8.). Pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediće se posebnim zakonom, a zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona (član 9.). Vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediće se posebnim zakonom (član 10. Zakona).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu, da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (član 86. st. 1. do 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine, kao i druge odnose od interesa za Republiku, u skladu s Ustavom (član 97. tač. 7. i 17.).

Evropskom Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.) i da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.). Članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava i da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni. Članom 1. Protokola 12 uz Konvenciju predviđeno je da će se svako pravo koje zakon propisuje ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu (stava 1.) i da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1. ovog člana (stav 2.).

Iz izloženog, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da Ustav Republike Srbije ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi denacionalizaciju (restituciju), a takvo pravo ne jemči ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konvencija garantuje pravo nesmetanog uživanja imovine, koje podrazumeva i zabranu oduzimanja, odnosno ograničavanja prava svojine i drugih imovinskih prava po bilo kom osnovu bez naknade. Kako se Konvencija ne primenjuje retroaktivno, njome se stoga ne utvrđuje obaveza države u pogledu povrede prava svojine koja je mogla nastati pre njenog stupanja na snagu. Pojam imovine u smislu odredaba Konvencije, obuhvata ne samo pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima i ulaganja na njima, već i potraživanje na osnovu koga se ima legitimno očekivanje da se može steći efektivno uživanje nekog imovinskog prava. Međutim, ove odredbe Konvencije garantuju prava samo u odnosu na postojeću imovinu i ne uključuju pravo na sticanje imovine, jer imovina ne postoji sve dok se nad njom ne može uspostaviti potraživanje. Nada da će se priznati staro imovinsko pravo, koje se već duži vremenski period nije moglo efektivno uživati, ne predstavlja imovinu u smislu odredaba navedene Konvencije. Za ostvarivanje prava po navedenim odredbama Konvencije potrebno je da postoji "makar legitimno očekivanje" da će određeno imovinsko pravo moći da bude realizovano, a legitimno očekivanje postoji tek kada država ugovornica propiše uslove pod kojima će se to očekivanje ostvariti, pri čemu države ugovornice nisu ograničene u pogledu propisivanja uslova pod kojim će vraćati imovinu, koja im je preneta pre nego što su ratifikovale Konvenciju.

Pravni osnov za uređivanje ove materije sadržan je u odredbama Ustava koje garantuju osnovna ljudska prava, kao i u odredbama koje utvrđuju ovlašćenje zakonodavca da uređuje oblast imovinskopravnih odnosa. Saglasno odredbama člana 97. stav 1. tač. 7. i 17. Ustava, zakonom se uređuju, pored ostalog, svojinski, obligacioni odnosi i zaštita svih oblika svojine, a to znači i uređivanje sticanja i prestanka prava svojine, kao i promene svojinskih odnosa u skladu sa ustavnim odredbama kojima su uređeni osnovni principi tih odnosa. Član 86. Ustava određuje da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (stav 2.), kao i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (stav 3.). Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj originernim načinom sticanja svojine – aktom države (zakonom, podzakonskim aktom ili pojedinačnim aktom) može, aktom države (u ovom slučaju zakonom), promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon.

Ustavni sud je utvrdio da su osporenim odredbama člana 1. Zakona, u okviru navedenog ustavnog ovlašćenja, određeni osnovi oduzimanja imovine koja se prijavljuje i evidentira, pri čemu su neki osnovi bliže određeni, ali je ostavljena mogućnost prijavljivanja i imovine oduzete po drugim osnovima. Na ovaj način zakonodavac se, umesto taksativnog nabrajanja propisa, opredelio za jedan opštiji pristup koji, pored navedenih osnova, obuhvata i druge slučajeve oduzimanja imovine, te stoga Ustavni sud nalazi da osporeno zakonsko rešenje ne prejudicira buduća zakonska rešenja, niti vrši diskriminaciju građana, već dovodi u isti položaj sva fizička lica kojima je nakon određenog datuma, aktom državne vlasti oduzeta imovina. Ustavni sud ukazuje da je opredeljenje zakonodavca da predmet evidentiranja bude imovina oduzeta posle 9. marta 1945. godine, u domenu ovlašćenja zakonodavca da određena pitanja uređuje u skladu sa svojom zakonodavnom politikom, te u tom smislu navodi inicijatora da je Zakon trebalo da obuhvati i raniji period, ne mogu biti predmet ocene Ustavnog suda, jer Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da odlučuje o celishodnosti pojedinih zakonskih rešenja.

Osporena odredba člana 2. Zakona koja definiše pojam imovine u smislu ovog Zakona, i to određivanjem da se pod imovinom smatra pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava, bez taksativnog navođenja koja su to druga imovinska prava, po oceni Ustavnog suda, ne dovodi u pitanje ostvarivanje principa jednakosti iz člana 21. Ustava, jer osporena zakonska odredba ne isključuje mogućnost povraćaja bilo kog imovinskog prava oduzetog u označenom periodu. Ustavni sud nalazi da je Zakonom izdvojeno pravo svojine kao najvažnije pravo na stvari, ali je istovremeno ostavljena mogućnost prijavljivanja i evidentiranja i svih drugih imovinskih prava.

Razmatrajući osporene odredbe čl. 6. i 8. i člana 9. stav 2. Zakona, koje propisuju rok za podnošenje prijave oduzete imovine, a što je uslov za buduće podnošenje zahteva za povraćaj imovine u skladu sa posebnim zakonom, Ustavni sud je ocenio da je uređivanje uslova i načina sticanja, prestanka, pa i vraćanja prava svojine i drugih imovinskih prava, u domenu ustavne nadležnosti zakonodavnog organa utvrđene članom 97. tačka 7. Ustava, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Propisivanje rokova, kao i njihovog pravnog dejstva, jedan je od osnovnih elemenata za uređivanje sticanja i gubitka određenog prava, a utvrđivanje prekluzivnog roka u osporenom zakonu primereno je cilju zbog kojeg je Zakon donet – da se u propisanom roku konačno identifikuje i utvrdi vrednost oduzete imovine čiji se povraćaj potražuje. Ustavni sud je utvrdio da osporenim odredbama Zakona nije povređen princip jednakosti iz člana 21. Ustava, jer pod istim uslovima i u istim rokovima daju prava svim fizičkim licima kojima je ranije oduzeta imovina da tu imovinu prijave, radi njenog evidentiranja po odredbama ovog zakona, a u cilju ostvarivanja prava na povraćaj. Razlozi osporavanja prema kojima navedene zakonske odredbe prejudiciraju uređivanje uslova i načina povraćaja oduzete imovine posebnim zakonom, ne predstavljaju osnov za utvrđivanje neustavnosti odredaba čl. 6. i 8. i član 9. stav 2. Zakona. Po oceni Suda, neosnovano je pozivanje inicijatora na povredu principa ravnopravnosti između fizičkih i pravnih lica, jer Ustav ne poznaje princip jednakosti kao opšti, apstraktni pojam koji se u svakoj pravnoj situaciji podjednako odnosi na sve pravne subjekte, već garantuje jednakost u okviru iste kategorije pravnih subjekata, odnosno iste vrste prava, a član 36. Ustava svim pravnim subjektima jemči jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja (stav 1.), kao i pravo svakog na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Ustavni sud je iz navoda inicijatora utvrdio da se osporena odredba člana 7. Zakona, koja određuje osnove i način vođenja evidencija o prijavljenoj imovini, osporava sa stanovišta opravdanosti navedenih zakonskih rešenja. Imajući to u vidu, Sud konstatuje da, u smislu člana 167. Ustava, nije nadležan da se upušta u ocenu celishodnosti određenih zakonskih rešenja, a da sa druge strane, osporena odredba nije nesaglasna sa ustavnim ovlašćenjima zakonodavca, niti Ustavom zajemčenim pravima građana.

Odredbama člana 9. stav 1. i člana 10. Zakona, prema kojima će se pravni osnov i postupak po zahtevu za povraćaj imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom, po oceni Suda, ne konstituišu se prava, već one predstavljaju norme deklaratornog karaktera, kojima se upućuje na donošenje posebnog zakona kojim će se propisati uslovi i način ostvarivanja prava na povraćaj oduzete imovine.

Kako Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje međusobnu saglasnost zakona, to je inicijativa kojom je osporena saglasnost odredba ovog zakona sa Zakonom o opštem upravnom postupku odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.

Pošto je Sud doneo konačnu odluku o ustavnosti osporenih odredaba Zakona, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu tih odredaba je odbacio, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na izloženo, na osnovu člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 1. tačka 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o inicijativama za ocenu ustavnosti Zakona o prijavljivanju oduzete imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti