Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredbe o prestanku naknade plate

Kratak pregled

Ustavni sud odbija predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe zakona kojom prestaje pravo funkcionera na naknadu plate sticanjem uslova za penziju. Sud nalazi da ova mera socijalne zaštite prestaje kad postoji drugi izvor prihoda, te ne predstavlja diskriminaciju po osnovu pola.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-293/2016
22.06.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 56. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06-ispravka, 115/06-ispravka, 101/07, 99/10, 108/13 i 99 /14).

O b r a z l o ž e nj e

Predlogom ovlašćenog predlagača pokrenut je postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 56. stav 2. Zakona navedenog u izreci. Predlagač navodi da se osporenom odredbom Zakona ženama određene starosne dobi, bivšim funkcionerima, koje za razliku od muškaraca ispunjavaju uslove za sticanje prava na starosnu penziju pre navršenih 65 godina života, uskraćuje pravo da, po prestanku funkcije, naknadu plate primaju u trajanju od tri meseca, odnosno i duže od tri meseca, s obzirom na to da prema osporenoj odredbi, ovo pravo prestaje ispunjavanjem uslov a za sticanj e prava na penziju . Po mišljenju predlagača, time su bivši funkcioneri stavljeni u nejednak položaj na osnovu pola, zbog čega je osporena zakonska odredba nesaglasna sa odredbama člana 4. stav 1, čl. 18, 20. i 21, člana 69. st. 2. i 3. i člana 194. st. 3. i 5. Ustava , a u suprotnosti je i sa odredbom člana 11. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.

Predlagač smatra, sa jedne strane, da se osporena odredba suštinski odnosi samo na žene , iako njome nisu eksplicitno navedene razlike u pravima između muškaraca i žena, te da je, stoga, u pitanju posredna diskriminacija i, sa druge strane, da odredbe člana 56. Zakona imaju zakoniti cilj, ali da sredstva za postizanje tog cilja moraju biti primerena i nužna i da mora postojati srazmernost između mere koja je preduzeta i cilja koji se tom merom želi postići (da se obezbedi naknada plate u periodu od tri meseca po prestanku funkcije, za koje vreme se očekuje da će bivši funkcioneri pronaći druge izvore prihoda), a da je u konkretnom slučaju evidentno da ova srazmera ne postoji, s obzirom na to da ova mera (osporena odredba stava 2. člana 56. Zakona) u praksi očigledno dovodi do stavljanja bivših funkcionera u nejednak položaj na osnovu njihovog pola.

Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , utvrdio da je o dredbama člana 56. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06-ispravka, 115/06-ispravka, 101/07, 99/10, 108/13 i 99 /14) propisano da d o stupanja na snagu zakona kojim će se urediti plate funkcionera, lice kome prestane funkcija u organu Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave na koju je izabrano, postavljeno ili imenovano, uključujući i lice koje prema posebnim propisima ima položaj funkcionera (u daljem tekstu: bivši funkcioner) ima pravo na naknadu plate tri meseca od dana kada mu je prestala funkcija, a u visini plate koju je imao na dan prestanka funkcije (stav 1 .), kao i da p ravo na naknadu plate prestaje pre proteka roka od tri meseca ako bivši funkcioner zasnuje radni odnos ili stekne pravo na penziju, a može biti produženo za još tri meseca ako u ta tri meseca stiče pravo na penziju ( osporeni stav 2.).

Odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na koje predlagač osporava ustavnost odredbe člana 56. stav 2. Zakona, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, a da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18 .); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 2 0.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. st. 2. i 3 .); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, a da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 3. i 5 .).

Odredbama člana 11. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (Zakon o ratifikaciji Konvencije objavljen je u „Službenom listu SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 11/81), u odnosu na koje je predlagač takođe tražio utvrđivanje nesaglasnosti osporene odredbe, predviđeno je da države članice preduzimaju sve podesne mere radi eliminisanja diskriminacije žena u oblasti zapošljavanja kako bi se na osnovi ravnopravnosti muškaraca i žena obezbedila jednaka prava, uz posebno navođenje pojedinih mera kojima se postavljeni cilj ostvaruje (stav 1.), zatim da države članice preduzimaju odgovarajuće mere radi sprečavanja diskriminacije žena zbog stupanja u brak ili materinstva i obezbeđivanja njihovog stvarnog prava na rad, takođe uz navođenje pojedinih od ovih mera (stav 2.) i, konačno, predviđeno je da se mere zakonske zaštite koje se odnose na pitanja obuhvaćena u ovom članu periodično preispituju, u svetlu naučnih i tehnoloških saznanja, i prema potrebi revidiraju, ukidaju ili produžuju (stav 3.).

Razmatrajući osnovanost navoda predlagača , Ustavni sud je pošao od zajemčenog ljudskog prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava, koj im se, u odredbi stava 3, utvrđuje da zaposleni, u skladu sa zakonom, ima pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je ustavotvorac uređivanje prava iz oblasti socijalne zaštite, među kojima je i pravo na naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti, prepustio zakonodavcu. To dalje znači da se zakonom uređuju uslov i i način ostvarivanja tog prava , njegovo trajanje, kao i prestanak prava. Po nalaženju Suda, pravo funkcionera na naknadu plate po prestanku funkcije predstavlja meru socijalne zaštite koja po svojoj prirodi odgovara pravu na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti, a koja treba da bivšim nosiocima funkcija koji su po osnovu rada u organu ostvarivali pravo na platu , za određeno vreme i pod određenim uslovima, obezbedi socijalnu sigurnost po prestanku funkcije. Izneto shvatanje Suda potvrđuje i to što prema odredbi člana 67. stav 1. tačka 3. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10 i 38/15) , pravo na novčanu naknadu po odredbama tog zakona može da ostvari izabrano, imenovano i post avljeno lice kome je prestala funkcija, ukoliko nije , u skladu sa zakonom, ostvar ilo pravo na mirovanje radnog odnosa ili na naknadu plate. Ustavni sud konstatuje da podneti predlog ne sadrži navod e kojim bi se argumentovala nesaglasnost osporene zakonske odredbe sa osnovnim načelima ostvarivanja zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 18. i 20. Ustava, ali, nezavisno od toga, Sud nalazi da je potrebno da, polazeći od prethodno izloženog, ukaže da je Ustavom izričito utvrđeno da se prava iz oblasti socijalne zaštite uređuju zakonom, iz čega sledi da nema ustavnopravnog osnova za osporavanje saglasnosti odredbe člana 56. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika sa načelom o neposrednoj primeni zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 18. Ustava, niti sa načelom o dopuštenom ograničenju zajemčenih ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava. Takođe, vezano za zahtev predlagača da Ustavni sud utvrdi nesaglasnost osporene odredbe Zakona sa odredbama člana 69. st. 2. i 3. Ustava, kojima je, kako je već navedeno, predviđeno da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (stav 2.) i da z aposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (stav 3.), Sud naglašava da se odredbe stava 2. člana 69. Ustava i stava 3. istog člana, u delu koji predviđa zakonsko uređivanje prava na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, ne mogu dovesti u pravnu vezu sa institutom koji je predlogom osporen, a da odredba stava 3. člana 69. Ustava, u delu kojim je predviđeno da zaposleni, u skladu sa zakonom , ima pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, upravo predstavlja ustavni osnov koji omogućava da se pravo na naknadu plate bivšem funkcioneru uopšte predvidi i uredi zakonom, te ne postoji ratio osporavanja zakonskog rešenja u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Budući da se navodima podnetog predloga zapravo isključivo obrazlaže povreda načela zabrane diskriminacije po osnovu pola, i to kako sa stanovišta načela iz člana 21. Ustava, tako i obaveza države da, saglasno članu 11. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, preduzima odgovarajuće mere radi eliminisanja diskriminacije žena, Ustavni sud je detaljno ispitivao osnovanost ovih navoda. U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 69. stav 1. Ustava utvrđena opšta svrha ustavnog jemstva socijalne zaštite u Republici Srbiji, koja se ogleda u neophodnoj društvenoj pomoći radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća. Jedan vid te pomoći društva ispoljava se i kroz pravo na naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti. Iako je nesporno da, uslovno rečeno „ciljna grupa“, ovog vida socijalne zaštite svakako nisu primarno bivši nosioci funkcija, zakonodavac je, prelaznim rešenjem Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, uredio pravo na naknadu plate po prestanku funkcije ovoj kategoriji lica, koja su prava po osnovu rada, među kojima je i pravo na platu, ostvarivala u organu u kome su obavljala funkciju. Navedeno pravo, načelno, proističe iz obaveznog osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koje je uređeno Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Tim zakonom je propisano da je obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti (u daljem tekstu: obavezno osiguranje) deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana kojim se obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, na načelima obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti, kao i da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, i to: 1. novčana naknada; 2. zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa zakonom; 3. druga prava u skladu sa zakonom (član 64.). Odredbama člana 67. istog zakona propisano je po kojim sve osnovima nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja i, kao što je Ustavni sud već prethodno istakao, prestanak funkcije izabranih, imenovanih i postavljenih lica, jeste jedan od osnova da lice ostvari pravo na novčanu naknadu na način i pod uslovima predviđenim ovim zakonom, ukoliko, u skladu sa nekim drugim zakonom, nije ostvarilo pravo na naknadu plate ili na mirovanje radnog odnosa.

Dakle, odredbe člana 56. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika predstavljaju taj „drugi zakon“ kojim je zakonodavac, kao posebnu mer u socijalne zaštite jedne kategorije lica – bivših funkcionera , propisao pravo na naknadu plate u visini plate na dan prestanka funkcije, koje se ostvaruje tri meseca po prestanku funkcije, ali pod uslovom da lice u tom periodu ne zasnuje radni odnos ili ne stekne pravo na penziju. U protivnom, pravo na naknadu prestaje. Izuzetno, pravo se može produžiti za još tri meseca, ako se u ovom periodu stiče pravo na penziju . Iz prirode samog prava na naknadu plate, ustanovljenog kao mere socijalne zaštite, po shvatanju Ustavnog suda, logično proističu i propisani razlozi za prestanak tog prava. Nastupanjem jednog od propisanih slučajeva, bilo da je to zasnivanje radnog odnosa ili sticanje prava na penziju, iscrpljuj u se cilj i svrha ustanovljenog prava, jer su se stekli uslovi da lice socijalnu sigurnost ostvari putem drugog prihoda. Od tog trenutka, po shvatanju Ustavnog suda, prestaje razumno opravdanje i legitimni interes da se bivšem funkcioner u isplaćuje naknada plate na teret javnih prihoda. Ustavni sud posebno ističe da, saglasno odredbama člana 76. tačka 2. u vezi člana 88. stav 1. tač. 2. i 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , i pravo na novčanu naknadu za slučaj privremene nezaposlenosti koje se ostvaruje prema odredbama tog zakona, prestaje, između ostalog, zasnivanjem radnog odnosa ili ispunjenjem uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, odnosno ostvarivanjem prava na porodičnu ili invalidsku penziju.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da iz pravne prirode naknade plate po prestanku funkcije, koju i sam predlagač vezuje za zajemčeno pravo iz člana 69. Ustava, proizlazi da se ona obezbeđuje samo licu kome je neophodna društvena pomoć u vidu određenog oblika socijalne zaštite. Stoga pravo na naknadu plate bivšim funkcionerima, kao i drugim nezaposlenim licima, pripada samo u slučaju da je licu neophodna društvena pomoć i traje do isteka zakonom propisanog perioda ili do nastupanja nekog od razloga koji imaju za posledicu prestanak potrebe za ovim vidom zaštite. Zasnivanjem radnog odnosa, jednako kao i ispunjenjem zakonskih uslova za sticanje prava na bilo koju vrstu penzije (a ne samo starosne) , svaki bivši funkcioner, bez obzira na pol, ima mogućnost da ostvari sredstva za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, čime prestaje potreba za neophodnom društvenom pomoći iz člana 69. stav 1. Ustava, a koju država pruža iz javnih prihoda.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud ocenjuje da nisu osnovani navodi predlagača da se osporenom zakonskom odredbom uvodi posredna diskriminacija žena bivših funkcionera, budući da , kako se obrazlaže, pravo na naknadu prestaje sticanjem uslova za penziju, a prema članu 19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju osiguranik žena, pod uslovima propisanim tim zakonom, stiče pravo na starosnu penziju i pre navršenih 65 godina života, što je jedan od opštih uslova za sticanje prava na starosnu penziju za osobe oba pola, jer „sticanje prava na starosnu penziju za žene ne znači istovremeno da će žena to pravo i da koristi, već je to stvar njene lične odluke“, pošto „žena može da bude u radnom odnosu do svoje 65 godine života kada joj po sili zakona prestaje radni odnos i nakon toga ona može otići u starosnu penziju, pod istim uslovima koji važe i za muškarce“, te „to faktički znači da je ženama ukinuto pravo izbora kada će zaista otići u starosnu penziju…, odnosno bivše funkcionerke određenog starosnog doba neće ostvariti pravo na naknadu plate u periodu od tri meseca od dana kada im je prestala funkcija za razliku od muškarca istog starosnog doba ili još starijih, koji još uvek nisu ostvarili pravo na odlazak u starosnu penziju“. Sud, pri tome, primećuje da se navodi o diskriminaciji obrazlažu isključivo pozivanjem na zakonske odredbe o sticanju prava na starosnu penziju, mada zakonodavac ostvarivanje i prestanak ove naknade uslovljava sticanjem prava na bilo koju a ne samo starosnu penziju, te nema utemeljenja zaključak predlagača da se propisano ograničenje suštinski odnosi samo na bivše funkcionere ženskog pola. Polazeći od pravne prirode propisane naknade i svega prethodno izloženog, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da osporena odredba člana 56. stav 2. Zakona predstavlja bilo koji, posredni ili neposredni, vid diskriminacije bivših funkcionera po osnovu pola (član 21. Ustava). Ustavni sud posebno naglašava da kako ni za predlagača nije sporno da je cilj propisivanja naknade plate po prestanku funkcije da bivši funkcioner „pronađe druge izvore prihoda (zaposlenjem ili penzionisanjem)“, to se sa ustavnopravnog stanovišta ne može dovesti u pitanje srazmernost „predviđene mere“ u situaciji kada bivši funkcioner, odmah po prestanku funkcije ili u propisanom roku, ima mogućnost da ostvari druge izvore prihoda, jer je nesporno da svako lice koje je steklo pravo na penziju, objektivno ima mogućnost da ostvarivanjem tog prava stekne „drugi izvor prihoda“. U tom smislu, Ustavni sud ističe da osporena zakonska odredba sve bivše funkcionere, bez obzira na pol, stavlja u jednak položaj, jer za ostvarivanje prava na naknadu plate , odnosno prestanak tog prava, ne može biti pravno relevantn o ni starosno dob a, ni pol bivšeg funkcionera, niti okolnost da li bivši funkcioner želi ili ne želi da ostvari stečeno pravo na penziju, niti, pak, da li uopšte želi da zasnuje novi radni odnos, već isključivo to da li bivši funkcioner ima mogućnost da u skladu sa odgovarajućim zakonskim propisima stekne drugi izvor prihoda – bilo zaradu, odnosno platu (zasnivanjem radnog odnosa), bilo penziju (ostvarivanjem stečenog prava na penziju).

Konačno, budući da su i prema Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, kojim se na sistemsk i način uređuju prava u slučaju privremene nezaposlenosti , i prema članu 56. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, istovetni osnovi prestanka prava na naknadu , te da bivši funkcioneri , štaviše, imaju mogućnost izbora po kom od tih zakona će ostvariti pravo na naknadu po prestanku funkcije, Ustavni sud ocenjuje da je neosnovan zahtev iznet u podnetom predlogu da se neustavnost osporene odredbe utvrdi u odnosu na načelo jedinstva pravnog por etka iz člana 4. stav 1. Ustava.

Saglasno prethodno iznetim ocenama, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi predlagača o nesaglasnosti odredbe člana 56. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika sa odredbama člana 4. stav 1, čl. 18, 20. i 21, člana 69. st. 2. i 3. i člana 194. stav 3. Ustava.

U odnosu na istaknutu nesaglasnost osporene zakonske odredbe sa obavezama koje je Republika Srbija preuzela članom 11. potvrđenog međunarodnog ugovora – Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (u daljem tekstu: Konvencija) , Ustavni sud ukazuje na sledeće. Jedina odredba člana 11. Konvencije koja bi se mogla dovesti u vezu sa pitanjem koje se uređuje osporenim zakonskim rešenjem je odredba stava 1. alineja (e), kojom je, kao jedna od podesnih mera koje države članice treba da preduzmu radi eliminisanja diskriminacije žena u oblasti zapošljavanja , predviđeno da se ženama obezbedi jednako pravo na socijalnu zaštitu, posebno u slučaju odlaska u penziju, nezaposlenosti, bolesti, invalidnosti, starosti i druge nesposobnosti za rad, kao i pravo na plaćeno odsustvo. Sud konstatuje da se navedena, kao ni ostale odredbe člana 11. Konvencije ne odnose na obezbeđivanje prava bivšim funkcionerima, ali da se obaveza države članice da obezbedi jednako pravo ženama na socijalnu zaštitu, posebno u slučaju nezaposlenosti, posredno, proteže i na obezbeđivanje prava po prestanku funkcije, u slučaju da je žena funkcioner prethodno, po osnovu obavljanja funkcije, ostvarivala pravo na platu. Sud posebno naglašava da se podnetim predlogom osporena odredba pogrešno dovodi u vezu sa jednakim pravom na socijalnu zaštitu u slučaju odlaska u penziju, jer je pravo na naknadu plate po prestanku funkcije (kao i opšte pravo na novčanu naknadu nezaposlenom licu) pravo za slučaj nezaposlenosti čije je izvorište u obaveznom osiguranju za slučaj nezaposlenosti, a ne pravo koje proističe iz obaveznog penzijskog osiguranja. Naime, jednaka socijalna zaštita „u slučaju odlaska u penziju“, kako se navodi u Konvenciji, znači, primera radi, da država članica treba da predvidi da se na isti način utvrđuje visina pripadajuće penzije muškarcima i ženama, da iznos minimalne ili maksimalne penzije bude jednak i za muškarce i za žene, itd. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je osporenom zakonskom odredbom bivšim funkcionerima oba pola obezbeđena ista vrsta i isti nivo socijalne zaštite u slučaju nezaposlenosti zbog prestanka funkcije na koju su bili izabrani, imenovani ili postavljeni, kao i da je obim te zaštite srazmeran svrsi zbog koje se ustanovljava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju o nesaglasnosti člana 56. stav 2. Zakona sa odredbama člana 11. Konvencije, a time ni za utvrđivanje neustavnosti osporene odredbe u odnosu na član 194. stav 5. Ustava.

Konačno, budući da se u predlogu navodi da „Opšta preporuka Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena br. 27 o starijim ženama i zaštiti njihovih ljudskih prava, u paragrafu 42. napominje da su države potpisnice obavezne da obezbede da starosna granica za odlazak u penziju u javnom i privatnom sektoru nije diskriminatorna za žene“, Ustavni sud ukazuje da, sa jedne strane, označeni dokument nije precizno interpretiran, jer opšte preporuke Komiteta UN za eliminaciju diskriminacije žena nemaju pravno obavezujuću snagu, te ni Opštom preporukom broj 27 nije mogla biti ustanovljena bilo kakva obaveza država. Naime, članom 21. Konvencije je predviđeno da Komitet (za eliminaciju diskriminacije žena), preko Ekonomskog i Socijalnog saveta, svake godine izveštava Generalnu skupštinu (UN) o svom radu i može davati predloge i opšte preporuke na osnovu razmotrenih izveštaja i informacija koje je primio od država članica, da se takvi predlozi i opšte preporuke unose u izveštaj Komiteta, zajedno sa eventualnim primedbama država članica, kao i da izveštaje Komiteta generalni sekretar (UN) dostavlja Komisiji za položaj žena, radi informisanja. Sa druge strane , Ustavni sud konstatuje da se preporuka o tome da starosna granica za odlazak u penziju u javnom i privatnom sektoru ne bude diskriminatorna za žene, ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporene odredbe Zakona , kao ni, generalno, sa zakonskim rešenjima u oblasti penzijskog osiguranja, jer u pravnom sistemu Republike Srbije ne postoji, niti je postojala, razlika u pogledu starosne granice za odlazak u penziju u zavisnosti od toga da li je osiguranik žena penzijski staž ostvarila u javnom ili privatnom sektoru.

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 56. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 14) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredbe o prestanku naknade plate

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti