Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom, jer isključuje povrede pri dolasku i odlasku sa posla iz pojma povrede na radu.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-314/2011
18.10.2012.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je
O D L U K U
Utvrđuje se da odredba člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 109/05, 106/06 i 57/11) nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.
O b r a z l o ž e nj e
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 109/05, 106/06 i 57/11). U inicijativi se navodi da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 57/11) uvedena izmena ovog zakona u smislu da se, pod povredom na radu ne smatraju povrede pri dolasku i odlasku sa rada kao i profesionalna oboljenja, a da se pre navedene izmene Zakona, povreda na radu utvrđivala u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji sadrže rešenje prema kome se, pod povredom na radu smatraju povrede pri odlasku i dolasku na rad. Inicijator ističe da je pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad ljudsko pravo, zajemčeno Ustavom, a prilikom njegovog regulisanja mora se imati u vidu sistem zakona, jer Ustav na to upućuje u članu 69. stav 3. Ustava kada određuje da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, u skladu sa zakonom. U tom smislu, Zakonom o obligacionim odnosima ustanovljena su pravila o uzročnosti između nastale štete i njene naknade, a inicijator smatra da postoji uzročna veza između obavljanja posla i povrede koja se dogodi pri dolasku i odlasku sa posla, jer je zaposleni ugovorom o radu obavezan da dođe na posao u određeno vreme, a još je direktnija uzročna veza između obavljanja posla i profesionalnog oboljenja. Osporenom odredbom Zakona, po mišljenju inicijatora, krši se i ustavni princip jednakosti građana iz člana 21. Ustava, jer, kad su u pitanju povrede pri dolasku i odlasku sa rada, Zakon o zdravstvenom osiguranju ne priznaje pravo na novčanu naknadu, dok Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, u članu 22. stav 3. istu činjenicu tretira drugačije i priznaje u ovim slučajevima pravo na invalidsku penziju i pravo na naknadu za telesno oštećenje. Stoga, inicijator smatra da je osporena odredba člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju nesaglasna sa odredbama člana 21. i člana 69. stav 3. Ustava.
Polazeći od razloga osporavanja navedene odredbe Zakona, kao i odgovarajućih odredaba Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, na sednici održanoj 28. juna 2012. godine, doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 109/05, 106/06 i 57/11). Rešenje o pokretanju postupka Ustavni sud je dostavio Narodnoj skupštini na odgovor, na osnovu člana 33. stav 1. i člana 107. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ). Pošto u ostavljenom roku Narodna skupština nije dostavila odgovor, Sud je nastavio postupak, na osnovu odredbe člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
U sprovedenom postupku pred Ustavnim sudom, utvrđeno je da su Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 57/11), koji je stupio na snagu 8. avgusta 2011. godine, izmenjene odredbe člana 33. st. 4. do 6. Zakona o zdravstvenom osiguranju , te da je navedenim izmenama člana 33. Zakona u stavu 5. predviđeno da se pod povredom na radu u smislu stava 4. ovog člana ne podrazumevaju profesionalna oboljenja, kao i povrede pri dolasku, odnosno povratku sa posla.
Za ocenu ustavnosti osporene odredbe člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju od značaja su i odredbe istog zakona koje su u vezi sa o vom odredbom, kojima je predviđeno : da p ravo na zdravstvenu zaštitu u slučaju povrede na radu ili profesionalne bolesti obuhvata zdravstvenu zaštitu u slučaju nastanka povrede na radu ili profesionalne bolesti koja se obezbeđuje na primarnom, sekundarnom i tercijernom nivou, da se zdravstvena zaštita iz st. 1. i 2. ovog člana pruža na način da sačuva, povrati ili unapredi zdravstveno stanje osiguranog lica i njegovu sposobnost da radi i zadovolji svoje lične potrebe u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, da je povreda na radu, u smislu ovog zakona, svaka povreda, oboljenje ili smrt nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti osiguranika koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu, da se pod profesionalnim oboljenjem u smislu ovog zakona podrazumeva oboljenje nastalo usled duže izloženosti štetnostima nastalim na radnom mestu (član 33. st. 2, 3, 4. i 6.); da naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad pripada osiguranicima iz člana 73. ovog zakona, ako je zdravstveno stanje osiguranika, odnosno člana njegove uže porodice takvo da je osiguranik sprečen za rad iz razloga propisanih ovim zakonom, bez obzira na isplatioca naknade zarade, i to ako j e, pored ostalog, privremeno sprečen za rad usled profesionalne bolesti ili povrede na radu (član 74. stav 1. tačka 2)); da visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i iz sredstava poslodavca, u slučajevima iz člana 74. stav 1. tač. 2) i 6) ovog zakona iznosi 100% od osnova za naknadu zarade (član 96. stav 2.).
Ustavom Republike Srbije je utvrđeno : da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju, da se Ustavom j emče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim me đunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom i da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. st. 2. i 3.); da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da p otvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 4. i 5.).
Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 121 o davanjima za slučaj nesreća na poslu i profesionalnih bolesti, koja je ratifikovana Uredbom Saveznog izvršnog veća od 8. jula 1964. godine ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 27/70) je predviđeno: da n acionalno zakonodavstvo u vezi sa davanjima za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih bolesti treba da štiti sve zaposlene ( uključujući učenike u privredi) u privatnom i javnom sektoru, podrazumevajući zadruge i u slučaju smrti hranioca porodice, propisane kategorije korisnika (član 4. stav 1.); da osigurani slučajevi treba da obuhvataju sledeće slučajeve ako su nastali zbog nesreća na poslu ili profesionalne bolesti, i to - a) bolesno stanje, b) nesposobnost za rad koja je nastala zbog takvog bolesnog stanja i koja povlači gubitak zarade onako kako je definisano nacionalnim zakonodavstvom, c) potpuni gubitak sposobnosti za privređivanje ili delimičan gubitak sposobnosti za privređivanje iznad propisanog stepena kada je verovatno da će ovaj gubitak potpun ili delimičan, biti trajan, ili odgovarajuće smanjenje fizičkog integriteta, d) gubitak sredstava za izdržavanje usled smrti hranioca porodice za propisane kategorije korisnika (član 6.); da s vaka članica treba da propiše definiciju " nesreće na poslu" koja će sadržavati uslove u kojima se nesreća prilikom dolaska i odlaska sa posla smatra kao nesreća na poslu i treba da u svojim izveštajima u vezi sa primenom ove konvencije koje podnosi saglasno članu 22. Ustava MOR, specificira izraze ove definicije (član 7. stav 1.) .
Polazeći od toga da je država, ratifikovanjem Konvencije međunarodne organizacije rada broj 121 o davanjima za slučaj nesreća na poslu i profesionalnih bolesti, preuzela obavezu da u svom zakonodavstvu propiše o sigurane slučajeve ako su nastali zbog nesreća na poslu ili profesionalne bolesti, navedene u članu 6. Konvencije, kao i da, prema odredbi člana 7. stav 1. Konvencije propiše definiciju " nesreće na poslu" koja će sadržavati uslove u kojima se nesreća prilikom dolaska i odlaska sa posla smatra kao nesreća na poslu, a da je odredbom člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano, suprotno odredbi člana 7. stav 1. Konvencije, da se pod povredom na radu u smislu stava 4. ovog člana ne podrazumevaju profesionalna oboljenja, kao i povrede pri dolasku, odnosno povratku sa posla , Ustavni sud je ocenio da je osporena odredba Zakona nesaglasna sa odredbom člana 7. stav 1. Konvencije, a samim tim i sa odredbama člana 194. st. 4. i 5. Ustava, kojima je predviđeno da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da z akoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42a stav 1 tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju navedenog u izreci prestaje da važ i danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević