Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti člana 24. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Sud je utvrdio da je zakonodavac imao ustavno ovlašćenje da propiše obavezu poslodavaca da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-315/2011
09.02.2012.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti člana 24. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“, broj 36/09).
O b r a z l o ž e nj e
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i „zakonitosti“ člana 24. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“, broj 36/09). U inicijativi se navodi da se osporenom odredbom Zakona, kojom je propisana obaveza poslodavca da, u zavisnosti od broja zaposlenih, ima u radnom odnosu određen broj osoba sa invaliditetom, suprotno odredbama člana 21, 82, 84. i 91. Ustava Republike Srbije, uvodi obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a da se, pri tom, ne vodi računa o delatnosti poslodavca i stečenim pravima ulaganjem kapitala na osnovu zakona.
U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom donela Narodna skupština Republike Srbije, na Četvrtoj sednici prvog redovnog zasedanja u 2009. godini, 13. maja 2009. godine. Zakon je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ , broj 36 od 15. maja 2009. godine i stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja, osim odredaba čl. 24. i 29. ovog zakona, koje su počele da se primenjuju protekom roka od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Prema odredbama člana 1. Zakona, ovim zakonom uređuju se: podsticaji za zapošljavanje radi stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada; procena radnih sposobnosti; profesionalna rehabilitacija; obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom; uslovi za osnivanje i obavljanje delatnosti preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i drugih posebnih oblika zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom; druga pitanja od značaja za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Osporenim članom 24. Zakona propisano je: da obaveza zapošljavanja, u smislu ovog zakona, jeste obaveza svakog poslodavca koje ima najmanje 20 zaposlenih da ima u radnom odnosu određeni broj osoba sa invaliditetom (stav 1.); da je poslodavac, koji ima od 20 do 49 zaposlenih, dužan da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom (stav 2.); da je poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom i na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom (stav 3.).
Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje je tražena ocena ustavnosti osporene odredbe Zakona, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta , te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.) ; da ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine, da je Republika Srbija jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba, rada, kapitala i usluga, kao i da se uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca (član 82.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu, da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja, da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona ne mogu zakonom biti umanjena, kao i da su strana lica izjednačena na tržištu sa domaćim (član 84.); da se sredstva iz kojih se finansiraju nadležnosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju iz poreza i drugih prihoda utvrđenih zakonom, a obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika (član 91.).
Za ocenu ustavnosti osporene odredbe Zakona, po oceni Ustavnog suda, od značaja su i odredbe Ustava kojima je utvrđeno: da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 5.); da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom (član 69. stav 4.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, sistem u oblasti zapošljavanja i boračke i invalidske zaštite (član 97. tač. 8. i 10.); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. stav 3.).
Polazeći od izloženog, a posebno odredaba člana 97. tač. 8. i 10. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da je zakonodavni organ bio Ustavom ovlašćen da svojim propisom stvori zakonske pretpostavke za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na trižište rada, kao i za socijalno uključivanje osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života, a sve u cilju poboljšanja uslova života ove kategorije stanovništva. U granicama navedenih ustavnih ovlašćenja je i propisivanje obaveze poslodavca da, u zavisnosti od broja zaposlenih, zaposli određen broj osoba sa invaliditetom na način kako je to propisano u osporenom članu Zakona. Osnovni cilj osporene zakonske norme je, po oceni Ustavnog suda, namera da se smanji broj nezaposlenih lica sa invaliditetom i spreči evenutalno otpuštanje ovih trenutno zaposlenih lica.
Ustavni sud posebno ukazuje da su važeći Zakonom propisane i različite mogućnosti za oslobađanje od obaveze zapošljavanja, odnosno: da novoosnovani poslodavac nema ovu obavezu u trajanju od 24 meseca od dana otpočinjanja delatnosti (član 25.); da se poslodavac koji učestvuje u finansiranju zarada za osobe sa invaliditetom u preduzeću za profesinalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom ili socijalnom preduzeću i organizacije oslobađa obaveze zapošljavanja onog broja osoba sa invaliditetom čije zarade finansira (član 26.); da se poslodavac oslobađa obaveze zapošljavanja jedne osobe sa invaliditetom ako izvrši finansijske obaveze iz ugovora o poslovno – tehničkoj saradnji, kupovini proizvoda ili vršenju usluga u postupcima javne ili druge nabavke sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom (član 27.). Ova oslobađanja od obaveza zapošljavanja uvedena su sa ciljem da bi se poslodavcima pružilo više modoliteta za ispunjenje obaveze zapošljavanja navedenih lica , a u skladu sa njihovim potrebama i trenutnim mogućnostima.
Neprihvatljivi su navodi podnosioca inicijative da se osporenim odredbama Zakona narušava ustavni princip zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava , iz razloga što različiti tretman poslodavaca sa različitim brojem zaposlenih prilikom konstituisanja obaveze zapošljavanja invalida ima svoje objektivno i razumno opravdanje, jer se uključivanjem osoba sa invaliditetom u proces proizvodnje i drugih oblika rada smanjuje potreba za obaezbeđivanjem posebnih materijalnih sredstava za zabrinjavanje ovih lica, a osim toga, ekonomska nezavisnost bitno doprinosi većoj ukupnoj nezavisnosti , što je od posebnog značaja za osobe sa invaliditetom.
Razlozi osporavanja osporenog člana 24. Zakona sa stanovišta odredaba čl. 82, 84. i 91. Ustava ne mogu se dovesti u pravnu i logičku vezu sa ustavnim principima koji se garantiju citiranim odredbama Ustava, s obzirom na to da se merama aktivne politike zapošljavanja osoba sa invaliditetom ni na koji način ne ograničavaju ustavna jemstva o slobodnom i otvorenom tržištu, slobodi preduzetništva i samostalnosti privrednih subjekata, niti se preduzetim merama dovodi u pitanje ustavni princip prema kome se obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina zasniva na ekonomskoj moći obveznika.
S obzirom na to da je Ustavni sud našao da je inicijativa neprihvatljiva, jer iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporene odredbe, inicijativu je odbacio, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ).
Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević