Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o javnom tužilaštvu
Kratak pregled
Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o javnom tužilaštvu. Sud je utvrdio da upućivanje zamenika tužioca, bavljenje nastavnom delatnošću, pravo na platu i ovlašćenje ministra za pokretanje razrešenja nisu u suprotnosti sa Ustavom.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-345/2009
10.02.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 64, člana 65. st. 5. i 6, člana 73. stav 1. i člana 94. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09 i 101/10).
2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu Zakona iz tačke 1.
O b r a z l o ž e nj e
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 64, člana 65. st. 5. i 6, člana 73. stav 1. i člana 94. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09 i 101/10). U inicijativi se navodi da osporene odredbe Zakona o javnom tužilaštvu nisu u skladu sa ciljevima i načelima vladavine prava, podele vlasti, zabrane sukoba interesa, jednake dostupnosti radnih mesta, zabrane diskriminacije, samostalnosti javnog tužilaštva i nespojivosti tužilačke funkcije koji su utvrđeni u članu 1, čl. 3. do 6, čl. 21, 60. i 157, čl. 159. do 161. i čl. 163. i 165. Ustava i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Inicijator smatra da odredba člana 64. stav 1. Zakona nije u skladu sa Ustavom po više osnova, a posebno iz razloga što Ustav ne propisuje mogućnost upućivanja zamenika javnog tužioca u druge organe i organizacije, odnosno mogućnost da se to propiše zakonom. Navodi da ovim i drugim odredbama Zakona nije utvrđeno da li za vreme upućivanja zamenik javnog tužioca zadržava funkciju i nastavlja obavljanje poslova u tužilaštvu, ili zadržava funkciju, a ne obavlja poslove u tužilaštvu ili se razrešava funkcije kako ne bi bio u sukobu interesa zbog obavljanja „stručnih poslova“ u organima uprave koji istovremeno donose i određene propise od značaja za vršenje tužilačke funkcije i rad javnog tužilaštva. Iz navedenog sledi da je nejasan i radnopravni status zamenika javnog tužioca za vreme „upućivanja“. Inicijator smatra da propisivanje mogućnosti upućivanja zamenika javnog tužioca u druge organe, ustanove, organizacije i međunarodne organizacije nije u skladu sa ustavnim načelom nezavisnosti sudske vlasti iz člana 4. stav 4. Ustava, kao ni sa odredbom člana 156. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da je javno tužilaštvo samostalan državni organ. Propisivanjem mogućnosti da ministar nadležan za pravosuđe može biti predlagač odluke o upućivanju, a zatim o svom predlogu odlučivati kao član Državnog veća tužilaca, po mišljenju inicijatora, povređeno je ustavno načelo zabrane sukoba interesa iz člana 6. Ustava. Odredba člana 64. Zakona prema kojoj je za predlaganje upućivanja zamenika javnog tužioca u međunarodnu organizaciju nadležan rukovodilac te organizacije, po mišljenju inicijatora, nije u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima da predstavnike, pa i službenike u međunarodnim organizacijama predlažu države čiji su oni državljani. Podnosilac inicijative smatra da odredba člana 64. stav 4. Zakona nije u skladu sa odredbom člana 165. Ustava kojom je utvrđena nadležnost Državnog veća tužilaca u pogledu izbora i prestanka funkcije javnih tužilaca i njihovih zamenika, jer se navedenom odredbom Ustava ne utvrđuje pravo Državnog veća da donosi odluku o upućivanju zamenika javnog tužioca u druge organe ili organizacije, odnosno (privremenom) prestanku vršenja funkcije po tom osnovu. Po navodima podnosioca inicijative, sporna je i odredba člana 65. stav 5. Zakona kojom je tužiocima dozvoljeno da se van radnog vremena bave nastavnom i naučnom delatnošću uz naknadu, zato što se bavljenje delatnošću može vršiti samo ako tužilac osnuje pravno lice koje je registrovano za obavljanje tih delatnosti, ili je u radnom ili drugom ugovornom odnosu sa takvim pravnim licem, a što je nespojivo sa tužilačkom funkcijom. Naime, Ustavom je u članu 163. stav 2. utvrđeno da se zakonom uređuje koji su poslovi nespojivi sa tužilačkom funkcijom, ali je to uređivanje, po mišljenju inicijatora, ograničeno načelima i ciljevima utvrđenim Ustavom, a u ovom slučaju je očito da su ovakvi poslovi i interesi nespojivi. Što se tiče osporene odredbe člana 65. stav 6. Zakona, inicijator ističe da ova odredba Zakona nije u skladu sa članom 156. stav 1. Ustava, kojim su utvrđeni položaj i nadležnost javnog tužilaštva, jer se nadležnost utvrđena Ustavom ne može proširivati zakonom, a posebno se ne može odnositi na obavljanje bilo koje delatnosti, jer se državni organi ne bave delatnostima. Po shvatanju inicijatora, propisivanjem prava da tužilac može u toku radnog vremena da se bavi naučnom i nastavnom delatnošću vrši se proširivanje nadležnosti javnog tužilaštva na bavljenje tom delatnošću. Osporavajući odredbu člana 73. stav 1. Zakona inicijator ističe da ova odredba Zakona nije u skladu sa odredbama člana 21. i člana 60. stav 4. Ustava, jer zamenika javnog tužioca upućenog u ministarstvo, ustanovu ili organizaciju dovode u privilegovan položaj u odnosu na druge zaposlene na istim poslovima kod istog poslodavca, određujući da će primati platu zamenika javnog tužioca ako je to za njega povoljnije. Povodom osporene odredbe člana 94. stav 2. Zakona inicijator smatra da ova odredba Zakona u delu koji se odnosi na pravo ministra nadležnog za pravosuđe da može pokrenuti postupak za razrešenje javnog tužioca ili njegovog zamenika, nije u skladu sa članom 4. stav 4. i čl. 6, 156. i 160. Ustava, jer se navedenim ovlašćenjem ministra, koji je nosilac izvršne vlasti, narušava načelo podele vlasti i načelo samostalnosti javnog tužilaštva. Činjenicom da ministar kao član Državnog veća tužilaca odlučuje o svom predlogu za razrešenje povređen je član 6. Ustava o zabrani sukoba interesa, a kako je u isto vreme ministar i član Vlade koja je nadležna za predlaganje razrešenja javnog tužioca po članu 161. stav 2. Ustava, to se ministar ponovo nalazi u situaciji da odlučuje o sopstvenom predlogu. S obzirom na to da je članom 160. Ustava utvrđeno da vršioci tužilačke funkcije za svoj rad odgovaraju nadređenom tužiocu, odnosno Narodnoj skupštini, ističe se da ova odredba Zakona nije u saglasnosti ni sa ovim članom Ustava, jer posredno uvodi odgovornost svih javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca prema ministru, kao predstavniku izvršne vlasti. Podnosilac inicijative, takođe, traži da Ustavni sud do donošenja konačne odluke obustavi izvršenje pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona o javnom tužilaštvu.
Zakon o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09 i 101/10) donela je Narodna skupština 22. decembra 2008. godine, na osnovu člana 97. tačka 16. Ustava Republike Srbije, koji utvrđuje da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje organizaciju i rad republičkih organa, i člana 157. Ustava, prema kome se osnivanje, organizacija i nadležnost javnog tužilaštva uređuju zakonom. Zakon je stupio na snagu danom konstituisanja Državnog veća tužilaca, a primenjuje se od 1. januara 2010. godine, izuzev odredaba čl. 74. do 84. ovog Zakona, koje su počele da se primenjuju od dana konstituisanja Državnog veća tužilaca. Ovim zakonom uređuju se organizacija i nadležnost javnih tužilaštava, uslovi i postupak za izbor i prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, prava i dužnosti javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, vrednovanje rada javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, napredovanje i disciplinska odgovornost javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, obavljanje poslova pravosudne uprave i tužilačke uprave u javnim tužilaštvima, obezbeđivanje sredstava za rad javnih tužilaštava i druga pitanja od značaja za rad javnih tužilaštava (član 1.).
Osporenim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu propisano je: da zamenik javnog tužioca može biti upućen, radi obavljanja stručnih poslova, u Državno veće tužilaca, ministarstvo nadležno za pravosuđe, instituciju nadležnu za obuku u pravosuđu i međunarodnu organizaciju u oblasti pravosuđa, da se upućivanje iz stava 1. ovog člana vrši na predlog rukovodioca organa, odnosno institucije ili organizacije u koju se zamenik javnog tužioca upućuje, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca u kome zamenik javnog tužioca vrši svoju funkciju, uz pismenu saglasnost zamenika javnog tužioca, da upućivanje može trajati najduže tri godine i da rešenje o upućivanju donosi Državno veće tužilaca (član 64.); da javni tužilac i zamenik javnog tužioca može, van radnog vremena, da se bez posebnog odobrenja bavi nastavnom i naučnom delatnošću, uz naknadu, da u slučajevima određenim zakonom, javni tužilac i zamenik javnog tužioca može, u toku radnog vremena, da obavlja nastavnu i naučnu delatnost (član 65. st. 5. i 6.); da zamenik javnog tužioca koji je premešten, odnosno upućen u drugo javno tužilaštvo, ministarstvo nadležno za pravosuđe, ustanovu ili međunarodnu organizaciju ima pravo na osnovnu platu zamenika javnog tužioca tog javnog tužilaštva, odnosno osnovnu platu u ministarstvu nadležnom za pravosuđe, ustanovi ili međunarodnoj organizaciji u koju je premešten, odnosno upućen, ako je za njega povoljnija (član 73. stav 1.); da se postupak za razrešenje pokreće predlogom javnog tužioca, neposredno višeg javnog tužioca, Republičkog javnog tužioca, ministra nadležnog za pravosuđe, organa nadležnih za vrednovanje rada i Disciplinske komisije, kao i da postupak za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca može pokrenuti i Državno veće tužilaca po službenoj dužnosti (član 94. stav 2.).
Ustavom je utvrđeno: da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. stav 2.); da je sudska vlast nezavisna (član 4. stav 4.); da niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima i da se postojanje sukoba interesa i odgovornost pri njegovom rešavanju određuje Ustavom i zakonom (član 6.); da su svi pred Ustavom i zakonom jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 2. i 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa (član 97. tačka 16.); da je javno tužilaštvo samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, da javno tužilaštvo vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (član 156.); da se osnivanje, organizacija i nadležnost javnog tužilaštva uređuje zakonom (član 157. stav 1.); da funkciju javnog tužilaštva vrši javni tužilac, da javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Vlade, da mandat javnog tužioca traje šest godina i da može biti ponovo biran, da zamenik javnog tužioca zamenjuje javnog tužioca pri vršenju tužilačke funkcije i da je dužan da postupa po njegovim uputstvima, da Narodna skupština, na predlog Državnog veća tužilaca, bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju, da mandat zameniku javnog tužioca koji je prvi put izabran na funkciju traje tri godine, da Državno veće tužilaca, u skladu sa zakonom, bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije, u istom ili drugom javnom tužilaštvu, da Državno veće tužilaca odlučuje i o izboru zamenika javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji u drugo ili više javno tužilaštvo (član 159.); da je Republički javni tužilac odgovoran za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Narodnoj skupštini, da javni tužioci odgovaraju za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Republičkom javnom tužiocu i Narodnoj skupštini, a niži javni tužioci i neposredno višem javnom tužiocu, da zamenici javnog tužioca odgovaraju za svoj rad javnom tužiocu (član 160.); da odluku o prestanku funkcije javnog tužioca, u skladu sa zakonom donosi Narodna skupština, pri čemu odluku o razrešenju donosi na predlog Vlade, te da odluku o prestanku funkcije zamenika javnog tužioca, u skladu sa zakonom, donosi Državno veće tužilaca (član 161. st. 2. i 3.); da je zabranjeno političko delovanje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, da se zakonom uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa tužilačkom funkcijom (član 163.); da Državno veće tužilaca predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor za zamenika javnog tužioca, bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije zamenika javnog tužioca, bira zamenike javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji za zamenike javnog tužioca u drugom javnom tužilaštvu, odlučuje u postupku za prestanak funkcije zamenika javnih tužilaca, na način predviđen Ustavom i zakonom, vrši i druge poslove određene zakonom (član 165.).
Iz navedenih odredaba Ustava sledi da je Republika Srbija nadležna da uredi i obezbedi organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa, kao i da je javno tužilaštvo samostalan državni organ, čije se osnivanje, organizacija i nadležnost uređuju zakonom. Na taj način je samim Ustavom opredeljen predmet zakona koji reguliše materiju koja se odnosi na javno tužilaštvo, a što je konkretizovano članom 1. osporenog Zakona. Odredbama ovog zakona su uređena i prava i dužnosti javnog tužioca i zamenika javnog tužioca u obavljanju javnotužilačke funkcije, što, između ostalog, obuhvata i upućivanje zamenika javnog tužioca, radi obavljanja stručnih poslova u Državno veće tužilaca, ministarstvo nadležno za pravosuđe, instituciju nadležnu za obuku u pravosuđu ili međunarodnu organizaciju u oblasti pravosuđa (osporeni član 64.). Upućivanje se, prema Zakonu, vrši na predlog rukovodioca tih organa, institucija i organizacija, uz pismenu saglasnost zamenika javnog tužioca i ne može trajati duže od tri godine, a rešenje o upućivanju donosi Državno veće tužilaca. Ocenjujući ustavnost osporenih odredaba člana 64. Zakona, Ustavni sud je ocenio da upućivanje zamenika javnog tužioca u drugi državni organ predstavlja zakonsku mogućnost koja se u okviru obavljanja javnotužilačke funkcije može ostvariti samo uz pismenu saglasnost zamenika javnog tužioca. Saglasno navedenom, Ustavni sud je ocenio da ovakvim uređivanjem zakonodavac nije prekoračio svoja ovlašćenja utvrđena Ustavom da se organizacija, nadležnost i rad javnog tužilaštva uređuju zakonom.
U pogledu navoda inicijatora da je osporenim odredbama člana 64. Zakona povređeno ustavno načelo nezavisnosti sudske vlasti iz člana 4. stav 4. Ustava, kao i odredba člana 156. stav 1. Ustava o samostalnosti javnog tužilaštva, Ustavni sud je ocenio da se uređivanjem postupka za upućivanje zamenika javnog tužioca u drugi državni organ radi obavljanja stručnih poslova, ne može dovesti u vezu sa nezavisnošću sudstva, niti može uticati na samostalnost javnog tužilaštva kao državnog organa. Uređenje vlasti u pravnom poretku Republike Srbije se temelji na podeli vlasti, pa se odnos sudske vlasti prema zakonodavnoj i izvršnoj zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli (član 4. st. 2. i 3. Ustava). Ustavni sud ističe da je vršenje sudske vlasti povereno sudovima čije osnivanje, organizaciju, nadležnost, uređenje i sastav propisuje zakon (član 143. st. 1. i 2. Ustava). Jednu od najvažnijih garancija nezavisnosti sudstva predstavlja načelo ustavnosti i zakonitosti. U skladu sa njim, sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2. Ustava). Kada je reč o samostalnosti javnog tužilaštva, Sud ukazuje da je javno tužilaštvo samostalni državni organ koji vrši funkciju progona učinilaca krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (član 156. stav 1. Ustava). Samostalnost javnog tužilaštva se u organizacionom smislu ogleda u izdvojenosti tužilaštva od ostalih organa uprave, dok se samostalnost u funkcionalnom smislu može sagledati kako u odnosu na nosioce vlasti, a posebno na sud, tako i u odnosu na učesnike u postupku. Ocenjujući navode inicijatora da se osporenim odredbama člana 64. Zakona krši ustavno načelo zabrane sukoba interesa iz člana 6. Ustava, zbog toga što ministar nadležan za pravosuđe može predložiti upućivanje zamenika javnog tužioca u ministarstvo kojim rukovodi, kao i da prilikom odlučivanja o njegovom upućivanju učestvuje kao član Državnog veća tužilaca, Ustavni sud smatra da se navedena zakonska odredba ne može dovesti u vezu sa ovim ustavnim načelom. U prilog tome, Sud ukazuje da zabrana sukoba interesa predstavlja jedan od instrumenata kojima se obezbeđuje poštovanje načela podele vlasti (personalna podela vlasti) i vladavine prava. S obzirom da je ministar nadležan za poslove pravosuđa na osnovu člana 164. stav 3. Ustava određen kao član po položaju Državnog veća tužilaca, to je uslovilo i njegovu drugu funkciju člana Državnog veća tužilaštva, kao obaveznu. Povodom navoda inicijative da odredbom člana 165. Ustava nije utvrđena nadležnost Državnog veća tužilaca da donosi rešenje o upućivanju zamenika javnog tužioca u drugi državni organ, instituciju nadležnu za obuku u pravosuđu ili u međunarodnu organizaciju u oblasti pravosuđa, Ustavni sud je ocenio da navodi inicijatora nisu opravdani, s obzirom na to da navedenom ustavnom odredbom nije iscrpena nadležnost Državnog veća tužilaca, jer je njome utvrđeno da Državno veće tužilaca vrši i druge poslove određene zakonom. Jedan od poslova Državnog veća tužilaca koji su određeni zakonom je i donošenje rešenja o upućivanju zamenika javnog tužioca u drugi državni organ, instituciju ili međunarodnu organizaciju, saglasno odredbi člana 64. stav 4. Zakona o javnom tužilaštvu. Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporena odredba člana 64. stav 4. Zakona nije u nesaglasnosti sa članom 165. Ustava.
U odnosu na osporene odredbe člana 65. st. 5. i 6. Zakona, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama člana 65. Zakona o javnom tužilaštvu uređen odnos drugih funkcija, poslova ili privatnih interesa sa funkcijom javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, saglasno odredbi člana 163. stav 2. Ustava kojom je utvrđeno da se navedena materija uređuje zakonom. Polazeći od toga, zakonodavac je sa jedne strane odredio funkcije, poslove i privatne interese koji nisu spojivi sa funkcijom javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, a sa druge strane funkcije i poslove koje mogu da obavljaju za vreme vršenja funkcije javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Jedan od predviđenih poslova koji se ne kosi sa funkcijom javnog tužioca i zamenika javnog tužioca je bavljenje nastavnom i naučnom delatnošću, koje je regulisano osporenim odredbama člana 65. st. 5. i 6. Zakona. Naime, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca je dozvoljeno da se bave nastavnom i naučnom delatnošću uz naknadu, van radnog vremena i bez posebnog odobrenja, dok im je bavljenje ovom delatnošću u vreme radnog vremena dozvoljeno samo u slučajevima koji su određeni zakonom. Razmatrajući navedena zakonska rešenja, Ustavni sud je ocenio da se njima ne krše odredbe člana 156. Ustava, kojima je utvrđen položaj javnog tužilaštva kao samostalnog državnog organa, jer se vršenje poslova iz nastavne i naučne delatnosti od strane javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca ne može smatrati povredom samostalnosti državnog organa, budući da se ti poslovi i ne vrše u okviru obavljanja javnotužilačke funkcije kao takve. Što se tiče navoda inicijatora da se odredbom člana 65. stav 6. Zakona vrši proširivanje nadležnosti javnog tužilaštva na taj način da se propisuje da javni tužilac ili zamenik javnog tužioca mogu i za vreme radnog vremena da obavljaju nastavnu i naučnu delatnost, Ustavni sud ukazuje da se ova odredba Zakona ne može dovesti u vezu sa članom 156. Ustava. S obzirom na to da se navedene delatnosti ne mogu podvesti pod gonjenje učinilaca krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzimanje mera za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, neosnovana je tvrdnja da je odredbom člana 65. stav 6. Zakona proširena nadležnost javnog tužilaštva koja je utvrđena Ustavom.
Navodi inicijatora da se osporenom odredbom člana 73. stav 1. Zakona kojom je predviđeno pravo izbora osnovne plate premeštenog, odnosno upućenog zamenika javnog tužioca u zavisnosti od toga da li je ona povoljnija za njega, narušava osnovno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, jer se na taj način premešteni, odnosno upućeni zamenici javnih tužilaca stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na sve druge zamenike javnih tužilaca, pošto za isti posao imaju pravo izbora osnovne plate, nisu opravdani, s obzirom na to da se radi o zamenicima javnih tužilaca koji se ne nalaze u istoj pravnoj situaciji. Naime, suština premeštaja, odnosno upućivanja zamenika javnog tužioca u drugo javno tužilaštvo, drugi državni organ, instituciju ili međunarodnu organizaciju je obavljanje poslova u organima, institucijama i organizacijama u koje su premešteni, odnosno upućeni, radi obavljanja stručnih poslova, što je činjenica koja ih bitno razlikuje od ostalih zamenika javnih tužilaca. Pored toga, do premeštaja, odnosno upućivanja dolazi na zahtev ili predlog nadležnog organa, što predstavlja preduslove za određivanje navedenog prava izbora osnovne plate, radi zaštite prava na platu zamenika javnih tužilaca koji su premešteni, odnosno upućeni u drugi državni organ. Kada je reč o navodima da se ovom osporenom odredbom Zakona narušava pravo na pravičnu naknadu iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je upravo ovakvim uređenjem prava na izbor osnovne plate u slučaju premeštaja, odnosno upućivanja zamenika javnog tužioca, navedeno ustavno pravo zaštićeno, jer je omogućen izbor osnovne plate koji je povoljniji za zamenika javnog tužioca.
Povodom osporavanja prava ministra nadležnog za pravosuđe da bude jedan od podnosilaca predloga za pokretanje postupka za razrešenje javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, koje je utvrđeno osporenom odredbom člana 94. stav 2. Zakona, Ustavni sud je ocenio da se navedenom odredbom Zakona ne narušava načelo podele vlasti iz člana 4. stav 4. Ustava niti samostalnost javnog tužilaštva utvrđena članom 156. stav 1. Ustava. Sud najpre ističe da javno tužilaštvo ne predstavlja granu vlasti. Pored toga, samostalnost javnog tužilaštva se ne može dovesti u pitanje podnošenjem predloga za razrešenje, jer u pokrenutom postupku odluku o predlogu samostalno donosi Državno veće tužilaca, u kojem većinu članova čine javni tužioci ili zamenici javnih tužilaca sa stalnom funkcijom. U pogledu navoda inicijatora da se ovom osporenom odredbom Zakona posredno uvodi odgovornost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca prema ministru nadležnom za pravosuđe, što bi bilo u suprotnosti sa odredbama člana 160. st. 2. i 3. Ustava kojima je utvrđena odgovornost javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, Ustavni sud je ocenio da se osporena odredba ne odnosi na utvrđivanje odgovornosti javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca, već se njome propisuje nadležnost i pokretanje postupka za njihovo razrešenje, pa se stoga ne mogu dovesti ni u kakvu pravnu vezu osporena odredba člana 94. stav 2. Zakona i odredbe člana 160. st. 2. i 3. Ustava. Kako je inicijator i povodom ove osporene odredbe Zakona istakao njenu nesaglasnost sa načelom zabrane sukoba interesa iz člana 6. stav 1. Ustava iz istih razloga koji su navedeni prilikom osporavanja odredaba člana 64. Zakona, Ustavni sud je na osnovu istih argumenata istaknutih prilikom ocene ustavnosti odredaba člana 64. Zakona, ocenio da se odredba člana 94. stav 2. Zakona ne može dovesti u pravnu vezu sa ustavnim načelom zabrane sukoba interesa iz člana 6. Ustava. O ovim pitanjima Ustavni sud je već zauzeo stav u Odluci broj IU–179/2002 od 19. juna 2003. godine („Službeni glasnik RS“, broj 70/03).
Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nije našao osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 64, člana 65. st. 5. i 6, člana 73. stav 1. i člana 94. stav 2. osporenog Zakona o javnom tužilaštvu, pa inicijativu nije prihvatio.
Kako je Sud doneo konačnu odluku, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona o javnom tužilaštvu, Sud je odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 2. izreke.
Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević