Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku o punomoćnicima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti člana 85. Zakona o parničnom postupku, koji uređuje ko može biti punomoćnik u parnici. Sud je stava da propisivanje kruga lica ovlašćenih za zastupanje ne povređuje pravo na pravično suđenje i pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-347/2014
18.12.2014.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

2. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. st. 2. do 4. i stav 6. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba čl. 4, 6, 7. i 15. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14).

4. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje preduzete na osnovu odredaba člana 85. st. 2. do 4. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Predlogom ovlašćenog predlagača pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredaba člana 85. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), a većim brojem (13) inicijativa zahtevano je pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom pojedinih odredaba člana 85. istog zakona, odnosno pojedinih odredaba čl. 4, 6, 7. i 15. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14).

U predlogu se navodi da su osporene odredbe člana 85. st. 2. i 3. Zakona nesaglasne sa odredbama člana 21. st. 1. do 3, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 62. stav 5. Ustava Republike Srbije i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer su ovim odredbama Zakona bitno ograničene mogućnosti stranke da slobodno izabere punomoćnika, čime je narušeno načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup sudu, te su u ne jednak položaj stavljena lica koja nisu u stanju, iz bilo kog razloga, da procesne radnje u postupku preduzimaju lično, a nemaju finansijskih sredstava da plate advokata ili žive u mestima u kojima nije uspostavljena služba pravne pomoći, ili u toj službi nema pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, ili nemaju krvne srodnike u pravoj liniji, odnosno braću, sestre ili „bračne drugove“, ili ih imaju ali oni ne žele da ih zastupaju, ili su za samu stranku neprihvatljivi kao zastupnici. S obzirom na ovakvo ograničenje, koje stranke kojima je potreban punomoćnik stavlja u nejednak položaj, suprotno principu zabrane diskriminacije, jer niti postoje objektivni i opravdani razlozi kojima se ono može opravdati ni sa aspekta cilja ni sa aspekta posledica koje izaziva, niti za ovakav propis (meru) postoji objektivno i razum no opravdanje, a iz obrazloženja predloga Zakona „teško se može dokučiti stvarni cilj pravila kojima je ograničen krug potencijalnih punomoćnika fizičkih lica – stranaka u postupku, a evidentno je da njegov cilj nije da se strankama obezbedi kvalifikovana pravna pomoć“, jer se kao punomoćnici mogu javiti i pravni profesionalci i pravni laici, to je, po mišljenju predlagača, cilj propisivanja ograničenja kruga potencijalnih punomoćnika fizičkih lica – stranaka u postupku neopravdan, s obzirom na to da je odredbom člana 85. stav 1. Zakona parnično sposobnim strankama priznata postulaciona sposobnost , izuzev u postupku po vanrednim pravnim lekovima. Predlagač zaključuje – „ako stranka može lično da preduzima procesne radnje u postupku, ne postoje objektivni, racionalni i opravdani razlozi zbog kojih bi trebalo na generalan način ograničiti mogućnost, da za svog punomoćnika u tim postupcima, imenuju bilo koje poslovno sposobno lice, izuzev lica koje se bavi nadripisarstvom“. Ističe i to da je sam krug lica koja mogu biti imenovana za punomoćnike određen arbitrerno i izraz je pukog zakonodavnog voluntarizma, a pravilo kojim je propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti „bračni drug“, samo po sebi, suprotno je principu zabrane diskriminacije garantovanom članom 21. Ustava, jer licima koja su sklopila vanbračnu zajednicu onemogućava da ih zastupa vanbračni partner, iako ne postoji objektivno i razumno opravdanje za ovaj vid razlikovanja.

Kako je Zakonom ograničena mogućnost izbora punomoćnika, iako ne postoji ustavnopravni osnov za propisivanje ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku, uskraćeno je pravo na pristup sudu koje je pretpostavka i preduslov za ostvarivanje prava na pravično suđenje, te imajući u vidu posledice koje izaziva ograničenje u pogledu izbora punomoćnika iz člana 85. stav 2. Zakona, predlagač smatra da ono nije legitimno jer nije nužno, niti postoji neophodan odnos srazmernosti između ovog zakonskog ograničenja i posledica koje izaziva.

Po mišljenju predlagača, suprotno ustavnom principu zabrane diskriminacije je i pravilo iz člana 85. stav 3. Zakona da punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, jer su u nejednak položaj stavljena zaposlena lica koja su članovi onih sindikata koji u svojim redovima nemaju diplomirane pravnike sa položenim pravosudnim ispitom u odnosu na ona zaposlena lica koja su članovi sindikata koji u svojim redovima imaju pravnike sa položenim pravosudnim ispitom. Iako se može pretpostaviti da je svrha ovog pravila – obezbeđivanje kvalifikovane pravne pomoći zaposlenim licima koja vode radne sporove, ovakvo ograničenje, po mišljenju predlagača, nema objektivno i razumno opravdanje budući da je u ovim parnicama zaposleni postulaciono sposoban, može lično preduzimati parnične radnje, mogu ga zastupati i njegovi srodnici i bračni drug, što po mišljenju predlagača znači „da ne postoji potreba za kvalifikovanim zastupnikom… (i da)… zato nema objektivnog i racionalnog opravdanja da se zaposlenom koji želi da ga zastupa predstavnik sindikata uskraćuje pravo da za punomoćnika imenuje predstavnika sindikata koji ne ispunjava uslove u pogledu stručne kvalifikacije utvrđene osporenom odredbom člana 85. stav 3. Zakona, kao i bilo koje drugo poslovno sposobno lice“. Takođe se iznosi mišljenje da je propisivanje posebnog uslova u pogledu stručne kvalifikacije predstavnika sindikata suprotno odredbama čl. 195. i 213. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 25/05, 61/05, 54/09 i 32/13), a nesaglasno je i sa članom 4. stav 1. Ustava „kojim je ustanovljeno jedinstvo pravnog poretka“.

Inicijativama se, sličnim razlozima, osporavaju pojedine odredbe člana 85. st. 2. do 4. Zakona sledećim navodima: da se njima „ukida prethodno već dostignuti nivo ljudskih prava, da su osporene odredbe diskriminatorski postavljene u odnosu na svaku parnično sposobnu stranku koja nema mogućnost slobodnog izbora punomoćnika, već je ograničena na krug lica propisan odredbom člana 85. stav 2. Zakona“; da se njima derogira značaj diplomiranog pravnika, koji se postavlja u istu ravan sa „laicima“, iz čega proizlazi da diplomirani pravnici nisu adekvatni za zastupanje fizičkih lica, dok krvni srodnici bez ikakvog stručnog znanja mogu da pružaju „pravnu pomoć i budu punomoćnici članovima svoje porodice“; „da je pravilo po kome punomoćnik fizičkog lica može biti bračni drug, samo po sebi neustavno“; da „apsurdnost osporenih odredaba Zakona dovodi do omalovažavanja, nipodaštavanja, potiranja, diskreditovanja, degradiranja diplomiranih pravnika“, kao i do poremećenog sistema vrednosti u kojem stručna lica, diplomirani pravnici (bez pravosudnog ispita) gube svaku vrednost u pravnom poretku Srbije, a budući da se odredbom člana 85. stav 4. Zakona za zastupanje pravnog lica zahteva kvalifikacija neophodna za posao sudije i advokata, da se status i položaj diplomiranih pravnika svodi na laika, a „neustavno i neopravdano, necelishodno i neekonomično isključuje mogućnost zastupanja pravnog lica od strane ovih lica koja su zaposlena u tom pravnom licu… čime se vrši diskriminacija ovih lica koja, iako nemaju položen pravosudni ispit, poseduju identična znanja i iskustva na poslovima zastupanja“. Ukazuje se i na to da pravo stranke na pristup sudu ne sme biti uslovljeno ili otežano obavezom određivanja punomoćnika određenih ličnih svojstava ili kvalifikacija. Inicijativama se postavlja i pitanje „da li se osporenim odredbama člana 85. obezbeđuje jednaka zaštita prava garantovana Ustavom, ukoliko se obavezuje parnično sposobna stranka da izabere punomoćnika sa tačno određenim statusom i kvalifikacijama?“. Ocena ustavnosti je zahtevana u odnosu na odredbe čl. 20, 21, 32, 36. i član 62. stav 5. Ustava, kao i član 6. stav 1. i član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Inicijativom kojom je osporena i odredba člana 85. stav 6. Zakona, po kojoj stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, iznosi se mišljenje „da Ustavni sud treba još jednom da proveri i revidira svoj prethodni stav da se ovakvom zakonskom odredbom ne ograničavaju građani i privredni subjekti u zaštiti svojih prava, s obzirom da je ovom zakonskom odredbom (po mišljenju inicijatora), onemogućen npr. statutarni zastupnik – direktor privrednog društva ili vlasnik preduzetničke radnje da samostalno podnese vanredni pravni lek, ako nema sredstava da angažuje lice iz redova advokata ... , te da bi bilo pravilnije i pravičnije da je Zakonom ostavljena mogućnost da stranke mogu same ili preko punomoćnika koji je potpuno poslovno sposobno lice da pristupe sudu podnošenjem vanrednih pravnih sredstava“.

Pojedinim inicijativama ukazano je da je Ustavni sud, odlučujući o istim navodima iz velikog broja inicijativa, sporne diskriminatorne odredbe Zakona u pogledu zastupanja fizičkih i pravnih lica proglasio neustavnim Odlukom IUz-51/2012 od 23. maja 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 49/13), a da je Narodna skupština, suprotno navedenoj odluci Suda, usvojila „sporne neustavne odredbe“. Jedan inicijator, pozivajući se i na obrazloženje predloga Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u kome je navedeno da je odredba o tome ko može biti punomoćnik doneta „da bi se postupilo u skladu sa Odlukom Ustavnog suda IUz-51/2012 od 23. maja 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 49/13)“, iznosi mišljenje da iz obrazloženja te odluke Suda proizlazi da se propisivanjem da punomoćnik mora da bude advokat, onemogućava ostvarivanje prava na pristup sudu, pa inicijator zaključuje da je „stav Ustavnog suda jasan, da ne postoji ustavnopravni osnov za propisivanje ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku i da iz toga sledi da bi jedino odredba Zakona o parničnom postupku koja bi glasila da punomoćnik u parničnom postupku može biti svako potpuno sposobno fizičko lice bila u skladu sa Ustavom“. Isti inicijator iznosi mišljenje da je „zakonodavac izigrao smisao odluke Ustavnog suda i određenim grupama lica uskratio pravo na pristup sudu (član 32.), namećući nesrazmerna i nelegitimna ograničenja (suprotno članu 20.) i ugrožavajući ustavni princip jednakosti pravne zaštite pred sudovima i drugim državnim organima (član 36. stav 1.), te doveo u pitanje i ostvarivanje prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava za čitave grupe lica („pravno nevidljiva lica“, koja nisu upisana u matične knjige rođenih odmah po rođenju i koja ne ispunjavaju uslove za upis u te knjige po odredbama Zakona o matičnim knjigama, lica koja nemaju živih krvnih srodnika iz člana 85. stav 2, nisu u braku, i slabijeg su imovnog stanja, i lica koja žive u vanbračnoj zajednici, a nemaju živih krvnih srodnika iz člana 85. stav 2. osporenog Zakona i slabijeg su imovnog stanja). U istoj inicijativi se navodi da se „ne vidi razlog zbog kojeg bi bračni partneri mogli jedan drugog da zastupaju u parničnom postupku, a vanbračnim partnerima je to uskraćeno“, zašto se za predstavnike jedinice lokalne samouprave traže određene kvalifikacije, a za druga lica ne, jer je prema članu 85. stav 5. Zakona, jedini uslov da punomoćnik mora biti potpuno poslovno sposobno lice, zbog čega smatra da građanima treba dozvoliti da za zastupnika biraju koga god žele - „kako su i predviđali svi naši zakoni o parničnom postupku doneti posle rata“.

Pojedinim inicijativama tražena je i „obustava primene osporenih odredaba člana 85. st. 2. do 4. i stava 6. Zakona“.

Inicijativom kojom je osporena odredba člana 4. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) tražena je ocena ustavnosti u odnosu na član 21. st. 1. do 3. Ustava, navodom da je „apsolutno pravo svakog građanina i jedno od osnovnih ljudskih prava da sam odluči u građanskoj parnici, radi zaštite sopstvenog interesa, ko će mu biti punomoćnik“, a ako bi se ista odredba primenila – „oni koji žele da angažuju punomoćnika, a nemaju krvnog srodnika u pravoj liniji, niti brata niti sestru, niti bračnog druga, niti predstavnika službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave sa položenim pravosudnim ispitom, nisu jednaki u svojim pravima, sa onima koji žele, a imaju, jer takvo lice je prinuđeno da angažuje advokata“. Inicijator smatra da se postavlja pitanje zašto bi građanin bio prinuđen da kao punomoćnika angažuje lice koje ne želi, umesto lica koje želi da ga zastupa (a on mu nije srodnik u pravoj liniji, brat, sestra, bračni drug…). Takođe, smatra da ovom odredbom Zakona nisu stavljeni u isti položaj svi oni građani koji imaju položen pravosudni ispit, jer ne rade svi u službi pravne pomoći i neće svi moći da budu punomoćnici fizičkim licima. Inicijativom je tražena i obustava primene navedene odredbe Zakona.

U inicijativi kojom se osporavaju odredbe čl. 4, 6, 7. i 15. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, navodi se da se njima „jasno ograničavaju prava svakog građanina Srbije da iz reda svih pravno sposobnih i svih poslovno sposobnih lica izaberu po svojoj sopstvenoj volji onog ko će ih eventualno zastupati u sudskim parničnim postupcima“, a zakonska mogućnost da stranku zastupa krvni srodnik ili bračni drug „ne stvara eventualni uslov da će stranku u sporu zastupati pravno obrazovana i pravno pismena osoba, već jasno ukazuje na ponovni pokušaj advokata da u ublaženoj formi ograniče Ustavom zagarantovana prava građana, pri čemu se ne može utvrditi bilo kakva razlika između krvnog srodnika u pravoj liniji, brata, sestre ili bračnog druga i svih ostalih pravno i poslovno sposobnih građana, jer svi moraju da imaju overeno punomoćje, a postavlja se i pitanje šta je sa ocem i majkom, jer nisu navedeni u ovom članu“. Inicijator smatra da se osporenim odredbama Zakona bitno ograničavaju prava građana na slobodu misli i slobodu izražavanja, jer se direktno vrši ograničenje volje svakog građanina, što je suprotno odredbama čl. 43. i 46. Ustava“. Ocena ustavnosti navedenih odredaba Zakona traži se i u odnosu na čl. 3. i 18, član 37. st. 1. i 2. i član 36. Ustava. Predlaže se kako bi ove zakonske odredbe trebalo da glase, odnosno „šta da se briše i kako da se zameni“, odnosno „šta može da ostane“.

Ustavni sud je navedeni predlog i inicijative prispele do 18. septembra 2014. godine dostavio Narodnoj skupštini na odgovor, odnosno mišljenje, saglasno odredbama člana 33. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ali u ostavljenom roku, ni naknadno, Ustavnom sudu nije dostavljen traženi odgovor, odnosno mišljenje. Stoga je Sud nastavio postupak, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavom sudu.

III

Polazeći od sadržine predloga i podnetih inicijativa, Ustavni sud je konstatovao da se predlogom i svim inicijativama osporavaju pojedine odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koje su izmenjene i dopunjene članom 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), i koje se odnose na propisivanje ko može biti punomoćnik fizičkog lica (osporene odredbe člana 85. st. 2. i 3. Zakona), odnosno pravnog lica (osporena odredba člana 85. stav 4. Zakona).

Osim toga, Ustavni sud je konstatovao da se inicijativom kojom se osporava ne samo odredba člana 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), već i odredbe čl. 6, 7. i 15. ovog zakona, kojima su dopunjene odredbe čl. 85, 89, 136. i 410. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), i to tako što su u članu 85. posle stava 1. dodati novi st. 2. do 5, a dosadašnji st . 2. do 5. postali st. 6. do 9, s tim što je posle stava 9. dodat i stav 10. (o sporeni član 4. Zakona) i precizirane odredbe čl. 89 . i 136. i člana 410. stav 2. tačka 2) osnovn og teksta Zakona koje se odnose na ovlašćenja koja ima punomoćnik koji je advokat i punomoćnik koji nije advokat kad u punomoćju nije bliže određen obim ovlašćenja punomoćnika (osporeni član 6.) , dostavljanje punomoćniku advokatu (osporeni član 7.) , te odbacivanje revizije ukoliko revizija nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kad je sama stranka advokat (osporeni član 15.), ne daju ustavnopravni razlozi osporavanja odredaba čl. 4, 6, 7. i 15. Zakona, već se kritikuju ov e odred be Zakona pozivanjem na odredbe čl. 3. i 18, člana 37. st. 1. i 2. i čl. 36, 43. i 46. Ustava i predlaže kako te odredbe treba da glase. Stoga je Ustavni sud ovu inicijativu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka procesnih pretpostavki za postupanje i odlučivanje po podnetoj inicijativi, kao u tački 3. izreke. Iz istih razloga, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbačena je i inicijativa kojom je zahtevana ocena ustavnosti odredbe člana 4. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku u odnosu na odredbe člana 21. Ustava Republike Srbije kojima se zabranjuje svaki oblik diskriminacije, jer se razlozi inicijative odnose na inicijatorovo shvatanje ovog ustavnog jemstva kao jednakosti u apsolutnom smislu, odnosno „istog položaja svih“ i jednaku primenu zakonske norme na svakog bez obzira na životne i radne okolnosti, a što ovo ustavno jemstvo u sebi ne podrazumeva. Stoga je i zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje preduzete na osnovu navedene odredbe Zakona bespredmetan .

Važećim odredbama člana 85. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je, pored ostalog: da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika (stav 1.); da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (osporeni stav 2.); da punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (osporeni stav 3.); da punomoćnik pravnog lica može biti advokat, kao i diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je u radnom odnosu u tom pravnom licu (osporeni stav 4.); da punomoćnik mora biti potpuno poslovno sposobno lice (stav 5.); da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat (osporeni stav 6.); da će stranku koja nema punomoćnika i koja se iz neznanja ne koristi pravima koja joj p ripadaju po ovom zakonu, sud upozoriti da može angažovati punomoćnika u skladu sa ovim zakonom (stav 10.).

Imajući u vidu navedeno i da su prema odredbama člana 85. st. 1. do 3. osnovnog teksta Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine stranke mogle da preduzimaju radnje u postupku lično, ali da su punomoćnici stranaka (voljni zastupnici) morala da budu samo lica sa posebnim pravničkim kvalifikacijama jer je osnovno pravilo bilo da punomoćnik mora da bude advokat (stav 1.), a izuzetno, punomoćnik pravnog lica mogao je da bude diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu (stav 2.), te da je stranku morao da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat (stav 3.) i da su odredbe člana 85. st. 1. i 2. Zakona u delu stava 1. koji je glasio: „koji mora da bude advokat“ i stav a 2. prestale da važe 5. avgusta 2013. godine , danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda IUz-51/2012 od 23. maja 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 49/13), Ustavni sud je konstatovao da je važećim tekstom Zakona ( prema članu 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14)) zadržano pravilo da stranka može da bira da li će lično i neposredno preduzimati radnje u postupku ili će to činiti preko punomoćnika (stav 1.) i obavezno advokatsko zastupanje u postupku po vanrednim pravnim lekovima (osim ako je sama stranka advokat) (stav 6.), dok je na nov način uređen princip slobodnog zastupanja stranaka , i to tako što je Zakon izričito predvideo ko može da bude punomoćnik (st. 2. do 4.), zavisno od toga da li je stranka koja je vlastodavac fizičko ili pravno lice, s tim što je potpuna poslovna sposobnost uslov da neko lice bude punomoćnik (stav 5.).

Polazeći od toga da, prema odredbama člana 85. važećeg Zakona o parničnom postupku, stranka može samostalno da istupa pred sudom i da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, a u sporu iz radnog odnosa i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, dok punomoćnik pravnog lica može biti advokat, kao i diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je u radnom odnosu u tom pravnom licu, Ustavni sud nalazi da je osporenim odredbama člana 85. st. 2. do 4. Zakona i fizičkom i pravnom licu omogućen pristup sudu i jednaka zaštita prava, a na indirektan način ipak isključena mogućnost da se kao punomoćnici pojave lica koja se bave nadripisarstvom. Ovo stoga što zastupanje preko punomoćnika nije obavezno, jer je parnično sposobna stranka i postulaciono sposobna, što znači da parnicu može voditi ili neposredno - dakle sama, ili preko punomoćnika, a taj princip važi podjednako za zastupanje fizičkih i pravnih lica i njegova primena ne zavisi od prirode ili vrednosti predmeta spora.

Po pravilu, u dispoziciji stranke je da, ukoliko sama ne preduzima radnje u postupku, može da izabere lice koje će je zastupati u postupku kao punomoćnik.

Iako sposobnost da se bude punomoćnik fizičkog lica, po pravilu ne pretpostavlja posebne stručne kvalifikacije, ukoliko je punomoćnik srodnik u pravoj liniji, brat ili sestra ili supružnik stranke, tako da ova stranka ulogu punomoćnika može poveriti i nestručnom licu, Zakonom je propisana mogućnost zastupanja fizičkih lica i od strane advokata ili drugih kvalifikovanih punomoćnika (diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom kao predstavnika službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, odnosno predstavnika sindikata čiji je zaposleni član, u sporu iz radnog odnosa), iz čega sledi da stranka po pravilu, ne samo da može slobodno da odluči da li će preduzimati parnične radnje lično ili preko punomoćnika, već i da po svojoj volji zastupanje može poveriti kvalifikovanom ili nekvalifikovanom punomoćniku.

Bez obzira na to što punomoćnik pravnog lica može biti samo lice sa položenim pravosudnim ispitom (advokat ili lice zaposleno u pravnom licu), Ustavni sud nalazi da i tada zastupanje preko kvalifikovanog lica nije obavezno, jer zastupnik pravnog lica, određen zakonom ili statutarnim pravilima, može pravno lice i sam zastupati i kad nije po obrazovanju ili profesiji diplomirani pravnik.

Kako je Zakonom propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, a punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član - pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, Ustavni sud nalazi da sada i stranka koja ne može da ostvari pravo na besplatnog zastupnika, koji je, saglasno članu 170. stav 4. Zakona uvek advokat, može da ima kvalifikovanog punomoćnika, čime se upravo materijalizuju postulati prava na pravično suđenje i prava na pristup sudu kao njegovog bitnog elementa.

Kako i u parnicama povodom spora iz radnog odnosa punomoćnik zaposlenog može biti i predstavnik sindikata, pod uslovom da je to lice diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, Ustavni sud nalazi da time stranka – zaposleni ostvaruje pravo ne samo na kvalifikovanog punomoćnika već i na punomoćnika koji je specijalizovan za zastupanje u parnicama koje se tiču radnih odnosa.

Ocenjujući osnovanost razloga osporavanja odredaba člana 85. st. 2. do 4. i stav 6. Zakona, a polazeći od sadržine podnetog predloga i inicijativa, Ustavni sud je konstatovao da se razlozi osporavanja nave denih odredaba Zakona odnose na pitanje ograničenja mogućnosti izbora punomoćnika na krug lica propisanih samim zakonom, odnosno da li je zakonodavac i u kom obimu ovlašćen da uredi ko u parnici može zastupati stranku. Pojedinim inicijativama postavljeno je i pitanje da li se osporenim zakonskim rešenjem dovodi u pitanje smisao i suština Odluke Ustavnog suda IUz-51/2012 od 23. maja 2013. godine.

Budući da je Ustavni sud u navedenoj Odluci (IUz-51/2012 od 23. maja 2013. godine) stao na stanovište da je u okviru ovlašćenja zakonodavca iz odredaba člana 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava, sadržano i ovlašćenje zakonodavca da uređujući postupak pred sudovima propiše i način zastupanja stranaka u tom postupku, ali i da prilikom uređivanja ovih pitanja nema neograničenu slobodu jer je vezan Ustavom, odnosno osnovnim ustavnim principima na kojima se temelji pravni poredak, te da je Ustavni sud tada, imajući u vidu odredbe člana 1, člana 21. stav 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. Ustava, našao da stranke imaju pravo na jednaku pravnu zaštitu, da postupak u kome se pruža pravna zaštita mora biti pravičan, što obuhvata mogućnost ostvarivanja prava na pristup sudu, prava na nezavisan i nepristrasan sud, procesnu ravnopravnost i jednakost stranaka u korišćenju procesnih sredstava, Ustavni sud je, s obzirom na to da je prema ranijem normativnom rešenju Zakon isključivao, odnosno kod pravnih lica ograničavao mogućnost da ovlašćenje za zastupanje u parnici izdaju licu koje nije advokat, a imajući u vidu da nije donet poseban zakon o pravnoj pomoći iz člana 6 7. stav 3. Ustava, našao da se „ukidanjem mogućnosti slobodnog izbora punomoćnika“, odnosno zakonskim uslovljavanjem da stranka koja ne želi ili iz bilo kog razloga ne može sama da preduzima radnje u postupku do pravnosnažnog okončanja postupka, mora imati punomoćnika koji je advokat, dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka i ograničava pravo na pristup sudu i pravo na pravnu pomoć. Ustavni sud je tada utvrdio da normativno ograničenje iz člana 85. stav 1 . Zakona, sadržano u rečima: „koji mora da bude advokat“, predstavlja ograničenje koje nije legitimno, proporcionalno ni nužno, koje je stoga nesaglasno članu 20. Ustava, kao i pravu na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, te je takođe nesaglasno i članu 36. stav 1. Ustava, odnosno jednakosti zaštite prava pred sudovima i predstavalja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene članom 21. Ustava. Ustavni sud je u istoj odluci, takođe, ukazao da se odredbom člana 85. stav 2. Zakona, kojom je bilo propisano da „Izuzetno od stava 1. ovog člana, punomoćnik pravnog lica može biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu“, ne diskriminišu diplomirani pravnici bez položenog pravosudnog ispita u odnosu na one sa tim ispitom u pravnom licu, ali da je zbog međusobne povezanosti st. 1. i 2. člana 85. Zakona i odredba stava 2. ovog člana Zakona nesaglasna s Ustavom, jer kako nema ustavnopravnog osnova za propisivanje ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku, to nema ni utemeljenja da se po ovom osnovu dovode u različit položaj fizička i pravna lica, a što bi sledilo ukoliko bi osporena odredba stava 2. člana 85. ostala u pravnom poretku, te je Sud utvrdio da i odredba člana 85. stav 2. Zakona nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Stoga, povodom pitanja predlagača da li je osporenim odredbama člana 85. st. 1. do 3. važećeg Zakona, pravo na pristup sudu „uslovljeno ili otežano“ time što je propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, a punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, te da li se time ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, Ustavni sud nalazi da pravo na pristup sudu kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje garantovanog u odredbama člana 32. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj prirodi podrazumeva neograničenu slobodu svake stranke u postupku pred prvostepenim sudom na izbor da li će je neko u parnici zastupati, ali ne i neograničeno pravo u izboru ko će je zastupati u tom postupku. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, ovakvim zakonskim rešenjima nisu bitno ograničene mogućnosti stranke da slobodno izabere punomoćnika, niti se time narušava načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup sudu onih stranaka koje nisu u stanju, iz bilo kog razloga, da procesne radnje u postupku preduzimaju lično, niti ovakvo ograničenje, suprotno principu zabrane diskriminacije, stavlja u nejednak položaj stranke kojima je potreban punomoćnik a nemaju finansijskih sredstava da plate advokata i žive u mestima u kojima nije uspostavljena služba pravne pomoći, ili u toj službi nema pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, ili nemaju krvne srodnike u pravoj liniji, odnosno braću, sestre ili „bračne drugove“, ili ih imaju ali oni ne žele da ih zastupaju, ili su za samu stranku neprihvatljivi kao zastupnici, jer je u nadležnosti zakonodavca da propiše ko može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku , krećući se u okviru ustavnih jemstava i principa, koji ne mogu biti posmatrani u apsolutnom, odnosno apstraktnom smislu, a što se predlogom, kroz iznete hipotetične životne situacije, upravo traži.

U odnosu na izneta pitanja inicijatora - da li su takva zakonodavna rešenja „razumna“ i „opravdana“ i da li se „može dokučiti stvarni cilj pravila kojima je ograničen krug potencijalnih punomoćnika fizičkih lica – stranaka u postupku“, te tvrdnje da je „evidentno da cilj zakona nije da se strankama obezbedi kvalifikovana pravna pomoć, … odnosno da je sam krug lica koja mogu biti imenovana za punomoćnike, određen arbitrerno i izraz je pukog zakonodavnog voluntarizma“, Ustavni sud nalazi da takvi navodi i razlozi osporavanja predstavljaju kritiku konkretnog zakonskog rešenja, kao što je to i predlog da bi trebalo omogućiti strankama da imenuju za svog punomoćnika bilo koje poslovno sposobno lice, izuzev lica koje se bavi nadripisarstvom, ali i konstatuje da pitanja celishodnosti pojedinih zakonskih normi i predlozi kako da se one izmene i „poprave“, nisu u nadležnosti Ustavnog suda utvrđenoj članom 167. Ustava. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je nesumnjivo da pitanje odgovarajućeg znanja i iskustva, te poznavanja propisa od strane punomoćnika, može bitno uticati na ostvarivanje prava stranke u postupku, međutim, pitanje da li će neko kome to nije posao i redovno zanimanje moći na kvalitetan način da se stara o svim aspektima parničnog postupka, kao i o pravima i obavezama stranke koju zastupa, ne može biti ustavnopravno pitanje o kome bi odlučivao Ustavni sud.

Takođe, po nalaženju Ustavnog suda, to što je u osporenoj odredbi člana 85. stav 2. Zakona propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti „bračni drug“, samo po sebi, nije neustavno niti suprotno principu zabrane diskriminacije garantovanom članom 21. Ustava, niti se ovakvim propisivanjem licima koja su sklopila vanbračnu zajednicu ex lege onemogućava da ih u parnici pred sudom zastupa vanbračni partner. Ovo stoga što, iako Zakon izričito ne propisuje da punomoćnik fizičkog lica može biti i vanbračni partner, samim Ustavom se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom u skladu sa zakonom, a osporenom odredbom zakona je propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti bračni drug. Kako se u konkretnom slučaju radi o nedostatnom zakonskom rešenju, odnosno o „pravnoj praznini“, čije nadomeštavanje nije u nadležnosti Ustavnog suda , već će se kroz buduću sudsku praksu ustanoviti procesni status vanbračnih partnera, a eventualna povreda prava zastupanih lica može biti predmet postup ka po izjavljenoj ustavnoj žalbi, to je Ustavni sud predlog i u ovom delu odbio. Međutim, Ustavni sud je zaključio da, saglasno odredbi člana 105. Zakona o Ustavnom sudu, o uočenom problemu pismom obavestiti Narodnu skupštinu, kao suverenog nosioca zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.

Ustavni sud smatra i da navodi predlagača da je suprotno ustavnom principu zabrane diskriminacije pravilo iz člana 85. stav 3. Zakona - da punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom jer „u nejednak položaj stavlja zaposlena lica koja su članovi onih sindikata koji u svojim redovima nemaju diplomirane pravnike sa položenim pravosudnim ispitom u odnosu na ona zaposlena lica koja su članovi sindikata koji u svojim redovima imaju pravnike sa položenim pravosudnim ispitom“, te da se takvim propisivanjem zaposlenom koji želi da ga zastupa predstavnik sindikata uskraćuje pravo da za punomoćnika imenuje predstavnika sindikata koji ne ispunjava uslove u pogledu stručne kvalifikacije utvrđene osporenom odredbom člana 85. stav 3. Zakona, a da za to „nema objektivnog i razumnog opravdanja“, nisu ustavnopravni razlozi osporavanja predmetne zakonske odredbe, niti je takvo propisivanje posebnog uslova u pogledu stručne kvalifikacije predstavnika sindikata suprotno odredbama čl. 195. i 213. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 25/05, 61/05, 54/09 i 32/13), niti nesaglasno članu 4. stav 1. Ustava kojim je ustanovljeno jedinstvo pravnog poretka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom osporenih odredaba člana 85. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, saglasno odredbi člana 45. tačka 14) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Budući da su i inicijativama osporene odredbe čl. 85. st. 2. i 3. Zakona, navođenjem sličnih razloga, Ustavni sud nalazi da njima nije potkrepljena tvrdnja o neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom navedenih odredaba Zakona, dok se razlozi osporavanja odredbe člana 85. stav 4. Zakona „da se za zastupanje pravnog lica zahteva kvalifikacija neophodna za posao sudije i advokata, … a da se neustavno i neopravdano, necelishodno i neekonomično isključuje mogućnost zastupanja pravnog lica od strane drugih lica koja su zaposlena u tom pravnom licu…“, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima osporavanja, već se odnose na pitanje celishodnosti zakonskog rešenja, a što nije u nadležnosti Ustavnog suda utvrđenoj odredbama član a 167. Ustava. Stoga je Ustavni sud inicijative, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, rešenjem odbacio.

S obzirom na to da inicijativa kojom je osporena i odredba stava 6. član 85. Zakona kojom je propisano da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravim lekovima, izuzev ako je sama advokat, ne sadrži ustavnopravne razloge osporavanja ove odredbe Zakona, već se njome iznosi kritika zakonskog rešenja i daje predlog kako bi bilo „pravilnije i pravičnije“ da to pitanje bude uređeno, to je Ustavni sud ovu inicijativu, u navedenom delu, a saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zbog nedostatka procesnih pretpostavki za postupanje i odlučivanje Ustavnog suda. Imajući u vidu navedeno, odbačen je kao bespredmetan i zahtev za obustavu primene ove odredbe Zakona.

Kako se u pojedinim inicijativama navodi da se osporenim odredbama Zakona „vređaju stečena prava stranaka“ , Ustavni sud ponovo ukazuje da se u procesnom pravu „stečena prava“ samo izuzetno mogu pojaviti, te da se stoga pravila o punomoćnicima propisana prethodnim zakonom ne mogu smatrati stečenim pravima u smislu odredbe člana 20. stav 2. Ustava, niti izmena tih zakonskih normi zadire u dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava.

Iz navedenog, po oceni Suda, proizlazi da inicijativama ili nisu potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporenih odredaba člana 85. st. 2. do 4. Zakona o parničnom postupku, ili da ne postoje procesne pretpostavke za postupanje i odlučivanje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud podnete inicijative odbacio i rešio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud doneo konačnu odluku, istovremeno je odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje koja je preduzeta na osnovu osporenih odredaba Zakona, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u tački 4. izreke.

Saglasno svemu iznetom, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 14), člana 46. tač. 3) i 5) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku o punomoćnicima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti