Ustavnost odredaba Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio predloge za utvrđivanje neustavnosti odredaba o roditeljskom dodatku, ali pod uslovom da se tumače tako da i otac, državljanin Srbije, može ostvariti pravo ako majka nije državljanka. Ovo se čini radi zaštite najboljeg interesa deteta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-40/2012
11.07.2014.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbijaju se predlozi za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 14. st. 1, 4. i 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, br. 16/02, 115/05 i 107/09), pod uslovom da se odredba člana 14. stav 7. Zakona tumači i primenjuje na način da pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava uslove iz st. 1. do 5. ovog člana, može ostvariti i otac deteta ukoliko majka nije državljanin Republike Srbije.

2. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 16. stav 1. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta su dva predloga ovlašćenih predlagača kojima je pokrenut postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 14. st. 1, 4. i 7. i člana 16. stav 1. Zakona navedenog u tački 1. izreke.

Podnosilac prvog predloga osporava ustavnost navedenih odredaba Zakona u odnosu na odredbe Ustava Republike Srbije kojima je utvrđeno: da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti (član 15.); da se zabranjuje svaki vid diskriminacije i garantuje jednakost pred Ustavom i zakonom (član 21.); da se jemči sloboda odlučivanja o rađanju dece i utvrđuje da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome (član 63.), te utvrđuje da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni (član 65.). Predlagač navodi da je osporenim zakonskim rešenjima ostvarivanje prava na roditeljski dodatak u potpunosti vezano za majku koja se neposredno brine o detetu, a da otac ima pravo na roditeljski dodatak samo izuzetno, pod propisanim uslovima, čime je, po mišljenju predlagača, prekršena Ustavom garantovana ravnopravnost roditelja, tako što je otac deteta doveden u diskriminisani položaj u odnosu na majku, jer ovo pravo može da ostvari samo ukoliko majka iz određenih razloga ne brine o detetu. Smatra da je takvo rešenje protivno i odredbama člana 63. Ustava koje utvrđuju obavezu države da podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i da im pomaže u tome, iz čega, po mišljenju predlagača, proizlazi da je pravo na roditeljski dodatak vezano za roditelje, a ne izričito za majku. Ističe da nije opravdano stavljati osporenim zakonskim rešenjima jednog roditelja u nepovoljniji položaj, budući da iz Ustava proizlazi intencija o razvoju porodice u pravcu potpune ravnopravnosti oba roditelja u svim oblastima, a to znači i obezbeđivanje ravnopravnog pristupa navedenim podsticajima i merama. Stoga smatra da bi nediskriminatorski definisane mere korisnika prava u pitanju dovele do afirmisanja pretpostavke o ravnopravnom položaju majke i oca u porodici i otklanjanja predrasuda o tome da žena jedina treba da brine o potomstvu, čime se razvija politika jednakih mogućnosti žena i muškaraca predviđena članom 15. Ustava. Iz ovih razloga predlagač od Ustavnog suda traži utvrđivanje nesaglasnosti osporenih odredaba Zakona s Ustavom, s tim što predlaže i formulaciju izmenjenih i dopunjenih odredaba Zakona, da bi se na taj način, po njegovom mišljenju, obezbedilo usklađivanje ovih odredaba sa Ustavom.

Predlogom drugog ovlašćenog predlagača osporava se ustavnost odredbe člana 14. stav 1. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom u odnosu na odredbe člana 21. Ustava kojima se utvrđuje zabrana diskriminacije po svim osnovima i člana 64. stav 1. Ustava kojim se garantuje da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti. Ističe se da sam naziv "roditeljski dodatak" nije adekvatan, s obzirom na to da je formalni titular ovog prava majka deteta, dok otac ovo pravo može ostvariti samo u izuzetnim slučajevima propisanim zakonom, te bi adekvatniji naziv bio "majčinski dodatak". U predlogu se navodi da je zakonodavac kao formalnog titulara stavio roditelja koji se neposredno stara o detetu, što znači da roditeljski dodatak nije pomoć namenjena majci za ublažavanje "socio-ekonomskih promena" nastalih usled porođaja, niti je pomoć koja je namenjena roditeljima, već je u pitanju podrška koja je direktno usmerena na dete koje treba da ima krajnju korist od ove mere socijalne zaštite. U prilog tome navodi se da je odredbom člana 1. navedenog Zakona propisano da finansijska podrška porodici sa decom obuhvata poboljšanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece i podršku porodicama sa decom, iz čega se može zaključiti da je krajnji korisnik ove finansijske podrške dete. Pored ovoga, u predlogu se ističe da je pojedinim kategorijama dece ovo pravo uskraćeno, iako je roditeljski dodatak namenjen svoj deci. Naime, prema navodima predloga, deca čija je majka strana državljanka diskriminisana su u odnosu na ostalu decu čije majke imaju državljanstvo Republike Srbije, a to znači da im je uskraćeno ovo pravo na osnovu ličnog svojstva člana porodice, odnosno državljanstva majke. Iz ovih razloga osporava se ustavnost odredbe člana 14. stav 1. navedenog Zakona kojom su propisani uslovi za dobijanje roditeljskog dodatka, među kojima je jedan od uslova i državljanstvo Republike Srbije. S tim u vezi, u predlogu se ukazuje na to da su moguće različite situacije u kojima se ostvaruje ovo pravo, kao što je to npr. situacija u kojoj je majka deteta strana državljanka koja se neposredno stara o detetu, ali će njoj biti uskraćeno pravo na ovu novčanu pomoć, a da za to nema objektivnog i razumnog opravdanja. Imajući u vidu činjenicu da su deca krajnji korisnici ove mere socijalne zaštite i da se kao državljani Republike Srbije nalaze u istoj pravnoj situaciji, po mišljenju predlagača, irelevantno je da li je majka deteta strana ili domaća državljanka, te da, stoga, postavljanje uslova u pogledu državljanstva majke nije opravdano. Ovakva tvrdnja potkrepljuje se time da se ratifikacijom Konvencije o pravima deteta Republika Srbija obavezala na poštovanje prava deteta i obezbeđivanje prava sadržanih u Konvenciji svakom detetu pod njenom jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo ubeđenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovno stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili staratelja. Ističe se da je članom 26. ove konvencije propisano da države članice uvažavaju pravo svakog deteta da koristi socijalnu zaštitu i socijalno osiguranje, kao i da preduzimaju sve neophodne mere za ostvarivanje tog prava u skladu sa nacionalnim zakonima. Pored ovoga, ukazuje se i na stav Komiteta za prava deteta prema kome grupe male dece ne smeju biti diskriminisane, potom da je princip najboljeg interesa deteta primaran u svim postupcima koji se tiču dece, a posebno je istaknuto da se najbolji interes deteta mora uzeti u obzir prilikom izrade svakog zakona, javne politike i pružanja usluga koje se tiču dece, što obuhvata postupke koji direktno pogađaju decu, kao i postupke koji imaju posrednog uticaja na malu decu. Konačno, ukazuje se i na Odluku Evropskog suda za ljudska prava u slučaju „Weller protiv Mađarske“, broj 44399/05, u kojoj je taj sud utvrdio da je Mađarska povredila član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisivanjem da samo majke koje su državljanke Mađarske mogu ostvariti pravo na materinski dodatak, čime je Mađarska stavila u nejednak položaj decu čije su majke strane državljanke, te ih je diskriminisala na osnovu roditeljskog statusa. Predlogom se traži od Ustavnog suda i da izvrši ocenu saglasnosti odredbe člana 14. stav 1. navedenog Zakona sa odredbama čl. 4, 7. i 22. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09).

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je dostavio predloge Narodnoj skupštini na odgovor, saglasno odredbama člana 35a stav 2. i člana 107. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Narodna skupština je dostavila odgovor Ustavnom sudu 13. decembra 2012. godine u kome je, pored ostalog, istakla da je navedeni Zakon u primeni od 2002. godine i predstavlja deo ukupne društvene brige o deci, kao i da, u okviru finansijskih mogućnosti države, predstavlja osnovu za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, podsticaj za rađanje, podršku materijalno ugroženim porodicama, porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, kao i deci bez roditeljskog staranja. Davalac odgovora ističe da je tokom primene navedenog Zakona u praksi uočena potreba da se određena zakonska rešenja modifikuju i unaprede, te su 2006. i 2009. godine izvršene odgovarajuće izmene i dopune dotadašnjih zakonskih rešenja. Pravo na roditeljski dodatak uređeno je tako da se utvrđuje u odnosu na majku, a u izuzetnim uslovima kada ga koristi otac, potrebno je da i majka i otac ispunjavaju uslove, a da zahtev podnosi otac, jer na strani majke postoje neke od objektivnih okolnosti koje je sprečavaju da podnese ovaj zahtev. Prema navodima iz odgovora, redosled rođenja dece se, u smislu osporenog člana, utvrđuje u odnosu na majku, imajući u vidu da je ona ta koja rađa, dok otac deteta može imati i decu iz drugih bračnih ili vanbračnih zajednica čiji se broj ne može pouzdano utvrditi. Imajući u vidu da se deca rađaju u bračnoj i vanbračnoj zajednici, kao i da se te zajednice stvaraju i prekidaju, ako bi se prihvatila izmena navedenog Zakona u smislu koji se predlaže, ne bi se pouzdano mogao utvrditi redosled rađanja dece, pa bi jedno dete moglo više puta da bude računato u redosled rođenja dece od strane oca, odnosno majke, te bi navedena mera izgubila svoj „pronatalitetni“ karakter i došlo bi se u situaciju da se pravo na roditeljski dodatak ostvaruje za mnogo veći broj dece nego što se objektivno rađa, odnosno moglo bi se ostvariti pravo u iznosima predviđenim za decu višeg reda rođenja iako ona nisu u tom statusu. Donosilac akta ističe da je pravo na roditeljski dodatak ograničeno na četvoro dece u odnosu na redosled rođenja majke, što je motivisano i preporukama Svetske zdravstvene organizacije da su četiri trudnoće medicinski bezbedne za majku i decu, a u skladu je i sa politikom pružanja podrške planiranju porodice i principima odgovornog roditeljstva. Navodi se da je isti princip ostvarivanja prava na roditeljski dodatak primenjen i u osporenoj odredbi člana 16. stav 1. navedenog Zakona kojom je predviđeno da se roditeljski dodatak ne može ostvariti ako majka ili članovi porodice u kojoj živi plaćaju porez na imovinu na poresku osnovicu veću od 12.000.000 dinara. Na osnovu iznetog, davalac odgovora smatra da se osporenim odredbama navedenog Zakona ne narušavaju Ustavom zagarantovani principi ravnopravnosti žene i muškarca, niti se narušava garantovana jednakost pred Ustavom i zakonom, pravo o slobodnom odlučivanju o rađanju dece, kao ni pravo i dužnost roditelja da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu.

U postupku pred Ustavnim sudom utvrđeno je sledeće:

Osporenim odredbama člana 14. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“, br. 16/02, 115/05 i 107/09) propisano je: da roditeljski dodatak ostvaruje majka za prvo, drugo, treće i četvrto dete pod uslovom da je državljanin Republike Srbije, da ima prebivalište u Republici Srbiji i da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (stav 1.); da pravo iz stava 1. ovog člana ostvaruje majka koja neposredno brine o detetu za koje je podnela zahtev, čija deca prethodnog reda rođenja nisu smeštena u ustanovu socijalne zaštite, hraniteljsku porodicu ili data na usvojenje i koja nije lišena roditeljskog prava u odnosu na decu prethodnog reda rođenja (stav 4.); da pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava uslove iz st. 1. do 5. ovog člana, može ostvariti i otac deteta, ukoliko majka deteta nije živa, ukoliko je napustila dete ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu (stav 7.).

Ostalim odredbama ovog člana Zakona, koje su u međusobnoj povezanosti i čine jedinstvenu pravnu celinu, propisano je: da izuzetno, ako majka koja ima troje dece, a u sledećem porođaju rodi dvoje ili više dece, ostvariće pravo na roditeljski dodatak i za svako rođeno dete u tom porođaju, a na osnovu posebnog rešenja Ministarstva nadležnog za socijalna pitanja (stav 2.); da se redosled rođenja utvrđuje prema broju živorođene dece majke u momentu podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak (stav 3.); da će se pravo iz stava 1. ovog člana izuzetno priznati i ukoliko je dete prethodnog reda rođenja smešteno u ustanovu zbog potrebe kontinuirane zdravstvene zaštite i nege, odnosno ako postoji opravdani razlog za smeštaj deteta prethodnog reda rođenja sa smetnjama u mentalnom razvoju, stepena teže i teške mentalne ometenosti, sa teškim telesnim oboljenjima i oštećenjima, kao i sa višestrukim smetnjama u razvoju, a po prethodno pribavljenom mišljenju Ministarstva nadležnog za socijalna pitanja (stav 5.); da se uz zahtev za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak podnosi i potrebna dokumentacija i uverenje nadležnog organa starateljstva o ispunjenosti uslova iz st. 4. i 5. ovog člana (stav 6.); da se uslovi za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak utvrđuju u odnosu na dan podnošenja zahteva (stav 8.).

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom u odnosu na koju je podnetim predlogom pokrenut postupak za utvrđivanje neustavnosti, propisano je da se roditeljski dodatak ne može ostvariti ako majka ili članovi porodice u kojoj živi plaćaju porez na imovinu na poresku osnovicu veću od 12.000.000 dinara. Stavom 2. ovog člana Zakona propisano je da se roditeljski dodatak ne može ostvariti ako roditelji u momentu podnošenja zahteva žive i rade u inostranstvu.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje, utvrđeno je: da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti (član 15.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da odluči o rađanju dece, da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome (član 63.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i u tome su ravnopravni, da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditelja biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Drugim odredbama Ustava, koje su od značaja za razmatranje ustavne zasnovanosti osporenih odredaba Zakona, utvrđeno je: da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, a da se Ustavom jemče i kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, dok se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, a odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao deca rođena u braku, a prava deteta i njihova zaštita uređuju se zakonom (član 64. st. 1, 4. i 5.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja, a posebna zaštita se pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju (član 66. st. 1. do 3.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, a prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju se zakonom (član 69. st. 1. i 2.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa, sistem u oblastima socijalne zaštite i brige o deci (član 97. tač. 8. i 10.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, a da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, te da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 1, 4. i 5.).

Razmatrajući ustavnost osporenih odredaba Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, Ustavni sud je imao u vidu i relevantne odredbe Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ“, br. 15/90, 4/96 i 2/97), kojima je utvrđena obaveza država članica: da poštuju i obezbeđuju prava sadržana u ovoj konvenciji svakom detetu pod njihovom jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože i pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo ubeđenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovno stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta ili njegovog roditelja ili zakonskog staratelja, te da preduzimaju sve potrebne mere kako bi se obezbedila zaštita deteta od svih oblika diskriminacije ili kazne, zasnovane na statusu, aktivnostima, izraženom mišljenju ili ubeđenju roditelja, zakonitih staratelja ili članova porodice deteta (član 2.); da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela i da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (član 3.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažilo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, i da roditelji ili zakoniti staratelji, u zavisnosti od slučaja, imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga, te da radi garantovanja i unapređivanja prava sadržanih u ovoj konvenciji, države članice pružaju roditeljima i zakonitim starateljima odgovarajuću pomoć u obavljanju dužnosti vaspitavanja deteta i obezbeđuju razvoj institucija, objekata i službi za brigu o deci (član 18. st. 1. i 2.); da države članice uvažavaju pravo svakog deteta da koristi socijalnu zaštitu, uključujući socijalno osiguranje i preduzimaju sve mere neophodne za puno ostvarivanje tog prava u skladu sa nacionalnim zakonima, te da ove povlastice treba da budu priznate, ako to odgovara, uzimajući u obzir sredstva i uslove deteta i lica koja su odgovorna za izdržavanje deteta, kao i sve ostale uslove značajne za zahteve za povlastice koje podnese dete ili koji se podnesu u njegovo ime (član 26.).

III

Polazeći od navedenih odredaba Ustava i Konvencije o pravima deteta, nakon izvršene pravne analize osporenih odredaba, kao i drugih odredaba koje su međusobno povezane sa izričito osporenim odredbama navedenog Zakona, Ustavni sud nalazi da je finansijska podrška porodici sa decom zasnovana na pravu i dužnosti roditelja da podižu i vaspitavaju decu, pravu deteta na uslove života koji mu omogućavaju pravilan razvoj i pozitivnoj obavezi države da podrži dobrobit porodice i deteta. Ustavni sud konstatuje da je roditeljski dodatak ovim zakonom ustanovljen kao mera populacione politike koja je u funkciji podsticanja rađanja dece, odnosno podizanja stope nataliteta u Republici Srbiji, u skladu sa odredbom člana 1. stav 2. tačka 2) Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom kojom je određeno da finansijska podrška porodici sa decom, u smislu ovog zakona, obuhvata i poseban podsticaj rađanju dece. Drugim rečima, to znači da roditeljski dodatak, po svojoj prirodi, nije prevashodno mera socijalnog karaktera, već predstavlja i instrument populacione politike, budući da je cilj njegovog uvođenja podsticanje rađanja i povećanje efikasnosti populacione politike u Republici Srbiji. U ovakvom modelu finansijske pomoći porodici sa decom dolazi do prenošenja populacione komponente sa dečijeg dodatka na roditeljski dodatak, kao izraz opredeljenja zakonodavca da se razdvajanjem socijalne i populacione komponente podstakne rađanje dece. U tom smislu, roditeljski dodatak je, kao mera populacione politike, navedenim Zakonom usmeren na ženu, odnosno majku kao titulara ovog prava, a ne na dete. Međutim, kako finansijska podrška porodici sa decom obuhvata poboljšanje uslova za zadovoljavanje potreba dece i podršku porodici sa decom, to nesumnjivo upućuje na zaključak da je u krajnjoj liniji korisnik ove finansijske pomoći dete. Ovom merom se ujedno podstiče rađanje samo određenog broja dece (tj. do četvrtog deteta), pri čemu se živorođena deca registruju preko majke, budući da je ona ta koja rađa (nezavisno od toga da li je otac deteta isto lice). Dakle, ukoliko je krajnji beneficijar prava na roditeljski dodatak, zapravo, dete, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište predlagača da pozivanje na mere afirmativne akcije, odnosno pozitivnu diskriminaciju, na osnovu de facto (stvarne) nejednakosti između muškaraca i žena u pogledu rađanja, samo po sebi, ne bi moglo da predstavlja dovoljno opravdanje da titular ovog prava bude samo majka. Sud ukazuje da bi, saglasno shvatanju i praksi Evropskog suda za ljudska prava izraženoj u više presuda ovog suda, („Konstantin Markin protiv Rusije“, broj 30078/06 od 22. marta 2012. godine, „ Hulea protiv Rumunije“, broj 33411/05 od 2. oktobra 2012. godine i „Weller protiv Mađarske“, broj 44399/05 od 31. marta 2009. godine), prihvatanjem ovakvog opravdanja za razlikovanje roditelja po osnovu pola, u pogledu ostvarivanja određenih materijalnih beneficija u domenu roditeljstva, doprinosilo učvršćivanju rodnih stereotipa o tradicionalnim ulogama muškarca i žene u porodici, odnosno uloga u podizanju, vaspitanju i obrazovanju dece, što se smatra da je diskriminatorske prirode, kako u odnosu na žene, tako i u odnosu na muškarce, te se ovakvo razlikovanje ne može smatrati opravdanim razlogom za različit tretman muškaraca i žena u stvarima i pitanjima koja se tiču zaštite interesa porodice i dece. Istovremeno, Ustavni sud ističe da bi takvo razlikovanje roditelja bilo ustavnopravno sporno i sa stanovišta odredbe člana 65. stav 1. Ustava kojim je utvrđeno da su roditelji ravnopravni u ostvarivanju svojih prava i dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da osporavanje odredaba Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, sa stanovišta prethodno iznetih stavova, nema ustavnopravnog utemeljenja. Ovo iz razloga što se zakonodavac osporenim odredbama člana 14. Zakona opredelio za rešenje da je pravo na roditeljski dodatak pravo roditelja (majke i oca), koje se u postupku ostvarivanja primarno utvrđuje u odnosu na majku kao roditelja koji rađa dete, ali je istovremeno propisao da će se pod istim uslovima pravo utvrditi u odnosu na oca kada postoje neke od objektivnih okolnosti zbog kojih je majka sprečena da to pravo ostvari, bilo zato što nije živa ili postoje druge okolnosti koje je sprečavaju da ostvari pravo, ili se svojom voljom, napuštanjem deteta, odrekla dužnosti roditelja.

U pogledu propisivanja posedovanja državljanstva Republike Srbije, kao jednog od uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak u smislu osporene odredbe člana 14. stav 1. navedenog Zakona, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac, na osnovu ustavnopravnog ovlašćenja da uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti brige o deci i posebnu zaštitu porodice i dece, mogao predvideti različite vrste naknada, kao oblike finansijske pomoći porodici sa decom, kao i uslove i način ostvarivanja prava na ove naknade. Ustavni sud je konstatovao da pojam državljanstva označava javnopravni odnos između fizičkog lica i suverene države na osnovu koga to lice ima status po kome su mu, uz odgovarajuće obaveze, formalnopravno dostupna građanska, politička i ekonomsko-socijalna prava u toj državi, bez obzira na to da li se nalazi na domaćoj ili stranoj teritoriji. Imajući u vidu ovakvo određenje pravnog pojma „državljanstva“, Ustavni sud ocenjuje da se posebnim zakonom može predvideti državljanstvo kao uslov za ostvarivanje određenih statusnih prava. Ovakav stav Suda ima svoje ustavnopravno utemeljenje i u odredbi člana 17. Ustava kojom je utvrđeno da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije.

Kada je reč o propisivanju uslova posedovanja državljanstva Republike Srbije, kao jednog od uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak propisanog osporenom odredbom člana 14. stav 1. navedenog Zakona, razloge za iznetu ocenu vezanu za državljanstvo Ustavni sud temelji i na činjenici da je roditeljski dodatak po svojoj prirodi, kao što je prethodno već rečeno, mera populacione politike koju država uvodi sa ciljem podsticanja rađanja i povećanja nataliteta, a što je njena ustavna obaveza, utvrđena odredbom člana 63. stav 2. Ustava. U tom smislu, svaki instrument populacione politike, pa i ovaj, znači povećanje nataliteta sopstvenog stanovništva, odnosno usmeren je upravo na domaće državljane, budući da se ovakve mere populacione politike realizuju na teret javnih prihoda, odnosno iz budžetskih sredstava. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da propisivanje državljanstva Republike Srbije kao jednog od uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak, bilo na strani majke, bilo na strani oca, nije nesaglasno sa Ustavom. Međutim, imajući u vidu da je takođe, nesporan poseban uticaj roditeljskog prava na poboljšanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba deteta, Ustavni sud nalazi da je opravdano ukazivanje predlagača da propisani uslov državljanstva majke, kao primarnog titulara prava na roditeljski dodatak, na indirektan način, po osnovu roditeljskog statusa, može dovesti u nejednak položaj decu kao beneficijare prava, ukoliko potiču iz mešovitih brakova. Konkretno, primenom samo jezičkog tumačenja osporenih odredaba člana 14. navedenog Zakona sledilo bi da bi, ukoliko su ispunjeni svi ostali uslovi, pravo na roditeljski dodatak imala porodica sa decom u kojoj je majka domaći državljanin, a otac stranac, dok ovo pravo ne bi mogla da ostvari porodica u kojoj je majka deteta, odnosno dece stranac, a otac domaći državljanin, jer su uslovi da otac, državljanin Republike Srbije, ostvari pravo na roditeljski dodatak, prema odredbi člana 14. stav 7. Zakona, da majka nije živa, odnosno da je napustila dete ili da objektivno nije u mogućnosti da se neposredno brine o deci. Stoga, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, odredbe člana 14. navedenog Zakona neophodno posmatrati u celini i tumačiti ih na sistemski način i ciljno, a u najboljem interesu deteta, kako to nalažu Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Konvencija o pravima deteta.

Uvažavajući legitimno i razumno opredeljenje zakonodavca da podsticajne mere u oblasti populacione politike usmeri prema domaćim državljanima, sistemskim i ciljnim tumačenjem odredaba člana 14. st. 1. i 7. navedenog Zakona, Ustavni sud nalazi da činjenica da majka koja nije državljanin Republike Srbije, u smislu odredbe člana 14. stav 1. Zakona ne može biti titular prava na roditeljski dodatak, predstavlja jedan od objektivnih razloga koji je sprečavaju da podnošenjem zahteva ostvari pravo na roditeljski dodatak koji je, u krajnjoj liniji, u interesu deteta, budući da je objektivno sprečena da se na taj način, odnosno ostvarivanjem ovog prava, neposredno brine o detetu. Međutim, imajući u vidu da su roditelji, prema Ustavu, ravnopravni u ostvarivanju svojih roditeljskih dužnosti, u takvoj pravnoj situaciji na mesto majke stupa upravo otac, koji je domaći državljanin. Ukoliko se u ovom kontekstu tumači osporena odredba člana 14. stav 1. navedenog Zakona, onda se nedostatak državljanstva Republike Srbije, po nalaženju Suda, ima smatrati objektivnim razlogom, u smislu ostvarivanja prava na roditeljski dodatak, zbog koga je majka sprečena da se neposredno brine o detetu. Sa ovog stanovišta, Ustavni sud ocenjuje da osporena odredba člana 14. stav 1. Zakona, u delu kojim se propisuje posedovanje uslova državljanstva Republike Srbije radi ostvarivanja prava na roditeljski dodatak, nije nesaglasna sa Ustavom, pod uslovom da se i odredba člana 14. stav 7. ovog zakona tumači i primenjuje na način da pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava uslove iz st. 1. do 5. ovog člana, može ostvariti i otac deteta, ako majka nije državljanin Republike Srbije, kako je odlučeno u tački 1. izreke.

Pored ovoga, Ustavni sud konstatuje da se upravo sistemskim i ciljnim tumačenjem odredaba člana 14. st. 1. i 7. navedenog Zakona ostvaruje njihova ustavna funkcija, i to ne samo zaštite ustavnosti, već i zaštite zajamčenih ljudskih prava. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje i na potrebu da se sporno pravno pitanje uredi na jasan i nedvosmislen način navedenim Zakonom, kako bi se otklonila eventualna potreba za daljim, odnosno dodatnim tumačenjem odredaba člana 14. Zakona.

U vezi osporavanja odredbe člana 14. stav 4. navedenog Zakona, Ustavni sud konstatuje da su ovom odredbom propisani uslovi za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak, koje majka mora da ispunjava, a to su – 1) da neposredno brine o detetu za koje podnosi zahtev, 2) da nije lišena roditeljskog prava u odnosu na decu prethodnog reda rođenja i 3) da deca prethodnog reda rođenja nisu smeštena u ustanovu socijalne zaštite, hraniteljsku porodicu ili data na usvojenje. Osporenom odredbom člana 14. stav 7. navedenog Zakona je, pod određenim uslovima, pravo na roditeljski dodatak utvrđeno i za oca deteta, i to ukoliko majka nije živa ili je napustila dete ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu. Ocenjujući ustavnost navedenih odredaba Zakona sa stanovišta navoda predlagača, Ustavni sud smatra da one ne sadrže povredu načela zabrane diskriminacije garantovanog odredbama člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, iz razloga što ocu deteta nije uskraćeno pravo da ostvari roditeljski dodatak. Naprotiv, Sud konstatuje da pravo na roditeljski dodatak otac može ostvariti pod uslovima koje predviđa navedeni Zakon, odnosno ukoliko majka nije živa, ako je napustila dete ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu. Drugim rečima, budući da je i roditeljski dodatak posredno, u krajnjoj liniji, namenjen dobrobiti deteta, kao što se to navodi i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Weller protiv Mađarske“, broj 44399/05, od 31. marta 2009. godine, roditeljski dodatak mogu ostvariti majka ili otac, a zakonodavac je odredbom člana 14. stav 4. Zakona dao prednost majci isključivo iz razloga praktične prirode. Naime, sa jedne strane, statistički gledano, majka je ta koja se u najvećem broju slučajeva u životu neposredno brine o detetu nakon njegovog rođenja, a sa druge strane, zakonodavac se opredelio da posebnim finansijskim merama stimuliše različitim novčanim iznosima rađanje samo određenog broja dece (najviše četvoro) i izabrao je jednostavniji način da registruje redosled rođene dece preko majke, na osnovu drevnog pravnog principa mater semper certa est.

Iz navedenih razloga, Sud je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 14. st. 4. i 7. navedenog Zakona, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ističe da se osporenim odredbama navedenog Zakona ni na koji način ne dovodi u pitanje ostvarivanje prava na određene naknade i beneficije iz oblasti socijalne zaštite i socijalnog osiguranja, imajući u vidu činjenicu da se ove dve vrste prava razlikuju po svojoj prirodi i svrsi i da se stoga ostvaruju po različitim zakonskim osnovama. Ustavni sud ukazuje da u modelu finansijske pomoći porodici sa decom koji je prihvatio važeći Zakon u ovoj oblasti postoje i druge vrste dodataka, odnosno naknada koje ostvaruje dete, kao oblik finansijske pomoći, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Među ovim naknadama su dečiji dodatak, naknada troškova boravka u predškolskoj ustanovi, odgovarajuća naknada za decu sa smetnjama u razvoju, pravo na regresiranje troškova boravka u predškolskoj ustanovi za decu iz materijalno ugroženih porodica i dr.

Razmatrajući ustavnost osporene odredbe člana 16. stav 1. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom kojom je propisano da se roditeljski dodatak ne može ostvariti ako majka ili članovi porodice u kojoj živi plaćaju porez na imovinu na poresku osnovicu veću od 12.000.000 dinara, Ustavni sud nalazi da se uslovljavanjem mogućnosti ostvarivanja prava na roditeljski dodatak propisivanjem određenog imovinskog cenzusa u vidu Zakonom propisane najviše poreske osnovice poreza na imovinu, zakonodavac kretao u granicama svojih ustavnih ovlašćenja. Sud smatra da je u uslovima ograničenih finansijskih mogućnosti države zakonodavac morao imati u vidu i materijalne mogućnosti potencijalnih korisnika kako prava na roditeljski dodatak, tako i prava na druge naknade iz korpusa socijalnih prava, a visina poreza na imovinu nesumnjivo predstavlja jedan od pokazatelja realne ekonomske moći potencijalnih korisnika ovog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da se ne može dovesti u pitanje ovlašćenje zakonodavca da kreira zakonsko rešenje kao u osporenoj odredbi člana 16. stav 1. navedenog Zakona, te je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti navedene odredbe Zakona, kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud se nije upuštao u ocenu osnovanosti navoda da postoje određene terminološke nejasnoće u pogledu označavanja pomenutog prava u vidu „roditeljskog dodatka“, jer takva pitanja spadaju u domen nomotehničkog oblikovanja propisa i ne mogu predstavljati razlog neustavnosti osporenih odredaba Zakona. Sud, međutim, ukazuje da značenje pojedinih pravnih pojmova i termina u propisu mora posmatrati u svetlu predmeta i cilja odredbe u kojoj su odgovarajući termini upotrebljeni, kao i u kontekstu drugih odredaba sa kojima su odredbe u kojima su određeni termini upotrebljeni međusobno povezane i čine jedinstvenu pravnu celinu. Na taj način otklonila bi se mogućnost da tumačenje određenih pravnih termina i pojmova bude dvosmisleno, nejasno ili očigledno apsurdno.

U vezi zahteva predlagača da Ustavni sud izvrši ocenu saglasnosti odredbe člana 14. stav 1. navedenog Zakona sa odredbama čl. 4, 7. i 22. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), Ustavni sud ukazuje da, u smislu odredaba člana 167. Ustava, nije nadležan da ceni međusobnu saglasnost različitih zakona, kao akata istovetne pravne snage, odnosno pojedinih njihovih odredaba, osim ako se ne narušava načelo jedinstva pravnog poretka garantovano odredbom člana 194. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 14) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Izdvojeno mišljenje u predmetu IUz 40/2012

Na sednici Ustavnog suda koja je održana 11. jula 2014 . godine odbijen je – između ostalog – i predlog Poverenice za zaštitu ravnopravnosti za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 14. stavovi 1, 4. i 7. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 16/2002, 115/2005 i 107/2009). Međutim, izreka ove odluke Ustavnog suda sadrži i sledeći nastavak: ...“pod uslovom da se odredba člana 14. stav 7. Zakona tumači i primenjuje na taj način da pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava uslove iz st. 1. do 5. ovog člana, može ostvariti i otac deteta ukoliko majka nije državljanin Republike Srbije“.

Osporena odredba Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom (u daljem tekstu: Zakon) propisuje da pravo na roditeljski dodatak ostvaruje majka ako ispuni predviđene zakonske uslove (član 14. stavovi 1-5), a među tim uslovima nalazi se i zahtev da je majka „državljanin Republike Srbije“ (član 14. stav 1). Izuzetno, pravo na roditeljski dodatak može ostvariti i otac deteta, ukoliko majka nije živa, ukoliko je napustila dete ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu (član 14, stav 7). Iz prirode prava na roditeljski dodatak, dakle, nesporno proizilazi da roditeljski dodatak ima finansijski efekat koji je namenjen, pre svega, majci, ali ga može iskoristiti i otac ukoliko postoje zakonski razlozi zbog kojih ga ne može koristiti majka. Stoga se može zaključiti da je roditeljski dodatak – i pored toga što njegov naziv može navoditi na drugačiji zaključak – u stvari namenjen pomaganju novorođenog deteta, a nije mu svrha samo ublažavanje promena do kojih dolazi usled porođaja, koje su vezane samo za ženu koja rađa dete. Drugim rečima, iako je smisao roditeljskog dodatka da služi, pre svega, podsticanju rađanja dece, njegov posredni uticaj na poboljšanje uslova radi zadovoljavanja osnovnih potreba deteta koje će se roditi takođe je nesumnjiv. Na to je u ovoj odluci ukazao i Ustavni sud, ističući da „roditeljski dodatak nije prevashodno mera socijalnog karaktera, već predstavlja i instrument populacione politike, budući da je cilj njegovog uvođenja podsticanje rađanja i povećanje efikasnosti populacione politike u Republici Srbiji“.

Sporno pitanje koje se postavilo pred Ustavni sud odnosilo se na to da li se propisivanjem državljanstva majke, kao uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak, vrši diskriminacija u odnosu na žene koje ispunjavaju sve uslove propisane ovim Zakonom, ali nisu domaće državljanke? U ovom slučaju, sumnja da postoji diskriminacija očituje se u tome što bi, prema osporenoj odredbi Zakona, porodica sa decom u kojoj je majka srpska državljanka, a otac ima strano državljanstvo, bila u prilici da preko majke domaće državljanke ostvari pravo na roditeljski dodatak. Naprotiv, u obrnutoj situaciji, ako je majka strana državljanka, a otac je domaći državljanin, porodica bi bila sprečena da ostvari pravo na roditeljski dodatak na osnovu ovog razlikovanja u državljanstvu majke. To konstatuje i Ustavni sud, nagoveštavajući da bi možda mogao da prizna razliku u tretmanu, ali samo indirektno, i to u odnosu na decu: ... „Ustavni sud nalazi da je opravdano ukazivanje predlagača da propisani uslov državljanstva majke, kao primarnog titulara prava na roditeljski dodatak, na indirektan način, na osnovu roditeljskog statusa može dovesti u nejednak položaj decu kao beneficijare prava, ukoliko potiču iz mešovitih brakova“.

Razlika u tretmanu jeste diskriminatorna u smislu člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima ako nema razumnog i objektivnog opravdanja za to razlikovanje. Stoga, ključno sporno pitanje u ovom ustavnosudskom sporu jeste to da li za ovakvo razlikovanje u tretmanu domaćih i stranih državljanki koje ostvaruju pravo na roditeljski dodatak postoji bilo kakvo razumno i objektivno opravdanje. Ustavni sud takvo opravdanje pronalazi u „legitimnom i razumnom opredeljenju zakonodavca da podsticajne mere u oblasti populacione politike usmeri prema domaćim državljanima“ odnosno da instrumenti populacione politike služe povećanju „nataliteta sopstvenog stanovništva, odnosno usmeren je upravo na domaće državljane, budući da se ovakve mere populacione politike realizuju na teret javnih prihoda, odnosno iz budžetskih sredstava“. Uzgred budi rečeno, Ustavni sud kao da je prevideo da bi ta strana državljanka, kojoj bi eventualno bilo priznato pravo na roditeljski dodatak da je ova odredba kasirana – morala da ispuni i sve ostale uslove koje Zakon predviđa, a među njima i to da ima prebivalište u Republici Srbiji te da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu preko Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (član 14. stav 1 in fine), što znači da i ona lično, ili neko drugi preko koga ostvaruje pravo na zdravstveno osiguranje, takođe doprinosi tim „javnim prihodima“ odnosno „budžetskim sredstvima“.

No, ovakvo obrazloženje teško da bi bilo prihvatljivo sa stanovišta međunarodnih standarda ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, na šta inače Ustavni sud obavezuje i odredba Ustava o tumačenju ljudskih i manjinskih prava (član 18. stav 3). Tako, na primer, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izjasnio se upravo suprotno u vrlo sličnom predmetu, koji se odnosio na ocenu odredbe mađarskog Zakona br. 84 o pomoći porodici (1998), a koji je takođe uslovljavao pravo na materinski dodatak domaćim državljanstvom žene koja rađa dete: „Sud konstatuje da iz relevantnih odredbi Zakona proizilazi da porodice sa decom majke koja ima mađarsko državljanstvo i oca koji je strani državljanin imaju pravo na materinski dodatak. Međutim, to nije slučaj sa drugim i trećim podnosiocima predstavke, budući da je njihov otac mađarski državljanin, a majka strankinja .... Sud ne nalazi nikakvo razumno opravdanje ovakve prakse. Sud smatra da pravo na dodatak na koji imaju pravo porodice prema članovima 1. i 2. Zakona ne mogu zavisiti od toga ko od dvoje bioloških roditelja dece ima mađarsko državljanstvo“ (Case of Weller v. Hungary, broj predstavke 44399/05, presuda od 31. marta 2009, § 31. i 38). Identičan stav zauzeo je Evropski sud u presudi Velikog veća Andrejeva v. Latvia, koji se smatra jednim od vodećih slučajeva u pitanjima diskriminacije: „ Sudu bi morali biti predočeni vrlo ozbiljni razlozi za razliku u postupanju koja je zasnovana isključivo na osnovi državljanstva ako bi se htelo dokazati da je ta razlika saglasna sa Konvencijom“ (Case of Andrejeva v. Latvia, broj predstavke 55707/00, presuda od 18. februara 2009 , § 87). Najzad, u skorašnjoj presudi Dhahbi c. Italie Evropski sud ponovo ističe da jedino veoma jaki razlozi mogu da opravdaju razliku u postupanju zasnovanu samo na državljanstvu. Budući da je u ovom slučaju italijanska Vlada iznosila argument da je podnosiocu predstavke odbijeno pravo na porodični dodatak iz „budžetskih“ razloga, Evropski sud je priznao da je zaštita budžetskih interesa države bila legitimni cilj, ali da ovaj cilj nije mogao sam po sebi da opravda razliku u postupanju: „Uprkos širokom polju slobodne procene nacionalnih vlasti u oblasti socijalne zaštite, budžetski razlozi koje je Vlada navela bili su nedovoljni da uvere Sud da je razlika u postupanju na koju se podnosilac predstavke žalio bila srazmerna. Stoga, postoji povreda člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.“ ( Affaire Dhahbi c. Italie, broj predstavke 17120/09, presuda od 8. aprila 2014, § 53-54).

Najzad, uviđajući i sam da ovakva legitimizacija razlikovanja na osnovu državljanstva majke može dovesti u nejednaku situaciju i decu domaće državljane koja potiču iz mešovitih brakova strankinja i domaćih državljana, a bežeći od toga da utvrdi nesaglasnost osporene zakonske odredbe sa ustavnom zabranom diskriminacije, Ustavni sud pronalazi rešenje u tome da svojom interpretativnom odlukom obezbedi da se u situaciji kada je majka deteta strana državljanka pravo na roditeljski dodatak priznaje ocu, slično kao što otac, u skladu sa članom 14. stav 7. Zakona, ima pravo na roditeljski dodatak ako majka nije živa, ukoliko je napustila dete ili je iz objektivnih razloga sprečena da neposredno brine o detetu: „Ukoliko se u ovom konktekstu tumači osporena odredba člana 14. stav 1. navedenog Zakona, onda se nedostatak državljanstva Republike Srbije, po nalaženju Suda, ima smatrati objektivnim razlogom, u smislu ostvarivanja prava na roditeljski dodatak, zbog koga je majka sprečena da se neposredno brine o detetu.“

Ja se nikako nisam mogla saglasiti sa ovakvim tumačenjem. Smatrati strano državljanstvo takvim hendikepom koji je izjednačen sa objektivnom sprečenošću majke da se neposredno stara o detetu – bez obzira na nesumnjivo dobre namere Ustavnog suda da ovakvom akrobacijom pruži zaštitu i deci iz mešovitih porodica – meni liči zapravo na jednu dodatnu vrstu diskriminacije koja vređa ljudsko dostojanstvo žene koja je rodila dete. Drugim rečima, pravo na roditeljski dodatak biće priznato i u situaciji kada je majka strana državljanka, ali u tom slučaju ona mora biti nevidljiva. Za Ustavni sud bilo je svakako najprihvatljivije da taj hendikep stranog državljanstva izjednači sa objektivnom sprečenošću majke da se neposredno brine o detetu – što je svakako bolje nego da je Sud smatrao da majke nema, odnosno da je napustila dete – ali rogobatno konstatovati, makar samo za potrebe tumačenja, da neko ne može da se brine o detetu zato što ima strano državljanstvo, svejedno je za mene apsolutno sporno sa stanovišta garancija zaštite ljudskih prava zajemčenih Ustavom i međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima.

Prof. dr Marija Draškić,

sudija Ustavnog suda

Ustavnost odredaba Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti