Odluka o ustavnosti obaveze prijavljivanja podataka o trudnoći zdravstvenom fondu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti člana 5. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja. Sud je zaključio da obaveza lekara da obaveštavaju Republički fond o trudnoći ima legitiman cilj i ne predstavlja neustavno mešanje u privatnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-421/2013
05.06.2014.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Bosa Nenadić, mr Milan Marković, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 5. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja (''Službeni glasnik RS'', broj 104/13).

2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podnet je predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 5. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja (''Službeni glasnik RS'', broj 104/13).

U predlogu se navodi da osporeni član 5. Zakona nije u saglasnosti sa članom 42. Ustava, koji garantuje zaštitu podataka o ličnosti i kojim je propisano da se prikupljanje, držanje i obrada podataka o ličnosti uređuje zakonom i eksplicitno propisuje da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni u skladu sa zakonom. Predlagač smatra da osporeni član 5. Zakona ne navodi svrhu prikupljanja podataka o trudnoći, prestanku trudnoće, mrtvorođenoj deci i deci umrloj u prvoj godini života, kao i da je ovim članom Zakona predviđeno samo prikupljanje ličnih podataka, ali nije regulisano njihovo držanje i obrada, što je takođe u suprotnosti sa članom 42. Ustava kojim je predviđeno kumulativno, a ne alternativno, da se zakonom moraju odrediti ''prikupljanje, držanje i obrada podataka''. Predlagač, takođe, smatra da osporene odredbe člana 5. Zakona nisu u saglasnosti ni sa odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG-Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05, 5/05-drugi propis, 7/05-ispravka i ''Službeni glasnik RS-Međunarodni ugovori'', broj 12/10), kojom se svakome garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, jer u privatni i porodični život svakako spadaju i odluke iz privatne sfere, kao što su odluka o rađanju ili prekidu trudnoće, pa je stoga ovo pravo povređeno osporenim odredbama člana 5. Zakona u delu kojim je predviđeno prikupljanje podataka o utvrđivanju i prekidu trudnoće u Fondu za zdravstveno osiguranje, a na osnovu obaveštenja dobijenih od lekara i medicinskih ustanova. U predlogu se dalje navodi da je osporeni član 5. Zakona kontradiktoran sa članom 16. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (''Službeni glasnik RS'', br. 97/08, 104/09-drugi zakon, 68/12-Odluka US i 107/12), jer niti predviđa slobodan pristanak lica za obradu posebno osetljivih podataka, niti obezbeđuje posebne mere zaštite ovih podataka, kao i sa članom 8. ovog zakona, jer predviđa prikupljanje posebno osetljivih podataka, odnosno podataka o zdravstvenom stanju (trudnoći i prestanku trudnoće), ne navodeći jasno svrhu njihovog prikupljanja, pri čemu su ovi podaci, prema shvatanju predlagača, nepotrebni i nepodesni za svrhu obrade, kao i da su njihov broj i vrsta nesrazmerni svrsi obrade. Podnosilac takođe smatra da je prikupljanje podataka o mrtvorođenoj deci i deci umrloj u prvoj godini života iz osporenog člana 5. Zakona kontradiktorno rešenjima iz čl. 48. i 62. Zakona o matičnim knjigama (''Službeni glasnik RS'', broj 20/09), kojim je regulisano prijavljivanje i čuvanje ovih podataka o ličnom stanju, za koje su ovlašćeni posebni organi, a ne i Republički fond za zdravstveno osiguranje, naročito imajući u vidu da je članom 2. ovog zakona izričito propisano da su matične knjige osnovne službene evidencije o ličnom stanju građana, čime se ne ostavlja mogućnost da paralelnu evidenciju o njima vodi i neka druga institucija. U predlogu se zatim navodi da se osporenim članom 5. Zakona ustanovljava obaveza lekara da podatke iz medicinske dokumentacije dostave Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, što je u suprotnosti i sa odredbama člana 21. Zakona o pravima pacijenata, kojima je, između ostalog, ustanovljena obaveza čuvanja ovih podataka, pa bi tako, prema mišljenju predlagača, predviđenom obavezom dostavljanja podataka iz člana 5. osporenog Zakona, nastupile neotklonjive štetne posledice kako za fizička lica čiji će lični podaci biti na raspolaganju Republičkom fondu, a za koje je neizvesno kako će se koristiti i prikupljati, tako i za lekare i medicinske institucije koje mogu biti pozvane na prekršajnu odgovornost (čl. 44. i 46. Zakona o pravima pacijenata), ukoliko stave na raspolaganje podatak iz medicinske evidencije. Na kraju predlagač traži da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, obustavi sve radnje prikupljanja i dostave podataka propisanih članom 5. st. 1. 2. i 4. osporenog Zakona.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je dostavio navedeni predlog Narodnoj skupštini na odgovor 24. januara 2014. godine. Narodna skupština nije dostavila odgovor Ustavnom sudu u ostavljenom roku od 60 dana od dana dostavljanja predloga, pa ni nakon isteka tog roka, tako da je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), nastavio postupak .

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Zakon o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja donela je Narodna skupština, na sednici održanoj 26. novembra 2013. godine. Zakon je objavljen u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', broj 104 od 27. novembra 2013. godine, kada je i stupio na snagu. Ovim zakonom uređuje se pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite za decu, trudnice i porodilje bez obzira na osnov po kome su zdravstveno osigurani, ako ova prava ne mogu da ostvare po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Osporenim odredbama člana 5. ovog zakona propisano je: da je lekar specijalista ginekologije i akušerstva dužan da odmah po utvrđenoj trudnoći, odnosno po izvršenom prekidu trudnoće, trudnice koja ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa ovim zakonom, o tome obavesti Republički fond (stav 1.); da je zdravstvena ustanova, u kojoj je porodilja rodila mrtvo dete, dužna odmah po porođaju da o tome obavesti Republički fond (stav 2.); da u slučaju iz stava 2. ovog člana porodilja ima pravo na zdravstvenu zaštitu u periodu od tri meseca posle porođaja, u skladu sa ovim zakonom (stav 3.); da je lekar specijalista pedijatrije dužan da odmah po saznanju o smrti deteta do godine dana života, o tome obavesti Republički fond (stav 4.); da na osnovu obaveštenja iz st. 1, 2. i 4. ovog člana, Republički fond utvrđuje prestanak ostvarivanja prava u skladu sa ovim zakonom (stav 5.).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da je zajemčena zaštita podataka o ličnosti, da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju zakonom, da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom, da svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom, i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe (član 42.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja (član 66. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (član 68. st. 1. do 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem u oblasti zdravstva i brige o deci (član 97. tačka 10.).

Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG-Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05, 5/05-drugi propis, 7/05-ispravka i ''Službeni glasnik RS-Međunarodni ugovori'', broj 12/10) utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava, osim ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i pojedine odredbe sledećih zakona:

Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (''Službeni glasnik RS'', br. 97/08, 104/09-drugi zakon, 68/12-Odluka US i 107/12) propisano je: da je cilj ovog zakona da, u vezi sa obradom podataka o ličnosti, svakom fizičkom licu obezbedi ostvarivanje i zaštitu prava na privatnost i ostalih prava i sloboda (član 2.); da obrada podataka nije dozvoljena ako fizičko lice nije dalo pristanak za obradu, odnosno ako se vrši bez zakonskog ovlašćenja (član 8. tačka 1)); da je obrada bez pristanka dozvoljena u svrhu izvršenja obaveza određenih zakonom, aktom donetim u skladu sa zakonom ili ugovorom zaključenim između lica i rukovaoca, kao i radi pripreme zaključenja ugovora (član 12. stav 1. tačka 2)); da organ vlasti obrađuje podatke bez pristanka lica, ako je obrada neophodna radi obavljanja poslova iz njegove nadležnosti određenih zakonom u cilju ostvarivanja interesa nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane zemlje, sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela, ekonomskih, odnosno finansijskih interesa države, zaštite zdravlja i morala, zaštite prava i sloboda i drugog javnog interesa, a u drugim slučajevima na osnovu pismenog pristanka lica (član 13.); da se podaci koji se odnose na nacionalnu bezbednost, rasu, pol, jezik, veroispovest, pripadnost političkoj stranci, sindikalno članstvo, zdravstveno stanje, primanje socijalne pomoći, žrtvu nasilja, osudu za krivično delo i seksualni život mogu obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka lica, osim kada zakonom nije dozvoljena obrada ni uz pristanak, da se izuzetno, podaci koji se odnose na pripadnost političkoj stranci, zdravstveno stanje i primanje socijalne pomoći, mogu obrađivati i bez pristanka lica, samo ako je to zakonom propisano, da u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, obrada mora biti posebno označena i zaštićena merama zaštite, da u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, Poverenik ima pravo uvida u podatke i provere zakonitosti obrade po službenoj dužnosti ili po zahtevu lica, odnosno rukovaoca, da način arhiviranja i mere zaštite podataka iz st. 1. i 2. ovog člana, uz prethodno pribavljeno mišljenje Poverenika, uređuje Vlada (član 16.); da podaci moraju biti odgovarajuće zaštićeni od zloupotreba, uništenja, gubitka, neovlašćenih promena ili pristupa, da su rukovalac i obrađivač dužni da preduzmu tehničke, kadrovske i organizacione mere zaštite podataka, u skladu sa utvrđenim standardima i postupcima, a koje su potrebne da bi se podaci zaštitili od gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe, kao i da utvrde obavezu lica koja su zaposlena na obradi, da čuvaju tajnost podataka (član 47.).

Zakonom o zdravstvenom osiguranju (''Službeni glasnik RS'', br. 107/05, 109/05-ispravka, 30/10-dr.zakon, 57/11, 110/12-Odluka US i 119/12) je propisano: da obavezno zdravstveno osiguranje jeste zdravstveno osiguranje kojim se zaposlenima i drugim građanima obuhvaćenim obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuju pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na novčane naknade za slučajeve utvrđene ovim zakonom (član 3.); da se obavezno zdravstveno osiguranje obezbeđuje i sprovodi u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i u organizacionim jedinicama ovog fonda (član 6. stav 1.); da se osiguranim licima, u smislu ovog zakona, smatraju osiguranici i članovi njihovih porodica, kojima se u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona obezbeđuju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (član 16. stav 1.); da se osiguranicima, u smislu ovog zakona i pod uslovima propisanim ovim zakonom, smatraju i lica koja pripadaju grupaciji stanovništva koja je izložena povećanom riziku oboljevanja, lica čija je zdravstvena zaštita potrebna u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i lica koja su u kategoriji socijalno ugroženog stanovništva, ali ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika iz člana 17. ovog zakona, ili ako pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika, i to – 1) deca do navršenih 18 godina života, školska deca i studenti do kraja propisanog školovanja, a najkasnije do navršenih 26 godina, u skladu sa zakonom; 2) žene u vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja (član 22. stav 1. tač. 1) i 2)); da se svojstvo osiguranog lica utvrđuje samo po jednom osnovu (član 111. stav 2.); da licu kojem je priznato svojstvo osiguranog lica matična filijala izdaje propisanu ispravu o zdravstvenom osiguranju, kojom se dokazuje svojstvo osiguranog lica (član 112. stav 2.).

Zakonom o pravima pacijenata (''Službeni glasnik RS'', broj 45/13) je propisano: da pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih informacija, koje je saopštio nadležnom zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku, uključujući i one koje se odnose na stanje njegovog zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu svoje privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja i lečenja u celini (član 14. stav 1.); da podaci o zdravstvenom stanju, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije, spadaju u podatke o ličnosti i predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenata, u skladu sa zakonom, da su podatke iz stav 1. ovog člana dužni da čuvaju svi zdravstveni radnici, odnosno saradnici, kao i druga lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, organizacionoj jedinici visokoškolske ustanove zdravstvene struke koja obavlja zdravstvenu delatnost, drugom pravnom licu koje obavlja određene poslove iz zdravstvene delatnosti u skladu sa zakonom, organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i pravnom licu koje obavlja poslove dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, kod kojih je pacijent zdravstveno osiguran, a kojima su ti podaci dostupni i potrebni radi ostvarivanja zakonom utvrđenih nadležnosti (član 21. st. 1. i 2.).

Zakonom o evidencijama u oblasti zdravstva (''Službeni list SRJ'', br. 12/98 i 37/02 i ''Službeni glasnik RS'', broj 101/05-dr. zakon) je propisano: da se prikupljanje, korišćenje i zaštita podataka iz evidencija u oblasti zdravstva vrše u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 2.); da evidencije vode nadležni državni organi, organizacije, zdravstvene ustanove, druga pravna lica i preduzetnici koji u okviru svoje delatnosti obavljaju poslove za koje su evidencije ustanovljene ovim zakonom (član 3.); da se u oblasti zdravstva ustanovljavaju evidencije o porođajima i evidencije o pobačajima (član 4. tač. 9) i 10)).

III

Polazeći od izloženog ustavnopravnog okvira koji je od značaja za razmatranje spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, a posebno od odredaba člana 97. tačka 10. i člana 68. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Narodna skupština ovlašćena da zakonom uredi pitanja zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, imajući u vidu da je Ustavom svakome zajemčeno pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, kao i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom. Dva osnovna zakona iz oblasti zdravstva u Republici Srbiji su Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju. Zdravstvena zaštita je zakonom određena kao organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice, a pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, u Republici Srbiji ima svaki građanin Republike Srbije, kao i drugo lice koje ima prebivalište ili boravište u Republici. Društvena briga za zdravlje stanovništva ostvaruje se na nivou Republike, autonomne pokrajine, opštine, odnosno grada, poslodavca i pojedinca. Društvena briga za zdravlje, pod jednakim uslovima, na teritoriji Republike ostvaruje se i obezbeđivanjem zdravstvene zaštite grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja, zdravstvenom zaštitom lica u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i zdravstvenom zaštitom socijalno ugroženog stanovništva, u koje spadaju, između ostalih, i deca do navršenih 18 godina života, školsk a dec a i student i do kraja propisanog školovanja, a najkasnije do 26 godina života, u skladu sa zakonom , kao i žene u vezi sa planiranjem porodice i žene u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja. Sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite ovih lica obezbeđuju se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, ukoliko su ova lica obuhvaćena ovim osiguranjem, u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju, ili iz budžeta Republike Srbije, ukoliko nemaju nikakvo zdravstveno osiguranje. Ova posebna društvena briga za zdravlje navedenih kategorija stanovništva proizlazi iz odredbe člana 68. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom. Na osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja, koje je kao jedan od postojećih vidova zdravstvenog osiguranja u Republici Srbiji (pored obaveznog u Republici Srbiji postoji i dobrovoljno zdravstveno osiguranje) uređeno Zakonom o zdravstvenom osiguranju, zaposlenima i drugim građanima koji su obuhvaćeni ovim vidom zdravstvenog osiguranja obezbeđuje se pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na novčane naknade za slučajeve utvrđene tim zakonom. Dva osnovna načela na kojima počiva sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja jesu solidarnost i uzajamnost, s obzirom na to da se sredstva za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja obezbeđuju prvenstveno uplatom doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje , a da prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja koriste ona lica kod kojih je nastupila bolest ili drugi osigurani slučaj. Pored lica koja su korisnici obaveznog zdravstvenog osiguranja na osnovu uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje i Zakonom o zdravstvenom osiguranju su izdvojene posebne kategorije stanovništva koje imaju status osiguranika ne na osnovu uplate doprinosa za ovaj vid osiguranja, već upravo zbog potrebe da se i njima obezbedi zdravstvena zaštita iz javnih prihoda, zbog povećane brige društva za njihovo očuvanje zdravlja, kako je to utvrđeno navedenim članom 68. stav 2. Ustava. Tako je odredbama člana 22. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano da se o siguranicima, u smislu ovog zakona i pod uslovima propisanim ovim zakonom, smatraju i lica koja pripadaju grupaciji stanovništva koja je izložena povećanom riziku oboljevanja, lica čija je zdravstvena zaštita potrebna u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i lica koja su u kategoriji socijalno ugroženog stanovništva, ako ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika iz člana 17. ovog zakona, ili ako prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika, i to, između ostalih i deca do navršenih 18 godina života, školska dec a i studenti do kraja propisanog školovanja , a najkasnije do navršenih 26 godina, u skladu sa zakonom, zatim žene u vezi sa planiranjem porodice , kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja. Na taj način su i ove posebno osetljive grupacije stanovništva zdravstveno zaštićene u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja, iako ne plaćaju doprinose za ovaj vid osiguranja, tj. obavezno zdravstveno osiguranje im se priznaje samo pod uslovom da ne pripadaju osiguranicima iz člana 17. ovog zakona, tj. kategorijama koje plaćaju doprinose iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, niti da pripadaju članovima porodice tih lica.

Međutim, kako je Zakonom o zdravstvenom osiguranju predviđeno i načelo obaveznosti iz koga sledi da se ovo načelo obezbeđuje obavezom plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje od strane zaposlenih i poslodavaca, kao i drugih obveznika uplate doprinosa u skladu sa zakonom, a što predstavlja uslov za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i da se svojstvo osiguranog lica utvrđuje samo po jednom osnovu, to se kao sporno postavilo pitanje zdravstvene zaštite dece, trudnica i porodilja koji su zbog neplaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, prvenstveno od strane poslodavaca, što znači ne svojom krivicom, dovedeni u poziciju da ne mogu da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu po osnovu uplate tih doprinosa, jer to predstavlja zakonski uslov za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, iako je Ustavom ovim kategorijama lica zajemčena zdravstvena zaštita iz javnih prihoda. Stoga je Narodna skupština donela poseban zakon iz oblasti zdravstvene zaštite kojim je uredila pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite za decu, trudnice i porodilje bez obzira na osnov po kome su zdravstveno osigurani, ako ova prava ne mogu da ostvare po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Iz navedenog sledi da se ovim specijalnim zakonom obezbeđuje zdravstvena zaštita iz javnih prihoda deci, trudnicama i porodiljama koji to pravo ne mogu da ostvare na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju, iz čega dalje sledi da je ovo jedan tzv. ''dopunski'' zakon iz oblasti zdravstvenog osiguranja, jer i dalje Zakon o zdravstvenom osiguranju predstavlja polaznu osnovu za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu na osnovu propisanih vidova osiguranja, a tek ako se na osnovu ovog zakona ne može obezbediti zdravstvena zaštita za pojedine kategorije dece, trudnica i porodilja, ova lica to pravo ostvaruju na osnovu Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja. Deca, trudnice i porodilje, na osnovu ovog zakona, ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu u sadržini, obimu i standardu koji su obuhvaćeni obaveznim zdravstvenim osiguranjem, bez obzira na prethodni staž zdravstvenog osiguranja i iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Prava utvrđena ovim zakonom sve tri kategorije lica ostvaruju na osnovu isprave o zdravstvenom osiguranju koju izdaje Republički fond (zdravstvena knjižica), bez obzira da li je ova isprava overena, dok trudnice pored isprave, moraju da imaju i izveštaj lekara specijaliste o utvrđenoj trudnoći, a porodilje otpusnu listu zdravstvene ustanove o obavljenom porođaju.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Narodna skupština, na osnovu ovlašćenja iz Ustava da uredi i obezbedi sistem u oblasti zdravstva (član 97. tačka 10. Ustava), donela osporeni Zakon kojim je u potpunosti omogućila ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava dece, trudnica i porodilja na zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda (član 68. stav 2. Ustava), jer to pravo do donošenja ovog zakona nisu mogli da ostvaruju na drugi način, tj. na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju.

U pogledu osporavanja člana 5. Zakona, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama st. 1, 2. i 4. ovog člana zakona propisana obaveza obaveštavanja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: Republički fond) od strane lekara specijalista i zdravstvenih ustanova o obavljenim radnjama i utvrđenim činjenicama koje su od značaja za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu trudnica i porodilja na osnovu osporenog Zakona. Tako je lekar specijalista ginekologije i akušerstva dužan da odmah obavesti Republički fond o utvrđenoj trudnoći, odnosno o izvršenom prekidu trudnoće, zdravstvena ustanova u kojoj je porodilja rodila mrtvo dete, o mrtvorođenom detetu, a lekar specijalista pedijatrije o smrti deteta do godine dana. Saglasno stavu 5. ovog člana Zakona, na osnovu ovih obaveštenja Republički fond utvrđuje prestanak ostvarivanja prava u skladu sa ovim zakonom. Navedenim zakonskim rešenjima predlagač smatra da je došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava na zaštitu podataka o ličnosti iz člana 42. Ustava, jer se u Zakonu ne navodi svrha prikupljanja podataka o trudnoći, prestanku trudnoće, mrtvorođenoj deci i deci umrloj u prvoj godini života, kao i da je ovim članom Zakona predviđeno samo prikupljanje ličnih podataka, ali nije regulisano njihovo držanje, korišćenje i obrada, kako je to utvrđeno članom 42. stav 2. Ustava.

Povodom navedenog, Ustavni sud najpre polazi od konstatacije da podaci o utvrđenoj trudnoći, o izvršenom prekidu trudnoće, mrtvorođenom detetu i smrti deteta do godinu dana predstavljaju podatke o zdravstvenom stanju, odnosno podatke iz medicinske dokumentacije pacijenta. Ovi podaci spadaju u podatke o ličnosti, odnosno predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenata koji se štite zakonom. Tako je, saglasno članu 21. stav 2. Zakona o pravima pacijenata, propisana obaveza čuvanja ovih podataka od strane svih zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, kao i drugih lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, organizacionoj jedinici visokoškolske ustanove zdravstvene struke koja obavlja zdravstvenu delatnost i drugom pravnom licu koje obavlja određene poslove iz zdravstvene delatnosti u skladu sa zakonom. Ova obaveza je ustanovljena i za organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i za pravna lica koja obavljaju poslove dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, kod kojih je pacijent osiguran, a kojima su ti podaci dostupni i potrebni radi ostvarivanja zakonom utvrđenih nadležnosti. Iz navedenog sledi da određeni podaci o zdravstvenom stanju pacijenta, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije mogu biti dostupni i potrebni Republičkom fondu u obavljanju poslova iz njegove zakonom utvrđene nadležnosti.

Prikupljanje, korišćenje i zaštita podataka iz evidencija u oblasti zdravstva vrši se u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Odredbama člana 16. ovog zakona uređena je obrada (obrada u smislu ovog zakona podrazumeva i prikupljanje, držanje i korišćenje podataka) naročito osetljivih podataka, među koje spadaju i podaci o zdravstvenom stanju pojedinca. Ovi podaci, s obzirom na svoju naročitu osetljivost, mogu se, po pravilu, obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka lica, osim kada zakonom nije dozvoljena obrada podataka uz pristanak. Međutim, stavom 2. ovog člana Zakona propisan je izuzetak od ovog pravila, prema kome je dozvoljena obrada podataka koji se odnose na zdravstveno stanje lica i bez njegovog pristanka, samo u slučaju da je to zakonom propisano. Prilikom obrade naročito osetljivih podataka, obrada mora biti posebno označena i zaštićena merama zaštite (stav 3.), dok način arhiviranja i mere zaštite naročito osetljivih podataka, uz prethodno pribavljeno mišljenje Poverenika, uređuje Vlada (stav 5.).

Polazeći od navedenog i sadržine osporenih odredaba člana 5. st. 1, 2. i 4. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja, Ustavni sud najpre konstatuje da upravo ove zakonske odredbe predstavljaju pravni osnov za dopuštenost prikupljanja naročito osetljivih podataka o zdravstvenom stanju trudnica i porodilja i podataka iz zdravstvene evidencije o mrtvorođenoj deci i smrti deteta do godinu dana života, jer je obaveza dostavljanja ovih podataka Republičkom fondu od strane lekara specijalista i zdravstvenih ustanova ustanovljena zakonom, kako je to propisano navedenim članom 16. stav 2. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Pri tome, osporenim odredbama člana 5. Zakona nije ustanovljeno nikakvo pravo Republičkog fonda da o dobijenim podacima vodi bilo kakakv registar ili evidenciju tako dostavljenih podataka, već da saznanje o određenom stanju ili činjenici iz zdravstvene evidencije samo upotrebi u precizno određenu svrhu, a to je da utvrdi da li porodilje i trudnice koje ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu na osnovu osporenog Zakona, i to isključivo na osnovu tog zakona, a ne i Zakona o zdravstvenom osiguranju, imaju pravo na tu zaštitu ili ne, odnosno da li je dostavljeni podatak osnov za prestanak uživanja ovog prava po odredbama osporenog Zakona. Naime, kako je pravo na ostvarivanje zdravstvene zaštite ustanovljeno osporenim Zakonom obezbeđeno samo određenim kategorijama lica koje su posebno zaštićene zbog svojih svojstava koje ih čine posebno osetljivim grupacijama stanovništva u domenu zdravstvene zaštite, to je i pravo na zdravstvenu zaštitu na osnovu ovog zakona ograničeno upravo trajanjem stanja u kome se subjekti zaštite mogu označiti kao dete, trudnica ili porodilja. Tako, dete pravo na zdravstvenu zaštitu po ovom zakonu može ostvarivati do navršenih 18 godina života, o čemu se ne dostavlja poseban podatak, jer na to Republički fond pazi po službenoj dužnosti na osnovu izdate isprave o zdravstvenom osiguranju, imajući u vidu da je on nadležan za njeno izdavanje. Međutim, podaci o zdravstvenom stanju trudnica i porodilja od kojih direktno zavisi ostvarivanje njihovog prava na zdravstvenu zaštitu po ovom zakonu jesu podaci kojima raspolažu samo zdravstvene ustanove i određeni lekari specijalisti, tako da bi bez pravovremenog obaveštavanja Republičkog fonda o predviđenim podacima ovo pravo moglo biti zloupotrebljeno i nakon prestanka svojstva trudnice, odnosno porodilje. Stoga obaveštenje o izvršenom prekidu trudnoće predstavlja podatak na osnovu koga Republički fond može utvrditi prestanak zdravstvene zaštite trudnice po osnovu osporenog Zakona, obaveštenje o mrtvorođenom detetu je podatak na osnovu koga Republički fond određuje rok od tri meseca u okviru koga je obezbeđeno pravo na zdravstvenu zaštitu porodilje u takvim situacijama, nakon čega pravo na ovu zaštitu prestaje, dok obaveštenje o smrti deteta do godine dana života predstavlja podatak na osnovu koga porodilji može prestati pravo na ovu zaštitu i pre zakonom predviđenog roka za zaštitu ovog prava porodilje, koje je obezbeđeno do 12 meseci života deteta. Iz navedenog sledi da je svrha prikupljanja podataka iz člana 5. st. 1, 2. i 4. osporenog Zakona određena stavom 5. istog člana Zakona, jer se na osnovu ovih podataka može utvrditi pravni osnov za prestanak ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu na osnovu ovog zakona, imajući u vidu da je ista ograničena trajanjem određenog svojstva zbog koga je zdravstvena zaštita i obezbeđena, kao i da se na taj način sprečava eventualna zloupotreba u ostvarivanju ovog prava određenih kategorija stanovništva koje uživaju besplatnu zdravstvenu zaštitu, tj. zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda zbog uspostavljene posebne društvene brige o njihovom zdravlju.

Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je ocenio da osporene odredbe člana 5. Zakona nisu u suprotnosti sa odredbama člana 42. Ustava, kojima je zajemčena zaštita podataka o ličnosti, jer je obaveza obaveštavanja Republičkog fonda o određenim podacima o zdravstvenom stanju pacijenata i o određenim podacima iz zdravstvene evidencije pacijenata ustanovljena zakonom, da je svrha ovog obaveštavanja takođe određena Zakonom i da se izričito odnosi samo na utvrđivanje uslova za ostvarivanje, odnosno prestanak prava na zdravstvenu zaštitu propisanu osporenim Zakonom, radi ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu i zaštite od zloupotrebe ovog prava, imajući u vidu da se sredstva za ostvarivanje ovog prava ovezbeđuju iz javnih prihoda, koja su strogo kontrolisana, kao i da Republički fond nema ovlašćenje da vodi bilo kakvu službenu evidenciju, odnosno registar tako dostavljenih podataka, već samo da ih, nakon utvrđivanja prestanka prava na zdravstvenu zaštitu po osnovu osporenog Zakona, arhivira i obezbedi na način propisan u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

Povodom osporavanja odredaba člana 5. Zakona u odnosu na odredbe člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), kojima je garantovano pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i utvrđena obaveza javne vlasti da se neće mešati u vršenje ovog prava, osim ako to nije u skladu sa zakonom i ako je neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih, Ustavni sud najpre ističe da se zakonom predviđena obaveza obaveštavanja Republičkog fonda o utvrđenoj trudnoći i prekidu trudnoće ne može dovesti u pravnu vezu sa slobodom odlučivanja o rađanju, kako se to pogrešno navodi u predlogu i zaključuje da stoga predstavlja povredu prava privatnog i porodičnog života. Naime, sloboda odlučivanja o rađanju, koja je zaštićena odredbom člana 63. stav 1. Ustava, predstavlja pravo o slobodnom donošenju odluke o zasnivanju potomstva, tako da podatak o utvrđenoj trudnoći i prestanku trudnoće, predstavlja samo posledicu tako slobodno donete odluke o rađanju dece i ni na koji način ne može biti bilo kakvo ograničenje u domenu slobodne volje donosioca takve odluke, pa stoga, sa tog aspekta i ne može predstavljati ograničenje prava na zaštitu privatnog i porodičnog života.

Međutim, u jurispudenciji Evropskog suda za ljudska prava, zaštita prava na privatan život u okvirima člana 8. Evropske konvencije odnosi se i na zaštitu podataka iz zdravstvene evidencije pacijenata. Stoga, prema stavu toga suda, ometanje prava na privatnost koje je zaštićeno članom 8. Evropske konvencije može da predstavlja, između ostalog, i prikupljanje i skladištenje takvih podataka od strane organa javne vlasti. Pod kojim uslovima je ometanje prava na privatnost dozvoljeno, odnosno pod kojim uslovima je dozvoljeno organima javne vlasti da se mešaju u vršenje ovog prava, utvrđeno je odredbom stava 2. istog člana Evropske konvencije. Najpre , to mešanje mora biti propisano zakonom, zatim ono mora biti neophodno u demokratskom društvu i najzad ono može biti preduzeto samo u slučajevima koji su izričito određeni ovom odredbom Evropske konvencije, tj. u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Saglasno navedenom, Ustavni sud ukazuje da je neophodno, radi ocene usklađenosti osporenih odredaba Zakona sa odredbama člana 8. Evropske konvencije , utvrditi sledeće: prvo, da li je ograničenje prava na privatnost opravdano, zatim da li je ono u skladu sa zakonom i na kraju da li je neophodno i ako jeste da li je srazmerno legitimnom cilju kojem se teži uređivanjem određenih društvenih odnosa.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud najpre konstatuje da je legitimni cilj osporenog Zakona zaštita zdravlja dece, trudnica i porodilja, tj. onog dela navedene populacije koji pravo na zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne može da ostvari na osnovu sistemskog zakona iz ove oblasti, tj. Zakona o zdravstvenom osiguranju, iako je odredbom člana 68. stav 2. Ustava utvrđeno da ove kategorije stanovništva ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom, iz čega sledi da deca, trudnice i porodilje moraju biti obavezno zdravstveno zaštićene kategorije stanovništva u Republici Srbiji, bez izuzetaka, pri čemu jedino osnovi za ostvarivanje te zaštite mogu biti različiti. Stoga je, prema shvatanju Ustavnog suda, mešanje države u domenu zaštite privatnosti trudnica i porodilja koje ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu na osnovu osporenog Zakona, a koja se ogleda u propisivanju obaveze zdravstvenih ustanova i lekara specijalista da Republičkom fondu dostave određena obaveštenja koja se tiču njihovog zdravstvenog stanja, opravdano, jer je u funkciji ostvarivanja njihovog prava na zdravstvenu zaštitu, odnosno očuvanja njihovog zdravlja, kao posebno zaštićenih kategorija stanovništva u oblasti zdravstvene zaštite. Ustavni sud dalje ukazuje da, kako je obaveza dostavljanja obaveštenja Republičkom fondu o prekinutoj trudnoći, obavljenom porođaju, mrtvorođenom detetu i smrti deteta do godinu dana života propisana zakonom, tj. upravo osporenim odredbama člana 5. st. 1, 2. i 4. osporenog Zakona, to je ograničenje prava na privatnost zasnovano na zakonu, odnosno vrši se u skladu sa zakonom, kako je to i utvrđeno odredbom člana 8. stav 2. Evropske konvencije. U pogledu neophodnosti uspostavljenog ometanja prava na privatnost, Ustavni sud ističe da dostavljena obaveštenja od strane nadležnih organa predstavljaju osnov za utvrđivanje otpočinjanja i prestanka prava na ostvarivanje zdravstvene zaštite u skladu sa osporenim Zakonom, pa su stoga to neophodne informacije koje mogu da pruže samo nadležne zdravstvene ustanove, odnosno lekari specijalisti, a bez čijeg saznanja ne bi ni moglo doći do obezbeđivanja besplatne zdravstvene zaštite trudnica i porodilja na osnovu ovog zakona. Naime, osnov za ostvarivanje ovog prava je upravo utvrđivanje svojstva trudnice, odnosno porodilje, a što se jedino može ostvariti na osnovu nalaza odgovarajućih lekara specijalista u zdravstvenim ustanovama. I na kraju, u pogledu proporcionalnosti predviđenog ograničenja prava na privatnost, Ustavni sud ističe da je uspostavljena obaveza obaveštavanja Republičkog fonda o precizno određenim činjenicama iz zdravstvene evidencije trudnica i porodilja srazmerna legitimnom cilju osporenog Zakona, kojim se obezbeđuje zaštita zdravlja dece, trudnica i porodilja, kao dela populacije koji u Republici Srbiji uživa posebnu zaštitu, a jedan od tih vidova posebne društvene brige za njih je i obezbeđivanje zdravstvene zaštite iz javnih prihoda države.

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je ocenio da osporene odredbe člana 5. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja nisu u suprotnosti sa odredbama člana 8. Evropske konvencije.

Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je ocenio da razlozi iz predloga za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 5. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja nisu osnovani, pa je stoga predlog odbio, kako je odlučeno u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je Sud doneo konačnu odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenih odredaba člana 5. Zakona Sud je odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kako je odlučeno u tački 2. izreke.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tač ka 1 4) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Izdvojeno mišljenje u predmetu IUz – 421/2013

Nisam mogla da glasam za Odluku kojom je Ustavni sud na sednici održanoj 5. juna 2014. godine odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 5. Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/13) i njihove nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Sporno pitanje odnosi se na obavezu lekara specijaliste ginekologije i akušerstva da odmah po utvrđenoj trudnoći ili izvršenom prekidu trudnoće o tome obavesti Republički fond za zdravstveno osiguranje. Ja smatram nezadovoljavajućim obrazloženje koje je Odluka ponudila u pogledu saglasnosti ove odredbe sa članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Naime, Zakon o zdravstvenom osiguranju (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 107/05) predvideo je da se osiguranicima, pored drugih kategorija, smatraju i osobe koje ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika niti to pravo ostvaruju kao članovi porodice osiguranika, a među ostalim pobrojanim u ovom statusu nalaze se i žene u vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja (član 22. stav 1, tačka 2). Drugim rečima, ova odredba garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu svakoj ženi u vezi sa planiranjem porodice, trudnoćom, porođajem i materinstvom u prvoj godini života deteta bez obzira na to što se ne smatra obavezno osiguranom (na primer, nije zaposlena, nije civilno lice na službi u Vojsci, nije izabrano, imenovano ili postavljeno lice itd.) niti članom porodice obavezno osiguranog lica, kako to predviđa član 17. Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Zakon o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja (u daljem tekstu: Zakon) došao je, kako to proizilazi iz Odluke Ustavnog suda, kao specijalni zakon, čiji je cilj da ženama obezbedi isti status i u onim situacijama kada zdravstvenu zaštitu nije moguće ostvariti prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju zbog toga što poslodavci krše svoje obaveze i ne uplaćuju doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje. U ovom slučaju, dakle, žena bi trebalo da ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu u vezi sa trudnoćom i materinstvom upravo prema odredbama čl. 17. Zakona o zdravstvenom osiguranju, ali ona izostaje krivicom poslodavca zbog neplaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje. Da se to ne bi događalo, donet je Zakon koji ovu zaštitu pruža bez obzira na osnov zdravstvenog osiguranja i na taj način dopunjuje odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Pitanje je samo da li Zakonom propisana dužnost lekara specijaliste ginekologije i akušerstva da odmah po utvrđenoj trudnoći, odnosno prekidu trudnoće o tome obavesti Republički fond za zdravstveno osiguranje u ovom slučaju predstavlja povredu člana 8. Evropske konvencije?

Osnovna ideja zaštite različitih aspekata ljudskog života koju garantuje član 8. Evropske konvencije jeste to da postoje neke sfere života svakog pojedinca u koje država ne sme da se meša, osim kada su kumulativno ispunjeni uslovi iz stava 2. ovog člana , odnosno kada je takvo mešanje u skladu sa zakonom, „neophodno u demokratskom društvu“ i ima legitimni cilj. U središtu prava na poštovanje privatnog života nalazi se sfera privatnosti u koju niko nije ovlašćen da ulazi. Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) ukazivao je u više navrata da je pojam privatnosti uži od pojma privatnog života koji se štiti Konvencijom i da se uopšteno odnosi na sve vrste „upada“ u privatni život pojedinca. Kada je reč o abortusu, Evropski sud ima prilično ograničenu jurisprudenciju, ali je Evropska komisija za ljudska prava (koja je, zajedno sa Evropskim sudom, predstavljala deo nadzornog mehanizma primene Evropske konvencije sve do 1998. godine, kada je ukinuta stupanjem na snagu Protokola broj 11) utvrdila u nekoliko navrata da trudnoća i prekid trudnoće nesumnjivo čine deo privatnosti te da zakonski režim u vezi sa abortusom predstavlja mešanje u privatni život (videti, umesto svih drugih, Brüggemann and Scheuten v. Germany, no. 6959/75 od 19. maja 1976).

Sa druge strane, Evropski sud je potvrdio da sa stanovišta zaštite prava na poštovanje privatnog života nije sporno to što državne vlasti čuvaju podatke o pojedincima iz niza različitih razloga, npr. radi prikupljanj a informacija u vezi sa nacionalnom bezbednošću, vođenj a zdravstvene dokumentacije o pacijentima, eviden tiranja dece koja su smeštena na starateljstvo i hraniteljstvo ili radi čuvanje krivičnih dosijea. Dakle, iako prikupljanje ovakvih materijala može biti savršeno zakonito, način na koji takvi podaci mogu biti upotrebljeni može predstavljati problem. Tako je, u jednom švedskom slučaju, Evropski sud izrazio stav da zdravstveni karton o kome je reč sadrži veoma lične i osetljive podatke o podnositeljki predstavke, uključujući tu i podatke o abortusu. Mada su ti podaci ostali poverljivi, oni su obelodanjeni drugom organu javne vlasti te su stoga postali dostupni širem krugu državnih službenika. Stoga činjenica da je podnositeljka predstavke došla na kliniku radi lečenja nije podrazumevala da je ona pristala da ti zdravstveni podaci budu predočeni i Zavodu za socijalno osiguranje radi odlučivanja o njenom zahtevu za naknadu štete. Sud je ovakav postupak klinike kvalifikovao kao mešanje u pravo podnositeljke na poštovanje njenog privatnog života (videti Case of MS v. Sweden, no. 20837/92 od 27. avgusta 1997, § 35).

Ipak, prava propisana u članu 8. stav 1. Konvencije nisu, kao što je već rečeno, apsolutna; ona podležu ograničenjima koja su iscrpno navedena u 2. stavu člana 8. Konvencije. Kao i kada je reč o svim ostalim ograničenjima dopuštenim Konvencijom, ograničenja u članu 8. stav 2. moraju se usko tumačiti kako bi se obezbedila maksimalna moguća zaštita prava na privatnost.

Test dopuštenog ograničenja prava na poštovanje privatnog i porodičnog života počinje tako što se, najpre, utvrđuje da li je stvarno došlo do mešanja javne vlasti u bilo koji segment prava na privatnost. U većini slučajeva odgovor na to pitanje neće biti težak; štaviše, biće očigledno da je do mešanja došlo, pa se tako srazmerno često događa da ni tužene države uopšte ne osporavaju tu činjenicu. U Odluci o kojoj je ovde reč, izgleda da je Ustavni sud prećutno takođe potvrdio da jeste došlo do mešanja javnih vlasti u pravo na poštovanje privatnosti zakonskom normom o obavezi lekara specijaliste ginekologije i akušerstva da, između ostalog, o svakom prekidu trudnoće obaveštava Republički fond za zdravstveno osiguranje.

Naredni korak Ustavnog suda, a to je obaveza da – nakon što utvrdi da je došlo do mešanja državnih organa u pravo zaštićeno članom 8. stav 1. Konvencije – razmotri nadalje da li je mešanje bilo dopušteno, odnosno da li je bilo u skladu sa zakonom, da li je „neophodno u demokratskom društvu“ te da li je bilo legitimno, što znači u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti, ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ustavni sud to jeste učinio, ali po mom mišljenju, nepotpuno.

Najpre, ograničenje jeste propisano zakonom. Sledeći uslov, međutim, da sva ograničenja prava zaštićenih članom 8. Konvencije moraju ispuniti i zahtev da budu „neophodna u demokratskom društvu“ Ustavni sud nije ni razmatrao. Iako nije jednostavno odrediti pravo značenje pojma „neophodnosti“, Evropski sud je bio najbliži dobroj definiciji kada se izjasnio da ovaj termin nije sinonim za pojmove „neotuđivo“ ( indispensable), „korisno“ ( useful), „razumno“ ( reasonable) ili „poželjno“ ( desirable), već treba da upućuje na „hitnu društvenu potrebu“ ( pressing socail need) (videti Case of Handyside v. UK, no. 5493/72 od 7. decembra 1976, § 48–49). Iz obrazloženja Odluke Ustavnog suda samo implicitno proizilazi da se „hitna društvena potreba“ vidi u tome da pravo na zdravstvenu zaštitu ostvare i žene u vezi sa materinstvom koje to ne mogu da učine na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti kao sistemskog zakona u ovoj oblasti, pa je to moralo biti učinjeno posebnim zakonom.

Ako je to tačno, postavlja se pitanje ocene neophodnosti zahteva da se javne vlasti umešaju u pravo na privatnost žene koja je obavila prekid trudnoće hitnim izveštavanjem Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje o toj činjenici. Naime, sastavni deo pojma „neophodnosti“ jeste i zahtev da ograničenje mora biti srazmerno cilju kome se teži. Drugim rečima, nacionalne vlasti moraju primeniti metod koji je najmanje restriktivan u odnosu na prava privatnosti. Da li je u ovom slučaju bilo nekog drugog mehanizma kojim bi se postigao željeni cilj, a to je zaštita zdravlja trudnice odnosno žene koja je prekinula trudnoću? Nije li se isti cilj mogao postići dopunom Zakona o zdravstvenom osiguranju priznavanjem svojstva obavezno osiguranih lica i ovoj kategoriji žena kojima poslodavac nije uplatio doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje? Možda je istom cilju moglo poslužiti i jednostavno uputstvo matičnoj filijali koja izdaje isprave o zdravstvenom osiguranju da se na isti način ponaša prilikom priznavanja troškova zdravstvene zaštite u odnosu na sve žene u vezi sa materinstvom, bez obzira na njihov status zdravstvenog osiguranika? Drugim rečima, ako nikakvo izveštavanje Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje nije potrebno kada se ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu na osnovu Zakona o zdravstvenoj zaštiti i kada žena uopšte nema zdravstvenu knjižicu, zašto je izveštavanje potrebno kada se pravo na zdravstvenu zaštitu ostvaruje na osnovu specijalnog zakona koji se odnosi na ženu koja ima neoverenu zdravstvenu knjižicu?

I sasvim na kraju, budući da svaki namerni prekid trudnoće plaća i žena koja ima nesporno svojstvo osiguranog lica, kakav interes može imati Republički fond za zdravstveno osiguranje da prikuplja podatke o ostalim ženama koje su se slobodnom voljom odlučile na abortus?

SUDIJA

Prof. dr Marija Draškić

Odluka o ustavnosti obaveze prijavljivanja podataka o trudnoći zdravstvenom fondu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti