Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka ocene ustavnosti Zakona o sudijama
Kratak pregled
Ustavni sud je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti odredbe člana 50. stav 4. Zakona o sudijama, koja obavezuje Visoki savet sudstva da za prvi izbor sudija predlaže kandidate sa završenom Pravosudnom akademijom. Sud je obustavio izvršenje akata donetih na osnovu ove odredbe.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-427/2013
20.02.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2014. godine, doneo je
R E Š E Nj E
1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti druge rečenice člana 50. stav 4. Zakona o sudijama (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 58/09-Odluka US, 104/09, 101/10, 8/12-Odluka US, 121/12, 124/12-Odluka US i 101/13).
2. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini, radi davanja odgovora.
3. Rok za davanje odgovora iz tačke 2. je 60 dana od dana dostavljanja Rešenja Narodnoj skupštini.
4. Obustavlja se izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu dela odredbe člana 50. stav 4. Zakona iz tačke 1.
O b r a z l o ž e nj e
I
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 50. stav 4. Zakona o sudijama (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 58/09-Odluka US, 104/09, 101/10, 8/12-Odluka US,121/12, 124/12-Odluka US i 101/13).
U inicijativi se navodi da osporeno zakonsko rešenje, po mišljenju inicijatora, nije u skladu sa odredbama čl. 4, 21, 53, 77, 147, 153. i 154. Ustava. Naime, inicijator ukazuje da se osporenom odredbom Zakona u stvari nameće Visokom savetu sudstva dužnost da prilikom predlaganja kandidata Narodnoj skupštini za izbor na mesto sudija prekršajnog i osnovnog suda, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji, čime se, prema shvatanju inicijatora, ograničava Ustavom utvrđena nadležnost Visok saveta sudstva ( u daljem tekstu: Savet), koji kao samostalan i nezavisan državni organ samostalno utvrđuje predlog kandidata za prvi izbor sudija. Inicijator takođe smatra da kako je Narodna skupština prilikom izbora sudija vezana predlogom Saveta, na taj način se posredno i Narodna skupština ograničava u vršenju jedne od svojih ustavnih nadležnosti iz člana 99. Ustava. U inicijativi se dalje navodi da se osporenom odredbom Zakona dovodi u pitanje i ustavna funkcija Saveta da obezbedi i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija (član 153. Ustava), budući da prilikom izbora navedenih sudija Savet obavezuje ocena, kojom je u skladu sa posebnim zakonom – Zakonom o Pravosudnoj akademiji, određen uspeh kandidata na početnoj obuci, pri čemu uspeh kandidata određuje sama Pravosudna akademija, koja je obrazovana kao ustanova za obavljanje određenih delatnosti vezanih za stručno usavršavanje njenih korisnika, pri čemu selekcija kandidata koju ona vrši nije upodobljena, niti se vrši na osnovu onih merila koje prilikom selekcije kandidata koristi Savet, zbog čega se, prema shvatanju inicijatora, nameće kao sporno i pitanje da li se završena početna obuka pretvara u suštinski opredeljujući uslov za dostupnost sudijske funkcije. Kako rešenje iz osporene odredbe Zakona predstavlja upodobljavanje sa rešenjima predviđenim u Zakonu o Pravosudnoj akademiji, protiv kojih je Ustavni sud već pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti, to inicijator smatra da odredba člana 50. stav 4. Zakona nije u saglasnosti ni sa odredbama člana 21. Ustava, kojima je utvrđeno ustavno načelo zabrane diskriminacije i člana 53. Ustava, kojim je zajemčeno pravo na učešće u upravljanju javnim poslovima pod jednakim uslovima, jer kandidati koji ispunjavaju sve zakonom predviđene uslove izbora za sudiju, a nisu završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, mogu biti predloženi od strane VSS za izbor u svim sudovima, osim u osnovnim i prekršajnim na koje se primenjuje osporena odredba Zakona. Inicijator takođe navodi da osporena odredba Zakona ne omogućava da se prilikom predlaganja sudija uzme u obzir i nacionalni sastav stanovništva, čime se dovodi u pitanje primena načela jedinstva pravnog poretka iz člana 4. Ustava, kao i odredaba člana 77. Ustava, kojima je zajemčeno pravo pripadnicima nacionalnih manjina da pod istim uslovima kao i svi drugi građani u Srbiji učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije, kao i da se pri zapošljavanju u državnim organima vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Na kraju inicijator predlaže da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi sprovođenje izbora za sudije na osnovu osporenog člana 50. stav 4. Zakona.
II
U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:
Zakon o sudijama donela je Narodna skupština, na sednici održanoj 22. decembra 2008. godine. Ovaj zakon je stupio na snagu 30. decembra 2008. godine, a počeo je da se primenjuje od 1. januara 2010. godine, izuzev odredbe člana 20. stav 2. koja se primenjuje od stupanja ovog zakona na snagu i odredaba čl. 43-54, člana 81, člana 82. stav 1. i čl. 83. i 88. ovog zakona, koje počinju da se primenjuju od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva. Osnovni tekst Zakona je menjan i dopunjavan u više navrata, a poslednje izmene i dopune ovog zakona su izvršene na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama (''Službeni glasnik RS'', broj 101/13), koji je donela Narodna skupština, na sednici održanoj 20. novembra 2013. godine i koji je stupio na snagu 21. novembra 2013. godine. Tom prilikom su, između ostalog, izvršene i izmene člana 50. stav 4. Zakona, kada je osporeno zakonsko rešenje postalo njegov sastavni deo.
Odredbama člana 50. Zakona o sudijama uređena su pitanja koja se odnose na predlaganje sudija koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju, a osporenim stavom 4. ovog člana Zakona propisano je da Visoki savet sudstva predlaže Narodnoj skupštini jednog kandidata za izbor na jedno sudijsko mesto (prva rečenica), kao i da je Visoki savet sudstva dužan da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije prekršajnog ili osnovnog suda, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji, u skladu sa posebnim zakonom (druga rečenica).
Iz sadržine podnete inicijative sledi da inicijator osporava ustavnost samo druge rečenice člana 50. stav 4. Zakona.
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (član 153. stav 1.) i da Visoki savet sudstva, između ostalog, bira i razrešava sudije, u skladu sa Ustavom i zakonom i predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju (član 154.), kao i da Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju (član 147. stav 1.). Ustavom je takođe utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. i 3.); da građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije (član 53.); da pripadnici nacionalnih manjina imaju, pod istim uslovima kao ostali građani, pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije, te da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina (član 77.).
Ustavni sud nalazi da, radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja, treba imati u vidu i sledeće odredbe Zakona o sudijama: da za sudiju može biti izabran državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit i koji je stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije (član 43.); da je posle položenog pravosudnog ispita potrebno radno iskustvo u pravnoj struci – dve godine za sudiju prekršajnog suda, tri godine za sudiju osnovnog suda (član 44. al. 1. i 2.); da su ostali uslovi za izbor sudije – stručnost, osposobljenost i dostojnost, da stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje sudijske funkcije, da osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta, da dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama, da su moralne osobine koje sudija treba da poseduje – poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti, da kriterijume i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti propisuje Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom (član 45.); da je prilikom izbora i predlaganja za izbor sudije zabranjena diskriminacija po bilo kom osnovu, a da se pri izboru i predlaganju za izbor sudija vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu (član 46.).
Sa druge strane, prema Zakonu o Pravosudnoj akademiji (''Službeni glasnik RS'', broj 104/09), početna obuka je organizovano sticanje praktičnih i teorijskih znanja i veština, razumevanje uloge i osnovnih principa postupanja sudije i zamenika javnog tužioca u cilju samostalnog i efikasnog vršenja funkcije sudije u prekršajnom i osnovnom sudu i zamenika javnog tužioca u osnovnom javnom tužilaštvu (član 25.), nakon čijeg završetka Akademija izdaje korisniku uverenje o završenoj početnoj obuci koje sadrži ocenu za svaki deo obuke i završnu ocenu (član 39. stav 1.).
Odredbama člana 40. Zakona o Pravosudnoj akademiji koje su bile predmet ocene ustavnosti u postupku pred Ustavnim sudom, a za koje je Sud, u Odluci IUz-497/2011 od 6. februara 2014. godine utvrdio da nisu u saglasnosti sa Ustavom, bilo je propisano da je Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca dužno da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Akademiji, a prema uspehu ostvarenom na početnoj obuci (član 40. stav 8.); da ukoliko među prijavljenim kandidatima nema kandidata koji su završili početnu obuku, Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca može predložiti kandidata koji ispunjava opšte uslove za izbor (član 40. stav 9.), kao i da ako kandidat koji je završio početnu obuku, u roku od tri godine, računajući godine u kojima je Narodna skupština birala sudije prekršajnih ili osnovnih sudova, odnosno zamenike osnovnih javnih tužilaca, od dana dobijanja uverenja o završenoj početnoj obuci, ne počne da obavlja funkciju sudije prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, ta činjenica će se uzeti u obzir prilikom predlaganja za izbor na ove funkcije (član 40. stav 11.).
III
Polazeći od navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud konstatuje da je Ustavom utvrđena dvojaka uloga Visokog saveta sudstva u domenu izbora sudija. Na jednoj strani Visoki savet sudstva je predlagač kandidata za izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju za čiji izbor je nadležna Narodna skupština, a sa druge strane, Savet je nadležan za izbor sudija za trajno obavljanje sudijske funkcije, koji se sprovodi u skladu sa zakonom. Saglasno navedenom, uslovi i postupak za izbor sudije na stalnu sudijsku funkciju, odnosno za predlaganje kandidata za sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju propisani su Zakonom o sudijama. Tako su odredbama čl. 43. do 45. ovog zakona propisani uslovi za izbor sudije. Da bi jedno lice moglo biti izabrano za sudiju, ono mora biti državljanin Republike Srbije koji ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, mora imati završen pravni fakultet, položen pravosudni ispit, mora biti stručan, osposobljen i dostojan sudijske funkcije i imati potrebno radno iskustvo u pravnoj struci posle položenog pravosudnog ispita, a koje se kreće u rasponu od dve do 12 godina u zavisnosti od vrste suda u koji se lice bira. Svi ovi uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni, što znači da za sudiju može biti izabrano samo ono lice koje ispunjava sve navedene uslove.
Vezano za predlaganje i izbor kandidata za sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju Zakonom su za Savet ustanovljene određene dodatne obaveze, imajući u vidu da se selekcija vrši među licima koja se po prvi put biraju na sudijsku funkciju. Tako je odredbama člana 50. st. 1. do 3. Zakona propisano da će Savet u takvoj situaciji, pored stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata posebno ceniti i vrstu poslova koje je kandidat obavljao nakon položenog pravosudnog ispita, zatim je propisana obaveza da se za kandidate koji dolaze iz reda sudijskih pomoćnika obavezno pribavlja ocena rada, kao i obaveza Saveta da sa prijavljenim kandidatima obavi razgovor. Iz navedenog sledi da je Savetu, prilikom izbora kandidata koje će predložiti Narodnoj skupštini za izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, dato ovlašćenje da među prijavljenim kandidatima koji ispunjavaju sve opšte uslove za izbor sudija samostalno ceni i vrednuje određene uslove, na način propisan Zakonom. Tako kada je u pitanju vrednovanje vrste poslova koje je kandidat obavljao nakon položenog pravosudnog ispita, Savet može različito vrednovati npr. rad diplomiranog pravnika u privredi i rad jednog sudijskog pomoćnika u nekom od sudova, jer se radi o različitoj vrsti poslova koje oni obavljaju, zatim kod sudijskih pomoćnika Savet je dužan da uzme u obzir ocene njihovog rada, što znači da bi u tom segmentu sudijski pomoćnik sa višom ocenom nesumnjivo trebalo da ima prednost u odnosu na sudijskog pomoćnika čiji rad u sudu je ocenjen nižom ocenom. Saglasno navedenom, Ustavni sud konstatuje da se ovde ne radi o nekim posebnim uslovima koje kandidat za prvo obavljanje sudijske funkcije mora da ispuni da bi mogao biti predložen na tu funkciju, već o uporednim kriterijumima za vrednovanje pojedinih uslova, kojima se obezbeđuje da Savet od više prijavljenih kandidata koji svi ispunjavaju opšte uslove predloži Narodnoj skupštini najbolje za izbor. Ovo je bitno i zbog toga što je Zakonom ustanovljena obaveza da Savet predlaže Narodnoj skupštini samo jednog kandidata za izbor na jedno sudijsko mesto (prva rečenica osporenog člana 50. stav 4. Zakona), a čime se obezbeđuje ''vezanost'' Narodne skupštine predlogom Visokog saveta sudstva, čija je ustavna uloga da obezbedi nezavisnost i samostalnost sudova i sudija.
Međutim, u istoj ovoj odredbi, u drugoj rečenici, propisana je obaveza Saveta da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudija prekršajnog ili osnovnog suda predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji, u skladu sa posebnim zakonom, tj. u konkretnom slučaju u skladu sa Zakonom o Pravosudnoj akademiji.
U pogledu prethodno izloženog, Ustavni sud konstatuje da je obaveza Saveta koja je predviđena drugom rečenicom člana 50. stav 4. Zakona istovetna obavezi sadržanoj u odredbi člana 40. stav 8. Zakona o Pravosudnoj akademiji za koju je Ustavni sud, Odlukom IUz-497/2011 od 6. februara 2014. godine, utvrdio da, zajedno sa odredbama st. 9. i 11. istog člana Zakona, nije u saglasnosti sa Ustavom, s tim što je u Zakonu o Pravosudnoj akademiji ova obaveza Saveta podrobnije razrađena uvođenjem uspeha ostvarenog na početnoj obuci kao kriterijuma za rangiranje kandidata koji se predlažu i daljim uređivanjem pravila u postupku predlaganja, od kojih je za ovaj ustavnosudski predmet od značaja odredba stava 9. člana 40. Zakona o Pravosudnoj akademiji, kojom je Savetu data mogućnost da predloži kandidata koji ispunjava opšte uslove za izbor tek ukoliko među prijavljenim kandidatima nema kandidata koji su završili početnu obuku. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi da završena obuka u Pravosudnoj akademiji ne može biti samostalni opšti uslov za izbor sudija, niti da je uopšte kao takva mogla biti predviđena Zakonom o Pravosudnoj akademiji, kao organizacionim zakonom, a ne zakonom sedes materia, iz čega bi dalje moglo da sledi da bi Visoki savet sudstva o završenoj početnoj obuci u Pravosudnoj akademiji mogao voditi računa jedino kao o jednom elementu u okviru Zakonom određenih kriterijuma stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, odnosno da bi se u konkretnom slučaju moglo smatrati da završena početna obuka u Pravosudnoj akademiji može predstavljati jednu oborivu pretpostavku o ispunjenosti uslova stručnosti i osposobljenosti kandidata koji se predlažu za izbor.
Saglasno navedenom, Ustavni sud nalazi da se u odnosu na osporeno rešenje iz člana 50. stav 4. Zakona o sudijama kao sporna mogu postaviti sledeća ustavnopravna pitanja:
Prvo, da li se osporenom zakonskom odredbom dovodi u pitanje Ustavom utvrđen položaj Visokog saveta sudstva i njegova Ustavom i zakonom utvrđena nadležnost da, kao nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (član 153. stav 1. Ustava), predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor sudija (član 154. Ustava i član 51. stav 1. Zakona o sudijama), budući da se osporenom odredbom ustanovljava obaveza Saveta da za kandidata za prvi izbor sudija prekršajnih i osnovnih sudova predloži lica koja su završila početnu obuku u Pravosudnoj akademiji. U tom smislu se kao sporno postavlja i ustavnopravno pitanje da li propisana obaveza zapravo, kada je reč o prvom izboru sudija u određenu vrstu sudova, dovodi u pitanje sprovođenje Zakonom uređenog postupka za izbor, odnosno predlaganje kandidata za izbor sudija, a koji predviđa da Savet, polazeći od ustavnog položaja ovog organa, propisuje kriterijume i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata, te saglasno tim kriterijumima, nakon pribavljenih podataka i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti svakog od prijavljenih kandidata i obavljenog razgovora sa njima, sastavlja rang listu kandidata. Ustavni sud takođe nalazi da se povodom povrede Ustavom i zakonom utvrđene nadležnosti Visokog saveta sudstva kao sporno može postaviti i pitanje da li je osporenim zakonskim rešenjem suštinski povređena nadležnost Visokog saveta sudstva da samostalno predlaže kandidate za izbor sudija u prekršajne i osnovne sudove, ukoliko je u svemu vezan ocenom Pravosudne akademije o završenoj početnoj obuci.
Drugo, i u ovom ustavnosudskom sporu se postavlja pitanje da li se završena početna obuka u Pravosudnoj akademiji, koja je po svojoj prirodi jedan od elemenata za ocenu stručnosti i osposobljenosti kandidata za obavljanje sudijske funkcije (saglasno članu 25. Zakona o Pravosudsnoj akademiji), obavezivanjem Saveta da za kandidata za prvi izbor sudije prekršajnog i osnovnog suda predloži lice koje je završilo početnu obuku, suštinski pretvara u dodatni uslov za obavljanje sudijske funkcije u ovim sudovima, mimo opštih i posebnih uslova propisanih odredbama čl. 43. do 45. Zakona o sudijama. S tim u vezi kao sporno se postavlja i pitanje da li se završena početna obuka u Pravosudnoj akademiji, imajući u vidu da nije Zakonom propisana kao opšti uslov za izbor sudija, može smatrati samo jednim od elemenata za vrednovanje stručnosti i osposobljenosti kandidata, ili bi, povrh toga, mogla da predstavlja i svojevrstan dokaz da su ovi uslovi ispunjeni.
Treće, da li se propisanim načinom predlaganja izbora sudija u prekršajne i osnovne sudove povređuje ustavno načelo jednakosti svih pred Ustavom i zakonom iz člana 21. Ustava, u odnosu na kandidate koji ispunjavaju Zakonom propisane uslove za izbor, ali nisu završili početnu obuku u Pravosudnoj akademiji, imajući pri tome u vidu da je ovo ustavno načelo ugrađeno i u sam Zakon o sudijama (član 46. stav 1. Zakona). S tim u vezi dalje se postavlja pitanje da li se završenoj početnoj obuci u Pravosudnoj akademiji, koja nije eksplicitno određena kao zakonski uslov za izbor sudija, a koja postoji samo kod određenog broja lica, može priznati eliminatorno dejstvo koje opšti uslovi uvek imaju, tj. isključenje svih drugih lica koja nemaju završenu početnu obuku.
Četvrto, suprotno od prethodno iznetog, kao sporno se postavlja i pitanje da li se zahtev za posedovanjem dodatnog obrazovanja koje ciljno ide dalje od opštih uslova stručnosti i osposobljenosti može smatrati diskriminatorskim, ako objektivno uvek postoji numerus clausus kod mogućnosti sticanja ovog nivoa obrazovanja, odnosno kod upisa na Pravosudnu akademiju.
Peto, da li država ovim zakonskim rešenjem uopšte ne napušta polje slobodne procene ili joj se u ovom slučaju može priznati samo određena tolerancija pri izboru momenta uvođenja promena koje odražavaju pomak u stavovima zakonodavca o uslovima za izbor na sudijsku funkciju, odnosno da li bi osporeno zakonsko rešenje, koje predstavlja značajnu promenu u režimu predlaganja sudija za izbor u određene vrste sudova, trebalo obavezno da prati i prelazni pravni režim.
Konačno, kao sporno se postavlja i pitanje da li se propisivanjem obaveznosti predlaganja kandidata koji su završili početnu obuku u Pravosudnoj akademiji za prvi izbor sudija prekršajnih i osnovnih sudova može dovesti u pitanje Ustavom zajemčeno pravo nacionalnih manjina na ravnopravnost u vođenju javnih poslova, utvrđeno članom 77. Ustava, naročito imajući u vidu da je odredbom člana 46. stav 2. Zakona propisano da se pri izboru i predlaganju za izbor sudija vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu. Naime, u konkretnom slučaju postavlja se pitanje kako će Savet moći da poštuje ovo Ustavom garantovano pravo nacionalnih manjina, kada je bez izuzetaka obavezan da predloži za sudije prekršajnih i osnovnih sudova kandidate sa završenom početnom obukom u Pravosudnoj akademiji, bez obzira na potrebu odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u prekršajnim i osnovnim sudovima u sredinama sa različitim nacionalnim sastavom.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da ima osnova da, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), pokrene postupak za utvrđivanje neustavnosti druge rečenice člana 50. stav 4. Zakona o sudijama.
Na osnovu odredbe člana 107. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je zaključio da Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti navedenog dela odredbe člana 40. stav 5. Zakona o sudijama dostavi Narodnoj skupštini, kao donosiocu osporenog akta, na odgovor, sa rokom za davanje odgovora od 60 dana od dana prijema ovog rešenja.
IV
Povodom zahteva inicijatora da Ustavni sud do donošenja konačne odluke obustavi sprovođenje izbora za sudije prekršajnih i osnovnih sudova na osnovu osporenog člana 50. stav 4. Zakona, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbom člana 56. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da Ustavni sud može u toku postupka, do donošenja konačne odluke, obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu opšteg akta čija se ustavnost ili zakonitost ocenjuje, ako bi njihovim izvršenjem mogle nastupiti neotklonjive štetne posledice.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je osporena odredba Zakona samo jedna od odredaba koje se odnose na postupak predlaganja kandidata za prvi izbor sudija, te nema zakonskog osnova da ''obustavi postupak sprovođenja izbora'', kako je traženo inicijativom. Međutim, s obzirom na to da je, kao što je konstatovano, osporeno rešenje iz člana 50. stav 4. Zakona o sudijama suštinski isto kao i rešenje iz člana 40. stav 8. Zakona o Pravosudnoj akademiji za koje je ovaj sud Odlukom IUz-497/2011 od 6. februara 2014. godine utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom, te da postupak ocene ustavnosti zakona na osnovu podnete inicijative, saglasno Zakonu o Ustavnom sudu, podrazumeva sprovođenje propisanih faza postupka koje prethode donošenju konačne odluke, to Ustavni sud nalazi da je zbog neophodnosti očuvanja jedinstva pravnog poretka, odnosno zbog mogućnosti nastupanja neotklonjivih štetnih posledica usled njegovog narušavanja, potrebno u ovom ustavnosudskom predmetu obustaviti od izvršenja pojedinačne akte i radnje preduzete na osnovu osporenog dela (rečenice druge) odredbe člana 50. stav 4. Zakona o sudijama. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 56. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
Imajući u vidu širi značaj ovog rešenja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, Sud je zaključio da se Rešenje objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tač. 1) i 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić