Odluka o ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio većinu inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine, nalazeći da su osporene odredbe u skladu sa ustavnim ovlašćenjima zakonodavca i da ne postoji diskriminacija. Inicijative koje se odnose na legislativne propuste odbačene su kao nenadležne.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-429/2011
18.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 4, 7 . i 8, člana 11. stav 2, člana 12, član a 15. stav 3. i člana 25. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odred aba čl. 1 . i 2, člana 5. stav 1, čl. 6, 30. i 31. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuje se zahtev za ocenjivanje saglasnosti odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona iz tačke 1. sa Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) i Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 25/82, 48/88, 46/95,18/05 i 65/12).

4. Obustavlja se postupak za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredbe člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona iz tačke 1.

5. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneto više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 1, 2. i 4 , člana 5. stav 1. tačka 1) i stav 3. tačka 3) , čl. 6. do 8, člana 11. stav 2, člana 12, člana 15. stav 3, člana 25. stav 2, čl. 30. i 31. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11). U jednoj od inicijativa podnosilac smatra da su osporene odredbe Zakona nesaglasne sa odredbama čl. 16, 18, 19, 20, 21, 22, 35, 58. i 194. Ustava Repu blike Srbije, člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1, člana 3. Protokola 7 i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. U inicijativi se navodi: da je član 1. Zakona neustavan zbog početnog datuma - 9. mart 1045. godine, od koga se priznaje pravo na vraćanje, odnosno obeštećenje , jer su diskriminisana fizička i pravna lica koja potražuju imovinu koja je oduzeta pre tog datuma; da spisak propisa po kojima je imovina oduzimana iz člana 2. Zakona nije potpun, jer je imovina oduzimana i po drugim propisima; da su odredbom člana 4. Zakona diskriminisana lica koja potražuju imovinu po ovom zakonu, jer je u Srbiji u više važećih propisa prihvaćena realna supstitucija (zamenska restitucija); da je članom 5. Zakona pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje utvrđeno u korist pobrojanih kategorija lica i zadužbina, ali su izostavljeni fondovi, fondacije i legati, odnosno njihovi pravni sledbenici, što predstavlja diskriminaciju ovih kategorija lica; da član 6. Zakona ne treba da se odnosi na imovinu koja je konfiskovana, jer je pravna posledica rehabilitacije ništavnost odluke o konfiskaciji imovine , a što je dovoljan osnov za vraćanje takve imovine bez odlaganja na osnovu važećih pozitivnih propisa Republike Srbije; da se članom 7. Zakona neosnovano prenosi rizik nestanka stvari usled više sile na ranijeg vlasnika, čime se raniji vlasnik lišava prava na obeštećenje ; da je članom 8. zakona "načelo prioriteta vraćanja u naturalnom obliku praktično svedeno na frazu", a lica koja imaju prava na vraćanje imovine po ovom zakonu stavljena su u neravnopravan položaj u odnosu na druge kategorije lica, koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine po drugim propisima; da je odredba člana 11. stav 2. Zakona, koja propisuje da se ovim zakonom ne dira u primenu drugih propisa o zaštiti prava svojine i drugih prava stečenih u skladu sa zakonom, osim ukoliko su u suprotnosti sa njim, neustavna iz razloga što je ovaj zakon u suprotnosti sa "mnogim drugim propisima o zaštiti prava svojine", pa se "već doneti i važeći zakoni i prava stečena po osnovu njih dovode u pitanje "; da iz odredbe člana 15. stav 3. Zakona proizlazi da predmet vraćanja nisu podržavljne pokretne stvari koje nisu upisane u javni registar, što stavlja u neravnopravan položaj ona lica koja potražuju oduzete pokretne stvari, koje nisu upisane u javni registar; da je odredbom člana 25. stav 2. Zakona propisano da će se bliži kriterijumi za utvrđivanje površine zemljišta koje se ne vraća u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana, utvrditi uredbom Vlade, pa se time Vladi Republike Srbije prepušta odlučivanje uredbom o pitanjima koja se, po mišljenju podnosioca inicijative, moraju urediti samo zakonom; da odredbama čl. 30. i 31. Zakona nisu propisani svi elementi na osnovu kojih će se obračun obeštećenja vršiti, pa je zakonodavac restituciju praktično ostavio "nerešenom", prepuštajući budućim zakonima i uredbama da propišu visinu obeštećenja. U tri inicijative tražena je o cena saglasnosti odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) osporenog Zakona sa odredbama člana 21. i 59. Ustava, kojima se jemči zabrana diskriminacije i pravo nasleđivanja i ocena saglasnosti navedene osporene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sa Zakonom o nasleđivanju i Zakonom o vanparničnom postupku, jer su iz kruga podnosioca zahteva i kori snika prava na vraćanje imovine i obeštećenje isključeni testamentalni naslednici bivših vlasnika, a jedan od inicijatora zahteva brisanje reči "zakonski" u odredbi člana 5. stav 1. tačka 1) osporenog Zakona. Jednom od inicijativa bila je osporena odredba člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona, od koje je inicijator odustao, jer smatra da je donošenjem Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) prestao osnov za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti navedene odredbe Zakona. U jednoj od inicijativa osporena je odredba člana 12. Zakona, u odnosu na koju ovaj inicijator smatra da dovodi u neravnopravan položaj podnosioce zahteva čija je imovina oduzimana u delovima po više osnova u odnosu na one čiji je predmet vraćanja bio oduzet u celosti po jednom osnovu i kao primer navodi stambene zgrade sa više stanova, koji su oduzimani po više osnova. Jedan od inicijatora je predlažio da Ustavni sud, do donošenja konačne odluke, obustavi izvršenje pojedinačnih akata odnosno radnji koje se preduzimaju na osnovu osporenog Zakona.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporenim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine) i da se zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.); da se p ravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u članu 2; da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4.); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima - 1) domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona, 2) zadužbina kojoj je oduzeta imovina, odnosno njen pravni sledbenik, 3) bivši vlasnik koji je svoju nekadašnju imovinu koja je oduzeta vratio u svojinu na osnovu teretnog pravnog posla, 4) fizičko lice koje je zaključilo ugovor o kupoprodaji sa državnim organom u periodu od 1945. do 1958. godine, ako se u sudskom postupku utvrdi da je oštećeno visinom kupoprodajne cene , kada ima pravo isključivo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, umanjeno za vis inu isplaćene kupoprodajne cene, 5) fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (član 5. stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona , u skladu sa posebnim zakonom, da bivši vlasnik ima pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali do 15. februara 19 68. godine, ako bivšem vlasniku na ime naknade za eksproprisanu imovinu nije ustupljena druga nepokretnost u svojinu, stanarsko pravo ili drugi oblik najšire pravne vlasti, da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima (član 6.); da ako je oduzeta stvar prestala da postoji usled dejstva više sile, bivši vlasnik nema pravo na obeštećenje u skladu sa ovim zakonom (član 7.); da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje, da će se, ako vraćanje državine na oduzetoj nepokretnosti nije odmah moguće, bivšem vlasniku vratiti svojina na oduzetoj stvari, a sa licem koje je držalac u vreme stupanja na snagu ovog zakona, uspostaviće se zakupni odnos pod tržišnim uslovima, ako ovim zakonom nije drukčije uređeno (član 8.); da se ovim zakonom ne dira u primenu drugih propisa o zaštiti prava svojine i drugih prava stečenih u skladu sa zakonom, osim ukoliko su u suprotnosti sa njim (član 11. stav 2. ); da podnosilac zahteva koji ima pravo da, po različitim osnovima, zahteva vraćanje određene imovine, za isti predmet obeštećenja može da to pravo ostvari samo po jednom osnovu (član 12.); da su predmet vraćanja podržavljene pokretne stvari upisane u javni registar, kao i druge pokretne stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 3. ); da se ne vraća pravo svojine na poljoprivrednom i šumskom zemljištu ako je, na dan stupanja na snagu ovog zakona - 1) na katastarskoj parceli izgrađen objekat koji je u funkciji na dan stupanja na snagu ovog zakona, ona površina katastarske parcele koja služi za redovnu upotrebu tog objekta, odnosno ako je na kompleksu zemljišta izgrađen veći broj objekata koji su u funkciji na dan stupanja na snagu ovog zakona - površina zemljišta koja ekonomski opravdava korišćenje tih objekata, 2) neophodna nova parcelacija zemljišta radi obezbeđivanja pristupnog puta za zemljište koje je predmet zahteva za vraćanje, 3) zemljište u društvenoj, odnosno zadružnoj svojini stečeno teretnim pravnim poslom, te da će se bliži kriterijumi za utvrđivanje površine zemljišta koje se ne vraća u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana, utvrditi uredbom Vlade (član 25.); da se obeštećenje vrši u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu za isplatu akontacije obeštećenja , da ukupan iznos obeštećenja iz stava 1. ovog člana ne sme da ugrozi makroekonomsku stabilnost i privredni rast Republike Srbije, te se za ove namene opredeljuje iznos od dve milijarde evra, uvećan za zbir pripadajućih kamata za sve korisnike obeštećenja, obračunatih po kamatnoj stopi od 2% godišnje, za period od 1. januara 2015. godine do rokova dospeća utvrđenih ovim zakonom (član 30.); da se iznos obeštećenja utvrđuje u evrima, tako što se osnovica obeštećenja pomnoži koeficijentom koji se dobija kada se stavi u odnos iznos od dve milijarde evra i iznos ukupnog zbira osnovica obeštećenja utvrđenih rešenjima o pravu na obeštećenje , uvećanog za procenu neutvrđenih osnovica iz stava 5. ovog člana i da se koeficijent izražava sa dve decimale , da će Vlada, radi sprovođenja odredaba člana 30. ovog zakona, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, utvrditi koeficijent iz stava 1. ovog člana, u roku od tri godine od dana objavljivanja javnog poziva iz člana 42. stav 1. ovog zakona , da se po odredbama ovog zakona može ostvariti ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika, po svim osnovima iz člana 1. ovog zakona, koje, u opštem interesu, ne može preći iznos od 500.000 evra , da u slučaju kad jedan zakonski naslednik po odredbama ovog zakona ostvaruje pravo po osnovu oduzete imovine od više bivših vlasnika, obeštećenje tom nasledniku po osnovu svih bivših vlasnika, u okviru njihovog zakonskog maksimuma, u opštem interesu, ne može preći iznos od 500.000 evra , da ako u roku od tri godine od dana objavljivanja javnog poziva iz člana 42. stav 1. ovog zakona, nisu doneta sva rešenja o pravu na obeštećenje, neutvrđene osnovice proceniće Agencija za potrebe utvrđivanja koeficijenta iz stava 1. ovog člana (član 31.).

Razmatrajući osporene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u smislu navoda i razloga podnosioca inicijative, Ustavni sud je pošao od toga da, Ustav Republike Srbije ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi denacionalizaciju (restituciju), a takvo pravo ne jemči ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravni osnov za uređivanje ove materije sadržan je u načelu vladavine prava iz člana 3. Ustava i odredbama Ustava koje garantuju osnovna ljudska prava, kao i u odredbama koje utvrđuju ovlašćenje zakonodavca da uređuje oblast imovinskopravnih odnosa. Saglasno odredbama člana 97. stav 1. tač. 7. i 17. Ustava, zakonom se uređuju, pored ostalog, svojinski, obligacioni odnosi i zaštita svih oblika svojine, a to znači i uređivanje sticanja i prestanka prava svojine, kao i promene svojinskih odnosa u skladu sa ustavnim odredbama kojima su uređeni osnovni principi tih odnosa. Član 86. Ustava određuje da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (stav 2.), kao i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj originernim načinom sticanja svojine - aktom države (zakonom, podzakonskim propisom ili pojedinačnim aktom) može, aktom države (u ovom slučaju zakonom), promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon. To, dalje, znači da postoji ustavno ovlašćenje da se osporenim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, pri čemu se mora imati u vidu da je u pitanju imovina koja je bila oduzimana na osnovu ranije važećih ustava i propisa, što znači da je za takvo oduzimanje imovine postojao pravni osnov, pa je u tom smislu logično opredeljenje zakonodavca da utvrdi pravo na vraćanje oduzete imovine u naturalnom obliku, odnosno vraćanje imovine bivšem vlasniku u svojinu ili državinu ili na davanje obeštećenj a za oduzetu imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku , kao što je predviđeno osporenim odredbama. 4. i 8. Zakona . Navedene odredbe Zakona se osporavaju iz razloga što su, po mišljenju podnosioca inicijative, lica koja imaju pravo na vraćanje im ovine po ovom zakonu stavljena u neravnopravan položaj u odnosu na druge kategorije lica, koja ostvaruju pravo na vrać anje imovine po drugim propisima. Po pitanju kršenja načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je pošao od shvatanja Evropskog suda za ljudska prava , prema kome se pravo, koje proističe iz člana 14. Evropske konvencije i odnosi se na uživanje prava i sloboda predviđenih istom konvencijom, bez ikakve diskriminacije, krši onda kada države ugovornice različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da se pritom ne navedu objektivna i razumna o pravdanja. Međutim, po shvatanju Evropskog s uda za ljudska prava , ovo pravo prekršeno je i onda kada države ugovornice bez objektivnog i razumnog opravdanja ne tretiraju različito ljude koji se nalaze u bitno različitim situacijama. Stoga, Ustavni sud smatra da se lica koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine po drugim propisima nalaze u bitno drugačijim situacijama koje su uređene tim propisima, kao što je to, primera radi, u slučaju vraćanja poljoprivrednog zemljišta, u odnosu na lica koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje po osporenom Zakonu, pa se stoga ne može smatrati da se ove kategorije lica nalaze u neravnopravnom položaju, jer bi, naprotiv, jednako postupanje u različitim situacijama značilo suštinsku neravnopravnost u ostvarivanju prava koje je u pitanju.

U odnosu na osporenu odredbu člana 7. Zakona, kojo m je predviđeno da ako je oduzeta stvar prestala da postoji usled dejstva više sile, bivši vlasnik nema pravo na obeštećenje u skladu sa ovim zakonom, Ustavni sud je pošao od toga da višu si lu predstavlja događaj koji se nije mogao predvideti , ni izbeći niti otkloniti, te da prestanak postojanja stvari usled takvog događaja koji se može okvalifikovati kao viša sila uvek isključuje odgovornost za naknadu stvari, bez obzira ko je vlasnik, pa je stoga, po shvatanju Ustavnog suda, logično i objektivno opredelenje zakonodavca da u tom slučaju bivši vlasnik nema pravo na obeštećenje u skladu sa ovim zakonom.

U odnosu na osporenu odredbu člana 11. stav 2. Zakona, Ustavni sud je našao da se ovom osporenom odredbom uređuje međusobni odnos ranije donetih propisa i osporenog Zakona po opšte važem principu da kasnije doneti zakon derogira odredbe ranijeg donetog zakona ukoliko su u suprotnosti sa njime, pri čemu je Sud imao u vidu da je pitanje koje postavlja inicijator uređeno članom 10. osporenog Zakona , prema kome sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari, i njegova stečena prava ne smeju biti povređena, iz čega proizlazi da se navodi inicijatora pokazuju kao neosnovani.

U odnosu na odredbu člana 12. Zakona, kojom je predviđeno da podnosilac zahteva koji ima pravo da, po različitim osnovima, zahteva vraćanje određene imovine, za isti predmet obeštećenja može da to pravo ostvari samo po jednom osnovu, Ustavni sud je pošao od toga da će, prema osporenoj odredbi Zakona, podnosilac zahteva ostvariti pravo na vraćanje predmeta obeštećenja po jednom osnovu, pa time drugi osnovi postaju izlišni i nepotrebni , jer se isti predmet obeštećenja ne može vratiti više puta po različitim osnovima. Na primeru stambene zgrade sa više stanova koji su oduzimani po različitim osnovima, koji navodi inicijator kao razlog za svoju inicijativu, moguće je utvrditi identičnost između predmeta oduzimanja i predmeta vraćanja, odnosno obeštećenja, što znači da je u svakom konkretnom slučaju predmet vraćanja, odnosno obeštećenja, stan kao deo zgrade u realnom ili idealnom vidu, koji je oduzet, a ne zgrada u celini, pa se time ne dovode u pitanje prava podnosioca zahteva koja mu pripadaju po ovom zakonu.

U odnosu na osporenu odredbu člana 15. stav 3. Zakona, Ustavni sud je našao da, imajući u vidu da postoji značajan protek vremena od izvršenog oduzimanja , a time i praktična nemogućnost verodostojn og dokazivanja, postoji objektivno i razumno opravdanje da vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za pokretne stvari, prema navedenoj osporenoj odredbi člana Zakona, bude ograničeno na one pokr etne stvari koje imaju veću ili trajnu vrednost i koje se mogu utvrditi, kao što su pokretne stvari upisane u javni registar u kojima se upisuje pravo svojine na tim stvarima, kao i druge pokrene stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona.

Polazeći od toga da je odredbom člana 25. stav 1. tačka 1) Zakona propisano da se ne vraća pravo svojine na poljoprivrednom i šumskom zemljištu , ako je na katastarskoj parceli izgrađen objekat koji je u funkciji na dan stupanja na snagu ovog zakona, i to ona površina katastarske parcele koja služi za redovnu upotrebu tog objekta, odnosno ako je na kompleksu zemljišta izgrađen veći broj objekata koji su u funkciji na dan stupanja na snagu ovog zakona - površina zemljišta koja ekonomski opravdava korišćenje tih objekata , Sud je ocenio, da je ovlašćenje Vlade iz člana 25. stav 2. Zakona, da uredbom utvrdi bliže kriterijume za utvrđivanje površine zemljišta koje se ne vraća u smislu odredbe stava 1. tačka 1) istog člana Z akona, a koji se odnose na utvrđivanje površine zemljišta koja ekonomski opravdava korišćenje tih objekata , u skladu sa ustavnom nadležnošću izvršne vlasti iz člana 123. tačka 3. Ustava , da svojim opštim aktom (propisom), radi izvršavanja zakona, bliže uredi po jedina pitanja sadržana u zakonu.

Ustavni sud je imao u vidu i pravno shvatanj e Evropskog suda za ljudska prava po pitanju kršenja načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prema kome se pravo koje proističe iz člana 14. Evropske konvencije i odnosi se na uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom bez ikakve diskriminacije, krši onda kada države ugovornice različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da pritom ne navedu objektivna i razumna opravdanja za takav tretman . Međutim, po shvatanju Evropskog suda za ljudska prava , ovo pravo prekršeno je i onda kada države ugovornice bez objektivnog i razumnog opravdanja ne tretiraju različito lica koja se nalaze u bitno različitim situacijama. Evropski sud za ljudska prava je, u svojoj praksi, izrazio i pravno shvatanje, po kome države u načelu uživaju široko polje slobodne procene u izboru metoda i mera kojima nameravaju postići legitiman cilj, a posebno kad su u pitanju značajne ekonomske i socijalne promene, kao što je to denacionalizacija. Tako, po pitanju prava na naknadu po osnovu nacionalizovane imovine, u slučajevima Vjasu protiv Rumunije (presuda od 9. decembra 2008. godine) i Marija Atanasiju i ostali protiv Rumunije (presuda od 12. oktobra 2010. godine), Evropski sud je, s obzirom da je konstatovao da postoji kršenje člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju , kao i na činjenicu da se i dalje neprestano uvećava broj predstavki iz Rumunije, našao za shodno da ukaže na potrebu preduzimanja opštih mera, koje „obuhvataju preispitivanje i reformu zakonodavstva kako bi se uspostavila jedna predvidljiva šema kompenzacija, utvrđivanje gornje granice kompenzacije i omogućavanje isplate u ratama tokom jednog dužeg vremenskog perioda. S obzirom na to da je uticaj takvog plana na celu zemlju svakako značajan, rumunske vlasti moraju zadržati punu samostalnost i slobodu izbora opštih mera“. U ovom slučaju (Vjasu protiv Rumunije), taj sud je stavio do znanja da „države uživaju široko polje slobodne procene u politici sprovođenja i zakonodavnoj politici koja se odnosi na značajne ekonomske i socijalne promene, kao i da je, onda kada se utvrdi da postoji kršenje (člana 1. Protokola broj 1) u načelu država ta koja treba da izabere sredstva pomoću kojih će izvršiti svoju pravnu obavezu“. U slučaju Kopecki protiv Slovačke, Evropski sud je izrazio stav da se "član 1. Protokola 1 ne može tumačiti tako da državama ugovornicama nameće bilo kakvu obavezu da vrate imovinu koja im je preneta pre nego što su ratifikovale Konvenciju. Takođe, članom 1. Protokola 1 nije nametnuto bilo kakvo ograničenje slobode država ugovornica da određuju obim restitucije imovine i da biraju uslove pod kojima se saglase da vraćaju imovinska prava bivših vlasnika (predmet Jantner v. Slovakia, br. 39050/97, stav 34, 4. marta 2003. godine). Treba naglasiti da države ugovornice uživaju dosta fleksibilnosti u vezi sa isključivanjem određenih kategorija bivših vlasnika iz dodeljivanja takvih prava. U slučajevima u kojima su određene kategorije vlasnika isključene na ovaj način, njihovi restitucioni zahtevi ne mogu da predstavljaju osnov za legitimno očekivanje koje bi prizvalo zaštitu člana 1. Protokola 1 (predmet Gratzinger and Gratzingerova v. the Czech Republic (dec.) (GC), br. 39794/98, stav 69, ECHR 2002-VII) . S druge strane, jednom kada država ugovornica nakon ratifikovanja Konvencije, uključujući i Protokol broj 1, donese zakonske propise koji predviđaju punu ili delimičnu restituciju imovine konfiskovane od strane prethodnog režima, takvi propisi se mogu posmatrati tako da stvaraju novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola 1 za lica koja zadovolje uslove za sticanje prava".

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 4, 7. i 8, člana 11. stav 2, člana 12, člana 15. stav 3. i člana 25. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), rešio da podnetu inicijativu odbaci, kao u tački 1. izreke .

S obzirom na to da se odredbe čl. 1. i 2, člana 5 . stav 1, čl. 6, 30. i 31. Zakona osporavaju iz razloga što su, prema mišljenju podnosilaca inicijativa, nepotpune ili što određena pitanja nisu uređena na način kako to smatraju po dnosioci inicijativa, kao što su navod i da je, umesto datuma 9. mart 1945. godine, od koga se priznaje pravo na vraćanje odnosno obeštećenje, trebalo uzeti neki raniji datum, da spisak propisa po kojima je imovina oduzimana iz člana 2. Zakona nije potpun, da su iz člana 5. stav 1. Zakona, koji utvrđuje krug lica koja imaju pravo na vraćanje imovine i obeštećenje, izostavljeni fondovi, fondacije i legati, odnosno njihovi pravni sledbenici, kao i testamentalni naslednici , te se predlaže brisanje reči "zakonski" u odredbi člana 5. stav 1. tačka 1), da član 6. Zakona ne treba da se odnosi na imovinu koja je konfiskovana, da odredbama čl. 30. i 31. Zakona nisu propisani svi elementi na osnovu kojih će se obračun obeštećenja vršiti, Ustavni sud, prema odredbi člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava, nije nadležan za postupanje po zahtevima za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona iz razloga š to određena pitanja nisu uređena, odnosno nisu uređena na način kako to predlažu po dnosioci inicijativ a, pa je odbacio podnete inicijative u navedenom delu. Ustavni sud, takođe, nije nadležan , prema odredbama člana 167. Ustava, da odlučuje o saglasnosti odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) osporenog Zakona sa Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) i Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 25/82, 48/88, 46/95,18/05 i 65/12). Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tač. 2. i 3. izreke.

Imajući u vidu da je jedan od podnosilaca inicijative odustao od podnete inicijative, Ustavni sud je u tački 4. izreke obustavio postupak za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredbe člana 5. stav 3. tačka 3) osporenog Zakona, koja je bila osporena tom inicijativom, na osnovu odredbe člana 47. stav 1. tačka 10) Zakona o Ustavnom sudu.

Kako je Sud doneo konačnu odluku, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu osporenog Zakona, Sud je odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 5. izreke .

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tač . 3) i 5), člana 47. stav 1. tač. 1) i 10) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti