Ocena ustavnosti izmena i dopuna Zakona o radu iz 2014
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje inicijative za ocenu ustavnosti izmena Zakona o radu. Sud zauzima stav da zakonsko uređivanje načina ostvarivanja prava iz radnog odnosa ne predstavlja stečeno pravo, te zakonodavac može menjati uslove bez povrede načela zabrane smanjenja dostignutog nivoa prava.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-430/2014
19.11.2020.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda, Snežana Marković predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je
R E Š E Nj E
1. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 12. st. 1. i 2, člana 17, člana 20. stav 5, člana 23. st. 2. i 3, čl. 39, 44. i 47, čl. 51. do 53, člana 58. stav 2, člana 65. st. 2, 5. i 6, člana 79. stav 1, člana 81. stav 1, člana 83. stav 1, člana 86. st. 2. do 4, čl. 94. i 100, člana 101. stav 2. i člana 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 75/14).
2. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 24. stav 3, člana 33. stav 1. tačka 10), člana 76. i člana 196. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14).
3. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba zakona iz tač. 1. i 2. izreke.
O b r a z l o ž e nj e
I
Ustavnom sudu podnet je veći broj inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 12. st. 1. i 2, člana 17, člana 20. stav 5, člana 23. st. 2. i 3, čl. 39, 44. i 47, čl. 51. do 53, člana 58. stav 2, člana 65. st. 2, 5. i 6, člana 79. stav 1, člana 81. stav 1, člana 83. stav 1, člana 86. st. 2. do 4, čl. 94. i 100, člana 101. stav 2. i člana 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 75/14) i odredaba člana 24. stav 3, člana 33. stav 1. tačka 10), člana 196. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14).
U pogledu osporavanja odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine, podnosioci inicijativa najpre ističu da predviđena rešenja kojima su izvršene izmene i dopune pojedinih radnopravnih instituta u Zakonu o radu, predstavljaju smanjenje dostignutog nivoa ljudskih prava u oblasti radnih odnosa, a što je u suprotnosti sa čl. 20. i 60. Ustava i potvrđenim međunarodnim ugovorima iz ove oblasti. Prema navodima podnosioca inicijativa usvojenim izmenama i dopunama Zakona o radu umanjena su prava zaposlenih u pogledu: određivanja uslova i vremena trajanja ugovora o radu na određeno vreme (član 12. st. 1. i 2. Zakona); određivanja kruga lica sa kojima se ne može zaključiti ugovor za obavljanje poslova kućnog pomoćnog osoblja (član 17. Zakona); obavljanja poslova u toku pripravnosti (član 50. stav 4. Zakona); organizovanja rasporeda radnog vremena od strane poslodavca i uvođenja kliznog radnog vremena (član 23. st. 2. i 3. Zakona); smanjenja broja dana plaćenog odsustva i kruga lica zbog kojih se određeno odsustvo može dobiti (član 39. Zakona); smanjenja stepena zaštite osoba sa invaliditetom, zbog uvođenja otkaza usled tehnološkog viška (član 44. Zakona); smanjenja zarade zbog umanjenja minulog rada i brisanja smenskog rada kao osnova za uvećanje zarade (član 47. Zakona); određivanja visine naknada zarada zaposlenih u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci umesto u prethodnih 3 meseca, kako je to bilo predviđeno u Osnovnom tekstu Zakona o radu (član 51. Zakona); određivanja naknade troškova prevoza zaposlenog (član 52. Zakona); utvrđivanja visine otpremnine zaposlenog pri odlasku u penziju - dve umesto tri prosečne zarade (čl. 53. i 58. stav 2. Zakona); utvrđivanja visine otpremnine zaposlenog u slučaju otkaza kao tehnološkog viška (član 65. st. 2, 5. i 6. Zakona); stepena zaštite zaposlenog u postupku pre prestanka radnog odnosa ili izricanja druge mere (član 79. stav 1. Zakona); promene subjektivnog i objektivnog roka zastarelosti otkaza ugovora o radu (član 81. stav 1. Zakona); načina obračuna i isplate naknade štete zaposlenom u slučaju nezakonitog otkaza (86. st. 2. do 4. Zakona); pravnog položaja sindikalnih predstavnika (član 83. stav 1. i član 94. Zakona) i otežanih uslova sindikalnog pregovaranja - postupak naknadnog pristupanja kolektivnom ugovoru i pooštravanje uslova za dobijanje proširenog dejstva kolektivnog ugovora (član 100. i član 101. stav 2. Zakona).
Pored ovih uopštenih navoda podnosilaca inicijativa koja se odnose na tvrdnju da su osporenim rešenjima iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu smanjena prava zaposlenih, čime je, suprotno Ustavu, smanjen i dostignuti nivo ljudskih prava u oblasti radnih odnosa, određeni podnosioci inicijativa su izneli i konkretne razloge za osporavanje pojedinih odredaba tog Zakona.
Tako se najveći broj inicijativa odnosi na osporavanje odredaba člana 47. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu (član 108. Zakona o radu), kojima je, izmeću ostalog, uređeno pravo zaposlenog na minuli rad. U pogledu osporavanja ovog člana Zakona, u inicijativama se navodi da način određivanja minulog rada, pored toga što nije u saglasnosti sa odredbama čl. 20. i 60. Ustava, nije u saglasnosti ni sa odredbama člana 21. st. 1. i 3, člana 58. stav 1. i člana 197. stav 1. Ustava, kao ni sa odredbama člana 12. Revidirane evropske socijalne povelje ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 42/09) i člana 1. stav 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Službeni list SCG" - Međunarodni ugovori, br. 9/03, 5/05, 7/05 i "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 12/10, 10/15). Prema shvatanju podnosioca inicijativa osporene odredbe člana 47. st. 2. i 3. Zakona imaju diskriminatorski karakter prema zaposlenom licu koji je bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, u odnosu na onog zaposlenog koji je bio zaposlen kod poslodavca prethodnika iz člana 147. Zakona o radu, odnosno povezanih lica sa poslodavcem, u skladu sa zakonom. Prema shvatanju podnosilaca inicijativa, diskriminatorski karakter ovih odredaba se ogleda u tome što se zaposlenom vreme koje je proveo u radnom odnosu kod drugog poslodavca neće obračunavati kao uvećanje zarade po osnovu minulog rada, za razliku od lica koje je bilo zaposleno kod poslodavca prethodnika iz člana 147. Zakona o radu, odnosno povezanih lica sa poslodavcem. U inicijativama se dalje navodi da s obzirom na to da zarada predstavlja imovinu zaposlenog, to se osporenim odredbama Zakona narušava i pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, jer se vreme koje su zaposleni proveli u radnom odnosu kod drugog poslodavca neće obračunavati kao uvećanje zarade po osnovu minulog rada, zbog čega će ovi zaposleni biti lišeni svoje imovine. Iz istih razloga je izvršena i povreda člana 1. stav 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju. Podnosioci inicijativa, takođe smatraju da osporene odredbe imaju povratno dejstvo, zbog čega i ne znače ništa drugo do sankciju za onog zaposlenog koji je bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, a ne poslodavca prethodnika iz člana 147. Zakona, odnosno povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom. Naime, kako podnosioci inicijative smatraju da se u konkretnom slučaju radi o dostignutom nivou prava koji se ne može smanjivati, a da zakonodavac, prilikom donošenja Zakona, nije utvrdio da povratno dejstvo ove norme nalaže opšti interes, to podnosioci inicijativa zaključuju da su osporene odredbe člana 47. Zakona u suprotnosti sa odredbom člana 197. stav 1. Ustava.
U pojedinim inicijativama posebno su obrazloženi i razlozi za osporavanje člana 94. Zakona (član 211. Zakona o radu), kojim su utvrđena pojedina prava predstavnika sindikata (pravo na plaćeno odsustvo i pravo na broj plaćenih časova rada u toku meseca) u obavljanju sindikalne funkcije. Podnosioci inicijativa smatraju da odredbe člana 94. Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama čl. 20. st. 1. i 2. i člana 55. stav 1. Ustava, kao ni sa odredbama člana 11. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 28. Revidirane evropske socijalne povelje. Prema shvatanju podnosilaca inicijativa, zakonodavac je u ovom slučaju postupio suprotno navedenim odredbama Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora na taj način što je ograničio pravo na sindikalno organizovanje, te je predviđenim rešenjima iz Zakona ovlašćenim predstavnicima sindikata onemogućio da aktivno učestvuju u obavljanju sindikalne funkcije i zastupanju prava i interesa zaposlenih. Naime, predviđenim rešenjem se ostavlja kolektivnim ugovorima ili sporazumima između poslodavaca i sindikata kod poslodavca da utvrde pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, radi obavljanja sindikalne funkcije, pri čemu obim prava koji se bude utvrđivao kolektivnim ugovorom mora biti srazmeran broju članova sindikata, ali će konačno o tome odlučiti pregovarači, potpisnici kolektivnih ugovora. Pri tome je izuzetak napravljen samo za reprezentativne sindikate, kojima zakon utvrđuje minimalan broj časova plaćenog odsustva i u situaciji kada nema kolektivnih ugovora ili sporazuma, a isto nije učinjeno i za nereprezentativne sindikate koji broje preko 5.000 članova, pa su na taj način sprečeni da obavljaju svoju sindikalnu delatnost na valjan način.
U pogledu člana 44. Zakona, u inicijativama (dve) kojima se osporava samo ovaj član Zakona, ukazuje se da, pored već navedene povrede člana 20. Ustava, koja se odnosi na smanjenje dostignutog nivoa radnopravne zaštite osoba sa invaliditetom, osporena odredba nije u saglasnosti ni sa odredbom člana 60. stav 5. Ustava, kojom je, između ostalog, proklamovana posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada invalidima, u skladu sa zakonom. Podnosioci inicijativa, takođe, smatraju da osporena odredba Zakona nije u skladu ni sa odredbama čl. 3, 4, 5. i 27. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 42/09), kojima su utvrđena opšta načela u pogledu zabrane diskriminacije, jednakih mogućnosti i dostupnosti, zatim zabrana ukidanja važećih prava osoba sa invaliditetom i ravnopravnost i zaštita osoba sa invaliditetom. Povodom povrede načela zabrane diskriminacije u inicijativama se navodi da osporenom odredbom Zakona osobama sa invaliditetom prestaje radni odnos, imajući u vidu da se zaposleni smatra tzv. "tehnološkim viškom", jer poslodavac ne može da mu obezbedi odgovarajući posao, što znači da se pravi razlika između zaposlenih po osnovu invaliditeta, oni ne uživaju zaštitu zajemčenu članom 60. Ustava, te su ti zaposleni diskriminisani po osnovu invaliditeta. Naime, prethodnim zakonskim rešenjem nije postojala mogućnost da zaposlenom licu sa invaliditetom prestane radni odnos kao tehnološkom višku iz razloga što poslodavac ne može da ga rasporedi na drugi odgovarajući posao, prema preostaloj sposobnosti, već je jedina mogućnost za davanje otkaza postojala u slučaju da zaposleni sa invaliditetom odbije ponuđeni posao kod poslodavca.
Povodom osporavanja pojedinih odredaba osnovnog teksta Zakona o radu, u jednoj od podnetih inicijativa se navodi da su odredbe člana 196. ovog zakona u suprotnosti sa odredbama čl. 3, 20. i 58, člana 60. stav 4, člana 97. tač. 7. i 8. i člana 194. Ustava, kao i sa odredbom člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Naime, u inicijativi se ističe da se novčana potraživanja iz radnog odnosa, u smislu osporene odredbe člana 196. Zakona, tiču zarade, naknade zarade i drugih ličnih primanja, koja saglasno međunarodnim standardima izgrađenim u praksi nadležnih institucija koje prate ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, predstavljaju imovinu zaposlenog lica. Polazeći od navedenog, podnosilac inicijative smatra da novčana potraživanja iz radnog odnosa ne mogu zastareti, pa se stoga osporenim odredbama člana 196. Zakona krši mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava, a samim tim i ostalih navedenih odredaba Ustava i Evropske konvencije, kao i član 4. Revidirane evropske socijalne povelje, kojim je utvrđeno da su se strane ugovornice obavezale da obezbede zaposlenima pravo na pravičnu naknadu.
Jednom od podnetih inicijativa osporava se i odredba član 24. stav 3. Zakona o radu, kojom se ustanovljava pravo utvrđivanja najviše dva uzastopna stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja za rad na određenim poslovima, čime se, prema shvatanju podnosioca inicijative, niži stepen obrazovanja izjednačava sa prvim uzastopnim većim stepenom obrazovanja, van propisanog sticanja takvog stepena stručne spreme, tj. obrazovanja redovnim ili vanrednim školovanjem, što će kasnije ove različite stepene stručne spreme neosnovano izjednačiti u pogledu plaćanja. Polazeći od navedenog, podnosilac inicijative smatra da je osporena odredba člana 24. stav 3. Zakona suprotna Ustavu, jer stručna sprema, tj. obrazovanje, na pravno i logično neutemeljen način, zavisi samo od radnog rasporeda, a ne od njihovog Ustavom i zakonom propisanog načina sticanja. U pogledu člana 33. stav 1. tačka 10) Zakona, u inicijativi se navodi da se ovom odredbom Zakona praktično ustanovljava plaćanje zarade putem predviđanja njenog unosa u ugovor o radu - na dan zaključenja ugovora, umesto na dan stupanja na rad, što je, prema shvatanju podnosioca inicijative, neustavno pošto se po Ustavu zarada ostvaruje na osnovu rada, a ne na osnovu dana zaključenja ugovora o radu, utoliko pre što se dan zaključenja ugovora o radu i dan stupanja na rad (od kada se ostvaruju prava i obaveze iz radnog odnosa) mogu znatno vremenski razlikovati. Povodom člana 76. Zakona, u inicijativi se navodi da se rešenjem iz ove odredbe Zakona diskriminišu ostali zaposleni (oni koji su ostali u radnom odnosu), u odnosu na zaposlene kojima je prestao radni odnos, jer se samo ovim poslednjim daje pravo naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, što je prema shvatanju inicijatora suprotno Ustavu.
Pored osporavanja konkretnih rešenja iz zakona, jedan deo inicijatora je osporio i postupak donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine. Prema navodima inicijatora, donošenju Zakona nije prethodila javna rasprava, naime prilikom pripreme nacrta zakona kojim se bitno menjaju rešenja iz tada važećeg Zakona o radu nije omogućena šira stručna, javna i institucionalna rasprava i transparentnost u javnosti o novopredloženim zakonskim rešenjima. Pored toga, u inicijativi se ističe da je Zakon donet po hitnom postupku bez navođenja argumentovanih razloga za hitno donošenje, kao i da nije omogućeno Socijalno-ekonomskom savetu da kao ravnopravni partner razmatra nacrt ovog zakona i da o njemu dostavi svoje mišljenje, saglasno Zakonu o Socijalno-ekonomskom savetu ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), već je resorno ministarstvo nacrt zakona dostvilo Vladi bez navedenog mišljenja.
Najveći broj podnosilaca inicijativa je, saglasno odredbi člana 56. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13-US, 40/15-dr. zakon i 103/15), zatražio da Ustavni sud do donošenja konačne odluke obustavi izvršenje pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba zakona.
U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, dostavio podnete inicijative na mišljenje Narodnoj skupštini. Kako Narodna skupština u ostavljenom roku, a ni nakon isteka tog roka, nije dostavila Ustavnom sudu svoje mišljenje na navode iz podnetih inicijativa, Sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, nastavio postupak u ovom ustavnosudskom predmetu.
II
U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine, koji je donela Narodna skupština 18. jula 2014. godine i koji je stupio na snagu 29. jula iste godine, izvršene su značajne izmene osnovnog teksta Zakona o radu. U Obrazloženju uz Predlog ovog zakona istaknuto je sledeće: "Zakon o radu koji je stupio na snagu 2005. godine, sa izmenama u 2005, 2009. i 2013. godini, predstavlja sistemski zakon koji reguliše prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada. Potreba unapređenja radnopravnih instituta, potpunija zaštita prava zaposlenih i usklađivanje Zakona o radu sa međunarodnim standardima, a pre svega potvrđenim konvencijama MOR i propisima Evropske unije, zahteva da se pristupi izmenama i dopunama ovog zakona. Pored toga, potrebno je da se preciziraju pojedine odredaba Zakona koje su se u praksi različito tumačile i primenjivale od strane poslodavaca, a ponekad dovodile do različite sudske prakse, što je sve imalo za posledicu pravnu nesigurnost. Predložene izmene i dopune Zakona o radu doprineće, pre svega, sprovođenju mera fiskalne politike Republike Srbije, u cilju unapređenja domaćih i stranih investicija u privredi, smanjenja „rada na crno” i povećanja zaposlenosti. Predloženim izmenama i dopunama Zakona smanjuju se nepotrebne procedure administriranja, koje ne doprinose obezbeđivanju i zaštiti prava zaposlenih, a predstavljaju znatan trošak za poslodavce. Pojedini ravnopravni instituti i način njihovog uređivanja, koji nisu ostvarili očekivane efekte, niti obezbedili zaštitu prava zaposlenih, već imali za posledicu njihovo neprimenjivanje ili zloupotrebu u praksi, preispitani su i regulisani na odgovarajući način."
Osporenim odredbama ovog zakona predviđeno je sledeće:
Odredbama člana 12. Zakona izmenjen je član 37. Zakona o radu u celini, a osporenim st. 1. i 2. ovog člana Zakona propisano je da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba i da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Osporenim članom 17. Zakona dodat je novi stav 7. u članu 45 Zakona o radu, kojim je propisano da ugovor iz stava 1. ovog člana ne može da se zaključi sa supružnikom, usvojiocem ili usvojenikom, krvnim srodnikom u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva i u pobočnoj liniji do drugog stepena srodstva i sa tazbinskim srodnikom do drugog stepena srodstva, dok je osporenom odredbom člana 20. stav 5. Zakona (član 50. stav 5. Zakona o radu) propisano da se vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra radnim vremenom. Članom 23. Zakona su, pored ostalog, dodata dva nova stava (st. 4. i 5.) u član 55. Zakona kojima je predviđeno da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva – radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način i da se ako priroda posla i organizacija rada dozvoljava, početak i završetak radnog vremena može utvrditi, odnosno ugovoriti u određenom vremenskom intervalu (klizno radno vreme). Osporenim odredbama člana 39. Zakona izvrešene su izmene i dopune člana 77. Zakona o radu i to tako što je u stavu 1. reč: "sedam", zamenjena rečju "pet", tako da stav.1. ovog člana sada glasi: "Zaposleni ima pravo na odsustvo sa rada uz naknadu zarade (plaćeno odsustvo) u ukupnom trajanju do pet radnih dana u toku kalendarske godine, u slučaju sklapanja braka, porođaja supruge, teže bolesti člana uže porodice i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu"; u stavu 3. tačka 2) posle reči "dva" dodata je reč "uzastopna", tako da ova odredba sada glasi: "Pored prava na odsustvo iz stava 1. ovog člana zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo još dva uzastopna dana za svaki slučaj dobrovoljnog davanja krvi računajući i dan davanja krvi."; u stavu 4. posle reči: "usvojenik", obrisana je zapeta, a reči do kraja stava zamenjene su rečima "i staratelj", tako da ova odredba Zakona o radu sada glasi: "Članovima uže porodice u smislu st. 1. i 3. ovog člana smatraju se bračni drug, deca, braća, sestre, roditelji, usvojilac, usvojenik i staratelj."; posle stava 4. dodat je novi stav 5, kojim je propisano da poslodavac može da odobri zaposlenom odsustvo iz st. 1. i 3. ovog člana za srodnike koji nisu navedeni u stavu 4. ovog člana i za druga lica koja žive u zajedničkom porodičnom domaćinstvu sa zaposlenim, u trajanju utvrđenom rešenjem poslodavca; dok su u dosadašnjem stavu 5, koji je postao stav 6. ovog člana reči: "pet radnih dana" zamenjene rečima: "trajanja određenog" i na kraju stava dodati zapeta i reči: "odnosno širi krug liva iz stava 4. ovog člana", tako da stav 6. člana 77. Zakona o radu sada glasi: "Opštim aktom i ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na plaćeno odsustvo u trajanju dužem od trajanja utvrđenog u smislu st. 1. i 3. ovog člana, odnosno širi krug lica iz stava 4. ovog člana." Osporenim članom 44. Zakona, dodat je novi stav 2. u članu 102. Zakona o radu, kojim je propisano da ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. ovog zakona, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona. Odredbama člana 47. osporenog Zakona izvršene su izmene i dopune u članu 108. Zakona o radu koji, s obzirom na to da je osporen od strane najvećeg broja inicijatora, jer se odnosi na promenu načina obračuna minulog rada zaposlenog, navodimo u celosti i on glasi:
"Član 108.
Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za rad na dan praznika koji je neradni dan – najmanje 110% od osnovice;
2) za rad noću (brisane su reči: "i rad u smenama")[1] ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice;
3) za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice;
4) po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (u daljem tekstu: minuli rad) – najmanje – 0,4% od osnovice.
Pri obračunu minulog rada računa se i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika iz člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom.
Ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja.
Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.
Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu."
Članom 51. Zakona izvršene su izmene u čl. 114. do 116. Zakona o radu, i to tako što se naknade zarada zaposlenih više ne obračunavaju u odnosu na visinu prosečne zarade za prethodna tri meseca, već za prethodnih 12 meseci. Odredbama člana 52. osporenog Zakona izvršene su izmene i dopune člana 118. Zakona o radu, kojim su uređene naknade troškova zaposlenih i koji sada glasi:
"Član 118.
Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz;[2]
2) za vreme provedeno na službenom putu u zemlji;
3) za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu (brisane su reči: ,najmanje u visini utvrđenoj posebnim propisom");
4) smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade;
5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način*;
6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu.
Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.
Osporenim članom 53. Zakona izvršena je izmena u članu 119. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, tako što je izmenjena visina otpremnine koja se isplaćuje zaposlenom pri odlasku u penziju sa do tada važeće tri prosečne zarade zaposlenog na dve prosečne zarade. Sa ovim članom Zakona je povezan i osporeni član 58. stav 2. Zakona, kojim su izvršene izmene u stavu 3. člana 126. Zakona o radu i koji glasi: "Otpremnina zbog odlaska u penziju iz člana 125. stav 1. tačka 3) ovog zakona isplaćuje se u visini dve[3] prosečne zarade u Republici, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike."
Članom 65. Zakona izmenjen je u celini član 158. Zakona o radu, a osporenim odredbama st. 2. 5. i 6. ovog člana propisano je: da se visina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu; da se opštim aktom ili ugovorom o radu ne može utvrditi duži period za isplatu otpremnine od perioda utvrđenog u st. 2. i 3. ovog člana; da zaposleni ne može da ostvari pravo na otpremninu za isti period za koji mu je već isplaćena otpremnina kod istog ili drugog poslodavca. Osporenom odredbom člana 79. stav 1. Zakona (član 181. stav 1. Zakona) propisano je da zaposleni uz izjašnjenje može da priloži mišljenje sindikata čiji je član, u roku iz člana 180. ovog zakona, dok je odredbom člana 81. stav 1. osporenog Zakona (član 184. stav 1. Zakona o radu) propisano da otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1) i st. 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Članom 83. osporenog Zakona izmenjen je član 188. Zakona o radu u celini, a osporenim stavom 1. ovog člana propisano je da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj zaposlenog zbog njegovog statusa ili aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima. Osporenim odredbama člana 86. st. 2. do 4. Zakona (član 191. st. 2. do 4. Zakona o radu), koje se odnose na pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, propisano je: da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca; da se naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje zaposlenom u visini izgubljene zarade, koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom; da se porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade iz stava 2. ovog člana.
Kako se i član 94. Zakona (član 211. Zakona o radu) osporava u većem broju inicijativa, a tiče se zaštite prava predstavnika sindikata zaposlenih, to se ovaj član Zakona o radu navodi u celini, radi lakšeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja, i on glasi:
"Član 211.
Kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata kod poslodavca, može se utvrditi pravo na plaćeno odsustvo predstavniku sindikata, radi obavljanja sindikalne funkcije, srazmerno broju članova sindikata.[4]
Ako kolektivni ugovor ili sporazum iz stava 1. ovog člana nije zaključen, lice ovlašćeno za zastupanje i predstavljanje reprezentativnog sindikata kod poslodavca za obavljanje sindikalne funkcije ima pravo:
1) na 40 plaćenih časova rada mesečno ako sindikat ima najmanje 200 članova i po jedan čas mesečno za svakih sledećih 100 članova;
2) na srazmerno manje plaćenih časova ako sindikat ima manje od 200 članova.
Brisan je raniji stav 3.[5]
Ako kolektivni ugovor ili sporazum iz stava 1. ovog člana nije zaključen, predsednik podružnice i član organa sindikata imaju pravo na 50% plaćenih časova iz stava 2. ovog člana."
Osporenim članom 100. Zakona, kojim je dodat novi član 256a Zakona o radu, propisano je: da kolektivnom ugovoru može naknadno pristupiti poslodavac, odnosno udruženje poslodavaca koje nije potpisnik kolektivnog ugovora, odnosno nije član udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora (stav 1.); da odluku o pristupanju kolektivnom ugovoru donosi nadležni organ poslodavca, odnosno udruženja poslodavaca iz stava 1. ovog člana, u skladu sa kojom se kolektivni ugovor primenjuje na njegove zaposlene od dana određenog u odluci (stav 2.); da o odluci iz stava 1. ovog člana, poslodavac, odnosno udruženje poslodavaca obaveštava potpisnike kolektivnog ugovora i organ koji vrši registraciju kolektivnog ugovora (stav 3.); da odluka o pristupanju kolektivnom ugovoru prestaje da važi prestankom važenja kolektivnog ugovora ili ranije, odlukom nadležnog organa poslodavca, odnosno udruženja poslodavaca (stav 4.).
Osporenom odredbom člana 101. stav 2. Zakona (član 257. stav 2. Zakona o radu) propisano je da odluku iz stava 1. ovog člana (o proširenoj primeni kolektivnog ugovora) Vlada može doneti radi ostvarivanja ekonomske i socijalne politike u Republici, u cilju obezbeđivanja jednakih uslova rada koji predstavljaju minimum prava zaposlenih, odnosno da bi se ublažile razlike u zaradama u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti koje bitno utiču na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih što ima za posledicu nelojalnu konkurenciju, pod uslovom da kolektivni ugovor čije se dejstvo proširuje obavezuje poslodavce koji zapošljavaju više od 50% zaposlenih u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti.
Nezavisnim (samostalnim) članom 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji se nalazi u delu Zakona pod nazivom "Prelazne i završne odredbe", propisano je da odredbe kolektivnog ugovora, odnosno pravilnika o radu koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do isteka važenja kolektivnog ugovora, odnosno do zaključivanja kolektivnog ugovora, odnosno donošenja pravilnika o radu u skladu sa ovim zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona i da je Ministarstvo dužno da obaveštenje o prestanku važenja posebnih kolektivnih ugovora iz stava 1. ovog člana objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
Osporenim odredbama Zakona o radu je propisano: da se za rad na određenim poslovima, izuzetno, mogu utvrditi najviše dva uzastopna stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja u skladu sa zakonom (član 24. stav 3.); da ugovor o radu sadrži novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu (član 33. stav 1. tačka 10)); da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze (član 196.).
III
Ustavom Republike Srbije je utvrđeno: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. i 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1, 4. i 5.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, sistem u oblasti radnih odnosa (član 97. tačka 8.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).
Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 42/09) utvrđeno je: da su načela ove konvencije - (a) poštovanje urođenog dostojanstva, individualna samostalnost uključujući slobodu vlastitog izbora i nezavisnost osoba; (b) zabrana diskriminacije; (c) puno i efikasno učešće i uključivanje u društvo; (e) jednake mogućnosti (član 3. stav 1. tač. (a), (b), (c) i (e)); da države strane ugovornice prihvataju da obezbede i unaprede puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom bez diskriminacije bilo koje vrste po osnovu invaliditeta i da u tom cilju države strane ugovornice preuzimaju obavezu da: (a) usvoje sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere za ostvarenje prava priznatih ovom konvencijom;(b) preduzmu sve odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavstvo, u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom;(c) uzmu u obzir zaštitu i unapređenje ljudskih prava osoba sa invaliditetom u okviru svih politika i programa (član 4. stav 1. tač. (a), (b) i (c)); da države strane ugovornice konstatuju da su svi pojedinci jednaki pred zakonom i po zakonu, kao i da imaju pravo da bez ikakve diskriminacije uživaju jednaku zaštitu i jednake pogodnosti u skladu sa zakonom, da će države strane ugovornice zabraniti svaku diskriminaciju po osnovu invalidnosti i garantovaće osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu, da bi unapredile jednakost i otklonile diskriminaciju, države strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće korake za obezbeđenje razumnog prilagođavanja, da posebne mere koje su neophodne za ubrzavanje ili dostizanje de fakto jednakosti osoba sa invaliditetom neće se smatrati diskriminacijom u smislu odredaba ove konvencije (član 5.); da države strane ugovornice priznaju osobama sa invaliditetom pravo na rad, ravnopravno sa drugima; to uključuje pravo na mogućnost sticanja sredstava za život radom koji je slobodno izabran ili prihvaćen na tržištu rada i u radnoj sredini koja je otvorena, uključiva i pristupačna za osobe sa invaliditetom, da će države strane ugovornice garantovati i unapređivati ostvarivanje prava na rad, uključujući i one osobe koje postanu invalidi tokom rada, tako što će preduzeti odgovarajuće korake, uključujući putem zakonodavstva, između ostalog, u cilju: (a) zabrane diskriminacije na osnovu invalidnosti u vezi sa svim pitanjima koja se tiču svih oblika zapošljavanja, uključujući uslove za stupanje u radni odnos, angažovanje i zapošljavanje, stalnost zapošljavanja, napredovanje na radnom mestu i bezbedne i zdrave radne uslove; (b) zaštite prava osoba sa invaliditetom da, ravnopravno sa drugima, uživaju pravedne i povoljne uslove za rad, uključujući jednake mogućnosti i nadoknadu za rad jednake vrednosti, bezbedne i zdrave radne uslove, uključujući zaštitu od uznemiravanja i ispravljanje nepravdi; (c) stvaranja uslova da osobe sa invaliditetom imaju mogućnost da ostvaruju svoje pravo na rad i sindikalno udruživanje, ravnopravno sa drugima; (d) omogućavanja osobama sa invaliditetom da imaju efikasan pristup opštim tehničkim programima i programima za stručno usmeravanje, kao i uslugama nalaženja posla i stručne i kontinuirane obuke; (e) podsticanja mogućnosti zapošljavanja i napredovanja u karijeri za osobe sa invaliditetom na tržištu rada, kao i pružanje pomoći u pronalaženju, sticanju, očuvanju posla i vraćanja na posao; (f) unapređivanja mogućnosti za samozapošljavanje, preduzetništvo, razvoj zadruga i otpočinjanje vlastitog posla; (g) zapošljavanja osoba sa invaliditetom u javnom sektoru; h) podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom u privatnom sektoru putem odgovarajućih politika i mera, koje mogu obuhvatati i afirmativne akcione programe, podsticaje i druge mere; (i) obezbeđenja razumnog smeštaja osobama sa invaliditetom na radnom mestu; (j) podsticanja osoba sa invaliditetom da stiču radno iskustvo na otvorenom tržištu rada; (k) podsticanja programa stručne i profesionalne rehabilitacije osoba sa invaliditetom, programa za zadržavanje posla i vraćanje na posao osoba sa invaliditetom; da će države strane ugovornice obezbediti da osobe sa invaliditetom ne budu držane u ropstvu ili stanju sličnom ropstvu, kao i da budu zaštićene, ravnopravno sa drugima, od prisilnog rada ili radne obaveze (član 27.).
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list SCG" - Međunarodni ugovori, br. 9/03, 5/05, 7/05 i "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 12/10, 10/15) je utvrđeno: da svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa (član 11. stav 1.); da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.). Članom 1. Prvog protokola uz navedenu evropsku konvenciju utvrđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, kao i da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
Revidiranom evropskom socijalnom poveljom ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 42/09) je utvrđeno: da se u nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na pravičnu naknadu, strane ugovornice obavezuju - 1. da priznaju pravo radnika na naknadu koja će njima i njihovim porodicama obezbediti pristojan životni standard; 2. da priznaju pravo radnika na povećanu stopu naknade za prekovremeni rad, uz mogućnost izuzetaka u određenim slučajevima; 3. da priznaju pravo muškarcima i ženama na jednaku platu za rad jednake vrednosti; 4. da priznaju pravo svih radnika na razuman period otkaznog roka u slučaju prekida radnog odnosa; 5. da dozvole smanjenje plate samo pod uslovima i do iznosa propisanog nacionalnim zakonodavstvom ili propisima ili utvrđenog kolektivnim ugovorima ili arbitražnim odlukama; da se ostvarivanje ovih prava omogućuje slobodno dogovorenim kolektivnim ugovorima, statutarnim mehanizmima utvrđivanja visine nadnica, ili drugim sredstvima u skladu sa nacionalnim uslovima (član 4.); da se u nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava radničkih predstavnika da obavljaju svoje funkcije, strane ugovornice obavezuju da obezbede da u preduzeću - a) radnički predstavnici uživaju efektivnu zaštitu od radnji koje su po njih štetne, uključujući otpuštanje zasnovano na njihovom statusu ili aktivnostima radničkih predstavnika u preduzeću; b) dobiju odgovarajuće pogodnosti koje im omogućavaju pravovremeno i efikasno obavljanje svojih funkcija uzimajući u obzir sistem privrednih odnosa u zemlji i potrebe, veličinu i mogućnosti dotičnog preduzeća (član 28.).
Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na pojedine navode iz Opšteg komentara br. 5: Osobe sa invaliditetom – Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iznetim na Jedanestom zasedanju Komiteta Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom iz 1994. godine, a koji se odnose na obezbeđivanje uslova za inkluziju osoba sa invaliditetom u zajednicu. Tačkom 5. ovog komentara se ističe da se Pakt ne bavi eksplicitno osobama sa invaliditetom, ali pošto se odredbe Pakta odnose u potpunosti na sve članove društva, očigledno je i da osobe sa invaliditetom imaju pravo na zaštitu svih prava priznatih u Paktu. Kao jedna od opštih obaveza država ugovornica je navedena obaveza „da unapređuju postepeno ostvarivanje relevantnih prava do maksimuma svojih raspoloživih sredstava; da preduzimaju pozitivne akcije kako bi smanjile strukturalne nedostatke i pružile osobama sa invaliditetom odgovarajući preferencijalni tretman radi postizanja ciljeva punog učešća i jednakosti svih osoba sa invaliditetom u društvu“ (tačka 9. Opšteg komentara); da se „zakonski obezbedi da i javni i privatni sektor u određenim granicama obezbeđuju jednaki tretman osoba sa invaliditetom“ (tačka 11. Opšteg komentara). U tački 18. Opšteg komentara je navedeno da „pošto je potrebno preduzeti odgovorajuće mere radi eliminacije postojeće diskriminacije i pružanja jednakih prilika osobama sa invaliditetom, te mere ne bi trebalo smatrati diskriminatorskim u smislu člana 2. stav 2. Pakta dok god su zasnovane na načelu jednakosti i primenjivane samo u meri u kojoj su neophodne da bi postigle svoj cilj“. U pogledu ostvarivanja prava na rad u tački 20. Opšteg komentara je istaknuto da „države treba aktivno da podržavaju intergraciju osoba sa invaliditetom u regularno tržište rada“, kao i da je Međunarodna organizacija rada razvila korisne i sveobuhvatne instrumente u pogledu prava radnika sa invaliditetom koji se odnose na rad (Konvencija br. 159 (1983) o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koju je ratifikovala Skupština SFRJ u martu 1987. godine).
IV
Polazeći od izloženog ustavnopravnog okvira koji je od značaja za razmatranje spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je najpre pošao od odredaba člana 60. Ustava, kojima je utvrđeno pravo na rad. Pravo na rad zajemčeno je odredbom člana 60. stav 1. Ustava, ali njegova bliža sadržina i način ostvarivanja su propisani u skladu sa zakonom, u granicama koje postavlja Ustav, a koje su utvrđene odredbom člana 18. stav 2. Ustava. Pored prava na rad koje se ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustav izričito garantuje još neka prava koja su vezana za rad, a odnose se na pravo na slobodan izbor rada, jednaku dostupnost svih radnih mesta, pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada i potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Ustav izričito propisuje da se niko ne može odreći Ustavom zajemčenih prava vezanih za rad, kao ni prava koja se stiču po osnovu rada. Pojedinim kategorijama zaposlenih, poput žena, omladine i invalida, Ustav garantuje posebnu zaštitu na radu i posebne uslove rada, koji se ostvaruju u skladu sa zakonom.
Dakle, iz navedenih odredaba člana 60. Ustava proizlazi, sa jedne strane obaveza, a sa druge strane ovlašćenje zakonodavca da zakonom uredi bližu sadržinu prava na rad i način ostvarivanja ovog prava. Nadležnost za uređivanje prava iz radnog odnosa izričito je sadržana u odredbi člana 97. tačka 8. Ustava, prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa. Saglasno navedenom, zakonodavac je doneo Zakon o radu kojim je bliže uredi pravo na rad i način ostvarivanja tog prava, odnosno prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada. Navedeni zakon, kao osnovni sistemski zakon iz oblasti radnih odnosa, je usvojen u martu 2005. godine, a izmene i dopune iz 2014. godine su ujedno najobimnije i najznačajnije, imajući u vidu da je u velikom broju tzv. osnovnih radnopravnih instituta došlo do izmena, kako u pogledu uslova, tako i u pogledu načina njihovog ostvarivanja. Upravo zbog ovakvih izmena, najveći broj podnosilaca inicijativa smatra da je osporenim rešenjima iz ovog zakona, izvršeno smanjenje dostignutog nivo prava iz oblasti radnih odnosa, suprotno članu 20. stav 2. Ustava, čime je povređeno i Ustavom zajemčeno pravo na rad iz člana 60. Ustava.
Polazeći od ovakvih navoda podnosilaca inicijativa, Ustavni sud je najpre utvrdio u čemu se ogledaju izmene osporenih odredaba Zakona o radu, povodom kojih podnosioci iznose tvrdnju da je došlo do smanjenja dostignutog nivoa ljudskih prava u oblasti radnih odnosa. U pogledu regulisanja radnog odnosa na određeno vreme, zakonodavac je samo na drugačiji način definisao razloge za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme i odredio vreme trajanja ovog radnog odnosa, koje sada ne može biti duže od 24 meseca, umesto 12 meseci kako je to bilo predviđeno u Osnovnom tekstu Zakona (član 12. st. 1. i 2. Zakona iz 2014. godine). Osporenom odredbom člana 17. Zakona iz 2014. godine dodat je novi stav 7. u članu 45. Osnovnog teksta Zakona, kojim je određen kruga lica sa kojima se ne može zaključiti ugovor za obavljanje poslova kućnog pomoćnog osoblja (supružnik, usvojilac, usvojenik, krvni srodnik u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva i u pobočnoj liniji do drugog stepena srodstva i tazbinski srodnik do drugog stepena srodstva). Određen je pojam radnog vremena, koji nije bio definisan prethodno važećim zakonom (u Osnovnom tekstu zakona bilo je propisano samo vreme trajanja punog i nepunog radnog vremena, što je sada uređeno odredbama člana 51. Zakona) i određen status pripravnosti zaposlenog u odnosu na radno vreme (član 20. Zakona iz 2014. godine). Radna nedelja sada po pravilu traje pet radnih dana, a ne izričito pet radnih dana, kako je to bilo predviđeno, data je mogućnost poslodavcu da radnu nedelju i raspored radnog vremena organizuje i na drugi način ukoliko se rad kod njega obavlja u smenama, noću ili kada priroda posla i organizacija to zahtevaju i uvedeno je klizno radno vreme (član 23. st. 2. i 3. Zakona iz 2014. godine). Zatim je smanjen broj dana plaćenog odsustva u toku kalendarske godine sa sedam radnih dana na pet radnih dana i sužen krug lica koji se smatraju članovima uže porodice zaposlenog (član 39. Zakona iz 2014. godine). Odredbom člana 44. Zakona iz 2014. godine dopunjen je član 102. Osnovnog teksta Zakona, tako što je propisano da ako poslodavac ne može zaposlenom licu sa invaliditetom da obezbedi odgovarajući posao, takva osoba se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona (tzv. tehnološki višak). Propisan je novi način obračuna minulog rada, tako da se minuli rad više ne obračunava u odnosu na godine rada ostavrene u radnom odnosu, već na godine rada provedene kod određenog poslodavca (računajući i poslodavca sledbenika, odnosno povezana lica sa poslodavcem, u skladu sa zakonom) i rad u smenama više ne predstavlja osnov za uvećanu zaradu (član 47. Zakona iz 2014. godine). Određena je visina naknade zarade zaposlenog za vreme odsustvovanja sa rada po različitim osnovima u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci umesto u prethodna 3 meseca, kako je to bilo predviđeno u Osnovnom tekstu Zakona o radu (član 51. Zakona). Data je mogućnost poslodavcu da ukoliko obezbedi sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima, nema obavezu obezbeđivanja novčane naknade troškova prevoza za zaposlene i regulisano je od kakvog je uticaja promena adrese stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu u pogledu ove naknade (član 52. Zakona iz 2014. godine). Poslodavac izmenama iz 2014. godine ima obavezu da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju u visini dve prosečne zarade, umesto tri kako je bilo predviđeno prethodno važećim rešenjem (čl. 53. i 58. stav 2. Zakona), isto rešenje je predviđeno i kod utvrđivanja visine otpremnine zaposlenog u slučaju otkaza kao tehnološkog viška (član 65. st. 2, 5. i 6. Zakona). U postupku koji prethodi prestanku radnog odnosa zaposlenog, poslodavac više nije dužan da upozorenje o otkazu dostavlja na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, već je sada zaposlenom data mogućnost da samostalno pribavi ovo mišljenje koje prilaže zajedno sa svojim izjašnjenjem na upozorenje poslodavca (član 79. stav 1. Zakona iz 2014. godine). Promenjen je subjektivni i objektivni rok zastarelosti otkaza ugovora o radu, sa tri i šest meseci na šest i dvanaest meseci (član 81. stav 1. Zakona) i preciziran način obračuna i isplate naknade štete zaposlenom u slučaju nezakonitog otkaza (86. st. 2. do 4. Zakona). U pogledu prava sindikalnih predstavnika, ukinuta je zaštita od otkaza u vremenu od godinu dana nakon prestanka funkcije, već je propisano da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljn položaj zaposlenog zbog njegovog statusa ili aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima, pri čemu je teret dokazivanja da to nije učinio na poslodavcu; pravo na plaćeno odsustvo ovlašćenom predstavniku sindikata više nije zakonska obaveza, već mogućnost koja se utvrđuje kolektivnim ugovorom ili sporazumom između poslodavca i sindikata kod poslodavca; u slučaju nepostojanja kolektivnog ugovora zakonom su predviđena određena prava na posebno plaćene časove rada licima ovlašćenim za zastupanje i predstavljanje samo reprezentativnog sindikata, a ne i drugih sindikata i ukinuta je mogućnost potpunog oslobađanja od rada ovlašćenog predstavnika sindikata (član 83. stav 1. i član 94. Zakona). U pogledu uslova sindikalnog pregovaranja propisan je postupak naknadnog pristupanja kolektivnom ugovoru i promenjen je jedan od uslova proširenog dejstva kolektivnog ugovora (on mora da obavezuje poslodavce koji zapošljavaju više od 50% zaposlenih u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti, za razliku od prethodno važećeg rešenja koje je iznosilo najmanje 30% zaposlenih u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti (član 100. i član 101. stav 2. Zakona).
Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da prava iz radnog odnosa proizlaze iz Ustavom zajemčenog prava na rad, pri čemu njegova sadržina nije utvrđena Ustavom, već se radi o konkretnim pravima koja su, kao što je na početku istaknuto, ustanovljena zakonom, kojim je propisan i način njihovog ostvarivanja. To dalje znači da se Ustavom ne jemče, niti utvrđuju sva prava iz radnog odnosa, niti uslovi za njihovo sticanje i način njihovog ostvarivanja, kao ni druga pitanja koja se tiču ostvarivanja prava iz radnog odnosa. Dakle, kako se prava iz radnog odnosa uređuju zakonom, to Ustavni sud zaključuje da je sloboda zakonodavca u uređivanju sistema u oblasti radnih odnosa, podložna samo opštim ustavnim ograničenjima koja proizlaze iz načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a što znači, pre svega, da se donošenjem zakona kojima se uređuju, u celini ili u odnosu na pojedina pitanja, radni odnosi, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Ustava, ne sme uticati na suštinu zajemčenog prava iz člana 60. Ustava, kao i da se ne smeju predvideti zakonska rešenja koja proizvode zabranjene diskriminatorske posledice iz člana 21. Ustava. Takođe, vezano za navode u inicijativama da svaka zakonska promena određenog radnopravnog instituta kojim se menjaju uslovi i način ostvarivanja određenog prava iz radnog odnosa "na štetu zaposlenog" predstavlja "nedopušteno zadiranje i ukidanje stečenih prava", Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci IUz-479/2014 od 9. aprila 2015. godine („Službeni glasnik RS“, broj 61/15) posebno razmatrao pitanje šta je suština i cilj ustavne garancije zaštite dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. stav 2. Ustava. Polazeći od toga da se ljudska i manjinska prava i slobode jemče Ustavom, iz čega sledi da Ustav utvrđuje koja to konkretna prava građana imaju značaj neotuđivih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, zbog čega se njihovo ostvarivanje i jemči samim Ustavom, Ustavni sud je stao na stanovište da se pojam tzv. „stečenih ljudskih i manjinskih prava“ odnosi na prava i slobode koje su zajemčene samim Ustavom, a njihov „dostignuti nivo“ na vrstu prava i sloboda koje su zajemčene. Iz navedenog dalje sledi ocena Ustavnog suda da je suština i cilj ustavne garancije o zabrani smanjenja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava u svojevrsnom samoograničenju ustavotvorca da ni promenama najvišeg pravnog akta ne može biti ukinuto neko pravo ili sloboda koji su prethodno bili zajemčeni. Prema stavu Suda, to, a contrario, znači da se zakonom propisani način ostvarivanja jednog Ustavom zajemčenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode ne može smatrati stečenim pravom, te se zato ni promene u zakonskom uređivanju načina na koji se konkretno ljudsko ili manjinsko pravo (sloboda) ostvaruje ne bi mogle dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbom člana 20. stav 2. Ustava. Sud je ocenio da bi drugačije shvatanje suštine odredbe člana 20. stav 2. Ustava onemogućilo zakonodavca da uređuje društvene odnose u zavisnosti od promena koje u tim odnosima nastaju, odnosno onemogućilo bi ga da ukida do tada postojeće ili uvodi nove zakonske institute saglasno nastalim društvenim potrebama. S obzirom na to da, u konkretnom slučaju, nije došlo do ukidanja bilo kog prava po osnovu rada koje Ustav garantuje, kao i da je ustavotvorac u potpunosti prepustio zakonu uređivanje sadržine i načina ostvarivanja zajemčenog prava na rad, to se, po oceni Ustavnog suda, suprotno shvatanjima izraženim u podnetim inicijativama, zakonsko uređivanje pitanja iz radnog odnosa, koja su osporena podnetim inicijativama, ne mogu smatrati stečenim pravima čiji se dostignuti nivo ne može drugačije urediti, odnosno umanjiti u smislu načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava.
V
U pogledu promene načina obračuna minulog rada, koji je propisan odredbom člana 47. st. 2. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da je izmenjenom odredbom člana 108. stav 1. tačka 4) Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (minuli rad) - najmanje 0,4% od osnovice, dok je stavom 2. istog člana Zakona propisano da se pri obračunu minulog rada računa i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika iz člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom. Odredbom člana 147. Zakona o radu je propisano da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Iz navedenog sledi da se, nakon izmena člana 108. Zakona o radu na osnovu Zakona iz 2014. godine, obračun minulog rada vrši po osnovu godina rada ostvarenih kod određenog (poslednjeg) poslodavca, a ne kao što je to bilo predviđeno do ovih izmena, po osnovu godina rada ostvarenih u radnom odnosu u celini.
Povodom navedenog, Ustavni sud najpre ističe da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, dok je odredbom člana 105. stav 1. Zakona propisano da se zarada iz člana 104. stav 1. Zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, kao jedan od sastavnih elemenata zarade zaposlenog, sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, saglasno članu 106. Zakona o radu. Minuli rad zaposlenog definisan je samo kao jedno od Zakonom utvrđenog prava na uvećanu zaradu zaposlenog u visini određenoj opštim aktom i ugovorom o radu, pored prava na uvećanu zaradu za rad na dan praznika koji je neradni dan, za rad noću i za prkovremeni rad.
U pogledu zarade zaposlenog, članom 60. stav 3. Ustava je zajemčena samo pravična naknada za rad, dok su pitanja koja se odnose na zarade, naknade zarada i druga primanja zaposlenih uređena zakonom, kolektivnim ugovorima i ugovorom o radu, pa se stoga ni promena načina obračuna minulog rada kao jednog od oblika uvećane zarade zaposlenog koji čini sastavni deo zarade zaposlenog za obavljeni rad i vreme provedeno na radu ne može dovesti u ustavnopravno relevantnu vezu sa povredom prava na pravičnu naknadu za rad zaposlenog iz člana 60. stav 3. Ustava, imajući u vidu da su suštinska pitanja koja se odnose na zarade zaposlenih materia legis.
Pored navedenog, Ustavni sud dodatno ukazuje da za radnopravni institut minulog rada u uslovima socijalističkog društvenog uređenja, u kome je tadašnji način privređivanja bio zasnovan na društvenom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, promena poslodavca u toku radnog odnosa po pravilu nije bila od značaja imajući u vidu dominantni oblik društvene svojine. Naime, u tadašnjem sistemu raspodele sredstava prema radu nije bio od značaja samo neposredan rezultat tekućeg rada radnika, već i ostvareni efekat korišćenja i upravljanja sredstvima za proizvodnju u društvenoj svojini, koji je prvenstveno zavisio od radnog iskustva, odnosno vremena koje je radnik (zapoosleni) proveo na nekom radnom mestu, jer se smatralo da je doprinos radnika u ostvarivanju navedenog efekta veći zbog većeg radnog iskustva koje radnik ima u procesu upravljanja i korišćenja sredstava u proizvodnji u društvenoj svojini. Gašenjem socijalističkog načina privređivanja i u uslovima gde važeći Ustav Republike Srbije jemči privatnu, zadružnu i javnu svojinu, dok se za postojeću društvenu svojinu predviđa njeno pretvaranje u privatnu, pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (član 86. Ustava), znači u uslovima gde se predviđa nestanak nekada dominantnog oblika društvene svojine, izostalo je zakonsko redefinisanje instituta minulog rada, tako da je zaposlenim licima u Republici Srbiji nastavljeno obračunavanje zarade uz obavezno uvećanje po osnovu minulog rada na osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu, tj. prema ukupnom radnom stažu zaposlenog, bez obzira na promenu poslodavca, odnosno na isti način kako je to bilo predviđeno u uslovima postojanja društvene svojine. Uvođenjem instituta kolektivnog pregovaranja između poslodavca i predstavnika zaposlenih zakonodavac prepušta da se veliki broj važnih pitanja iz domena uslova rada, radnog vremena i zarada urede kolektivnim ugovorima. Tako je odredbama člana 46. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine, bilo propisano da radnik ima pravo na odgovarajuću zaradu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, a da zarada u smislu stava 1. ovog člana jeste zarada koju radnik ostvari na osnovu cene rada radnog mesta na koje je radnik raspoređen, radnog učinka i vremena provedenog na radu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Ista definicija zarade bila je određena i Zakonom o radnim odnosima iz 1995. godine (samo je reč radnik zamenjena rečju zaposleni), a koja je ostala na snazi do 1. juna 2001. godine. Naime, izmenama i dopunama navedenog zakona od maja 2001. godine, definicija zarade propisana članom 64. Zakona se menja tako da se od 1. juna 2001. godine zakonom određuju elementi odgovarajuće zarade na koju zaposleni ima pravo u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom i koja se satoji iz: 1) zarade koju zaposleni ostavri na osnovu cene rada, radnog učinka i vremena provedenog na radu; 2) naknade zarade, dodatka na zaradu i 3) obaveza koji zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz zarade, u skladu sa zakonom. Prema odredbama člana 64a tog zakona vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) svrstano je u dodatak na zaradu, čija visina se utvrđivala kolektivnim ugovorom. Zakonom o radu iz decembra 2001. godine bilo je propisano da zaradu čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja,osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona (za dolazak i odlazak sa rada i za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i inostranstvu) i primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (otpremnina pri odlasku u penziju, solidarna pomoć, jubilarna nagrada i pomoć u slučaju smrti zaposlenog i člana njegove uže porodice) kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade. Važećim Zakonom o radu iz 2005. godine minuli rad je definisan kao jedno od prava zaposlenog na uvećanu zaradu i samim zakonom je određena njegova visina (nije prepušteno da se to pitanje uredi kolektivnim ugovorom ili ugovorom o radu) i to najpre u iznosu od 0,5% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, odnosno najmanje 0,4% od osnovice. Iz navedenog sledi da je institut minulog rada u proteklih trideset godina različito definisan u zakonodavstvu Republike Srbije, poput vremena provedenog u radu, dodatka na rad, prava na uvećanu zaradu, kao i da se stepen zakonskog uređivanja menjao tako što je prepuštano da se to pitanje uredi kolektivnim ugovorom u većoj ili manjoj meri. Međutim ono što je ostalo zajedničko za sve vreme izmena radnopravnog zakonodavstva u Republici Srbiji do izmena i dopuna Zakona o radu iz 2014. godine bio je način obračunavanja minulog rada i to prema godinama rada ostvarenim u radnom odnosu, iako je navedeni model obračunavanja, kako je to već napred navedeno, bio primeren socijalističkom načinu privređivanja i dominantnoj društvenoj svojini nad sredstvima za proizvodnju.
Izmenom Zakona o radu iz 2014. godine u domenu načina obračunavanja minulog rada po prvi put se način obračuna minulg rada menja i vezuje se samo za godine rada ostvarene u radnom odnosu zaposlenog kod aktuelnog poslodavca, a ne prema godinama rada ostvarenim u radnom odnosu u celini.
Ustavni sud ukazuje da je do izmena i dopuna Zakona o radu iz jula meseca 2005. godine procenat uvećanja zarade po osnovu minulog rada iznosio 0,5% od osnovice, kada je umanjen i od tada iznosi najmanje 0,4% od osnovice, što znači da je zakonodavac već tada izvršio prve izmene koje su se odrazile na visinu minulog rada. Pri tome, svakako treba imati u vidu i činjenicu da je do navedenih izmena i dopuna Zakona o radu procenat uvećanja zarade po osnovu minulog rada bio utvrđen u fiksnom procentu od 0,5% od osnovice, dok je sada važećim rešenjem utvrđen minimum uvećanja zarade po osnovu minulog rada od najmanje 0,4%, tako da je zakonodavac ostavio mogućnost da se kolektivnim ugovorima ili ugovorima o radu ovaj procenat može utvrditi i u višem iznosu od zakonskog minimuma.
Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na činjenicu da znanja i veštine koje je zaposleni već stekao kod prethodnih poslodavaca, novi poslodavac, po pravilu, valorizuje kroz platu koju mu određuje prema radnom mestu na koje ga prima u radni odnos, imajući u vidu da sam poslodavac upravo i ceni kakvo i koliko radno iskustvo zaposleni mora da poseduje za odgovarajuće radno mesto, prilikom njegovog prijema u rad, od čega zavisi i njegova zarada
Polazeći od svega izloženog, a imajući u vidu da je osporenim odredbama člana 47. st. 2. i 3. Zakona iz 2014. godine samo promenjen način obračuna minulog rada, koji je i dalje ostao sastavni deo zarade svakog zaposlenog prema Zakonu o radu, to je Ustavni sud ocenio da predviđeno rešenje nije u suprotnosti sa odredbama člana 20. stav 2. i člana 60. Ustava, jer se visina uvećanja zarade po osnovu minulog rada ne može smatrati stečenim pravom iz radnog odnosa, kao i da se Ustavom samo jemči pravo na pravičnu naknadu za rad (zarada), dok su ostala pitanja koja se odnose na to šta zaradu čini, odnosno koji su to njeni sastavni elementi i na koji način se oni obračunavaju (utvrđuju) materija koja je uređena zakonom, kolektivnim ugovorom, odnosno ugovorom o radu.
U pogledu navoda podnosilaca inicijativa da se osporenim zakonskim rešenjima dovode u neravnopravan položaj zaposleni u pogledu obračuna minulog rada prilikom promene poslodavca u odnosu na zaposlene koji su bili zaposleni kod poslodavca prethodnika iz člana 147. Zakona o radu, odnosno povezanih lica sa poslodavcem, Ustavni sud je ocenio da se zaposlena lica u navedenim situacijama ne nalaze u istom pravnom položaju, imajući u vida da između pravnog lica prethodnika i njegovog sledbenika postoji pravni kontinuitet koji se ogleda u preuzimanju opštih akata i svih ugovora o radu (zaposlenih) koji važe na dan promene poslodavca, dok je kod povezanih lica sa poslodavcem očigledna statusnopravna veza koja je definisana Zakonom o privrednim društvima.
Povodom navoda podnosilaca inicijativa da se osporenim odredbama Zakona narušava i pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, jer se vreme koje su zaposleni proveli u radnom odnosu kod drugog poslodavca neće obračunavati kao uvećanje zarade po osnovu minulog rada, zbog čega će ovi zaposleni biti lišeni svoje imovine, Ustavni sud je ocenio da se promenom načina obračuna minulog rada, ne narušva navedeno pravo, jer je Ustavom zagarantovano mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava koja su stečena na osnovu zakona, a visina zarade jeste promeljiva kategorija koja zavisi od zakonom uređenih elemenata zarade i načina njihovog obračuna. Iz istih razloga, osporena rešenja Zakona nisu u suprotnosti ni sa odredbom člana 1. stav 1. Prvog protokola uz Evropsku konvneciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U pogledu navoda podnosioca inicijativa da osporene odredbe Zakona imaju povratno dejstvo, Ustavni sud je utvrdio da se novi način obračuna minulog rada primenjuje od dana stupanja na snagu Zakona iz 2014. godine, tj. od 29. jula 2014. godine, tako da odredbe člana 47. st. 2. i 3. ovog zakona nemaju povratno dejstvo, već dejstvo pro futuro, te stoga nisu u suprotnosti sa odredbom člana 197. stav 1. Ustava. S tim u vezi, a povodom navoda podnosilaca inicijativa da je zakonodavac trebalo da predvidi određeno prelazno rešenje u Zakonu za lica kojima je obračun minulog rada do promena iz 2014. godine vršen u odnosu na celokupan radni staž, bez obzira na promene poslodavca, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ceni da li je zakonodavac propustio da uredi pojedina pitanja ili ne, već samo saglasnost postojećih odredba zakona sa Ustavom.
VI
Prilikom razmatranja osporene odredbe člana 44. Zakona (novododati stav 2. člana 102. Zakona o radu), Ustavni sud je najpre pošao od odredbe člana 60. stav 5. Ustava, kojom je utvrđeno da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom. Polazeći od navedene ustavne garancije, Zakonom o radu je, između ostalog, propisano da zaposleni mlađi od 18 godina života i zaposlena osoba sa invaliditetom imaju pravo na posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 12. stav 4.) kao i da se odredbe zakona, opšteg akta i ugovora o radu koje se odnose na posebnu zaštitu i pomoć određenim kategorijama zaposlenih, a posebno one o zaštiti osoba sa invaliditetom, žena za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, posebne nege deteta, kao i odredbe koje se odnose na posebna prava roditelja, usvojitelja, staratelja i hranitelja, ne smatraju diskriminacijom (član 22. stav 2.). Pored navedenog, u delu Zakona koji se odnosi na zaštitu zaposlenih (Glava VII Zakona) uređena su pitanja koja se odnose na posebnu zaštitu na radu žena, omladine i invalida, saglasno članu 60. stav 5. Ustava. Tako je u pogledu posebne zaštite na radu osoba sa invaliditetom i zaposlenih sa zdravstvenim smetnjama odredbom člana 101. Zakona o radu propisana obaveza poslodavca da ovim kategorijama zaposlenih lica obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, u skladu sa zakonom. To konkretno znači da se zaštita ove kategorija zaposlenih, koji zbog utvrđenog stepena invaliditeta ili utvrđenih zdravstvenih smetnji nisu više u mogućnosti da obavljaju poslove na kojima su bili raspoređeni, ogleda u tome što poslodavac ima obavezu da takvim licima obezbedi obavljanje novih poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti. Ukoliko poslodavac ponudi navedenim licima novo odgovarajuće radno mesto, a oni odbiju da ga prihvate, u tom slučaju poslodavac, saglasno odredbi člana 102. stav 1. Zakona o radu, može ovakvom licu otkazati ugovor o radu. Osporenom odredbom člana 44. Zakona, kojom je dodat novi stav 2. članu 102. Zakona o radu uređena je pravna situacija u kojoj poslodavac iz objektivnih razloga ne može osobi sa invaliditetom ili zdravstvenim smetnjama da obezbedi novo radno mesto prema preostaloj radnoj sposobnopsti. U takvoj situaciji navedena lica se smatraju viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, tj. imaju isti pravni položaj kao i zaposleni kojima prestaje radni odnos ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Postupanje sa viškom zaposlenih regulisano je odredbama čl. 153. do 160. Zakona o rad, a posebne mere zaštite koje se obezbeđuju u slučaju otkaza ugovora o radu viška zaposlenih odnose se na obaveznost isplte otpremnine zaposlenom od strane poslodavca, saglasno članu 158. Zakona o radu i pravom zaposlenog da i nakon isplate otpremnine ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju. Saglasno navedenom, Ustavni sud konstatuje da i u situaciji kada poslodavac ne može da obezbedi novo radno mesto osobama sa invaliditetom ili zdravstvenim smetnjama, zaštita navedenih osoba se ogleda u tome, što poslodavac u takvoj situaciji ne može samo da otkaže ugovor o radu kako je to prdviđeno članom 102. stav 1. Zakona o radu, već to može učiniti samo pod uslovima kojima se obezbeđuje odgovarajući benefit za ta lica. Zakonodavac u ovom slučaju pravi jasnu razliku između subjektivnog (neprihvatanje novog radnog mesta) i objektivnog (nepostojanje radnog mesta) razloga za otkaz ugovora o radu, pri čemu u ovom drugom slučaju osobe sa invaliditetom ili zdravstvenim smetnjama prilikom otkaza ugovora o radu ostvaruju sva prava kao i zaposleni koji su usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena proglašeni „tehnološkim viškom“.
Ustavni sud ovom prilikom dodatno ukazuje i na to da ne stoje navodi pdnosioca inicijative da je Zakonom o radu predviđena „apsolutna zabrana otpuštanja, a da je jedini izuzetak u slučaju kada osoba sa invaliditetom odbije ponuđeni novi posao kod poslodavca“, imajući u vidu da se na sve zaposlene, pa tako i na osobe sa invaliditetom, odnosno sa zdravstvenim smetnjama odnose odredbe člana 179. Zakona o radu kojima su uređena pitanja koja se odnose na razloge za otkaz od strane poslodavca. Naime, ustavna garancija o posebnoj zaštiti na radu osoba sa invaliditetom, ne može štititi ove osobe u slučajevima kada svojom krivicom učine povredu radne obaveze, ne poštuje radnu disciplinu ili se neadekvatno ponašaju na svom radnom mestu.
I ovom prilikom, Ustavni sud posebno ističe da je Republika Srbija u domenu ostvarivanja zaštite prava osoba sa invaliditetom učinila veliki pomak, upravo polazeći od stava da se položaj osoba sa invaliditetom u savremenom svetu mora posmatrati kao pitanje ljudskih prava (tačka 5. Opšteg komentara) i da je naglasak stavljen na garantovanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom, na nediskriminaciju i njihovo puno učešće u društvu. Tako je pri Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike 2004. godine obrazovan poseban Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom, čime su ove osobe dobile ravnopravnog partnera čiji je osnovni zadatak da štiti i unapređuje njihov položaj kroz saradnju sa različitim invalidskim organizacijama i neposredno sa osobama sa invaliditetom.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je jednoglasno 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju. Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju 17. decembra 2007. godine. Posle usklađivanja propisa Republike Srbije sa odredbama Konvencije, Narodna skupština Republike Srbije 2009. godine ratifikovala je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju izglasavanjem zakona o potvrđivanju Konvencije i Opcionog protokola („Službeni glasnik RS“, broj 42/09). Konvencija ne stvara nova prava za osobe sa invaliditetom već predviđa koje mere će države preduzimati kako bi osobama sa invaliditetom omogućile da u praksi efikasno ostvaruju građanska, politička, ekonomska, socijalna, kulturna i sva druga prava koja im pripadaju. Konvencija propisuje mere koje države moraju da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile puno i ravnopravno učešće u svim oblastima društvenog života na osnovu jednakosti sa drugima.
Od izuzetnog značaja za pravno uređenje položaja osoba sa invaliditetom je donošenje Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), 17. aprila 2006. godine, koji je usvojen čak i pre sistemskog zakona u oblasti zabrane diskriminacije, tj. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), koji je donet 26. marta 2009. godine. Pored navedenih, Republika Srbija je donela veliki broj zakona u kojima je poseban akcenat stavljen na zaštitu osoba sa invaliditetom kako bi im bilo olakšano potpuno uključivanje u sve sfere društbenog života, poput: Zakona o socijalnoj zaštiti kojim je kao jedan od ciljeva ove organizovane društvene delatnosti od javnog interesa projektovano sprečavanje nastajanja i otklanjanja posledica socijalne isključenosti; Zakona o socijalnom stanovanju, kojim je predviđeno da se sredstva za socijalno stanovanje koriste, između ostalog, i za podsticanje različitih vidova pribavljanja stanova za socijalno stanovanje osoba sa invaliditetom, kao i stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom; Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim je propisano da su primarnom zdravstvenom zaštitom obuhvaćene i osobe sa invaliditetom; Zakona o radu i Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom – uvođenje prilagođenog radnog mesta za osobe sa invaliditetom u skladu sa mogućnostima i potrebama osobe sa invaliditetom, obezbeđivanje stručne pomoći, kao podrška osobi sa invaliditetom kod uvođenja u posao ili na radnom mestu, kroz savetovanje, osposobljavanje, usluge asistencije i podršku na radnom mestu, praćenje pri radu, razvoj ličnih metoda rada i ocenjivanje efikasnosti, uvođenje kvotnog sistema i obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom za sve poslodavce koji zapošljavaju 20 i više zaposlenih uz podsticajne mere za poslodavce koji zaposle osobe sa invaliditetom; u pravnom sistemu Republike Srbije, osobe sa invaliditetom podležu oslobađanju od plaćanja raznih poreskih i carinskih opterećenja; u oblasti saobraćaja - osobe sa invaliditetom oslobođene su plaćanja godišnje naknade za upotrebu javnog puta za motorna vozila osoba sa invaliditetom i motorna vozila organizacija osoba sa invaliditetom, osobama sa invaliditetom pružaju se povlastice u unutrašnjem putničkom saobraćaju, kao i povlastice prilikom parkiranja i zaustavljanja vozila; Zakonom o planiranju i izgradnji propisano je da se objekti visokogradnje javne i poslovne namene, kao i stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova moraju projektovati i graditi tako da osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad, da se izvođenje radova na uklanjanju prepreka za osobe sa invaliditetom vrši na osnovu rešenja kojim se odobrava izvođenje tih radova i koje izdaje organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole; Narodna skupština je u martu 2015. godine usvojila Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča, kojim je uređeno pravo osoba sa invaliditetom na kretanje uz pomoć psa vodiča u javnom prevozu, objektima i površinama u javnoj upotrebi i u radnom prostoru; setom medijskih zakona usvojenih 2014. godine predviđeno je da u cilju zaštite interesa osoba sa invaliditetom i obezbeđivanja njihovog ravnopravnog uživanja prava na slobodu mišljenja i izražavanja, Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, preduzimaju mere kojima se ovim osobama omogućava da nesmetano primaju informacije namenjene javnosti, u primerenom obliku i primenom odgovarajuće tehnologije, i obezbeđuje deo sredstava ili drugih uslova za rad medija koji objavljuju informacije na znakovnom jeziku ili Brajevom pismu ili na drugi način omogućavaju tim licima da nesmetano ostvaruju prava u javnom informisanju; opšti Zakon o zabrani diskriminacije predviđa da tužbu zbog diskriminacije na osnovu invalidnosti pored osobe sa invaliditetom i njenog zakonskog zastupnika mogu podneti i organizacije osoba sa invaliditetom u ime svog člana, dok shodno Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, član domaćinstva osobe sa invaliditetom koji joj bez naknade asistira u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti, koji je zbog toga bio diskriminisan u oblasti zapošljavanja i radnih odnosa takođe može podneti tužbu zbog diskriminacije na osnovu invalidnosti u toj oblasti. Navedena sudska zaštita je od posebnog značaja i u slučaju eventualne zloupotrebe poslodavca u sprovođenju osporenog člana 102. stav 2. Zakona o radu, imajući u vidu da je primarni zadatak poslodavca da osobi sa invaliditetom ili zdravstvenim smetnjama pokuša da pronađe odgovarajuće radno mesto prema njegovim sposobnostima, pa tek ako to nije moguće da obezbedi, zaposlenom prestaje radni odnos kao tzv. „tehnološkom višku“.
Ovo su samo neki od konkretnih primera pozitivnog delovanja države na zaštiti prava osoba sa invaliditetom kako bi se smanjili strukturalni nedostaci i kako bi se obezbedio osobama sa invaliditetom odgovarajući preferencijalni tretman radi postizanja ciljeva njihovog punog učešća i jednakosti u društvu.
Povodom navoda podnosioca inicijativa da je osporena odredba člana 44. Zakona nije u saglasnosti sa odredbama čl. 3, 4, 5. i 27. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Ustavni sud ukazuje da se navedene odredbe Konvencije ne mogu dovesti u neposrednu relevantnu vezu sa predviđenim rešenjem iz osporene odredbe Zakona imajući u vidu da su navedenim odredbama Konvencije utvrđena načela ove konvencije, preuzimanje obaveza država ugovornica, poštovanje načela zabrane svake diskriminacije po osnovu invalidnosti kao i priznavanje osobama sa invaliditetom prava na rad ravnopravno sa drugima.
VII
U pogledu navoda pojedinih inicijativa da osporene odredbe člana 94. Zakona, (izmenjen član 211. Osnovnog teksta Zakona o radu), kojim su utvrđena pojedina prava predstavnika sindikata u obavljanju sindikalne funkcije, poput prava na plaćeno odsustvo i na broj plaćenih časova rada u toku meseca, nisu u saglasnosti sa odredbama člana 20. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ističe da je već obrazložio da prava predstavnika sindikata u obavljanju sindikalne funkcije koja su bila predviđena Zakonom o radu do izmena iz 2014. godine ne predstavljaju nikakva stečena prava ovih lica u obavljanju sindikalne funkcije, pa stoga i ne mogu biti u suprotnosti sa navedenim ustavnim odredbama. Ustavni sud je takođe ocenio da se navedena osporena odredba Zakona ne može dovesti u ustavnopravno relevantnu vezu sa odredbom člana 55. stav 1. Ustava, kojom je zajemčena, pored ostalog, i sloboda sindikalnog udruživanja, a što je navedeno u pojedinim inicijativama. U pogledu navoda pojedinih podnosioca inicijativa da se predstavnici nereprezentativnih sindikata stavljaju u nepovoljniji položaj od predstavnika reprezentativnih sindikata kod poslodavaca u pogledu regulisanja prva na plaćeno odsustvo za obavljanje sindikalne funkcije, Ustavni sud najpre ističe da se saglasno Zakonu o radu kao jedan od učesnika prilikom zaključivanja kolektivnih ugovora (opšti, posebni i kod poslodavca) određuje samo reprezentativni, a ne i bilo koji drugi sindikat. Stoga zakonodavac u osporenom članu 94. Zakona (član 211. stav 2. Zakona o radu) štiti pravo ovlašćenih zastupnika ili predstavnika reprezentativnih sindikata na obavljanje sindikalne funkcije, obezbeđujući im pravo na plaćeno odsustvo (plaćene časove rada na mesečnom nivou) u zavisnosti od broja članova sindikata. Primena ove zakonske odredbe je supsidijarnog karaktera, odnosno ista se primenjuje samo u slučaju da nije zaključen kolektivni ugovor, odnosno sporazum između poslodavca i sindikata kod poslodavca, što znači da se kolektivnim ugovorom mogu dogovoriti i bolji uslovi u pogledu obezbeđivanja plaćenih časova rada za sindikalne predstavnike radi obavljanja sindikalne funkcije, imajući u vidu da je ova materija predmet kolektivnog pregovaranja između poslodavca i sindikata kod poslodavca.
Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 12. st. 1. i 2, člana 17, člana 20. stav 5, člana 23. st. 2. i 3, čl. 39, 44. i 47, čl. 51. do 53, člana 58. stav 2, člana 65. st. 2, 5. i 6, člana 79. stav 1, člana 81. stav 1, člana 83. stav 1, člana 86. st. 2. do 4, čl. 94. i 100, člana 101. stav 2. i člana 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, jer je ocenio da su podnete inicijative neprihvatljive, imajući u vidu da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja za pokretanje postupka normativne kontrole, pa je Sud, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, inicijative odbacio, kako je rešeno u tački 1. izreke.
VIII
U pogledu osporavanja pojedinih odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je najpre pošao od razloga za osporavanje odredbe člana 24. stav 3. ovog zakona, kojom je propisano da se za rad na određenim poslovima, izuzetno, mogu utvrditi najviše dva uzastopna stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja u skladu sa zakonom. Povodom razloga za osporavanje ove odredbe Zakona, Ustavni sud je našao da podnosilac inicijative nije naveo ustavnopravne razloge za osporavanje ovog zakonskog rešenja, već je izneo samo svoj kritički stav prema tom rešenju i njegovoj primeni u praksi, pa je iz tih razloga, Ustavni sud ovu inicijativu odbacio, jer saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ceni osporenu odredbu iz razloga koje je izneo podnosilac inicijattive.
Iz istih razloga, Ustavni sud je odbacio i inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti člana 33. stav 1. tačka 10) Zakona o radu, kojom je preopisano da ugovor o radu sadrži novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu, iamjući u vidu da podnosilac inicijative nije naveo ustavnopravne razloge za osporavanje navedenog rešenja, već je izneo svoj predlog da novčani iznos osnovne zarade u ugovoru u radu treba da se utvrđuje na dan stupanja na rad zaposlenog, a ne na dan zaključenja ugovora o radu.
Povodom razloga za osporavanje odredaba člana 76. Zakona, kojima je regulisana naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor, a koji se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, imajući u vidu da se ovo pravo priznaje samo zaposlenima u slučaju prestanka radnog odnosa, a ne i svim zaposlenim licima, Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 68. stav 4. Zakona o radu propisano da zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom. Pravo na plaćeni godišnji odmor je pravo koje je zajemčeno Ustavom i to odredbom člana 60. stav 3. Ustava i kao takvo je predviđeno i Zakonom o radu, kojim se navedeno pravo šttiti na taj način što se ovog prava zaposleni ne može odreći niti mu iko to pravo može uskratiti, odnosno zameniti za novčanu naknadu, iamjući u vidu šta je svrha plaćenog godišnjeg odmora svakog zaposlenog lica. Saglasno navedenom, nemogućnost zamene godišnjeg odmora novčanom naknadom predstvlja vid zaštite ovog Ustavom zajemečnog prava. Za razliku od zaposlenog lica, odredbama člana 76. Zakona o radu štiti se lice kome je prestao radni odnos, jer se njome obavezuje poslodavac da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca inicijative u pogledu diskriminacije zaposlenih po pitanju naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, imajući u vidu da se ne radi o istoj kategoriji lica, kao i da je ovo pitanje za zaposlena lica uređeno odredbom člana 68. stav 4. Zakona, a sve u funkciji zaštite Ustavom zajemčenog prava na plaćeni godišnji odmor.
U pogledu razloga za osporavanje odredbe člana 196. Zakona o radu kojom je propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, Ustavni sud je našao da se zakonsko određivanje roka zastarelosti novčanih potraživanja iz radnog odnosa ne mogu dovesti u ustavnopravno relevantnu vezu sa odredbama Ustava koje je naveo podnosilac inicijative, a kojima su utvrđeni načelo vladavine prava (član 3. Ustava), ograničenja ljudskih i manjinskih prava (član 20. Ustava), pravo na imovinu (član 58. Ustava) niti pravo na pravičnu naknadu za rad (član 60. stav 4.), kao ni sa odredbama člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvneciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ( zaštita imovine) i člana 4. Revidirane Evropske socijalne povelje (pravo na pravičnu naknadu). Pored navedenog, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je opšti rok zastarelosti potraživanja deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, što je upravo u konkretnom slučaju i učinjeno određivanjem posebnog roka zastarelosti novčanih potraživanja iz radnog odnosa osporenom odredbom Zakona o radu. Saglasno iznetom, Ustavni sud je utvrdio da je ova inicijativa očigledno neosnovana.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je na osnovu člana 36. stav 1. tač. 1) i 5) Zakona o Ustavnom sudu odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 24. stav 3, člana 33. stav 1. tačka 10), člana 76. i člana 196. Zakona o radu, zbog nedostatka pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, kako je to navedeno u tački 2. izreke.
IX
Imajući u vidu da je Ustavni sud u ovom ustavnosudskom predmetu utvrdio da ne postoje osnovi za pokretanje postupka normativne kontrole kako povodom osporenih odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, tako i povodom osporenih odredaba Zakona o radu, i da je povodom toga doneo konačnu odluku, Sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odbacio zahteve podnosilaca inicijativa za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba oba zakona, kao je to navedeno u tački 3. izreke.
Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tač. 3) i 5) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković
[1] Boldom su označene izmene i dopune koje su izvršene u članu 108. Zakona o radu na osnovu člana 47. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine.
[2] Boldom su označene izmene i dopune koje su izvršene u članu 118. Zakona o radu na osnovu člana 52. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine.
[3] Boldom su označene izmene koje su izvršene u članu 126. stav 3. Zakona o radu na osnovu člana 58. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine.
[4] Boldom su označene izmene i dopune koje su izvršene u članu 211. Zakona o radu na osnovu člana 94. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine.
[5]Upravo je brisanje stava 3. ovog člana Zakona izazavalo najveći broj reakcija podnosilaca inicijativa u pogledu ukazivanja na smanjenje stepena zaštite sindikalnih predstavnika i onemogućavanje nesmetanog obavljanja sindikalne funkcije. Odredba člana 211. stav 3. Zakona o radu je glasila: "Kolektivnim ugovorom ili sporazumom iz stava 1. ovog člana može se utvrditi da ovlašćeni predstavnik sindikata u potpunosti bude oslobođen obavljanja poslova za koje je zaključio ugovor o radu."
Slični dokumenti
- IUz 623/2014: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijativa za ocenu ustavnosti zakona
- Už 11196/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
- Už 4590/2013: Odluka Ustavnog suda o obavezi donošenja programa rešavanja viška zaposlenih
- IU 89/2007: Ocena ustavnosti i zakonitosti odredaba Posebnog kolektivnog ugovora za škole
- IU 187/2005: Odluka Ustavnog suda o ustavnosti više odredaba Zakona o radu
- IUo 184/2011: Odluka Ustavnog suda o neodgovarajućoj visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku
- IUo 302/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu zakonitosti Pravilnika o radu