Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine. Isključivanje naknade za izgubljenu dobit i ograničenje ukupnog obeštećenja na 500.000 evra predstavljaju pitanje zakonodavne politike, uslovljeno opštim interesom i objektivnim finansijskim mogućnostima države.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-456/2011
14.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić , dr Goran Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. februara 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za oce nu ustavnosti odredaba člana 14. stav 2. i člana 31. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 14. stav 2. i člana 31. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11). Podnosilac inicijative navodi , u odnosu na osporenu odredbu člana 14. stav 2. Zakona, da se „ovde ne radi o potpunoj naknadi, kada se odbija mogućnost naknade štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, te se time odustalo od načela pravičnosti“, dok u odnosu na odredbu člana 31. stav 3. Zakona, inicijator smatra da limitirana naknada od 500.000 evra „uopšte nije prihvatljiva, a posebno nije jasno šta je to opšti interes u konkretnom slučaju“, da je “u interesu ustavnosti i zakonitosti da se isplati puna naknada, kada se već osporava pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti“ i da naknada koju ovaj zakon nudi, zapravo predstavlja simboličnu naknadu , čime se stvara nejednakost pred zakonom , jer „ima slučajeva kada se vraća celokupna imovina“.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine) i da se Zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.).

Osporenim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano je: da se naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje i da se ne može zahtevati vraćanje plodova, niti naknada štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom, kao i po osnovu njenog održavanja u periodu od dana podržavljenja do vraćanja imovine (član 14.); da se po odredbama ovog zakona može ostvariti ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika, po svim osnovima iz člana 1. ovog zakona, koje, u opštem interesu, ne može preći iznos od 500.000 evra (član 31. stav 3.).

Razmatrajući osporene odredbe člana Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u smislu navoda i razloga podnosioca inicijative, Ustavni sud je pošao od toga da, Ustav Republike Srbije ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi denacionalizaciju (restituciju), a takvo pravo ne jemči ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravni osnov za uređivanje ove materije sadržan je u načelu vladavine prava iz člana 3. Ustava i odredbama Ustava koje garantuju osnovna ljudska prava, kao i u odredbama koje utvrđuju ovlašćenje zakonodavca da uređuje oblast imovinskopravnih odnosa. Saglasno odredbama člana 97. stav 1. tač. 7. i 17. Ustava, zakonom se uređuju, pored ostalog, svojinski, obligacioni odnosi i zaštita svih oblika svojine, a to znači i uređivanje sticanja i prestanka prava svojine, kao i promene svojinskih odnosa u skladu sa ustavnim odredbama kojima su uređeni osnovni principi tih odnosa. Član 86. Ustava utvrđuje da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (stav 2.), kao i da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj origi nernim načinom sticanja svojine - aktom države (zakonom, podzakonskim aktom ili pojedinačnim aktom) može, aktom države (u ovom slučaju zakonom), promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon. To, dalje, znači da postoji ustavno ovlašćenje da se osporenim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, pri čemu se mora imati u vidu da je u pitanju imovina koja je bila oduzimana na osnovu ranije važećih ustava i propisa, što znači da je za takvo oduzimanje imovine postojao pravni osnov, pa je u tom smislu logično opredeljenje zakonodavca da utvrdi pravo na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje za oduzetu imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku, a ne i pravo na vraćanje plodova i naknadu štete zbog izgubljenje dobiti. U odnosu na osporenu odredbu člana 31. stav 3. Zakona, kojom je predviđeno ograničenje ukupnog obeštećenja po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika, po svim osnovima iz člana 1. ovog zakona, koje , u opštem interesu, ne može preći iznos od 500.000 evra, Ustavni sud je mišljenja da je navedeno ograničenje uslovljeno objektivnom materijalnom i finansijskom mogućnošću društva i da , u tom smislu , opšti interes nalaže da država ne preuzme takve obaveze koje će je dovesti u tešku mater ijalnu i finansijsku situaciju, a samo pitanje visine iznosa navedenog ograničenja predstavlja pitanje zakonodavne politike , o čijoj celishodnosti Ustavni sud nije nadležan da odlučuje , saglasno odredbama člana 167. Ustava. Po pitanju prava na naknadu po osnovu nacionalizovane imovine, u praksi Evopskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučajevima Vjasu protiv Rumunije (presuda od 9. decembra 2008. godine) i Marija Atanasiju i ostali protiv Rumunije (presuda od 12. oktobra 2010. godine), Evropski sud je, s obzirom da je konstatovao da postoji kršenje člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i na činjenicu da se i dalje neprestano uvećava broj predstavki iz Rumunije, našao za shodno da ukaže na potrebu preduzimanja opštih mera, koje „obuhvataju preispitivanje i reformu zakonodavstva kako bi se uspostavila jedna predviljiva šema kompezacija, utvrđivanje gornje granice kompezacije i omogućavanje isplate u ratama tokom jednog dužeg vremenskog perioda. S obzirom na to da je uticaj takvog plana na celu zemlju svakako značajan, rumunske vlasti moraju zadržati punu samostalnost i slobodu izbora opštih mera“. U ovom slučaju (Vjasu protiv Rumunije), Sud je stavio do znanja da „države uživaju široko polje slobodne procene u politici sprovođenja i zakonodavnoj politici koja se odnosi na značajne ekonomske i socijalne promene, kao i da je, onda kada se utvrdi da postoji kršenje (člana 1. Protokola broj 1) u načelu država ta koja treba da izabere sredstva pomoću kojih će izvršiti svoju pravnu obavezu“.

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 14. stav 2. i člana 31. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07 i 99/11), rešio da podnetu inicijativu odbaci.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti