Odbijena ustavna žalba protiv presude Vrhovnog suda Srbije o naknadi za rad pod otežanim uslovima

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnonog suda Srbije, kojom je odbijen zahtev za naknadu za službu pod otežanim uslovima. Nije utvrđena povreda prava na rad niti prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao četiri godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-46/2016
26.10.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamas), članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 32. st. 2. 3. i 4. i člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („Službeni glasnik RS“, broj 15/16).

2. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneto nekoliko inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 32. st. 2. 3. i 4. i člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona navedenog u izreci. Po mišljenju inicijatora, osporene odredbe Zakona nesaglasne su sa odredbama člana 18, člana 20. st. 1. i 2, člana 21. stav 3, čl. 24, 25, 68. i 71. Ustava. Jedan od inicijatora smatra da propisivanje obaveznosti imunizacije lica određenog uzrasta (dece) i drugih lica određenih Zakonom predstavlja neustavno zadiranje u fizički integritet ljudskog bića, suprotno članu 25. Ustava, jer podrazumeva preduzimanje mera prema telu čoveka bez njegovog pristanka, te da je ravna mučenju, nečovečnom i ponižavajućem postupanju zbog pretnje lišavanja roditeljskog prava i prisilne imunizacije dece, kao i onemogućavanja ostvarivanja drugih Ustavom zagarantovanih prava, poput prava na obrazovanje. Drugi pak inicijatori osporavaju obaveznost imunizacije u odnosu na istu odredbu Ustava iz razloga što smatraju da se time suprotno ustavnoj odredbi sprovode opiti nad decom. Svi inicijatori smatraju da je imunizacija bez pristanka lica u suprotnosti sa pravima utvrđenim odredbama člana 5. Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini prema kojima se zahvat koji se odnosi na zdravlje može izvršiti samo nakon što je lice na koje se zahvat odnosi o njemu informisano i dalo slobodan pristanak na njega, a kada su u pitanju maloletna lica samo uz odobrenje njihovih zastupnika. Po mišljenju inicijatora, propisivanjem da imunizacija ne može da se odbije, negira se suština prava na pristanak iz navedene Konvencije, kao i članom 68. Ustava zajemčeno pravo na zdravstvenu zaštitu, a u vezi sa odredbama čl. 1, 11. i 15. Zakona o pravima pacijenata, kojima je propisano da se bez pristanka pacijenta ne sme, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Dalje se ističe da se osporenim odredbama Zakona, suprotno odredbama čl. 18. i 20. Ustava, ograničavaju prava na zdravstvenu zaštitu, na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, na obrazovanje deci nad kojom nije sprovedena imunizacija, jer ograničenja prevazilaze obim i svrhu predviđenu Ustavom i zadiru u suštinu zajemčenih prava, na način da se smanjuje dostignuti nivo prava. U svim inicijativama se navodi da su osporene odredbe diskriminatorne i u suprotnosti sa ustavnim načelom o zabrani diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava. Kao razloge osporavanja pojedini inicijatori navode da su deca koja nisu podvrgnuta imunizaciji diskriminisana u odnosu na decu koja su primila vakcine, jer im se uskraćuje Ustavom zajemčeno pravo na obrazovanje iz člana 71. stav 1. Ustava, premda su u pitanju zdrava deca. Drugi pak inicijatori smatraju da su osporene odredbe diskriminatorne po osnovu uverenja, a pozivajući se na pravo da se ostane pri svom uverenju, saglasno članu 43. stav 1. Ustava. Pod drugim uverenjem smatraju poštovanje i primenu načela i principa tradicionalne medicine, koja je priznata članom 235. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, a koja se bazira na načelima suprotnim obaveznoj imunizaciji na način kako je to osporenim Zakonom predviđeno. Po shvatanju inicijatora, svako fizičko lice ima pravo da se u skladu sa svojim uverenjima i primenom odabranih a zakonom priznatih grana medicine zaštiti od zaraznih bolesti, te da odbije imunizaciju. Jedan od inicijatora navodi da osporene odredbe nisu u saglasnosti sa odredbom člana 24. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da je ljudski život neprikosnoven, a iz razloga što vakcine koje su obavezne imaju neželjena dejstva od kojih neka mogu ugroziti život, a kao izvor svojih tvrdnji navodi sajt Agencije za lekove i medicinska sredstva Republike Srbije. Povodom osporavanja ustavnosti osporenih odredaba Zakona u odnosu na član 71. Ustava, ističe se da je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, članom 98, propisano da se uz dokumentaciju za upis dece u prvi razred osnovne škole dostavlja i dokaz o zdravstvenom pregledu deteta i da je škola dužna da upiše svako dete sa područja škole, te se stoga, po mišljenju inicijatora, imunizacijski status deteta ne može ispitivati i njime se ne može uslovljavati upis i boravak u školi, jer bi to zadiralo u suštinu zajemčenog prava na obrazovanje i značilo bi smanjenje dostignutog nivoa tog prava. Navedene odredbe o obaveznosti imunizacije inicijatori osporavaju i u odnosu na član 15. Zakona o pravima pacijenata, pozivajući se na to da prema odredbama tog zakona pacijent ima pravo da ne pristane na predloženu medicinsku meru i da se bez pristanka pacijenta ne sme, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera.

Inicijatori smatraju da su osporene odredbe nesaglasne ne samo sa napred navedenom Konvencijom o ljudskim pravima i biomedicini, već i sa odredbama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 2. Protokola prvog uz tu konvenciju, odredbama čl. 2. i 28. Konvencije o pravu deteta i člana 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Pojedini inicijatori zatražili su da, do donošenja konačne odluke, Ustavni sud obustavi izvršenje pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je inicijative dostavio Narodnoj skupštini, radi davanja mišljenja. U mišljenju Narodne skupštine najpre se ističe da je članom 26. Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini utvrđeno da ne sme biti ograničenja u ostvarivanju prava i zaštitnih odredaba sadržanih u Konvenciji, osim onih koje propisuje zakon i koja su neophodna u demokratskom društvu radi interesa javne bezbednosti, sprečavanja zločina, radi zaštite javnog zdravlja ili radi zaštite prava i sloboda drugih, te da su, saglasno navedenoj odredbi, Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisana ograničenja prava sadržanih u čl. 2. i 5. Konvencije. Potom se ukazuje na međusobnu povezanost odredaba osporenog Zakona i odredaba Zakona o javnom zdravlju, Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o pravima pacijenata. Tako se ističe da je, s obzirom na uslove ograničenja prava sadržanih u Konvenciji, odredbom stava 1. člana 2. Zakona o javnom zdravlju definisano da je javno zdravlje skup znanja, veština i aktivnosti usmerenih na unapređenje zdravlja, sprečavanje i suzbijanje bolesti, produženje i poboljšanje kvaliteta života putem organizovanih mera društva, a da je sistem javnog zdravlja sistem koji obezbeđuje uslove za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva, kroz aktivnosti nosilaca i učesnika u javnom zdravlju, dok su među glavnim zadacima javnog zdravlja, između ostalog, sprečavanje i suzbijanje zaraznih i nezaraznih bolesti. Navodi se da je odredbama istog zakona prevencija bolesti utvrđena kao posebna oblast delovanja javnog zdravlja, a nacionalni program imunizacije utvrđen je kao sastavni deo prevencije bolesti. Iz navedenog se potom zaključuje da su na taj način ispunjeni uslovi dopuštenosti ograničenja prava sadržanih u Konvenciji, da se ograničenja propisuju zakonom kada je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja.

U mišljenju se dalje poziva na odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojima se zdravstvena zaštita definiše kao organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana i porodice, koja obuhvata sprovođenje mera za, između ostalog, očuvanje i unapređenje zdravlja građana i sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, te na odredbe kojima je utvrđeno da Republika Srbija kao opšti interes u zdravstvenoj zaštiti obezbeđuje organizovanje i sprovođenje posebnih mera zaštite stanovništva od zaraznih bolesti i sprovođenje programa za sprečavanje, suzbijanje, odstranjivanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom. Po mišljenju donosioca akta, iz navedenih zakona proizlazi da je imunizacija, kao posebna mera prevencije zaraznih bolesti, utvrđena kao deo društvene brige za zdravlje, koja predstavlja opšti interes u zdravstvenoj zaštiti. Potom se navodi da obaveznost imunizacije ima dugu tradiciju i da su zahvaljujući tome neke bolesti iskorenjene (velike boginje i dečija paraliza), neke odstranjene (besnilo i difterija), a za neke se smanjilo obolevanje (male boginje i veliki kašalj), pri čemu treba imati u vidu da se pojedine bolesti ne mogu lečiti, već samo sprečiti imunizacijom. Posebno se ističe da je za sprečavanje pojave epidemija zaraznih bolesti potrebno dostići visok stepen kolektivnog imuniteta, koji podrazumeva da je više od 95% određene populacije vakcinisano protiv tih bolesti, čime se postiže i indirektan efekat zaštite onih lica kod kojih je davanje vakcina kontraindikovano iz medicinskih razloga i zbog postojanja takozvanog imunološkog bedema sprečava se širenje infekcije. Potom se navode podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović – Batut“ da vakcinacija prema kalendaru imunizacije beleži u 2015. godini najniži obuhvat u poslednjih deset godina (68%-95% po vakcinama u definisanom uzrastu), čime se povećava rizik ponovnih pojava epidemija zaraznih bolesti, koje su decenijama unazad bile sprečene imunizacijom. Omogućavanjem odbijanja obavezne imunizacije za bolesti čije sprečavanje je propisano kao opšti interes, obuhvat vakcinacijom bio bi dodatno smanjen, a rizici obolevanja stanovništva dodatno povećani.

U odnosu na navode inicijativa da su osporene odredbe Zakona protivne članu 25. Ustava i članu 15. Zakona o pravima pacijenata, u mišljenju se ukazuje da je odredbama člana 15. Zakona o pravima pacijenata propisano da pacijent ima pravo da odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim kada to ugrožava život i zdravlje drugih, čime je pravo odlučivanja o sopstvenom zdravlju ograničeno uticajem te odluke na zdravlje drugih. Ukidanje obaveznosti imunizacije dovelo bi do smanjenja kolektivnog imuniteta i rizika pojave bolesti koje su, do uvođenja vakcinacija, izazivale veliku smrtnost, a zaštita stanovništva od zaraznih bolesti je delatnost od opšteg interesa. Odredbom stava 3. člana 15. Zakona o pravima pacijenata propisano je da se medicinska mera može preduzeti protivno volji pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, u izuzetnim slučajevima, utvrđenim zakonom, pa kako je obaveznost imunazicije utvrđena Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ona se može preduzeti i protivno volji zakonskog zastupnika deteta. Pri tome, ističe se, ograničenje prava odlučivanja odnosi se samo na imunizaciju protiv bolesti koje dovode ili mogu da dovedu do značajnog obolevanja i/ili do smrtnog ishoda, za čiju je prevenciju potrebna šira koordinacija aktivnosti, a koje se mogu sprečiti imunizacijom i stoga su Zakonom propisane kao obavezne, dok za sve druge, koje su preporučene, ostaje pravo odlučivanja pacijenta, kao i kod drugih medicinskih mera.

U odnosu na navode inicijatora da su osporene odredbe Zakona suprotne odredbi člana 21. stav 3. Ustava o zabrani diskriminacije jer se ne poštuju kao drugo uverenje principi tradicionalne medicine koja se bazira na načelima suprotnim obaveznoj imunizaciji, u mišljenju se ukazuje na odredbu člana 2. stav 2. Konvencije o pravu deteta, prema kojoj države članice preduzimaju sve potrebne mere kako bi se obezbedila zaštita deteta od svih oblika diskriminacije ili kazne zasnovane na statusu, aktivnostima, izraženom mišljenju ili ubeđenju roditelja, zakonitih staratelja ili članova porodice deteta. Takođe se poziva na član 24. Konvencije o pravu deteta, kojom je utvrđeno da države članice priznaju pravo deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite, kao i da će nastojati da ni jednom detetu ne bude uskraćeno pravo na takvu zdravstvenu zaštitu, te da će, posebno, preduzimati odgovarajuće mere za smanjenje smrtnosti odojčadi i dece, obezbeđenje neophodne medicinske pomoći i zdravstvene zaštite, sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite, suzbijanje bolesti i razvoj preventivne zdravstvene zaštite. Saglasno navedenom ističe se da ako bi se zakonskim zastupnicima deteta omogućilo da zbog svojih uverenja odbiju obaveznu imunizaciju kao preventivnu meru zdravstvene zaštite njihova deca bi bila diskriminisana u odnosu na ostali deo populacije kojem se garantuje pravo na preventivne mere. Pored toga, navodi se i da je odredbom člana 236. stav 1. tačka 2) Zakona o zdravstvenoj zaštiti utvrđeno da su dozvoljene samo one metode i postupci tradicionalne medicine koji korisnika-pacijenta ne odvraćaju od upotrebe za njega korisnih zdravstvenih usluga, pa je stoga odvraćanje pacijenta od imunizacije, kao preventivne mere sprečavanja obolevanja od zaraznih bolesti, nedopušteno. Obaveznom imunizacijom, koja je zakonom utvrđena kao opšti interes, štite se interesi pojedinca, kao i stanovništva u celini, sprečavanjem zaraznih bolesti koje dovode ili mogu da dovedu do značajnog obolevanja i/ili do smrtnog ishoda. Povodom navoda inicijatora da osporena odredba člana 32. stav 4. Zakona nije u saglasnosti sa pravom na obrazovanje zajemčenim članom 71. Ustava, u mišljenju se poziva na odredbu člana 3. Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojom je utvrđeno pravo svakog građanina na zdravstvenu zaštitu, ali i dužnost da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih i ističe se da se imnizacijom stiče pojedinačni i kolektivni imunitet, da je cilj obavezne imunizacije zaštita kolektiva, da je značaj kolektivnog imuniteta neprocenjiv i neophodan a da je upravo boravak u predškolskim i školskim kolektivima rizik za nastanak epidemije zaraznih bolesti koje se mogu sprečiti imunizacijom.

III

Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („Službeni glasnik RS“, broj 15/16) uređuju se zaštita stanovništva od zaraznih bolesti i posebna zdravstvena pitanja, određuju se zarazne bolesti koje ugrožavaju zdravlje stanovništva Republike Srbije i čije sprečavanje i suzbijanje je od opšteg interesa za Republiku Srbiju, sprovođenje epidemiološkog nadzora i mera, način njihovog sprovođenja i obezbeđivanje sredstava za njihovo sprovođenje, vršenje nadzora nad izvršavanjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti. Osporenim odredbama Zakona propisano je: da je obavezna imunizacija lica određenog uzrasta, kao i drugih lica određenih zakonom, koju lice koje treba da se imunizuje, kao ni roditelj, odnosno staratelj ne može da odbije, osim u slučaju postojanja medicinske privremene ili trajne kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije (član 32. stav 2.); da je imunizacija obavezna za: lica određenog uzrasta protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, malih boginja, rubeole, zaušaka, virusnog hepatitisa B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije, za lica izložena određenim zaraznim bolestima: hepatitisu B, hepatitisu A, trbušnom tifusu, besnilu i tetanusu, za lica u posebnom riziku od bolesti: hepatitisa B, gripa, meningokokne bolesti, oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije i hemofilusom influence B, varičele, infekcije izazvane respiratornim sincicijalnim virusom, za lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama protiv određenih zaraznih bolesti, za putnike u međunarodnom saobraćaju protiv žute groznice i drugih zaraznih bolesti po zahtevu zemlje u koju se putuje (član 32. stav 3); da je za boravak dece u predškolskim i školskim ustanova, kao i u ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, neophodno da su vakcinisana protiv Zakonom propisanih bolesti, osim u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije (član 32. stav 4.); da će se novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj fizičko lice ako, između ostalog, odbije obaveznu imunizaciju lica određenog uzrasta iz člana 32. stav 2. (član 85. stav 1. tačka 6.).

Odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na koje je traženo pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona, kao i odredbama Ustava za koje Ustavni sud nalazi da su od značaja za sagledavanje spornih ustavnopravnih pitanja na koja ukazuju inicijatori, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16. stav 2. prva rečenica); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava i da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1-3.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da se sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje (član 43. stav 4.); da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom (član 64. stav 5.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na obrazovanje, da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno (član 71. st. 1. i 2.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, kao i sistem u oblasti zdravstva (član 97. tač. 2. i 10.); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, a da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. st. 3. i 5.).

Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine: Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini (Zakon o potvrđivanju Konvencije objavljen u „Službenom glasniku RS – Međunarodni ugovori“, broj 12/10) je utvrđeno: da strane ove Konvencije štite dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića i garantuju svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine, da svaka strana preduzima u svom pravnom sistemu neophodne mere za primenu odredaba ove Konvencije (član 1.); da interesi i dobrobit ljudskog bića imaju prednost nad samim interesom društva ili nauke (član 2.); da se zahvat koji se odnosi na zdravlje može izvršiti samo nakon što je lice na koje se zahvat odnosi o njemu informisano i dalo slobodan pristanak na njega, da se tom licu prethodno daju odgovarajuće informacije o svrsi i prirodi zahvata kao i njegovim posledicama i rizicima, da lice može slobodno i u bilo koje vreme povući svoj pristanak (član 5.); da, ako prema zakonu, maloletno lice nije sposobno dati pristanak na zahvat, zahvat se može izvršiti samo uz odobrenje njegovog zastupnika ili organa vlasti, ili lica ili organa koje predviđa zakon (član 6. stav 2.); da ne sme biti ograničenja u korištenju prava i zaštitnih odredaba sadržanih u ovoj Konvenciji osim onih koje propisuje zakon i koja su neophodna u demokratskom društvu radi interesa javne bezbednosti, sprečavanja zločina, radi zaštite javnog zdravlja ili radi zaštite prava i sloboda drugih, da se ograničenja predviđena u prethodnom stavu ne mogu odnositi na članove 11, 13, 14, 16, 17, 19, 20. i 21. (član 26.).

Odredbom člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ - Međunarodni ugovori, br. 9/03, 5/05, 7/05, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10, 10/15), u odnosu na koju je inicijativama takođe traženo utvrđivanje nesaglasnosti osporenih odredaba člana 32. Zakona, utvrđeno je da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status, a članom 2. Protokola prvog uz tu konvenciju, da niko ne može biti lišen prava na obrazovanje i da je u vršenju svih svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave država dužna da poštuje pravo roditelja da obezbede obrazovanje i nastavu koji su u skladu s njihovim verskim i filozofskim uverenjima.

Odredbom člana 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, u odnosu na koju je jedan od inicijatora takođe tražio utvrđivanje nesaglasnosti osporenih odredaba člana 32. Zakona, utvrđeno je da niko ne može biti podvrgnut mučenju ili svirepim, nehumanim ili unižavajućim kaznama ili postupcima i da je posebno zabranjeno da se neko lice podvrgne medicinskom ili naučnom eksperimentu bez njegovog slobodnog pristanka.

Odredbama Konvencije o pravu deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, br. 15/90 i „Službeni list list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 4/96 i 2/97), u odnosu na koje je takođe traženo utvrđivanje nesaglasnosti osporenih odredaba, utvrđeno je: da države članice ove konvencije poštuju i obezbeđuju prava sadržana u Konvenciji svakom detetu pod njihovom jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo ubeđenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovno stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta ili njegovog roditelja ili zakonitog staratelja i da države članice preduzimaju sve potrebne mere kako bi se obezbedila zaštita deteta od svih oblika diskriminacije ili kazne zasnovane na statusu, aktivnostima, izraženom mišljenju ili ubeđenju roditelja, zakonitih staratelja ili članova porodice deteta; (član 2.); da države članice priznaju pravo deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite i na rehabilitaciju, da će države članice nastojati da ni jednom detetu ne bude uskraćeno pravo na takvu zdravstvenu zaštitu, da će se zalagati za potpuno ostvarivanje ovog prava i, posebno, preduzimati odgovarajuće mere za smanjenje smrtnosti odojčadi i dece, obezbeđenje neophodne medicinske pomoći i zdravstvene zaštite svoj deci, sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite, suzbijanje bolesti i pothranjenosti, razvoj preventivne zdravstvene zaštite (član 24.), da države članice priznaju pravo deteta na obrazovanje i, radi postepenog ostvarenja tog prava na osnovu jednakih mogućnosti, posebno, između ostalog, proglašavaju osnovno obrazovanje obaveznim i besplatnim za sve (član 28. tačka (a)).

Za ustavnopravnu ocenu osnovanosti navoda sadržanih u podnetim inicijativama, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13, 93/14, 96/2015 i 106/15) propisano je : da zdravstvena zaštita, u smislu ovog zakona, jeste organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice i da ona obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju (član 2. st. 1. i 2.); da građanin Republike Srbije kao i drugo lice koje ima prebivalište ili boravište u Republici, ima pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, i dužnost da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih građana (član 3.); da se društvena briga za zdravlje stanovništva ostvaruje na nivou Republike, autonomne pokrajine, opštine, odnosno grada, poslodavca i pojedinca, da se u okviru društvene brige za zdravlje obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata, između ostalog, očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak oboljenja, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti i informacije koje su stanovništvu ili pojedincu potrebne za odgovorno postupanje i za ostvarivanje prava na zdravlje (član 8. st. 1. i 2.); da je pojedinac dužan da čuva sopstveno zdravlje i zdravlje drugih ljudi (član 15. stav 2.); da Republika kao opšti interes u zdravstvenoj zaštiti obezbeđuje, između ostalog, organizovanje i sprovođenje posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, kao i sprovođenje programa za sprečavanje, suzbijanje, odstranjivanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom, sprečavanje, suzbijanje i gašenje epidemija zaraznih bolesti (član 18. stav 1. tač. 3. i 4.); da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja, da svako dete do navršenih 18 godina života ima pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite (član 25. st. 1. i 2.); da tradicionalna medicina, u smislu ovog zakona, obuhvata one proverene stručno neosporene tradicionalne, komplementarne i alternativne metode i postupke dijagnostike, lečenja i rehabilitacije, koji blagotvorno utiču ili koji bi mogli blagotvorno uticati na čovekovo zdravlje ili njegovo zdravstveno stanje i koji u skladu sa važećom medicinskom doktrinom nisu obuhvaćeni zdravstvenim uslugama, da se metode i postupci tradicionalne medicine u zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi mogu uvoditi samo uz saglasnost Ministarstva (član 235. st. 1. i 2.); da su dozvoljene samo one metode i postupci tradicionalne medicine koji ne štete zdravlju, koji korisnika-pacijenta ne odvraćaju od upotrebe za njega korisnih zdravstvenih usluga i koji se izvode u skladu sa priznatim standardima tradicionalne medicine (član 236. stav 1.).

Zakonom o javnom zdravlju („Službeni glasnik RS“, broj 15/16), koji za cilj ima ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva putem sveobuhvatnih aktivnosti društva, a kojim se, između ostalog, uređuju oblasti delovanja javnog zdravlja, planiranje i sprovođenje aktivnosti u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja stanovništva (član 1.), definisano je, između ostalog: da je zdravlje stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili nesposobnosti; da je javno zdravlje skup znanja, veština i aktivnosti usmerenih na unapređenje zdravlja, sprečavanje i suzbijanje bolesti, produženje i poboljšanje kvaliteta života putem organizovanih mera društva; da je sistem javnog zdravlja sistem koji obezbeđuje uslove za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva, kroz aktivnosti nosilaca i učesnika u javnom zdravlju; da je imunizacija veštačko izazivanje aktivnog imuniteta kod osetljivog domaćina, unošenjem specifičnog antigena patogenog organizma obično parenteralnom injekcijom, ponekad oralno ili nazalno (član 2). Istim zakonom propisano je: da su načela javnog zdravlja: usmerenost na stanovništvo kao celinu, društvene grupe i pojedince sa ciljem očuvanja i unapređenja zdravlja koja se ostvaruje učešćem celokupnog društva, zastupljenost zdravlja u svim politikama sa ciljem da se objedine napori i koordiniraju nadležnosti svih nosilaca i učesnika u oblasti javnog zdravlja, postizanje solidarnosti i jednakosti u javnom zdravlju za sve i naglašena pažnja za potrebe osetljivih društvenih grupa, odgovornost svih nosilaca i učesnika u sistemu javnog zdravlja u okviru svojih nadležnosti i aktivnosti, naučna zasnovanost sa ciljem da se oblasti delovanja u javnom zdravlju zasnivaju na raspoloživim stručnim i naučnim dokazima (član 3.); da je oblast delovanja javnog zdravlja, između ostalog promocija zdravlja i prevencija bolesti (član 5. tačka 2.); da promocija zdravlja i prevencija bolesti obuhvata, između ostalog, nacionalni program imunizacije (član 7. tačka 5.).

Zakonom o pravima pacijenata („Službeni glasnik RS“, broj 45/13), kojim se uređuju prava pacijenata prilikom korišćenja zdravstvene zaštite, način ostvarivanja i način zaštite tih prava, kao i druga pitanja u vezi sa pravima i dužnostima pacijenata (član 1.), propisano je: da je pacijent lice, bolesno ili zdravo, koje zatraži ili kome se pruža zdravstvena usluga radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremenog i efikasnog lečenja i rehabilitacije; da je medicinska mera zdravstvena usluga koja se pruža u preventivne, dijagnostičke, terapijske i rehabilitacione svrhe (član 2.); da pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja, da zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera iz stava 1. ovog člana, podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima, za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja, u skladu sa zakonom (član 8. st. 1. i 2.); da pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica, da se bez pristanka pacijenta ne sme, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera, da se medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može preduzeti samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom (član 15. st. 1, 2. i 3.); da pacijent, koji je sposoban za rasuđivanje, ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život (član 17. stav 1.); da ako je pacijent dete ili je lišen poslovne sposobnosti, medicinska mera može se preduzeti, uz pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten u smislu člana 11. ovog zakona; da je nadležni zdravstveni radnik, koji smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan da o tome odmah obavesti nadležni organ starateljstva (član 19. st. 1, 2. i 3.).

Razmatrajući osporene odredbe člana 32. st. 2, 3. i 4. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti u smislu navoda i razloga podnosilaca inicijativa, Ustavni sud je pošao od toga da Ustav Republike Srbije u Drugom delu koji je posvećen ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, u članu 68. stav 1. utvrđuje da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, a da se zdravstvena zaštita uređuje zakonom (član 68. stav 3.). Dakle, iz navedenih odredaba člana 68. Ustava proizlazi, sa jedne strane obaveza, a sa druge strane ovlašćenje zakonodavca da zakonom uspostavi i uredi sistem u oblasti zdravstvene zaštite. Nadležnost za uređivanje sistema u oblasti zdravstva izričito je sadržana u odredbi člana 97. tačka 10. Ustava, prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem u oblasti zdravstva. To znači da Ustav građanima garantuje pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja, ali da se sadržina i način ostvarivanja tog prava uređuju zakonom, pri čemu je zakonodavac ograničen opštim ustavnim načelima i principima, kao i načelima Ustava u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Pri tome, stvar je zakonodavne politike da li će se oblast zdravstva i zdravstvene zaštite urediti jednim zakonom ili sa više njih, kako je to u konkretnom slučaju učinjeno.

Ustavni sud konstatuje da Ustavom nije definisan pojam zdravstvene zaštite. To je učinjeno članom 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, prema kome je zdravstvena zaštita organizovana i sveobuhvatna delatnost društva čiji je osnovni cilj da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice, a ona obuhvata, između ostalog, sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti. Društvena briga za zdravlje stanovništva u celini ostaruje se na više nivoa, uključujući i nivo svakog pojedinca, koji je dužan da čuva i unapređuje kako svoje tako i zdravlje drugih ljudi, dok Republika, kao opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, obezbeđuje, između ostalog, organizovanje i sprovođenje posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, kao i sprovođenje programa za sprečavanje, suzbijanje, odstranjivanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom, kao i sprečavanje, suzbijanje i gašenje epidemija zaraznih bolesti (čl. 8, 15. i 18. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

Ostvarivanje opšteg interesa stvaranjem uslova za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva putem sveobuhvatnih aktivnosti društva uređeno je Zakonom o javnom zdravlju. Odredbama tog zakona javno zdravlje definisano je kao skup znanja, veština i aktivnosti koje su usmerene, između ostalog, na unapređenje zdravlja, sprečavanje i suzbijanje bolesti, putem organizovanih mera društva. Kao oblast delovanja javnog zdravlja, između ostalog, utvrđena je i prevencija bolesti (član 5. tačka 2.), što obuhvata i nacionalni program imunizacije (član 7. tačka 5.). Istim zakonom imunizacija je definisana kao veštačko izazivanje aktivnog imuniteta kod osetljivog domaćina, unošenjem specifičnog antigena patogenog organizma obično parenteralnom injekcijom, ponekad oralno ili nazalno. Iz navedenog sledi da je imunizacija preventivna mera zdravstvene zaštite koja se, prema utvrđenom programu, preduzima u cilju zaštite stanovništva u celini od određenih zaraznih bolesti, a kao jedna od oblasti delovanja javnog zdravlja. Imajući u vidu da Ustavom zajemčeno pravo građana na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja istovremeno predstavlja dužnost države na preduzimanje određenih mera u cilju ostvarivanja tog prava, Ustavni sud zaključuje da je i preduzimanje preventivih mera radi zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, jedna od obaveza države.

Sa druge strane, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti propisano je i da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno da ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Prava građana u ostvarivanju zdravstvene zaštite uređena su Zakonom o pravima pacijenata, prema kome je pacijent bolesno ili zdravo lice koje zatraži ili kome se pruža zdravstvena usluga, između ostalog, radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti. Pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti, a zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima, za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja. Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja i bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Izuzetak od ovog pravila jesu slučajevi kada lična odluka pojedinca direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica. Medicinska mera može se preduzeti protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom. Ako je pacijent dete ili je lišen poslovne sposobnosti, medicinska mera može se preduzeti, uz pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten u smislu člana 11. ovog zakona, a nadležni zdravstveni radnik, koji smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan da o tome odmah obavesti nadležni organ starateljstva.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je nesporno ovlašćenje zakonodavca da zakonom propiše mere zdravstvene zaštite, za koje je prema pravilima struke utvrđeno da postižu najpovoljnije rezultate u sprečavanju širenja zaraznih bolesti. Kako je imunizacija preventivna mera zdravstvene zaštite koja predstavlja oblast delovanja javnog zdravlja i preduzima se radi zaštite stanovništva u celini od određenih zaraznih bolesti, Ustavni sud nalazi da se zakonodavac kretao u okviru svog ustavnog ovlašćenja propisujući obaveznost imunizacije protiv zakonom određenih zaraznih bolesti. Naime, navedena mera usmerena je na eliminisanje određenih bolesti iz cele populacije, što je po shvatanju ovog suda legitiman cilj, a ujedno i obaveza države koja proizlazi iz odredbe člana 68. stav 1. Ustava i njome zajemčenog prava svima na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja, kao i iz odredbe člana 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojom je definisan cilj delatnosti zdravstvene zaštite. Stoga Ustavni sud smatra da je opredeljenje zakonodavca da navedeni cilj ostvari tako što će propisati obaveznost imunizacije u domenu zakonodavne politike i slobodne procene zakonodavca, te da je u okviru ovlašćenja iz člana 68. Ustava. Kako se radi o stručnom, medicinskom pitanju, Ustavni sud se ne može upuštati u ispitivanje njegove opravdanosti sa medicinskog stanovišta.

Dalje, kako je prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti svaki pojedinac dužan da čuva i unapređuje kako svoje tako i zdravlje drugih ljudi, Ustavni sud nalazi da nemogućnost odbijanja vakcinacije logično proističe i iz navedene obaveze. Dakle, u konkretnom slučaju, po shvatanju Suda, ustavno pravo na zaštitu zdravlja pojedinca u korelaciji je, sa jedne strane, sa obavezom države na preduzimanje odgovarajućih mera zaštite, uključujući i preventivne mere zaštite usmerene na celokupno stanovništvo, a sa druge strane, sa obavezom svakog pojedinca da se podvrgne određenoj meri koja za svrhu ima i ostvarivanje prava drugih na zaštitu zdravlja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na odredbu člana 26. Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini, prema kojoj se zakonom mogu ograničiti pojedina prava sadržana u toj konvenciji, uključujući pravo da se odbije medicinski zahvat, ako su ograničenja neophodna u demokratskom društvu radi, između ostalog, zaštite javnog zdravlja ili prava i sloboda drugih. Kako je ta konvencija ratifikacijom postala sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, saglasno članu 16. stav 2. Ustava, to je i Zakonom o pravima pacijenata propisano da pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica, te da se medicinska mera može preduzeti i protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta samo u izuzetnim slučajevima koji su utvrđeni zakonom. Zbog svega navedenog, a budući da je, prema navodima donosioca akta, mera obavezne imunizacije odredbama osporenog Zakona propisana kao neophodna mera očuvanja kolektivnog imuniteta radi iskorenjivanja zaraznih bolesti i očuvanja zdravlja svih, po nalaženju Ustavnog suda, propisivanje obaveznosti imunizacije protiv određenih bolesti utvrđenih zakonom nije u suprotnosti sa ustavnim jemstvom prava na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja iz člana 68. stav 1. Ustava, kaka to navode inicijatori. Naprotiv, navedena mera preduzima se upravo sa ciljem da se ostvari najveći mogući nivo očuvanja zdravlja građana i da se iskorene određene zarazne bolesti, a saglasno navedenoj ustavnoj odredbi.

Povodom navoda inicijatora da se osporenim odredbama zadire u suštinu zajemčenih prava i smanjuje dostignuti nivo prava na zdravstvenu zaštitu, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i na obrazovanje, suprotno odredbama člana 18. i člana 20. st. 1. i 2. Ustava,Ustavni sud najpre podseća da je u svojoj Odluci IUz-479/2014 od 9. aprila 2015. godine („Službeni glasnik RS“, broj 61/15) posebno razmatrao pitanje šta je suština i cilj ustavne garancije zaštite dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. stav 2. Ustava. Ustavni sud je tada stao na stanovište da se pojam tzv. „stečenih ljudskih i manjinskih prava“ odnosi na prava i slobode koje su zajemčene samim Ustavom, a njihov „dostignuti nivo“ na vrstu prava i sloboda koje su zajemčene. Iz navedenog dalje sledi ocena Ustavnog suda da je suština i cilj ustavne garancije o zabrani smanjenja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava u svojevrsnom samoograničenju ustavotvorca da ni promenama najvišeg pravnog akta ne može biti ukinuto neko pravo ili sloboda koji su prethodno bili zajemčeni. Prema stavu Suda, to, a contrario, znači da se zakonom propisani način ostvarivanja jednog Ustavom zajemčenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode ne može smatrati stečenim pravom, te se zato ni promene u zakonskom uređivanju načina na koji se konkretno ljudsko ili manjinsko pravo (sloboda) ostvaruje ne bi mogle dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbom člana 20. stav 2. Ustava. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju ustavotvorac u potpunosti prepustio zakonu uređivanje sadržine i načina ostvarivanja zajemčenog prava na zdravstvenu zaštitu, to se, po oceni Ustavnog suda, suprotno shvatanjima izraženim u podnetim inicijativama, zakonsko uređivanje pitanja iz oblasti zdravstvene zaštite, ne može smatrati stečenim pravom čiji se dostignuti nivo ne može umanjiti u smislu načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, niti se može dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbama člana 18. Ustava.

Sa druge strane, Ustavni sud nalazi da obaveznost vakcinacije predstavlja određeno mešanje u fizički integritet pojedinca, zajemčen članom 25. stav 1. Ustava. Otuda se za Ustavni sud najpre postavlja pitanje da li je takvo mešanje dozvoljeno sa stanovišta odredaba člana 18. stav 2. i člana 20. st. 1. i 3. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ponovo ističe da je pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja univerzalno pravo svih građana Republike Srbije koje istovremeno podrazumeva i obavezu države na preduzimanje određenih mera zaštite prema celokupnom stanovništvu radi ostvarivanja tog prava. Po shvatanju Suda, to istovremeno znači da se idividualno pravo ne može ostvarivati na način kojim će se ugroziti to isto pravo drugih. Stoga Ustavni sud ponovo ukazuje na Konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini, koja je ratifikacijom postala sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, a prava zajemčena tom konvencijom zajemčena su i Ustavom, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Ustava. Navedenom konvencijom, članom 26, utvrđeno je da se pojedina prava sadržana u toj konvenciji, uključujući i pravo na pristanak na medicinski zahvat, zakonom mogu ograničiti, ako su u pitanju ograničenja koja su neophodna u demokratskom društvu radi zaštite javnog zdravlja ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Kako po mišljenju Suda svaka medicinska intervencija u suštini predstavlja zadiranje u fizički integritet pojedinca, to sledi da se, prema navedenoj odredbi, pravo na fizički integritet pojedinca može ograničiti, pod uslovima propisanim tom konvencijom. Budući da je iz odredaba Zakona o javnom zdravlju i Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti nesporno da je imunizacija preventivna mera zaštite koja se sprovodi u oblasti javnog zdravlja, radi zaštite celokupnog stanovništva od zaraznih bolesti i njihovog suzbijanja i sprečavanja u opštem interesu, to Ustavni sud nalazi da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi iz Konvencije da je mera ograničenja preduzeta zakonom i da je preduzeta radi zaštite javnog zdravlja.

Ispitujući ispunjenost trećeg konvencijskog uslova, koji se odnosi na neophodnost preduzete mere u demokratskom društvu, Ustavni sud je imao u vidu da, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović – Batut“, vakcinacija prema kalendaru imunizacije beleži u 2015. godini najniži obuhvat u poslednjih deset godina, čime se povećava rizik ponovnih epidemija zaraznih bolesti koje su decenijama unazad bile sprečene imunizacijom, budući da je za sprečavanje pojave epidemije potrebno dostići visok stepen kolektivnog imuniteta, koji podrazumeva da je više od 95% određene populacije vakcinisano protiv tih bolesti. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je obaveza svakog pojedinca da poštuje opšti interes i ne dovede u opasnost zdravlje drugih, Ustavni sud smatra da je ispunjen i treći uslov iz Konvencije, koji se odnosi na neophodnost propisane mere.

Polazeći od toga da je cilj delatnosti zdravstvene zaštite da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana, te da je cilj imunizacije prevencija bolesti, Ustavni sud nalazi da je mešanje zakonodavca u ostvarivanje prava na fizički i psihički integritet zasnovano na potrebi da se zaštiti zdravlje celokupnog stanovništva i osoba u pitanju, da je kao takvo opravdano i srazmerno cilju koji se želi postići. Saglasno tome, po oceni Suda, tvrdnje inicijatora da osporene odredbe čl. 32. st. 2. i 3. Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama člana 18. člana 20. st. 1. i 2. i člana 25. stav 1. Ustava i izneti razlozi osporavanja nisu ustavnopravno utemeljeni.

S tim u vezi, a povodom navoda inicijatora koji se odnose na odsustvo obaveznosti vakcinacije u većem broju zemalja zapadne Evrope, Ustavni sud ukazuje na Preporuku Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope 1317 (1997), u kojoj je istaknuto da „Skupština smatra da se napori za poboljšanje nivoa imunizacije ne smeju usredsrediti isključivo na stanje zemalja u tranziciji, da se nivo imunizacije stanovništva u zapadnoj Evropi stalno smanjuje i da mali procenat potpuno vakcinisanih ljudi, zajedno sa epidemijama zaraznih bolesti u istom geografskom području, povećava strahove od velikih epidemija i u zapadnoj Evropi. Skupština stoga preporučuje da Komitet ministara pozove države članice da osmisle ili reaktiviraju sveobuhvatne programe javne vakcinacije kao najefikasnija i najekonomičnija sredstva za sprečavanje zaraznih bolesti i da organizuju efikasan epidemiološki nadzor“.

Ustavni sud dodatno ukazuje da je argumente iznete u inicijativama razmatrao i u odnosu na stavove Evropskog suda za ljudska prava. U Odluci Komisije za ljudska prava (koja je odlučivala o prihvatljivosti predstavki) donetoj u predmetu Carlo Boffa and 13 Others v. San Marino, 26536/95, postupajući po predstavci državljana San Marina koji su se žalili zbog postojanja zakona o obaveznosti vakcinacije, Komisija je utvrdila da zahtev da se podvrgne vakcinaciji predstavlja mešanje u skladu sa zakonom i smatra se nužnim u demokratskom društvu za zaštitu zdravlja. Pojam nužnosti podrazumeva da mešanje odgovara hitnoj društvenoj potrebi i da je srazmerno cilju. Komisija je najpre podsetila da je već utvrdila da zahtev da se podvrgne lečenju ili vakcinaciji pod pretnjom kažnjavanja može da predstavlja mešanje u pravo na poštovanje privatnog života (videti odluku Acmanne and Others v. Belgium, 10435/83, 10.12.1984.). Komisija je smatrala da je, kada se radi o cilju osporenih zakona, mešanje zasnovano na potrebi da se zaštiti zdravlje naroda i osoba u pitanju i da je kao takvo opravdano. Nakon toga je usledilo ispitivanje da li je mešanje u privatni život podnosilaca „neophodno u demokratskom društvu“. Komisija je ukazala da pojam neophodnosti podrazumeva da mešanje odgovara hitnoj društvenoj potrebi i, posebno, da je srazmerno legitimnom cilju kome se teži. Domaće vlasti uživaju određeno polje slobodne procene, čiji obim zavisi, ne samo od cilja, već takođe i od oblika mešanja. Pored toga, Komisija je smatrala da kampanja vakcinacije kakva postoji u većini zemalja, koja obavezuje pojedinca da poštuje opšti interes i ne dovede u opasnost zdravlje drugih kada njegov sopstveni život nije u opasnosti, nije izvan granica polja slobodne procene ostavljenog državi. S obzirom na navedene faktore, Komisija je smatrala da je mešanje na koje se podnosilac pozvao srazmerno cilju kome se težilo i da se može smatrati neophodnim u demokratskom društvu za zaštitu iz stava 2 člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Takođe, u presudi Solomakhin v. Ukraine, 24429/03, 15.03.2012, postupajući po predstavci ukrajinskog državljanina koji se, pozivajući se na član 2 Konvencije (pravo na život), žalio da je posle vakcinacije oboleo od više hroničnih bolesti, Evropski sud za ljudska prava je podsetio da je, prema njegovoj sudskoj praksi, fizički integritet osobe obuhvaćen konceptom „privatnog života“, zaštićenog članom 8. Evropske konvencije. Naglasio je da se telesni integritet osobe odnosi na najintimnije aspekte nečijeg života i da je obavezna medicinska intervencija. čak i ako je od manjeg značaja, mešanje u ovo pravo. Obavezna vakcinacija predstavlja mešanje u pravo na poštovanje privatnog života, koji uključuje fizički i psihički integritet osobe, zajemčen članom 8.1. ESLjP je konstatovao da je među stranama nesporno da je u ovom slučaju došlo do mešanja u privatni život podnosioca predstavke. Dalje je naveo da je to mešanje bilo jasno propisano zakonom i da je služilo legitimnom cilju zaštite zdravlja. Prema mišljenju ESLjP, može se reći da je mešanje u fizički integritet podnosioca predstavke bilo opravdano razlozima javnog zdravlja i nužnošću kontrole širenja zaraznih bolesti u regionu.

Iz navedenog proizlazi da i prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava postoji polje slobodne procene države o preduzimanju mera zdravstvene zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, te da se i prava zajemčena Evropskom konvencijom u čiji okvir spada i pravo na fizički integritet zakonom mogu ograničiti radi zaštite zdravlja celokupnog stanovništva i sprečavanja širenja zaraznih bolesti..

Ispitujući navode inicijatora i razloge osporavanja odredaba čl. 32. st. 2. i 3. Zakona u odnosu na odredbu člana 25. stav 2. Ustava, a polazeći od toga da je u slučaju imunizacije reč o obavezi davanja i prihvatanja standardne zdravstvene usluge istog sadržaja svim osobama koje joj se moraju podvrgnuti na osnovu odredaba Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije reč o medicinskim ili naučnim ogledima koji imaju za svrhu da lice bude objekt naučnog istraživanja, a koji se mogu sprovoditi samo uz slobodno dati pristanak, niti pak o izloženosti mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, kako se to navodi u pojedinim inicijativama. Saglasno tome, po oceni Suda navodi inicijatora da je osporenim odredbama povređena odredba člana 25. stav 2. Ustava nisu ustavnopravno utemeljeni.

Kada su u pitanju navodi inicijatora da su deca koja nisu vakcinisana diskriminisana u odnosu na vakcinisanu decu jer im se uskraćuje Ustavom zajemčeno pravo na obrazovanje iz člana 71. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da nejednako postupanje (diskriminacija), u najširem smislu reči, predstavlja drugačije tretiranje lica u istim ili sličnim situacijama bez objektivnog i razumnog opravdanja, pri čemu nepostojanje objektivnog i razumnog opravdanja znači da razlikovanje u pitanju ne teži legitimnom cilju ili da ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrebljenih sredstava i cilja čijoj se realizaciji teži. Imajući u vidu da je imunizacija dece određenog uzrasta obavezna preventivna mera koja se sprovodi u javnom interesu, Ustavni sud nalazi da se uslovljavanje boravka dece u ustanovama obrazovanja sprovedenom imunizacijom (osporeni stav 4. člana 32. Zakona), ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa diskriminacijom u pogledu prava na obrazovanje. Ovo stoga što obaveznoj imunizaciji podležu sva deca određenog uzrasta, osim onih kod kojih je ona iz zdravstvenih razloga kontraindikovana, pa kako se ova obaveza, saglasno načelu o jednakosti svih pred zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava, jednako odnosi na sve koji su njome obuhvaćeni, to se onaj ko odbije imunizaciju, dakle ne ispuni propisanu obavezu, ne može smatrati diskriminisanim u odnosu na onoga ko se podvrgao toj obavezi, jer oni nisu u istoj ili sličnoj situaciji. Otuda, po naženju Suda, razlozi osporavanja odredbe člana 32. stav 4. Zakona u odnosu na zabranu diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava nisu ustavnopravno utemljeni.

Povodom navoda inicijatora da su osporene odredbe diskriminatorne po osnovu uverenja, Ustavni sud takođe nalazi da tvrdnje inicijatora da su diskriminisana lica koja veruju u tradicionalnu medicinu, koja je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti priznata grana medicine ali se protivi imunizaciji, ne mogu da se dovedu u ustavnopravnu vezu sa zabranom diskriminacije, s obzirom na to da zahtev da se podvrgne vakcinaciji ne predstavlja mešanje u slobodu misli, savesti i veroispovesti zaštićenu članom 43. Ustava, jer se odnosi na sve, bez obzira na njihova lična ubeđenja. S tim u vezi, Ustavni sud dodatno ukazuje i da je odredbom stava 4. člana 43. Ustava utvrđeno da se sloboda ispoljavanja uverenja može ograničiti zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu, između ostalog, radi zaštite života i zdravlja ljudi i sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, te da je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti propisano da su dozvoljene samo one metode i postupci tradicionalne medicine koji ne štete zdravlju i koji pacijenta ne odvraćaju od upotrebe za njega korisnih zdravstvenih usluga.

U odnosu na navode jednog od inicijatora da osporene odredbe nisu u saglasnosti sa odredbom člana 24. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na život, Ustavni sud nalazi da inicijativa ne sadrži ustavnopravno utemeljene razloge osporavanja u ovom delu, već se u njoj poziva na neka neželjena dejstva naznačena na uputstvu jedne od vakcina, pri čemu je inicijator prevideo da uputstvo za svaki lek sadrži navode mogućih neželjenih dejstava, koja nisu pravilo, već se mogu pojaviti u ograničenom broju slučajeva, najčešće neznatnom.

Što se tiče navoda da se imunizacijski status deteta ne može ispitivati i da se njime ne može uslovljavati upis deteta u školu jer je odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano da se uz dokumentaciju za upis dece u prvi razred osnovne škole dostavlja dokaz o zdravstvenom pregledu deteta, te da je stoga osporena odredba u suprotnosti sa odredbom člana 71. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se osporenom odredbom ne zabranjuje upis dece u osnovnu školu, već se boravak dece u predškolskim ustanovama, školama i ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja uslovljava imunizacijom protiv određenih bolesti. Otuda se razlozi osporavanja ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa sadržinom osporene odredbe.

S obzirom na to da, postupajući u okviru razloga osporavanja iznetih u inicijativama, Ustavni sud nije utvrdio neustavnost odredaba člana 32. st. 2. i 3. Zakona, to po nalaženju Suda nisu ustavnopravno utemeljeni ni razlozi osporavanja odredbe člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona. Ovo stoga što je, propisujući kao prekršaj odbijanje obavezne vakcinacije i utvrđujući novčanu kaznu za taj prekršaj, zakonodavac postupao u okviru svog ovlašćenja iz člana 97. tačka 2. Ustava, da uređuje odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata.

Razmatrajući navode inicijatora koji se odnose na povredu odredaba pojedinih potvrđenih međunarodnih ugovora, Ustavni sud najpre konstatuje da, kao što je napred već utvrdio, odredba člana 26 Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini dozvoljava ograničenje pojedinih prava utvrđenih Konvencijom, te da su ograničenja prava na slobodan pristanak na medicinsku intervenciju u skladu sa uslovima iz navedene odredbe. U pogledu pozivanja inicijatora na povredu odredaba čl. 2. i 28. Konvencije o pravu deteta, Ustavni sud konstatuje da inicijative ne sadrže ustavnopravne razloge osporevanja, što je osnovna pretpostavka za postupanje Suda, već se samo citiraju navedene odredbe uz konstataciju o nesaglasnosti osporenih odredaba Zakona i sa tom konvencijom. Što se tiče navoda inicijatora o povredi odredaba člana 14. Evropske konvencije i člana 2. Protokola prvog uz tu konvenciju, kao i člana 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Ustavni sud ih nije posebno razmatrao, budući da navedene odredbe imaju u suštini isti sadržaj kao odredbe člana 21. stav 3, člana 25. stav 2. i člana 71. stav 1. Ustava, u odnosu na koje je Sud cenio navode inicijatora.

Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize osporenih odredaba čl. 32. st. 2, 3. i 4. i člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona o zaštiti građana od zaraznih bolesti, sa stanovišta svih bitnih navoda inicijatora, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 32. st. 2, 3. i 4. i člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona o zaštiti građana od zaraznih bolesti („Službeni glasnik RS“, broj 15/16), pa je, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), rešio kao u tački 1. izreke.

Kako je Sud na ovaj način konačno odlučio o podnetim inicijativama, zahteve za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona o zaštiti građana od zaraznih bolesti je odbacio, kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba protiv presude Vrhovnog suda Srbije o naknadi za rad pod otežanim uslovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti