Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine. Propisivanje obaveznih dokaza o podržavljenju imovine je u nadležnosti zakonodavca, a zakon je lex specialis. Odrednica "određenih" pravnih lica nije diskriminatorna jer se restitucija uređuje i drugim zakonima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-491/2014
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti člana 42. stav 4. tačka 3) i člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13 i 142/14).

2. Odbacuje se inicijativa za ocenu ustavnosti odredbe člana 1. u delu koji glasi: "određena" Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu su podnete dve inicijative za ocenu ustavnosti odredaba člana 1, člana 42. stav 4. tačka 3) i člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13 i 142/14). U prvoj inicijativi, podnosilac osporava član 1. Zakona, u delu u kome je predviđeno da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu od fizičkih i "određenih pravnih lica", što je, po mišljenju inicijatora, osnov diskriminacije, jer predmet vraćanja oduzete imovine nije imovina oduzeta od "svih pravnih lica", već samo od "određenih" pravnih lica. Stoga inicijator smatra da član 1. u delu koji glasi: "određena" Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije u saglasnosti sa članom 21. stav 3. i članom 58. stav 1. Ustava, a "u vezi sa članom 3. stav 1, članom 4. stav 1. i članom 15. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09).

Drugom incijativom osporene su odredbe člana 42. stav 4. tačka 3) i člana 43. stav 1. Zakona, jer inicijator smatra da nisu u saglasnosti sa pravom na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. i pravom na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac inicijative navodi da se, prema osporenoj odredbi člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona, koju je netačno označio kao stav 7. tačka 3), propisuje da se uz zahtev za vraćanje oduzete imovine prilažu, u originalu ili overenoj fotokopiji, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine, a prema odredbi člana 43. stav 1. Zakona, odbaciće se zahtev uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava kao neuredan. Inicijator smatra da se vraćanje oduzete imovine sprovodi u upravnom postupku, te da se, prema odredbi člana 149. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, u upravnom postupku kao dokaz mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinačnom slučaju, kao što su isprave, iskazi svedoka, iskazi stranaka, veštačenje i uviđaj. Kako je u postupku vraćanja oduzete imovine, kao dokazno sredstvo, validna samo isprava o podržavljenju, to su stranke u tom postupku u nejednakom položaju u odnosu na stranke u svim drugim upravnim stvarima, što znači da nemaju jednaku zaštitu iz člana 36. Ustava.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporenim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine) i da se zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.); da se uz zahtev prilažu, u originalu ili overenoj fotokopiji, pored ostalih dokaza, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl., da zahtev mora da sadrži podatke iz stava 3. tač. 1), 2), 5) i 6) ovog člana i da se uz zahtev obavezno prilažu i dokazi iz stava 4. tač. 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 4. tačka 3) i stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.).

Razmatrajući osporene odredbe člana 42. stav 4. tačka 3) i člana 43. stav 1. Zakona, u smislu navoda i razloga podnosilaca inicijative, Ustavni sud je pošao od toga da Ustav Republike Srbije ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi denacionalizaciju (restituciju). Navedeno pravo je zakonom ustanovljeno na osnovu ovlašćena iz člana 97. tačka 7. Ustava, prema kome se zakonom uređuju, pored ostalog, svojinski, obligacioni odnosi i zaštita svih oblika svojine, a to znači i uređivanje sticanja i prestanka prava svojine, kao i promene svojinskih odnosa u skladu sa ustavnim odredbama kojima su uređeni osnovni principi tih odnosa iz člana 86. st. 2. i 3. Ustava, prema kojima se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom, te da se sredstva iz javne svojine otuđuju na način i pod uslovima utvrđenim zakonom. Po oceni Ustavnog suda, ustavno ovlašćenje zakonodavca za uređivanje jedne oblasti društvenih odnosa, u ovom slučaju prava na vraćanje ranije oduzete imovine, podrazumeva i ovlašćenje da se zakonom, kojim se konstituiše to pravo, urede i uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine, kao i da se propišu činjenice koje se u tom postupku moraju utvrditi i dokazna sredstva koja se moraju podneti za njihovo dokazivanje. Iz navedenog proizlazi da je stvar procene zakonodavca koja će dokazna sredstva zahtevati u postupku za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje, posebno kada se ima u vidu da je, u konkretnom slučaju, u pitanju dokazivanje podržavljenja imovine, koje je vršeno aktima nadležnog državnog organa, što se dokazuje, kako je to Zakon odredio u osporenoj odrdbi člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona, prilaganjem tog akta u originalu ili overenoj fotokopiji ili navođenjem naziva, godine i broja službenog glasila u kome je akt objavljen, što znači da se neka druga dokazna sredstva koja predviđa Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", br. 30/10), u odredbi člana 149. stav 2. Zakona, na koju se poziva podnosilac inicijative, u koja spadaju, pored isprava, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka i uviđaj, mogu pokazati kao nedovoljna i nepouzdana za potrebe osporenog Zakona, jer se činjenica podržavljenja nečije imovine, svakako, ne može dokazivati, primera radi, iskazima stranaka ili svedoka, a posebno kada se ima u vidu i protek vremena, s obzirom na to da se vraća imovina koja je bila oduzimana počev od 9. marta 1945. godine. Osim navedenog, Ustavni sud ukazuje i da je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju lex specialis u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku i da je osporeni Zakon, u Glavi četvrtoj, uredio postupak za vraćanje imovine i obeštećenje, što znači da sva pitanja postupka za donošenje rešenja o vraćanu imovine i obeštećenju, koja su uređena Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju isključuju primenu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, po principu lex specialis derogat legi generali. Iz istih razloga, po nalaženju Suda, osporeni Zakon je mogao da u osporenoj odredbi člana 43. stav 1. uredi, kao posledicu, odbacivanje neurednog zahteva koji ne sadrži podatke i uz koji nisu priloženi dokazi propisani odredbama člana 42. Zakona.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 42. stav 4. tačka 3) i člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13 i 142/14), pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), rešio kao u tački 1. izreke.

U odnosu na navode i razloge inicijatora, koji osporava ustavnost člana 1. Zakona, u delu u kome je predviđeno da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu od fizičkih i "određenih pravnih lica", po nalaženju Ustavnog suda, članom 1. Zakona opredeljeno je na nedvosmislen način šta je predmet uređivanja ovog zakona. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se osporenim Zakonom ne uređuju sva pitanja vezana za vraćanje oduzete imovine i da je ova oblast, pored osporenog Zakona, uređena sa još sedam drugih posebnih zakona, prema predmetu imovine koja se vraća i krugu subjekata kojima se imovina vraća, kao što su, primera radi, Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine ("Službeni glasnik RS", broj 46/06), Zakon o vraćanju utrina i pašnjaka selima na korišćenje iz 1992. godine ("Službeni glasnik RS", broj 16/92), Zakon o uslovima i načinu vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadruga posle 1. jula 1953. godine iz 1990. godine ("Službeni glasnik RS", broj 46/90), Zakon o zadrugama ("Službeni list SRJ", br. 41/96 i 12/98 i "Službeni glasnik RS", br. 101/05 i 34/06) i dr. Stoga je Ustavni sud zaključio da se osporena odredba člana 1. u delu koji glasi: "određena" Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa ustavnim normama u odnosu na koje je traženo pokretanje postupka za ocenu ustavnosti, zbog čega je Ustavni sud inicijativu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kao očigledno neosnovanu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tačka 5), člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti