Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka ocene ustavnosti Zakona o parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o parničnom postupku koje propisuju obavezno zastupanje od strane advokata i uređuju postupak za zaštitu kolektivnih prava. Istovremeno, Sud odbacuje inicijative za ocenu ustavnosti drugih članova istog zakona.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-51/2012
06.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. stav 1, u delu koji glasi: "koji mora biti advokat", i čl. 494. do 505. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11).

2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. stav 3, člana 170. st. 1. i 4. i člana 193. Zakona iz tačke 1.

3. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 85. stav 1. Zakona iz tačke 1.

4. Odbacuje se inicijativa za izmenu Zakona iz tačke 1.

5. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje donete ili izvršene na osnovu odredaba Zakona iz tačke 1.

6. Rešenje dostaviti Narodnoj skupštini radi odgovora.

7. Rok za davanje odgovora je 30 dana od dana prijema ovog rešenja.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

I

 

Ustavnom sudu podneta je zajednička inicijativa više podnosilaca radi pokretanja postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. st. 1. i 3, člana 170. st. 1. i 4, člana 193, člana 499. stav 1. tač. 2) i 3) i stava 2. i člana 500. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11). Istom inicijativom tražena je i obustava primene navedenih odredaba Zakona, kao i "obustava izvršenja parničnih presuda, odnosno rešenja koja bi bila zasnovana na primeni navedenih odredaba Zakona". Inicijativa je dostavljena Narodnoj skupštini na mišljenje, saglasno odredbi člana 35a stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11). Naknadni podnesci još desetorice inicijatora, kojima su osporene odredbe člana 85. stav 1, odnosno člana 85. st. 1. i 3. Zakona, i koji su spojeni ovom predmetu, saglasno odredbi člana 42. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), nisu dostavljeni na mišljenje Narodnoj skupštini, jer su obrazloženi sličnim razlozima kao i inicijativa koja je prethodno već dostavljena Skupštini. S obzirom na to da se u delu jednog podneska inicira i ocena ustavnosti "odredaba Zakona koje se odnose na reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti", to je saglasno članu 42. stav 3. Poslovnika, razdvojen postupak povodom ovog dela inicijative i formiran novi predmet.

Narodna skupština je dostavila obrazloženo mišljenje zašto osporene odredbe člana 85. st. 1. i 3, člana 170. st. 1. i 4, člana 193, člana 499. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 2. i člana 500. Zakona o parničnom postupku nisu nesaglasne sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, sa predlogom da se donese rešenje o odbacivanju inicijative.

 

II

 

Odredbe člana 85. st. 1. i 3. Zakona kojima je propisano da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika koji mora da bude advokat (osporeni stav 1.), da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat (osporeni stav 3.), osporene su u inicijativi u kojoj su, pored ove odredbe, osporene i odredbe čl. 170, 193, 499. i 500. Zakona, navodom: da je do donošenja ovog zakona važio princip slobodnog izbora punomoćnika, odnosno da je svaka parnično sposobna stranka mogla da za punomoćnika odredi svako parnično sposobno lice, izuzev nadripisara, bez obzira na stručnu spremu ili status; da je, iako je razumno očekivati da će parnične stranke imati najstručnije zastupanje ako za punomoćnika odrede advokata koji svoju funkciju vrši kao profesiju i uz naknadu, odredba člana 85. stav 1. Zakona suprotna pravu na pravično suđenje iz člana 32. Ustava (zato što otežava pristup sudu, koje je neodvojivo od prava na pravično suđenje), da je njom povređena jednakost zaštite prava pred sudovima zajemčena članom 36. stav 1. Ustava (zato što pravo stranke na pristup sudu ne sme biti uslovljeno ili otežano obavezom određivanja punomoćnika određenih ličnih svojstava ili statusa, a prema osporenoj odredbi Zakona, obaveza parnične stranke je da, ako želi punomoćnika, ovog mora imenovati iz redova advokata. Ukazuje se i na slučajeve Evropskog suda za ljudska prava ''Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva'', predstavka 4451/70 od 21. februara 1975. godine i ''Airey protiv Irske'', predstavka broj 6289/73 od 9. oktobra 1979. godine. Inicijativom se postavlja pitanje da li obavezno određivanje advokata kao punomoćnika garantuje jednaku zaštitu prava, budući da sve stranke nemaju jednak imovinski položaj, naročito onda kad im nije priznato pravo na besplatno zastupanje. Nekim od stranaka zastupanje od strane advokata, a ne nekog drugog, predstvalja teško podnošljiv teret, tako da ne samo teorijski, nego i praktično i efektivno dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka pred sudom. Inicijatori takođe smatraju da se ovom odredbom Zakona ograničava ustavno pravo stranke na pravnu pomoć zajemčeno članom 67. stav 2. Ustava, budući da pored advokature pravnu pomoć pruža i služba pravne pomoći koja treba da se osnuje u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, a kako ovakve službe pravne pomoći, u velikom broju jedinica lokalne samouprave nema, ili nije osnovana ili ne obezbeđuje efikasnu i stručnu pomoć, a zakon o besplatnoj pravnoj pomoći nije donet, to su i odredbe člana 85. st. 1. i 3. "direktno" suprotne članu 67. Ustava, koja uz to ne isključuje zastupanje od strane drugih. Zakonom je, međutim, protivustavno propisano ograničenje samo na advokaturu i službu pravne pomoći, što znači da npr. zaposlene ne mogu zastupati sindikati, što je bez precendenta u Evropi. Budući da su do sada stranke mogle da odrede bilo koje parnično sposobno lice za punomoćnika, tako da su pored advokata pravnu pomoć pružali i stručnjaci koji sarađuju u udruženjima za zaštitu ljudskih prava kao i sindikati, bez nagrade ili naknade, to se odredbama člana 85. st. 1. i 3. Zakona snižava dostignuti nivo ljudskih prava. Ukazuje se da je i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala mišljenje, pod del. broj 1038/2011 od 27. septembra 2011. godine, da član 85. stav 1. Zakona "u postojećem realnom društvenom i pravnom kontekstu stavlja u neravnopravan položaj ona lica koja nisu u stanju, iz bilo kog razloga u građanskim sudskim postupcima preduzimaju lično, i nemaju finansijskih sredstava da plate naknadu za advokatsko zastupanje, čime se narušava načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup sudu".

U više inicijativa, odredbe člana 85. st. 1. i 3. Zakona ili samo odredba člana 85. stav 1. Zakona, osporene su sličnim navodima i iznošenjem ličnih ili lično poznatih primera da je bilo inicijator, ili drugi, vodio parnicu samostalno ili uz pomoć prijatelja, a da sada to nije u mogućnosti jer nema novca; da ima onih koji ne žele da im punomoćnik bude advokat, a i onih koji zbog imovnog stanja ne mogu priuštiti advokate, da zbog bolesti, nepokretnosti, starosti i nemanja novca kojim bi platili advokata, gube svako pravo na zaštitu pred sudovima u parničnom postupku, iako imaju ili srodnike ili prijatelje koji bi ih čak i kvalifikovano zastupali. Ocena ustavnosti je tražena u odnosu čl. 21. i 32. i član 67. stav 2. Ustava. Jednom inicijativom ukazuje se na smanjenje dosadašnjih prava građana na pravnu pomoć i povredu prava na imovinu, jer se stranke primoravaju da angažuju advokata i da im plaćaju advokatske usluge, što je suprotno čl. 20. i 58. Ustava i odredbi člana 1. Protokola 12, a ukazuje i na nesrazmerne i neopravdano visoke troškove advokata u jednostavnim postupcima po predlogu za izvršenje javnih preduzeća (Elektrodistribucija, Javno komunalno preduzeće, Telekom), čime ova odredba lišava lica lošeg materijalnog stanja prava na adekvatnu pravnu zaštitu pred sudom. Ukazuje se da osporena odredba člana 85. stav 1. Zakona shodnom primenom biva proširena i na druge propise koji supsidijerno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, a to su, pored ostalih, Zakon o izvršenju i obezbeđenju i Zakon o vanparničnom postupku.

U jednoj inicijativi iznosi se mišljenje da su osporene odredbe člana 85. st. 1. i 3. Zakona "nejasne i kontradiktorne same sebi" ukazuje i na "neustavnost i kontradiktornost" ovih odredaba sa čl. 74. i 75. i čl. 86. do 92. Zakona, jer stranka može samostalno da pristupi sudu i daje izjave preko svog punomoćnika", a sam član 85. je to bukvalno zabranio", što je takođe " u suprotnosti sa čl. 3. i 18, članom 22. stav 1, članom 37. st. 1. i 2, članom 36. i članom 194. st. 2. i 3. Ustava, budući da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo, a ne samo oni koji poseduju finansijska sredstva za advokatske honorare i nagrade. Ukazuje se na "klasičan monopol za jednu profesiju" i jaz između bogatih i siromašnih, budući da oni koji nemaju imovinu neće moći da je zaštite, jer ne poseduju finansijska sredstva za angažovanje advokata. Kako je do sada svako pravno sposobno lice moglo da se samostalno zastupa, to je umanjen dostignuti nivo ljudskih prava iz člana 20. stav 2. Ustava, a u praksi to dovodi i do prolongiranja i odugovlačenja postupaka. Isti inicijator traži obustavu izvršenja i primene osporenih odredaba Zakona, ali i da se ceo zakon proglasi neustavnim.

U dve inicijative kojima je osporena odredba člana 85. stav 1. Zakona traži se ocena u odnosu na član 20. st. 2. i 3, član 21. st. 1. i 2, član 22. stav 1. i čl. 55. i 60. Ustava i ukazuje na ograničenje prava na sindikalno organizovanje i favorizovanje zanimanja advokata. Ukazuje se i da je navedena odredba u suprotnosti i sa čl. 195, 200. i 213. Zakona o radu i sa Zakonom o zabrani diskriminacije jer građanima nije dostupna pravna pomoć pod jednakim uslovima. Ukazuje se i na odredbe Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 87, koja garantuje slobodu sindikalnog udruživanja, organizovanja i delovanja, koja izričito zabranjuje javnim vlastima da ograničavaju na bilo koji način slobodu sindikalnog delovanja, a što ujedno predstavlja i samu suštinu i cilj, ''time što sindikat ne može da zastupa svog člana pred sudom ili da sam izabere... sindikatu i njegovom članu je uskraćeno jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na slobodu sindikalnog organizovanja''.

Inicijativom udruženja koje u svom statutu predviđa kao oblik pomoći i besplatnu pravnu pomoć, ukazuje se na "isuviše veliki broj socijale, veliki broj dece koja ne mogu da ostvare svoja zakonska prava zbog visokih advokatskih tarifa kada samohrani roditelji nemaju dovoljno sredstva da prežive, a ovo udruženje je preuzelo kompletnu besplatnu pravnu pomoć", pa se stoga traži izmena člana 85. Zakona dodavanjem stava čiji se konkretan tekst daje u inicijativi. U dopuni ove inicijative ukazano je na "razvodnjavanje", odnosno odugovlačenje parničnih i izvršnih postupaka od strane advokata.

U odgovoru Narodne skupštine na navode kojima su osporene odredbe st. 1. i 3. člana 85. Zakona se navodi: da polazeći od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 67. Ustava i člana 2. stav 1. osporenog Zakona, kojima je propisano da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava, centralno mesto u pružanju pravne pomoći ima advokatura; da je rešenje ranije važećeg Zakona o parničnom postupku prema kojem je svako poslovno sposobno fizičko lice moglo biti punomoćnik pred sudom neodrživo, budući da nekvalifikovani punomoćnik svojim nepoznavanjem parničnih procedura koje zahtevaju pravničko znanje dovode do toga da stranke budu uskraćene u svojim pravima; da je stranka koju zastupa nekvalifikovani punomoćnik u neravnopravnom položaju sa strankom koju zastupa advokat; da parnični postupak počiva na načelu raspravnosti i odgovornosti stranaka za prikupljanje činjenične građe na kojoj će se zasnivati sudska odluka; da će sud samo da razmotri one činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo one dokaze koje su stranke predložile (član 7. Zakona); da se takva odgovornost stranaka ne može pomiriti sa zastupanjem od stranke nekvalifikovanih punomoćnika, jer oni nisu osposobljeni za uzimanje ovakve odgovornosti u parničnom postupku, te da je rezultat da stranka koju je zastupao nekvalifikovani punomoćnik nema ista procesna sredstva kao stranka koju je zastupao advokat. Takođe se ukazuje da se lice koje je advokat, i koje po Zakonu o advokaturi mora da ima diplomu pravnog fakulteta, položen pravosudni ispit i položen advokatski ispit, ne može dovoditi u jednak položaj sa licem koje kao kvalifikaciju ima poslovnu sposobnost, da su pravila parničnog postupka sve brojnija i složenija usled sve većeg broja materijalno-pravnih odnosa koji bivaju predmet zakonodavnog normiranja, a kojima se sudska zaštita ostvaruje u parničnom postupku, te da je preduslov ostvarivanja zakonite, pravične i jednake pravne zaštite u ovim sporovima kvalifikovano zastupanje, a to obezbeđuju advokati, odnosno lica sa položenim pravosudnim ispitom, kao što je to propisano u članu 85. st. 1. i 2. Zakona. Osim toga, navodi se u odgovoru, doneti su i zakoni koji predviđaju nove pravničke profesije za koje se traže određena znanja (Zakon o izvršenju i obezbeđenju i dr.) i prema odredbama nekih od tih zakona, i privatni izvršitelji, iako preduzimaju samo faktičke radnje i pretežno su angžovani na sprovođenju izvršenja, moraju imati završen pravni fakultet. Kako je zastupanje u parničnom postupku, odnosno preduzimanje parničnih radnji daleko složeniji zadatak, samim tim i uslovi moraju biti strožiji, a to jedino obezbeđuju advokati, odnosno lica sa položenim pravosudnim ispitom. Takođe se ističe da važeći Zakon nije ukinuo postulacionu sposobnost stranaka, da ona postoji do pravnosnažnog okončanja postupka i do tada stranke mogu neposredno da preduzimaju parnične radnje. Stranka može sama da preduzima parnične radnje ili preko advokata, osim po vanrednim pravnim lekovima kada stranku mora da zastupa advokat. To je prvenstveno zbog toga što su to postupci pred Vrhovnim kasacionim sudom, a što je bilo propisano i prethodnim Zakonom o parničnom postupku. Važeći Zakon je dodao samo obavezu advokatskog zastupanja u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, jer se radi o vanrednom pravnom leku koji zahteva složen postupak. U odgovoru se takođe navode uporedno-pravni sistemi (Velika Britanija, gde samo advokati mogu da zastupaju pred sudom, a i među advokatima se pravi razlika između onih koji to mogu i onih koji ne mogu da zastupaju pred sudom; u Austriji, obavezno advokatsko zastupanje postoji u postupcima pred prvostepenim sudovima i u postupcima po pravnim lekovima, a u Švajcarskoj za zastupanje u opštem parničnom postupku ovlašćeni su jedino advokati da zastupaju u skladu sa Zakonom o advokaturi, i u Saveznoj Republici Nemačkoj stranke su postulaciono nesposobne pred zemaljskim sudovima, višim sudovima kao i pred Saveznim sudom. Takođe i u bračnim i porodičnim stvarima stranke moraju da budu zastupane od strane advokata, a pravilo je da punomoćnik može biti advokat, a samo izuzetno zaposleni u preduzeću). U odgovoru se takođe ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava i navodi predmet ''Stil i Moris protiv Ujedinjenog Kraljevstva'', gde je taj sud zaključio da u postupku koji je pokrenuo Mek Donalds protiv dvoje lica, zato što su u svojim brošurama kritikovali ovaj lanac brze hrane, zastupanje od strane pravnika volontera predstavlja kršenje prava na pristup sudu, jer se radi o složenom postupku. Navodi se i presuda ''Vukovska protiv Poljske'' od 12. januara 2010. godine u kojoj stoji da čak i ako država propiše obavezno advokatsko zastupanje, odnosno ukidanje postulacione sposobnosti stranaka, to nije u suprotnosti sa članom 6. stav 1. Konvencije, već je u tom slučaju država u obavezi da obezbedi pristup sudu za siromašne osobe. Takav pristup sudu propisan je u čl. 168. do 173. Zakona o parničnom postupku, iako se članom 85. Zakona ne ukida postulaciona sposobnost stranke.

Povodom navoda inicijatora da osporena odredbe člana 85. Zakona nije saglasna članu 20. stav 2. Ustava kojim je utvrđeno da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može ograničiti, Narodna skupština navodi u odgovoru da nije jasno koje je to ljudsko ili manjinsko pravo konkretno ograničeno. Pravo stranke na pristup sudu je garantovano kao i u prethodnom Zakonu jer stranka ima postulacionu sposobnost, osim u postupku po vanrednim pravnim lekovima, a čak i obavezno advokatsko zastupanje ne predstavlja povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, niti povredu odredaba člana 20. stav 2. Ustava, budući da se ona ne odnosi na propisivanje uslova za obavljanje poslova punomoćnika u parničnom postupku i da je u nadležnosti zakonodavca da propiše pravila postupka, a samim tim i ko može biti punomoćnik, u suprotnom, na način na koji inicijatori tumače odredbu člana 20. stav 2. Ustava, uslovi za voljno zastupanje nikad se ne bi mogli promeniti. Odredba člana 85. stav 1. Zakona je takođe u skladu i sa članom 67. Ustava koji utvrđuje pravo na pravnu pomoć, načelima zakonite, jednake i pravične pravne zaštite kao i standardima Saveta Evrope i uporednopravnim sistemima. Takođe se navodi da Zakon nije ukinuo postulacionu sposobnost stranke u prvostepenom postupku i postupku po žalbi, a obavezno advokatsko zastupanje je predviđeno samo u postupku po vanrednim pravnim lekovima zbog složenosti postupka. Stranka koja je advokat ne mora da ima advokata, a odredbom člana 85. je predviđeno zastupanje pravnih lica od strane diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom zaposlenih u tom pravnom licu, budući da imaju iste kvalifikacije kao i advokati, a usled prakse su specijalizovani za sporove iz poslovnih odnosa svojih preduzeća, što garantuje ostvarenje prava na zakonitu i pravičnu pravnu zaštitu.

Razmatrajući ustavnost odredaba člana 85. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, a polazeći od razloga osporavanja iznetih u inicijativama, da se "ukidanjem mogućnosti slobodnog izbora punomoćnika", odnosno zakonskim uslovljavanjem da stranka koja ne želi ili iz bilo kog razloga ne može sama da preduzima radnje u postupku do pravnosnažnog okončanja postupka, mora imati punomoćnika koji je advokat, a u postupku po vanrednim pravnim lekovima stranku mora obavezno zastupati advokat i da li se takvim propisivanjem dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka i ograničava pravo na pristup sudu, i pravo na pravnu pomoć, Ustavni sud je konstatovao:

Članom 85. Zakona regulisana je postulaciona sposobnost i voljno zastupanje stranaka u parnici. Odredbama ovog člana Zakona zadržan je princip neobaveznog dvojnog zastupanja stranke u parničnom postupku i priznata je postulaciona sposobnost parnično sposobnim strankama. Međutim, zakonodavac je odstupio od ranijeg rešenja prema kome je punomoćnik stranke mogao da bude svako poslovno sposobno lice, pod uslovom da se ne bavi nadripisarstvom. Zakon je isključio, odnosno kod pravnih lica ograničio, mogućnost da ovlašćenje za zastupanje u parnici izdaju licu koje nije advokat. Cilj ovakvog rešenja, prema obrazloženju Predloga zakona je da se obezbedi dignitet postupka i samog suda, kao i pravična, zakonita i efikasna zaštita prava stranaka, te ekonomičnost samog postupka.

Ustavni sud je polazeći od odredaba člana 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava Republike Srbije, prema kojima je Narodna skupština ovlašćena da zakonom uredi ostvarivanje i zaštitu slobode i prava građana, kao i postupak pred sudovima, a time i parnični postupak, odnosno pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka, ocenio da je u okviru navedenih ustavnih ovlašćenja sadržano i ovlašćenje zakonodavca da uređujući postupak propiše način zastupanja stranaka u postupku. Ustavni sud konstatuje da na osnovu navedenih ovlašćenja, država prilikom uređivanja ovih pitanja ima određenu slobodu uređivanja zakonskih sudskih postupaka, ali nema i apsolutno, odnosno diskreciono pravo, već je u vršenju ove funkcije zakonodavac ograničen Ustavom, odnosno osnovnim ustavim principima na kojima se temelji pravni poredak.

Polazeći od toga da je Ustavom utvrđeno da je Republika Srbija, pored ostalog, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (član 21. stav 2.) da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), te jednaku zaštitu prava pred sudovima (član 36. stav 1.), Ustavni sud nalazi da stranke imaju pravo na jednaku pravnu zaštitu, da postupak u kome se pruža pravna zaštita mora biti pravičan, što obuhvata mogućnost ostvarivanja prava na pristup sudu, prava na nezavisan i nepristrasan sud, procesnu ravnopravnost i jednakost stranaka u korišćenju procesnih sredstava.

Iako ni Ustav ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izričito ne pominju pravo na pristup sudu, ovo pravo je neodvojivo od prava na pravično suđenje. Evropski sud za ljudska prava je u slučaju ''Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' (predstavka 4451/70) izrazio stav da je pravo na pristup sudu uključeno u garantije iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i da to pravo ne sme biti uslovljeno ili otežano.

Takođe, u praksi, Evropski sud za ljudska prava pravo na pristup sudu vezuje za niže sudske instance i prvostepeni postupak, dok se pristup najvišoj sudskoj instanci može suziti na različite načine, ali se tada vodi računa o odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava, te ono mora biti neophodno, tj. u svrhu koju Ustav dopušta u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.

Prihvatajući takvo stanovište Ustavni sud je u više svojih odluka (npr. Rešenje IU-28/2005 od 30. aprila 2009. godine, Rešenje IUz-824/2010 od 28. maja 2010. godine), koje su se odnosile, pored ostalih, na odredbe člana 84. stav 2. člana 390. stav 4, člana 394. st. 2. i 3, člana 395, člana 401. stav 2. tačka 2), čl. 404. i 417. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 124/05), kojima je bilo uređeno obavezno zastupanje u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, odnosno obavezno zastupanje stranke koja je fizičko lice od strane advokata u postupku po žalbi sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje, izrazio stav da je zakonodavac, uređujući parnični postupak, ovlašćen da propiše vrste pravnih lekova i način podnošenja tih pravnih lekova, te da uredi pitanje načina zastupanja stranke u tom postupku. Takođe, Sud je tada konstatovao da je i u Odluci broj IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, kada je ocenjivao ustavnost, pored drugih, i odredbe stava 2. istog člana 84. Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se propisivanjem da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, štite prava stranaka za čiju zaštitu je neophodno stručno pravno znanje i iskustvo, čime se omogućava da se o pravima i obavezama stranaka, odluči delotvorno i u razumnom roku.

Ustavni sud je i u Rešenju 910/2010 od 18. marta 2012. godine, ocenjujući ustavnost, pored ostalih odredaba člana 50. stav 2. i člana 53. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), izrazio stav da je u nadležnosti zakonodavca da zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred Vrhovnim kasacionim sudom, kao najvišim sudom koji štiti prava stranaka propiše da se zahtev fizičkog lica za preispitivanje sudske odluke predaje preko punomoćnika iz reda advokata, odnosno da stranka koja je fizičko lice ne može sama neposredno da preda zahtev, već to u njeno ime jedino može da učini punomoćnik iz reda advokata. U toj odluci je takođe navedeno da "Ustavni sud smatra da iako je pravo na pristup sudu deo prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava, samo pravo na pristup najvišem sudu, Vrhovnom kasacionom sudu, nije neograničeno pravo, niti se može izjednačiti sa pravom na pristup prvostepenom organu. I prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pristup sudu vezuje se samo zaa niže sudske instance, s obzirom na to da je u praksi toga suda zauzeto stanovište da se pristup najvišoj sudskoj instanci može suziti na različite načine, ali se tad vodi računa o odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava, te ono mora biti neophodno, tj. u svrhu koju Ustav dopušta u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštini zajemčenog prava. Imajući u vidu da je zahtev za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke Upravnog suda vanredno pravno sredstvo, koje se podnosi, saglasno članu 49. stav 3. Zakona o upravnim sporovima zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari, to po oceni Ustavnog suda proizlazi da je uslovljavanje u osporenoj odredbi člana 50. stav 2. Zakona da se kada je stranka fizičko lice, zahtev za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke Upravnog suda predaje Vrhovnom kasacionom sudu punomoćnik iz reda advokata, predstavlja legitiman, proporcionalan i nužan oblik ograničenja predaje ovog vanrednog pravnog sredstva, budući da se razlozi zbog kojih se ono može izjaviti svode na pravna pitanja i da je, saglasno članu 32. stav 1. Ustava, cilj da se okonča u razumnom roku postupak pred najvišim sudom u Republici".

Međutim, osporenim odredbama člana 85. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku ograničen je ne samo pristup sudu u postupku po vanrednim pravnim lekovima, već je ograničen pristup i prvostepenom sudu ukoliko stranka sama ne preduzima radnje u postupku. Stoga je Ustavni sud razmatrao da li je ovakvo ograničenje neophodno i da li zadire u suštinu zajemčenog prava na pristup sudu.

U odgovoru donosilac akta je naveo: da je rešenje ranije važećeg Zakona o parničnom postupku prema kojem je svako poslovno, sposobno fizičko lice moglo biti punomoćnik pred sudom bilo neodrživo, budući da nekvalifikovani punomoćnik svojim nepoznavanjem parničnih procedura koje zahtevaju pravničko znanje dovodi do toga da stranke budu uskraćene u svojim pravima i neravnopravne ukoliko ih ne zastupa advokat, jer nekvalifikovani punomoćnik nije osposobljen za uzimanje odgovornosti u parničnom postupku i nema ista procesna sredstva kao stranka koju je zastupao advokat. Takođe se ukazuje da se lice koje je advokat ne može dovoditi u jednak položaj sa licem koje kao kvalifikaciju ima poslovnu sposobnost, da su pravila parničnog postupka sve brojnija i složenija usled sve većeg broja materijalno-pravnih odnosa koji bivaju predmet zakonodavnog normiranja, a kojima se sudska zaštita ostvaruje u parničnom postupku, te da je preduslov ostvarivanja zakonite, pravične i jednake pravne zaštite u ovim sporovima kvalifikovano zastupanje, a to obezbeđuju advokati.

Time što je u članu 85. Zakona o parničnom postupku propisano da stranku koja sama ne želi ili ne može da preduzima radnje u sudskom postupku, mora zastupati advokat, što znači od samog početka prvostepenog postupka, postavlja se pitanje da li se na ovaj način ograničava pristup stranke sudu.

Stoga je Ustavni sud imao u vidu da je Ustavom utvrđeno da se svakome pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna (član 67.).

Zakonom o lokalnoj samoupravi ("Službeni glasnik RS", broj 129/07) propisano je da opština preko svojih organa u skladu sa Ustavom i zakonom organizuje službu pravne pomoći (član 20. stav 1. tačka 31). Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o lokalnoj samoupravi sledi da je pravo na pravnu pomoć Ustavom zajemčeno pravo, koje se ostvaruje na dva načina: preko pravne pomoći koje pruža advokatura kao nezavisna i samostalna profesionalna delatnosti i preko službi pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, te da je u tom smislu jedinica lokalne samouprave ovlašćena da na svrsishodan način uredi pravnu pomoć.

Obavezno zastupanje od strane advokata, dakle lica kome je pružanje pravne pomoći profesija, po prirodi stvari, predstavlja finansijski teret za zastupanog i državu stavlja u aktivnu ulogu da obezbedi pristupačan pravni postupak za utvrđivanje prava i obaveza koja su regulisana propisima, a zakon iz člana 67. stav 3. Ustava, kojim bi na celovit način bilo uređeno kada je pravna pomoć besplatna, nije donet.

Zakon o advokaturi ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 24/12) u članu 66. tačka 7) i čl. 73. i 74. propisuje da Advokatska komora Srbije i advokatske komore u njenom sastavu organizuju pružanje besplatne pravne pomoći u skladu sa zakonom, da advokatska komora može da organizuje besplatno pružanje pravne pomoći na svom području ili na delu tog područja samostalno ili na osnovu ugovora koji zaključuje sa jedinicom lokalne samouprave u skladu sa zakonom, te da je advokatska komora obavezna da sudovima i drugim organima na svom području dostavi listu advokata koji mogu da pruže pravnu pomoć strankama u sudskom ili upravnom postupku, a merila za utvrđivanje te liste uređuju se aktom nadležne advokatske komore u skladu sa zakonom. Međutim, zakon kojim bi se uredilo pitanje besplatne pravne pomoći nije donet.

Sa druge strane, Zakon o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), odredbama čl. 195. i 213. propisuje da se sindikatom u smislu Zakona o radu smatra samostalna demokratska organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređena i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa; da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da sindikalni predstavnik koji je određen da zastupa zaposlenog u radnom sporu sa poslodavcem pred arbitrom ili sudom, ima pravo na plaćeno odsustvo sa rada za vreme zastupanja.

Odredbama čl. 436. do 441. Zakona o parničnom postupku uređen je kao poseban postupak - "Postupak u parnicama iz radnih odnosa", tako što je propisano da se, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u parnicama iz radnih odnosa shodno primenjuju ostale odredbe ovog zakona. Ostalim odredbama te glave Zakona nije uređeno zastupanje stranaka, što znači da se shodno primenjuju ostale odredbe ovog zakona, pa i član 85. stav 1, prilikom zastupanja zaposlenih u radnim sporovima.

Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava ("Službeni list FNRJ-Međunarodni ugovori", broj 8/58) u članu 3. garntuje da radničke i poslodavačke organizacije imaju pravo na donošenje svojih statuta i administrativnih pravila, slobodnih izbora svojih predstavnika, organizovanje svoga upravljanja i delatnosti i formulisanje svoga akcionog programa, a da se javne vlasti moraju uzdržavati od svake intervencije takve prirode koja bi imala za cilj ograničenje ovoga prava ili ometanje zakonskog izvršenja, a u članu 8. stav 2. - da se ne može nacionalnim zakonodavstvom nanositi povreda, niti isto primenjivati na način na koji bi se mogla naneti povreda garantija predviđenih ovom konvencijom.

Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 98. o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog pregovaranja ("Službeni list FNRJ-Međunarodni ugovori", broj 11/58) u članu 1. predviđa da radnici treba da koriste odgovarajuću zaštitu protiv svih dela diskriminacije u materiji zaposlenja koja bi mogla da bude štetna po sindikalnu slobodu.

Imajući u vidu sve navedeno i da je članom 4. stav 1. i članom 194. stav 1. Ustava utvrđeno da je pravni poredak jedinstven, a da zakon iz člana 67. stav 3. Ustava, kojim bi na celovit način bilo uređeno kada je pravna pomoć besplatna, nije donet, Ustavni sud nalazi da se osnovano može postaviti pitanje:

- da li se ograničenjem iz člana 85. stav 1. Zakona u parničnom postupku prema kome stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, koji mora da bude advokat, u delu koji glasi: "koji mora da bude advokat", narušava načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup prvostepenom sudu stranci koja sama ne preduzima radnje u postupku iz ma kog razloga, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava garantovanih u odredbama čl. 32. i 36. Ustava i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno da li pravo na pristup sudu po svojoj prirodi podrazumeva i slobodu svake stranke u postupku pred prvostepenim sudom da izabere ne samo da li će ga, već i ko će ga zastupati u tom postupku;

- da li se propisanim ograničenjem u izboru punomoćnika ograničava članom 67. Ustava zajemčeno pravo građana da pravnu pomoć mogu dobiti i od službe pravne pomoći osnovanih u jedinicama lokalne samouprave;

- da li je sa stanovišta ustavnog načela o jedinstvu pravnog poretka navedena zakonska odredba u osporenom delu u koliziji sa odredbama Zakona o radu kojima se na sistemski način uređuju prava zaposlenih i ostvarivanje tih prava, a među kojima je i pravo zaposlenog da njegove interese u postpku pred sudom štiti i zastupa sindikat, te da li je u tom smislu osporena odredba nesaglasna sa konvencijama Međunarodne organizacije rada kao potvrđenim međunarodnim ugovorima;

- da li osporeno zakonsko rešenje predstavalja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene članom 21. Ustava, budući da se, sa jedne strane, primanje besplatne pravne pomoći predviđeno Zakonom o advokaturi organizuje "u skladu sa zakonom", a da u pravnom poretku Republike Srbije još uvek nema zakona koji uređuje ovo pitanje i da je, sa druge strane, Zakonom o parničnom postupku priznavanje prava stranci na besplatnu pravnu pomoć moguće samo ukoliko su ispunjeni tim zakonom propisani uslovi, a čiju ispunjenost sud ceni u svakom konkretnom sporu; ovo iz razloga što sporna zakonska odredba u suštini znači da je svako ko ne ispunjava Zakonom o parničnom postupku propisane uslove da mu se prizna pravo na besplatnu pravnu pomoć, a koji su bitno vezani i za njegovu tešku materijalnu siguraciju u kojoj se nalazi, ukoliko realno nema sredstava da angažuje punomoćnika - advokata, prinuđen da isključivo sam zastupa svoje interese pred sudom.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti odredbe člana 85. stav 1. u delu koji galsi: "koji mora da bude advokat" Zakona o parničnom postupku sa ustavnim garancijama iz člana 4. stav 1, člana 21. stav 2, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 67. Ustava potvrđenim međunarodnim ugovorima, te je, saglasno odredbi čl. 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti ove odredbe Zakona o parničnom postupku.

Međutim, povodom osporene odredbe stava 3. člana 85. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, a polazeći od činjenice da je i u ovom predmetu, gotovo istovetnim razlozima u odnosu na čl. 21. i 36. Ustava, Ustavni sud u Rešenju IU 28/2005 od 30. aprila 2009. godine, povodom odredbe člana 84. stav 2. prethodnog Zakona o parničnom postupku, gotovo identične sadržine kao osporena odredba važećeg zakona, kao što je navedeno, izrazio stav da se tom odredbom Zakona ne narušava pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Imajući u vidu da se vanredna pravna sredstva koja se podnose, saglasno odredbama čl. 403. do 435. važećeg Zakona o parničnom postupku, zbog bitne povrede taksativno nabrojanih povreda parničnog postupka, te pogrešne primene materijalnog prava, to po oceni Ustavnog suda proizlazi da je uslovljavanje u osporenoj odredbi člana 85. stav 3. Zakona da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, predstavlja legitiman, proporcionalan i nužan oblik ograničenja izjavljivanja ovih vanrednih pravnih sredstava, budući da se razlozi zbog kojih se ona mogu izjaviti svode, gotovo po pravilu na složena pravna i procesna pitanja i da je, saglasno članu 32. stav 1. Ustava, cilj da se okonča u razumnom roku postupak pred najvišim sudom u Republici.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je konstatovao da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da je osporena odredba člana 85. stav 3. Zakona nesaglasna članu 32. stav 1, odnosno članu 36. Ustava, te je stoga odbacio inicijativu u ovom delu kao neprihvatljivu, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Inicijativa kojom je izneto mišljenje da je osporena odredba člana 85. stav 1. Zakona "nejasna i kontradiktorna sama sebi" i "neustavna i kontradiktorna" sa ostalim odredbama Zakona, i to zbog toga "što stranka samostalno ne može da se zastupa", odbačena je saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovana, budući da se razlozi inicijative zasnivaju na pogrešnom tumačenju sadržine navedene odredbe Zakona prema kojoj stranka može lično da preduzima radnje u postupku. Takođe, odbačene su, saglasno članu 36. stav 1. tačka 1), odnosno tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti, odnosno nepostojanja pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje Suda, i inicijative kojima je tražena izmena člana 85. Zakona dodavanjem novog stava, odnosno kojima je traženo da se ceo Zakon "proglasi neustavnim", a bez navođenja ustavnopravnih razloga. Stoga su i zahtevi za obustavu izvršenja i primene osporenih odredaba Zakona, odbačeni zbog nepostojanja pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona.

Odredbe st. 1. i 4. člana 170. Zakona kojima je propisano da će sud u toku čitavog postupka da prizna stranci pravo na besplatnu pravnu pomoć kad je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka, (član 168. stav 2.), ako je to nužno radi zaštite prava stranke, odnosno ako je to propisano posebnim zakonom (osporeni stav 1.), da besplatnog punomoćnika postavlja i razrešava predsednik suda po redosledu sa spiska advokata iz člana 81. stav 1. ovog zakona (osporeni stav 4.), osporene su navodom da odredba člana 170. utvrđuje, "uslovno pravo stranci na besplatnu pravnu pomoć", s tim što o ovom pravu konstitutivnim rešenjem odlučuje sud ako nađe da je to nužno radi zaštite prava stranke ili ako je to propisano posebnim zakonom. "Dodatni uslovi za određivanje besplatne pravne pomoći" propisani su u članu 168. stav 4. Zakona, prema kome sud ceni sve okolnosti, a naročito uzima u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice. Stoga iz dosadašnje prakse parničnih sudova proizlazi, po mišljenju inicijatora, da se besplatna pomoć tretira kao tzv. siromaško pravo, tj. priznaje se licima nepovoljnog imovinskog stanja. Međutim, suprotno tome, standard tumačenja Evropskog suda za ljudska prava je širi, na šta se ukazuje u slučaju ''Airey protiv Irske''. Pravo na besplatnu pravnu pomoć ne sme zavisiti samo od imovinskog stanja parnične stranke, nego i od posebnog značaja koji konkretan spor ima za stranku. Na ovaj način ograničenje prava na besplatnu pravnu pomoć sadržano u članu 170. Zakona, koje se oslanja na imovinske prilike stranke iz člana 168. stav 4. Zakona predstavlja ograničenje u odnosu na tumačenje Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čime se krši član 18. stav 3. Ustava. Razloge osporavanja odredbe člana 170. stav 4. Zakona, odnosno navode "da se besplatni punomoćnik postavlja isključivo među advokatima", inicijatori nisu posebno obrazlagali, već su istakli da "važi sve što je rečeno" u inicijativi za član 85. Zakona koji se odnosi na punomoćnike.

U odgovoru Narodne skupštine na ovakve navode inicijative ističe se da je članom 170. Zakona uređeno priznavanje prava na besplatnu pravnu pomoć i propisano da se takvo pravo može priznati tokom čitavog postupka, kada je stranka potpuno oslobođena troškova postupka i ako je to nužno radi zaštite prava stranke. U osvrtu na navod inicijatora da se ova odredba vezuje za slabo imovno stanje kao uslov za priznavanje prava na besplatnu pravnu pomoć i pozivanje na pojedine odluke Evropskog suda za ljudska prava, ističu se i drugačije odluke toga suda. Naime, Evropski sud za ljudska prava je prihvatio da kod ograničenja kakva su ona koja se odnose na maloletnike, mentalno obolela lica, parničare koji su bankrotirali i one koji šikaniraju druge ili teže nelegitimnom cilju, pristup sudu zavisi od karaktera samog parničara. Daje se i primer predmeta ''Airey protiv Irske'' u kome je izražen stav da se ponekad može prisiliti država da obezbedi pomoć advokata onda kad je takva pomoć neophodna da bi ostvario delotvorni pristup sudu ili zato što je pravno zastupanje obavezno kad je to predviđeno zakonom u nekim visokim stranama ugovornica, u slučaju raznih vrsta parnica ili zbog složenosti samog postupka ili predmeta. S obzirom na to da ne postoji opšte pravo na pravnu pomoć u građansko-pravnim predmetima, sudija je dužan da proceni da li interesi pravde iziskuju da neuki parničar dobije pravnu pomoć ako nema sredstava da je plati. Pravo na besplatnog zastupnika ne postoji po automatizmu već se priznaje polazeći od određenih kriterijuma, a ako je stranka dobrog imovnog stanja, ne bi trebalo da joj se prizna pravo na besplatnu pravnu pomoć ako ona tu pravnu pomoć može sama da plati. Navodi se i identično rešenje iz pravila 92 Evropskog suda za ljudska prava prema kome će pravna pomoć biti odobrena ako predsednik veća smatra da je to neophodno kako bi slučaj bio na odgovarajući način predstavljen pred sudom i ako podnosilac predstavke nema dovoljno sredstava da snosi troškove postupka u celini ili delimično. Ukazuje se i na stav 3. iste odredbe člana 170. Zakona prema kome pojedini rokovi za preduzimanje radnje od koje zavisi zaštita prava stranke počinju da teku od dostavljanja rešenja kojim je odlučeno o zahtevu stranke za besplatnu pravnu pomoć, što znači da ona ne može trpeti štetne posledice dok se ne odluči o njenom zahtevu za priznavanje prava na besplatnu pravnu pomoć.

Razmatrajući ustavnost osporenih odredaba člana 170. st. 1. i 4. Zakona, Ustavni sud je konstatovao da se odredbama čl. 168. do 173. Zakona o parničnom postupku, u odeljku "Oslobađanje od plaćanja troškova postupka", uređuje oslobađanje od plaćanja troškova postupka, i to tako što je odredbama čl. 168. i 169. Zakona uređeno pravo na oslobođenje od plaćanja troškova postupka, a odredbama člana 170. Zakona pravo na besplatnu pravnu pomoć, odnosno pravo na besplatnog punomoćnika, dok je odredbama čl. 171. do 173. Zakona uređeno finansiranje pravne pomoći (u kojim slučajevima, iz čijih sredstava, mogućnost ukidanja prava na te troškove i konačno snošenje tih troškova). Ustavni sud je takođe konstatovao da iz odredaba čl. 168. i 169. Zakona proizlazi da će prvostepeni sud odlukom, na predlog stranke (uz koji se navode činjenice i dokazi kojima se potvrđuju te činjenice), osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja zahteva oslobađanje od troškova a koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove, šta obuhvata oslobođenje od plaćanja od troškova postupka, da se oslobođenje može odnositi i samo na plaćanje takse, u skladu sa posebnim zakonom i koje okolnosti sud ceni prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka. Prema stavu 4. člana 168. Zakona, sud ceni sve okolnosti a naročito uzima u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice, a prema članu 168. stavu 2. Zakona, oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja takse i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa.

Polazeći od odredbe člana 67. Ustava kojom se svakome pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna, Ustavni sud je našao da je zakonodavac ovlašćen da utvrdi uslove za ostvarivanje besplatne pravne pomoći, a što podrazumeva ko će, u kojoj situaciji, pod kojim uslovima, u kom obliku i od koga, a u obimu koji Ustav dopušta, primiti besplatno pravnu pomoć.

S obzirom na to da je osporenom odredbom člana 170. stav 1. Zakona propisano da da će sud u toku čitavog postupka da prizna stranci pravo na besplatnu pravnu pomoć kad je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 168. stav 2.), ako je to nužno radi zaštite prava stranke, odnosno ako je to propisano posebnim zakonom, i da, kao što je navedeno, zakon o besplatnoj pravnoj pomoći nije donet, Ustavni sud je konstatovao da, saglasno članu 168. stav 4. Zakona o parničnom postupku, sud ima ovlašćenje da prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka ceni sve okolnosti, a ne samo imovinske prilike stranke i članova njene porodice i da oslobodi stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi te troškove, u potpunosti (saglasno stavu 2.) ili samo od plaćanja takse u skladu sa posebnim zakonom (saglasno stavu 3.).

Kako iz osporene odredbe člana 170. stav 1. Zakona proizlazi, da će sud u toku čitavog postupka da prizna stranci pravo na besplatnu pravnu pomoć kad je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka, (član 168. stav 2.), ako je to nužno radi zaštite prava stranke, odnosno ako je to propisano posebnim zakonom, to dalje znači, po nalaženju Ustavnog suda, da se besplatni punomoćnik određuje stranci kad je to propisano posebnim zakonom ili ukoliko je to nužno radi zaštite prava stranke kojoj je "siromaško pravo" priznato u celini, a ne i u slučaju delimičnog oslobođenja od plaćanja troškova postupka (samo taksi), što je stvar ocene postupajućeg sudije i zavisi od svih okolnosti, a ne samo od imovnog stanja stranke.

S obzirom na to da iz osporene odredbe člana 170. stav 1. Zakona ne proizlazi zaključak inicijatora da je pravo na besplatnog punomoćnika ograničeno "samo" u slučaju "lošeg" imovnog stanja parnične stranke, već će stranka ostvariti pravo na besplatnu pravnu pomoć ako sud oceni da je to nužno nakon ocene svih okolnosti, to je i tumačenje inicijatora sadržine osporene odredbe članom 170. stav 1. Zakona pogrešno i predstavlja njegovo viđenje osporene sadržine ove odredbe. Stoga proizlazi da je inicijativa u tom delu očigledno neosnovana, pa je Ustavni sud saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti odredbe člana 170. stav 1. Zakona odbacio.

Takođe, Ustavni sud je i inicijativu kojom je osporena odredba člana 170. stav 4. Zakona odbacio, budući da je inicijator kao razlog osporavanja ove odredbe, prema kojoj besplatnog punomoćnika postavlja i razrešava predsednik suda, po redosledu sa spiska advokata iz člana 81. stav 1. ovog zakona, naveo to što se "besplatni punomoćnik postavlja isključivo među advokatima". Ustavni sud ukazuje na to da je opredeljenje zakonodavca da li će besplatna pravna pomoć biti obezbeđena putem zastupanja od strane advokata, kao lica koje kontinuirano obavlja pružanje pravne pomoći ili na drugi način, u domenu ovlašćenja zakonodavca da određena pitanja uređuje u skladu sa svojom zakonodavnom politikom, i u tom smislu ne može biti predmet ocene Ustavnog suda, jer Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava nije nadležan da odlučuje o celishodnosti pojedinih zakonskih rešenja. Stoga je saglasno članu 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu inicijativa u tom delu odbačena.

Odredbe člana 193. Zakona prema kojima je lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešenje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe, s tim što predlog za mirno rešenje spora mora da sadrži sve podatke iz člana 192. ovog zakona (stav 1.), da podnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana (stav 2.), da se ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može da podnese tužbu nadležnom sudu (stav 3.); da će sud odbaciti tužbu kao nedozvoljenu, ako nije podnet predlog stava 1. ovog člana, odnosno ako nije protekao rok iz stava 2. ovog člana (stav 4.), osporene su navodom da su ove odredbe protivne članu 36. stav 1. Ustava, budući da je deo kompleksnog prava na pravično suđenje - procesna jednakost parničnih stranaka, bez obzira da li su stranke fizička ili pravna lica i nezavisno od svojstava stranaka. Inicijator smatra da je osporenom odredbom člana 193. Zakona država kao tužena strana (uključujući i jedinice lokalne samouprave) stavljena u privilegovani položaj u odnosu na sve ostale tužene u parničnom postupku. Privilegije se sastoje u tome što je jedino, kad država treba da bude tužena, uveden princip obavezne medijacije, mimo opšteg režima zasnovanog na dobrovoljnosti, a izuzetak je jedino kad je za podnošenje tužbe predviđen prekluzivni rok. Osim toga državi je ostavljen dug rok od čak 60 dana da odgovori na ponudu za medijaciju, a za stranku je to dilatorni rok pre čijeg isteka ne sme da podnese tužbu protiv države. Inicijator smatra da se u postupku medijacije , ako do njega dođe, može očekivati rešavanje spora putem moći, jer sporazum između javnog pravobranioca i tužioca ima snagu izvršne isprave, dok se medijacija po opštem režimu završava vansudskim poravnanjem koje nema snagu izvrše isprave. S obzirom na to da je tužilac samo donekle zaštićen zastojem roka zastarelosti dok teče rok za odgovor na ponudu medijacije ili sama medijacija, za tužioca mogu teći rokovi, npr. rok održaja, jer i država može steći pravo svojine održajem, a pitanje je od kad teku rokovi za rentu, odnosno da li se ona isplaćuje od dana podnošenja zahteva za medijaciju ili dana podnošenja tužbe. Ukazuje se da i brojne pravne posledice osporene odredbe nisu jasne, što čitavu odredbu čini nejasnom i dovodi do pravne nesigurnosti i negiranja efikasnosti ustavnog načela vladavine prava utvrđenog u članu 3. Ustava. Takođe ističe da zahtev za preciznošću pravne norme i predvidljivosti njene posledice čine sastavni deo pravne sigurnosti i vladavine prava garantovane članom 3. Ustava, što potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Sunday times protiv Ujedinjenog Kraljevstva''.

Povodom ove odredbe Zakona, u odgovoru Narodne skupštine se ističe da su Preporukom R (86) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope o merama za sprečavanje i smanjivanje preopterećenosti sudova, u skladu sa članom 15b Statuta Saveta Evrope, pozvane države članice da preduzmu mere radi prijateljskog rešenja spora, odnosno zaključenja poravnanja između stranaka i to ili van suda ili pre sudskog postupka ili u toku sudskog postupka. U tom smislu, državama članicama je preporučeno da propišu odgovarajuću procedure za medijaciju, odnosno postizanje sudskog poravnanja pre pokretanja sudskog postupka, kao i da propišu nadležnost određenih organa za postupanje po zahtevima za mirno rešavanje spora. Države su pozvane da omoguće da postupci za mirno rešavanje spora budu dostupni svima, pre pokretanja sudskog postupka ili čak kao zamena za sudski postupak. Takođe se u odgovoru Narodne skupštine ističe i Preporuka R (2001) 9 Komiteta ministara Saveta Evrope o alternativama sudskom procesu između organa uprave i privatnih stranaka, koja direktno uređuje situaciju koja je opisana u članu 193. Zakona o parničnom postupku, kao i Preporuka R (2002) 10 Komiteta ministara Saveta Evrope medijaciji u građanskim stvarima. Polazeći od navedenog, u odgovoru Skupštine se navodi da je propisivanje pokušaja mirnog rešenja spora u članu 193. Zakona u potpunosti u skladu sa navedenim preporukama i standardima Saveta Evrope, te da se osporenom odredbom Zakona nikome ne uskraćuje pravo na podnošenje tužbe, već se u cilju rasterećenja sudova, ali i prijateljskog rešavanja spora, stranke upućuju na dogovor. Pokretanje ove procedure izaziva zastoj zastarelosti, pa stranka ne trpi nikakve štetne posledice. Ako se stranke ne dogovore u roku za postizanje poravnanja, pravo na tužbu i ostvarivanje sudske zaštite u parničnom postupku je nesporno. Nema štetnih posledica, ako pokušaj poravnanja ne uspe jer uvek ostaje mogućnost parničenja. U odgovoru se ukazuje da ovakvo rešenje postoji i u drugim zakonima - član 556. stav 1, odnosno član 557. st. 2. i 3. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 78/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 i 76/10), u slučaju lica koja imaju pravo na naknadu štete prema državi zbog neosnovane osude. Osim toga, pravo na pristup sudu se usled primene odredaba člana 193. Zakona ne gubi, niti se ograničava, jer podnošenjem zahteva za mirno rešenje spora stranka izaziva zastoj zastarelosti, a osporene odredbe se ne primenjuju ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe (npr. tužba radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa po Zakonu o radu, budući da tada stranka može odmah da podnese tužbu). Kao primer navodi se i praksa Evropskog suda za ljudska prava (presuda ''Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva'' od 21. februara 1975. godine), u kojoj je istaknuto da pravo na pristup sudu nije apsolutno pravo i da sama priroda ovog prava iziskuje obavezu države da ga uredi (ono može varirati po vremenu i mestu i u zavisnosti od potreba i resursa zajednice i pojedinca), iako takvo uređivanje nikada ne sme biti na štetu suštine samog prava, niti sme biti u suprotnosti s drugim pravima propisanim Evropskom konvencijom. Ograničenje je moguće samo pod uslovima da se teži legitimnom cilju i ako postoji razumni odnos srazmernosti između korišćenih sredstava i cilja kome se teži. Po mišljenju Narodne skupštine, odredbe člana 193. Zakona su u skladu sa ovim kriterijumima. Najveći broj parnica pred prvostepenim sudovima su one koje su pokrenute protiv Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, pa je zbog toga osporeno zakonsko rešenje mera koja teži legitimnom cilju (rasterećenje sudova), pri čemu je ograničenje srazmerno, jer ne teče rok zastarelosti, odnosno dolazi do zastoja zastarelosti. Stoga stranke nisu uskraćene u pravu na pristup sudu, već se radi o jednom zastoju u trajanju od 60 dana, tokom kojeg ne mogu nastupiti štetne posledice. Zastoj je propisan u interesu mirnog rešenja spora, što preporučuju i označene preporuke Saveta Evrope, a protekom roka od 60 dana, ako se mirno rešenje ne postigne, pravo na pristup sudu postoji u punom obimu.

Razmatrajući osnovanost iznetih navoda, a krećući se u granicama navoda i zahteva u incijativi, Ustavni sud je konstatovao da su odredbama člana 193. Zakona uređena potpuno nova pravila za vansudski način rešavanja sporova u kojima se kao potencijalni tuženi javljaju Republika Srbija i jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Ustavni sud je našao da je uređivanje uslova i načina propisivanja pravila obaveznog prethodnog sporazumnog rešavanja sporova u domenu ustavne nadležnosti zakonodavnog organa utvrđene u članu 97. tačka 2. Ustava, prema kome Republika Srbija uređuje, pored ostalog ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima.

Ustavni sud konstatuje da iz osporene odredbe člana 193. Zakona proizlazi da podnošenje predloga za pokušaj mirnog rešenja spora predstavlja specifičnu procesnu pretpostavku o kojoj je sud dužan da vodi računa po službenoj dužnosti, ukoliko je tužena Republika Srbija ili jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i da rok od 60 dana za izjašnjavanje o predlogu za mirno rešavanje spora predstavlja procesnu smetnju za vođenje parnice, budući da je u stavu 4. propisana dužnost suda da odbaci tužbu kao nedozvoljenu ako tužilac ne postupi po toj odredbi, osim kad su posebnim propisima propisni izuzeci od ovog pravila.

Po nalaženju Ustavnog suda, to što je obaveza pokušaja prethodnog mirnog rešenja spora propisana samo za slučaj potencijalno tužene Republike Srbije, ne znači da se dovodi u pitanje "procesna jednakost parničnih stranaka", što bi, po mišljenju inicijatora bilo protivno članu 36. stav 1. Ustava, budući da je ostvarivanje zaštite prava pred sudom uslovljeno samo prethodnim pokušajem mirnog rešenja spora, što je svakako u interesu obe potencijalno parnične stranke. U tom smislu se, po oceni Ustavnog suda, osporene odredbe Zakona ne mogu dovesti u vezu sa pravom na jednaku zaštitu prava koje je zajemčeno članom 36. stava 1. Ustava. S obzirom na to da se i odredbama omogućava da se spor reši pre upuštanja u složeni i skup parnični postupak, a da se on reši jednostavnije, brže i ekonomičnije, ostvarivanjem zahteva prema Republici Srbiji najšireg kruga pravnih subjekata koji mogu biti u sporu sa državom, to se ovim odredbama ne "stvara privilegovan položaj za državu", niti se povređuje princip jednakosti iz člana 21. Ustava, jer se pod istim uslovima i u istim rokovima daje pravo svim licima koja nameravaju da podnesu tužbu protiv Republike Srbije da pokušaju mirno rešavanje spora. Stoga je, po nalaženju Suda, neosnovano pozivanje inicijatora i na povredu ravnopravnosti, jer Ustav ne poznaje princip jednakosti kao opšti, apstraktni pojam koji se u svakoj pravnoj situaciji podjednako odnosi na sve pravne subjekte, već garantuje pravnu jednakost, u okviru iste kategorije pravnih subjekata.

Takođe, po oceni Suda, ni propisivanje roka od 60 dana za izjašnjenje o predlogu za mirno rešenje spora od dana podnošenja predloga, kao i propisivanje pravnog dejstva tog roka (da se protekom tog roka stvara fikcija o odbijanju predloga za mirno rešenje spora), otklonjena je mogućnost da potencijalni tuženi svojim ponašanjem odloži konačno rešenje spora, a potencijalni tužilac je ovlašćen da nastavi pregovore i po isteku roka, a jedan je od osnovnih elemenata za utvrđivanje pravne sigurnosti i primereno je cilju da se postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da to što je sporazum o mirnom rešavanju spora sa Republikom Srbijom, u svojoj suštini, materijalnopravni ugovor i izvršna isprava ne onemogućava pristup sudu, budući da će jednaku zaštitu prava pred sudom ostvariti svaki tužilac koji podnese tužbu bez obzira da li je bio ovlašćen da tu tužbu podnese odmah i bezuslovno ili je podnošenju tužbe moralo prethoditi preduzimanje određenih drugih radnji. Takođe, ni razlozi osporavanja prema kojima navedene zakonske odredbe prejudiciraju "rešavanje spora putem moći, jer sporazum između Republičkog javnog pravobranilaštva i tužioca ima snagu izvršne isprave", ne predstavljaju osnov za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 193. Zakona. Ovo stoga što je upravo takvim propisivanjem eliminisana mogućnost da se povodom spora koji je rešen mirnim putem ponovo vodi parnica, a takođe omogućeno je da sporazum unese punu izvesnost u pravne odnose stranaka, što pruža i mogućnost da potraživanje utvrđeno sporazumom bude prinudno ostvareno, čime stranke mogu dodatno biti motivisane da sporazumno reše svoj spor.

Inicijativom se ukazuje na to "da brojne pravne posledice osporene odredbe nisu jasne što čitavu odredbu čini nejasnom i dovodi do pravne nesigurnosti" i navode primeri roka održaja, te se postavlja i pitanje od kad teku rokovi za rentu, da li momentom podnošenja predloga ili momentom podnošenja tužbe. Ustavni sud konstatuje da posledice jednog pravnog instituta ne moraju biti uređene istim zakonom, već one mogu biti uređene i drugim zakonima. Tako je u odredbama člana 30. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80, 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano da se na prekid, odnosno zastoj održaja shodno primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja. Kako je članom 193. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da podnošenjem predloga za mirno rešavanje spora nastupa zastoj zastarevanja to znači da nastupa i zastoj roka za sticanje prava svojine putem održaja. Takođe, podnošenje predloga za mirno rešenje spora nije obavezno kad je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe, što znači da tad ne može doći do gubitka prava tužioca, a kako ni obaveza isplate naknade štete u vidu novčane rente ne nastaje u trenutku podnošenja tužbe već u trenutku donošenja sudske odluke, to se podnošenjem predloga za mirno rešenje spora sa Republikom Srbijom ne dira u pravo oštećenog na naknadu do tada dospele štete.

Otuda ne stoji navod inicijatora da "brojne posledice osporene odredbe nisu jasne i da to čini čitavu odredbu nejasnom i dovodi do pravne nesigurnosti i negiranja efikasnosti ustavnog načela vladavine prava iz člana 3. Ustava", budući da posledice ovog pravnog instituta nisu neuređene.

Stoga je Ustavni sud konstatovao da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da su osporene odredbe člana 193. Zakona nesaglasne članu 3. i članu 36. stav 1. Ustava, te je inicijativu kao neprihvatljivu odbacio, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Odredbe člana 499, odnosno člana 500. Zakona, kojima je uređen postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana suprotne su, po mišljenju inicijatora, odredbama člana 43. stav 1. i člana 46. Ustava, odnosno oredbama člana 36. stava 1. Ustava, budući da iz osporenih odredaba člana 499. Zakona nije jasno niti o kakvoj se tvrdnji radi, da li o onoj koja se javno iznosi u vidu saopštenja, izjava, intervjua, konferencije za medije itd. i koja se javno prenosi putem medija, niti o kojoj vrsti "delatnosti tužioca se radi", da li je u pitanju politička, neka druga javna delatnost ili poslovna delatnost, pa se može očekivati da "ovakvu tužbu podnesu političari, javni funkcioneri, poslovni ljudi", a uz to tuženi, nosilac kolektivnih interesa je široko i neodređeno postavljen, tako da ove nejasne odredbe Zakona dovode do ograničenja protivno članu 43. stav 1. Ustava, dok se za odredbe člana 500. Zakona navodi da su "protivne principu procesne jednakosti garantovane u članu 36. stav 1. Ustava. Osim toga, ovim odredbama Zakona ograničava se sloboda mišljenja i izražavanja utvrđena u članu 46. Ustava, dok i standard iz čl. 10. i 15. Evropske konvencije zahteva da ograničenje slobode izražavanja mora biti legalno, legitimno, neophodno i proporcionalno. Po mišljenju inicijatora, ti standardi su sprovedeni u članu 9. st. 1. i 2. Zakona o javnom informisanju, ali su osporenim Zakonom o parničnom postupku derogirani. Naime, odredbe člana 499. Zakona su nejasne, a i ograničenje je neproporcionalno budući da se odredbom člana 499. stav 1. tačka 2) Zakona "tuženi obavezuje na ćutanje čime se i mediji obavezuju na ćutanje", što je suprotno eksplicitnom ustavnom standardu iz člana 46. stav 2. Ustava, budući da samo neophodnost zaštite prava i ugleda drugih može da predstavlja opravdano ograničenje slobode izražavanja. Osim toga, nije izvesno da li će se u slučaju medijski prenesene tvrdnje tužilac pozvati na posebne odredbe Zakona o parničnom postupku o zaštiti kolektivnih prava i interesa ili na odredbe Zakona o javnom informisanju. To što važi za stav 1. tačku 2) osporenog člana 499. Zakona važi i za stav 2. istog člana, budući da se tu radi o protivtužbi koju pravno ili fizičko lice podnosi u tekućem postupku protiv udruženja, odnosno organizacije za zaštitu kolektivnih prava i interesa. Osim toga i odredbe člana 500. stav 1. Zakona stavljaju u neravnopravan položaj zastupnika tuženog, članove organa tuženog, kao i lica koja u ime tuženog istupaju u javnosti. Nigde drugde u Zakonu, navodi inicijator, nije propisano da se pored pravnog lica mogu tužiti i njegovi organi, a naročito je sa tim nespojiva tužba protiv zastupnika pravnog lica. Inicijator smatra da su ovakvim pristupom lica ovlašćena za zastupanje, članovi organa kao i lica koja istupaju u javnosti u ime udruženja, saveza udruženja i drugih organizacija koja štite kolektivna prava i interese građana, a među njima kao najučestalije, organizacije za zaštitu ljudskih prava, zakonski diskriminisani, što je protivno članu 36. stav 1. Ustava. Odredba člana 500. stav 2. Zakona, po mišljenju inicijatora, je takođe protivna principu procesne jednakosti garantovane u članu 36. stav 1. Ustava, budući da parnični sud odmerava visinu naknade štete slobodnom ocenom i "izgleda da prethodne radnje" koje se odnose na primenu člana 232. Zakona ne treba da obavlja, nego da neposredno odmerava visinu naknadu štete slobodnom ocenom. Osim toga, ova odredba "destimuliše vođenje parnica za zaštitu kolektivnih prava i interesa, kao i praćenje tih parnica u sredstvima javnog informisanja, jer je jedan od uslova za podnošenje tužbe za naknadu štete, da je sud odbio tužbeni zahtev udruženja, saveza udruženja i drugih organizacija za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana iz člana 495. Zakona". Time je "ovako konstruisan uslov za ostvarivanje prava na naknadu štete iz člana 500. stav 2. protivan garanciji slobode mišljenja iz člana 46. i procesnoj garanciji jednakosti stranaka pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava.

U odgovoru Narodne skupštine na navode inicijative povodom osporenih odredaba čl. 499. i 500. Zakona, ističe se da uvođenje posebnog postupka za zaštitu kolektivnih prava potrošača zahtevala Direktiva Saveta Evropske unije 93/13 od 5. aprila od 1993. godine, a u pogledu nepoštenih odredaba u potrošačkim ugovorima i Direktiva 2005/29 Evropskog parlamenta i Saveta od 11. maja 2005. godine, koja se odnosi na nepoštene prakse u trgovačkim odnosima na unutrašnjem tržištu. Imajući u vidu odredbe čl. 36. i 43. Ustava, koje utvrđuju pravo na jednaku zaštitu prava i na pravna sredstva, odnosno slobodu mišljenja i izražavanja, kao i relevantne dokumente Evropske unije, Narodna skupština smatra da je zakonodavac bio dužan da uredi postupak za zaštitu potrošača u individualnim sporovima između potrošača i trgovaca, ali i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa. Potrebu za postojanjem posebnog postupka za zaštitu kolektivnih prava i interesa nametao je npr. Zakon o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS", broj 22/09) i zbog toga u Zakonu postoje dva nova parnična postupka, i to postupak u potrošačkim sporovima (Glava XXXV) i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana (Glava XXXVI). Postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa, ističe se u odgovoru Narodne skupštine, postoji i u uporednom pravu (npr. Nemačka, Švajcarska i dr.). Naknadu štete po članu 500. Zakona može se dosuditi samo ako je tužbeni zahtev iz člana 498. istog zakona odbijen kao neosnovan, što znači da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da tužilac iz člana 500. Zakona nije povredio kolektivna prava i interese i da je praćenjem postupka u javnosti došlo do povrede ugleda i posebnih interesa tužioca. Dakle, radi se o poslovnim interesima, čiji subjekti mogu biti trgovinski lanci, preduzeće i drugo, a ne političari i javni funkcioneri, kako se to ističe u inicijativi. Tužbom iz člana 500. Zakona mogu biti tužene organizacije kojima je zaštita kolektivnog prava i interesa zakonom priznata delatnost. To nisu mediji, niti je to Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, niti Zaštitnik građana, niti je to Republička radiodifuzna agencija, kako to tvrde inicijatori, jer to nisu organizacije kojima je zakonom priznata delatnost zaštite kolektivnih prava i interesa. Tvrdnje inicijatora da se ovim postupkom uskraćuje pravo na javnu kritiku su u potpunosti neosnovane jer je članom 1. Zakona propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava i ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinsko-pravnih i drugih građansko-pravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka, što znači da se odredbe Zakona ne primenjuju ako je za neki spor posebnim zakonom pripisana posebna vrsta postupka. Sloboda misli i izražavanja garantovana članom 46. Ustava i članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda ne uređuje se Zakonom o parničnom postupku, niti se njime može ograničiti. Na postupak povodom zahteva za odgovor, odnosno ispravku informacije i druge slične postupke, navodi se u odgovoru Narodne skupštine, primenjuju se procesne odredbe Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 4/11), a odredbe Zakona o parničnom postupku samo shodno, na ona pitanja koja nisu uređena Zakonom o javnom informisanju. Položaj državnih funkcionera u oblasti javnog informisanja uređen je članom 9. Zakona o javnom informisanju i nije predmet uređivanja Zakona o parničnom postupku, što se jasno vidi iz odredbe člana 1. Zakona o parničnom postupku. U slučaju da su njihova prava povređena u oblasti javnog informisanja, ona se štite po odredbama Zakona o javnom informisanju, a ne po odredbama Zakona o parničnom postupku kojima se uređuje zaštita kolektivnih prava i interesa. Otuda, i ako bi državni funkcioner ili političar podneo tužbu zbog povrede prava na privatni život, ili tužbu radi propuštanja objavljivanja informacije, odnosno tužbu kojom traži novčanu naknadu štete zbog objavljivanja netačne, nepotpune informacije ili druge informacije čije je objavljivanje zabranjeno (čl. 46, 71. 79. Zakona o javnom informisanju), postupak se vodi u skladu sa Zakonom informisanju, a ne u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku kojima se uređuje zaštita kolektivnih prava i interesa.

Razmatrajući osnovanost iznetih navoda, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama čl. 494. do 505. Zakona u Delu trećem, u odrednici "Posebni postupci", u Glavi XXXVI, uređen "Postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana", i da je to novi poseban parnični postupak koji u domaćem procesnom sistemu do sada nije postojao.

Takođe, Sud je konstatovao da je u članu 494. Zakona propisano da se, ako u odredbama ove glave ili posebnim zakonom nije drugačije propisano, u postupku za zaštitu kolektivnih prava i interesa shodno primenjuju ostale odredbe ovog zakona, što znači pravila opšte parnične procedure, a da je u članu 495. Zakona, regulisana na opšti način aktivna legitimacija u ovim postupcima, tako što su udruženja, njihovi savezi i druge organizacije osnovane u skladu sa zakonom, kad je to zakonom propisano ovlašćeni da, pod Zakonom propisanim uslovima iz stava 2. tog člana, pokrenu postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, dok je odredbama člana 496. Zakona propisana mogućnost da na strani tužioca, u svojstvu umešača sa položajem jedinstvenog suparničara pristupe i druga lica koja su ovlašćena na podnošenje tužbe, odnosno da mogu da se umešaju i treća lica čiji su kolektivni interesi i prava povređeni radnjama tuženog, a u članu 497. Zakona uređena je stvarna i mesna nadležnost suda, dok je odredbama člana 498. Zakona propisano šta se tužbom može zahtevati: zabrana preduzimanja aktivnosti od koje preti povreda prava i interesa građana koje je tužilac zakonom ovlašćen da štiti; uklanjanje postojeće povrede kolektivnih prava i interesa građana ili štetnih posledica postupanja tuženog i uspostavljanje pređašnjeg stanja, stanja u kome takva povreda više ne bi mogla da nastane ili stanja koje približno odgovara stanju koje je postojalo pre povrede; utvrđivanje nedopuštenosti radnje kojom su povređeni kolektivni interesi i prava građana, te objavljivanje presude kojom je usvojen tužbeni zahtev iz razloga navedenih u tač. 1) do 3) ovog člana u sredstvima javnog informisanja, o trošku tuženog.

Odredbama člana 499. Zakona, čiji su stav 1. tač. 2) i 3) i stav 2. osporeni, propisano je da ako udruženja, njihovi savezi i druge organizacije iz člana 495. stav 1. ovog zakona tvrde da neko lice obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi građana, to lice može da podnese tužbu kojom će da zahteva: da se utvrdi da preduzetim radnjama nije ugrozio, odnosno povredio kolektivna prava i interese građana, odnosno da ih nije povredio na nedopušten način (stav 1. tačka 1)); da se udruženju, njihovim savezima i drugim organizacijama iz člana 495. stav 1. ovog zakona zabrani određena radnja, a naročito istupanje u javnosti u vezi sa tvrdnjom da tužilac obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi (osporeni stav 1. tačka 2.); naknadu štete pričinjene neistinitim iznošenjem ili prenošenjem tvrdnji (osporeni stav 1. tačka 3)); objavljivanje presude kojom je usvojen tužbeni zahtev u sredstvima javnog informisanja o trošku tuženog (stav 1. tačka 4)), te da tužilac iz stava 1. ovog člana može zahteve za presudu da istakne i protivtužbom u postupku pokrenutom protiv njega tužbom iz člana 498. ovog zakona (osporeni stav 2.).

Osporenim odredbama člana 500. Zakona propisano je da tužbom iz člana 499. ovog zakona tužilac može da obuhvati, kao tužene i lica koja su ovlašćena da zastupaju lice iz člana 495. stav 1. ovog zakona, članove njegovih organa, kao i lica koja u njegovo ime istupaju u javnosti (stav 1.); da tužilac iz stava 1. ovog zakona može da traži da sud lice iz člana 495. stav 1. ovog zakona i lice iz stava 1. ovog člana osudi na naknadu štete čiju će visinu sud da utvrditi po slobodnoj oceni (član 232.), pod uslovom da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev istaknut u tužbi iz člana 498. ovog zakona i da je vođenjem tog postupka, a posebno njegovim praćenjem u sredstvima javnog informisanja, teže povređen ugled i poslovni interes tužioca (stav 2.).

Ostalim odredbama ove glave, odnosno odredbama čl. 501. do 505. Zakona, propisana je mogućnost određivanja privremene mere do okončanja postupka (član 501.), nemogućnost da se do okončanja postupka po tužbama iz čl. 498. i 499. ovog zakona po istovetnom zahtevu pokrene drugi postupak, mogućnost da sud u presudi kojom usvaja zahteve iz ovih tužbi odluči da žalba ne zadržava izvršenje ili da odredi kraći rok od propisanog roka za ispunjenje činidbe koja je naložena tuženom (čl. 502. i 503.), mogućnost da fizička i pravna lica u posebnim parnicama za naknadu štete ističu povredu kolektivnih prava i interesa građana koja je utvrđena pravnosnažnom presudom u postupku za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana iz člana 498. Zakona, te shodnu primenu odredaba ove glave kad potrošač pokrene postupak zbog nepravičnih ugovornih odredbi i nepoštenog poslovanja u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita potrošača (čl. 504. i 505.).

Ustavni sud nalazi da iz odredaba čl. 499. i 500. Zakona, koje su osporene, proizlazi da je ovim odredbama Zakona propisana aktivna legitimacija za podnošenje tužbe lica za koje udruženje, savez udruženja i druge organizacije tvrde da obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi građana i šta to lice tužbom može da zahteva, a to je pored ostalog, da se udruženju, njihovim savezima i drugim organizacijama iz člana 495. stav 1. ovog zakona zabrani određena radnja, a naročito istupanje u javnosti u vezi sa tvrdnjom da tužilac obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi, te naknadu štete pričinjene neistinitim iznošenjem ili prenošenjem tvrdnji, ili objavljivanjem presude u sredstvima javnog informisanja o trošku tuženog, a da pasivno legitimisana lica mogu biti i lica koja su ovlašćena da zastupaju udruženja, njihove saveze i druge organizacije, članove njigovih organa, kao i lica koja u njihovo ime istupaju u javnosti, te da se tužbom može tražiti da se sva ova lica osude na naknadu štete čiju će visinu sud utvrditi po slobodnoj oceni, pod uslovom da je odobijen kao neosnovan tužbeni zahtev istaknut u tužbi iz člana 498. Zakona i da je vođenjem tog postupka, a posebno njegovim praćenjem u sredstvima javnog informisanja teže povređen ugled i poslovni interes tužioca.

Iz navedenog proizlazi da odredbe člana 499. Zakona upućuju na odredbe člana 495. stav 1, a odredbe člana 500. na odredbe člana 499. i člana 495. stav 1. ovog Zakona, kako u pogledu lica koja mogu biti obuhvaćena tužbom onog lica za koje se tvrdi da obavlja delatnost na način na koji se otežavaju kolektivna prava i interesi građana, tako i u pogledu tužbenog zahteva tog lica, a sve to upućivanjem na član 498. Zakona i da je došlo do teže povrede ugleda i poslovnog interesa tužioca.

Ustavni sud konstatuje da je zahtev za određenošću pravne norme sastavni deo načela vladavine prava i da metoda upućivanja jedne pravne norme na sadržaj druge, koja kao u konkretnom slučaju u osporenim odredbama čl. 499. i 500. Zakona upućuje na sadržaj treće, sama po sebi ne mora kršiti zakone pravne sigurnosti, ali samo dotle, dokle god je merodavna pravna norma na kraju takvog normativnog lanca upućivanja, pristupačna, jasna određena i bez sadržajnih protivrečnosti. Osim toga, u članu 494. Zakona propisano je da se odredbe ove glave supsidijerno primjenjuju ako posebnim zakonom nije drugačije propisano, a supsidijerno i ostale odredbe ovog zakona.

S obzirom na to da se inicijativom ukazuje kako na nejasnoću osporenih odredaba Zakona tako i na ograničenje slobode mišljenja i izražavanja, te postavlja pitanje da li će se u slučaju medijski prenesene tvrdnje tužilac pozvati na posebne odredbe Zakona o parničnom postupku o zaštiti kolektivnih prava i interesa ili na odredbe Zakona o javnom informisanju, Ustavni sud je imao u vidu i odredbe Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11). Naime, tim zakonom uređuje se pravo na javno informisanje kao pravo na slobodu izražavanja mišljenja, kao i prava i obaveze učesnika u procesu javnog informisanja (član 1. stav 1.). Prema članu 1. stav 2. i članu 2. istog zakona, pravo na javno informisanje obuhvata naročito, pored ostalog, slobodu izražavanja misli, slobodu prikupljanja, istraživanja, objavljivanja i širenja ideja, informacija i mišljenja, a javno informisanje ne podleže cenzuri. U odredbi člana 38. Zakona propisano je da je zabranjeno objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lice zbog njihovog pripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Članom 39. Zakona uređeno je podnošenje tužbe zbog povrede zabrane govora mržnje tako što je propisano da lice na koje se kao pripadnika grupe lično odnosi informacija iz člana 38. ovog zakona ima pravo da podnese tužbu sudu protiv autora informacije i protiv odgovornog urednika javnog glasila u kome je informacija objavljena, kojom može da zahteva zabranu njenog ponovnog objavljivanja i objavljivanja presude na trošak tuženih (stav 1.), a da protiv autora i odgovornog urednika tužbu može podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita slobode i prava čoveka i građanina kao i organizacija čiji je cilj zaštita interesa grupa iz člana 38. ovog zakona (stav 2.), s tim što ako se informacije iz člana 38. ovog zakona lično odnose na određeno lice, pravno lice, odnosno organizacija iz stava 2. ovog člana može podneti tužbu samo uz pristanak lica na koje se informacija odnosi (stav 3.), a u parnicama po tužbama iz st. 1. do 3. ovog člana shodno se primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak (stav 4.).

Polazeći od odredaba člana 43. stav 1. i člana 46. Ustava kojima se jemči sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru (član 43. stav 1.), odnosno jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, i utvrđuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.), Ustavni sud je konstatovao da Ustav ne uređuje posebno sadržaj garancije koja uključuje slobodu misli i savesti, a da ograničenju podleže samo sloboda izražavanja. Naime, Ustav dopušta mogućnost da se zakonom ograniči sloboda izražavanja, u granicama i obimu koji Ustav dopušta u osnovnim odredbama člana 18. stav 2. i člana 20. Ustava, a kao razloge koji mogu biti osnov za ograničenje slobode izražavanja utvrđuje zaštitu prava i ugleda drugih, čuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštitu javnog zdravlja, morala, demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije, i to samo ukoliko je to neophodno.

Takođe, i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 10, pored ostalog, utvrđuje da svako ima pravo na slobodu izražavanja, da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštava informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda, ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Razmatrajući ustavnost odredaba člana 499. stav 1. tač. 2) i 3) i stava 2, te člana 500. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud smatra da se osnovano može postaviti kao sporno ustavno-pravno pitanje da li ove odredbe Zakona, koje su uz to i materijalnopravnog karaktera, pa im nije mesto u procesnom zakonu, predstavljaju pravne norme koje su dovoljno predvidljive tako da stranke mogu stvarno i konkretno znati ne samo svoja prava i obaveze kako bi se prema njima mogle ponašati, odnosno da li neodređeno, neprecizno i nedopušteno prenose delove ovlašćenja zakonodavca na subjektivno rešavanje sudske vlasti.

Naime, u članu 494. Zakona propisano je da se odredbe ove glave supsidijerno primjenjuju ako posebnim zakonom nije drugačije propisano, a supsidijerno i ostale odredbe ovog zakona. Iz navedenog proizlazi da može doći do mešanja opštih kategorija i vrsti postupaka i da sadržina svih ostalih normi ove glave Zakona zahteva posebnu preciznost, budući da zahtev za pristupačnošću, jasnoćom, određenošću i sadržajnom neprotivrečnošću, u postupcima u kojima se supsidijerno primenjuju mora biti što veći, jer u suprotnom, ukoliko postoji nesigurnost u postupku iznalaženja i primene merodavne pravne norme dolazi do otežavanja korišćenja nekog prava.

Imajući u vidu osporene odredbe člana 499. stav 1. tač. 2) i 3) i stava 2, te člana 500. Zakona o parničnom postupku i navedene odredbe Zakona o javnom informisanju, Ustavni sud smatra da se osnovano može postaviti pitanje da li ove odredbe Zakona pokazuju mogućnost ustanovljenja njihovog pravog smisla, a time i da li udovoljavaju zahtevima pravne sigurnosti i pravilima koja proizlaze iz prava na pristup sudu, odnosno prava na pravično suđenje iz čl. 32. i 36. Ustava.

Osim toga, polazeći od toga da Ustav dozvoljava ograničenje slobode izražavanja samo ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, a osporenom odredbom člana 499. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku se propisuje mogućnost da sud zabrani istupanje u javnosti udruženja, njegovog saveza i druge organizacije osnovane u skladu sa zakonom, zbog tvrdnje da neko lice obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi, Ustavni sud je našao da se osnovano postavlja pitanje da li i sama tvrdnja o tome da neko lice obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi može predstavljati opravdano i Ustavom dopušteno ograničenje slobode izražavanja utvrđene u članu 46. stav 3. Ustava, odnosno da li je takvo zakonsko ograničenje legalno, legitimno, neophodno i proporcionalno, budući da Ustav dozvoljava takvo zakonsko ograničenje samo ako je neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih. Stoga je Ustavni sud našao da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti odredbe člana 499. stav 1. tačka 2) Zakona i sa garancijama iz člana 43. stav 1. i člana 46. Ustava i člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je našao da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti odredaba člana 499. stav 1. tač. 2) i 3) i stava 2. i člana 500. Zakona o parničnom postupku sa garancijama ljudskih prava i sloboda iz člana 32. stav 1, člana 36, člana 43. stav 1. i člana 46. Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Međutim, kako u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti, Ustavni sud saglasno članu 54. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu nije ograničen zahtevom inicijatora, a Sud i povodom ostalih odredaba ove glave Zakona, odnosno čl. 494. do 505. Zakona, nalazi da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, budući da su u neposrednoj pravnoj vezi sa osporenim odredbama ovog dela Zakona, to je, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pokrenut postupak za utvrđivanje neustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom svih odredaba Glave XXXVI Zakona, odnosno čl. 494. do 505. Zakona.

 

III

 

Nalazeći da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti sa Ustavom i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. stav 1. u delu koji glasi: "koji mora biti advokat" i čl. 494. do 505. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 1. izreke.

Sud je inicijative čijim razlozima nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 85. stav 3, člana 170. st. 1. i 4. i člana 193. Zakona, kao neprihvatljive odbacio, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 2, a inicijative koje su očigledno neosnovane, odnosno za koje Sud nije nadležan, odbačene su saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) odnosno tačka 1) te je rešeno kao u tač. 3. i 4. izreke. Budući da pri takvom ishodu razmatranja nisu ispunjene procesne pretpostavke iz člana 56. Zakona o Ustavnom sudu za odlučivanje Suda po zahtevima za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje donete ili izvršene na osnovu ovih odredaba Zakona, Sud je ove zahteve odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i zaključio kao u tački 5. izreke.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) člana 46. tač. 1), 3) i 5) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Rešenje kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• IUz 51/2012: Neustavnost odredaba ZPP o obaveznom zastupanju po advokatu i kolektivnoj zaštiti