Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o Vojsci Srbije
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o Vojsci Srbije i dva podzakonska akta. Sud je utvrdio da su ograničenja političkih i sindikalnih aktivnosti vojnih lica, kao i sistem disciplinske odgovornosti, u skladu sa Ustavom.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
IUz-54/2021
13.07.2023.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, na osnovu člana 167. stav 1. tač. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. jula 2023. godine, doneo je
R E Š E Nj E
1. Odbacuje se inicijativ a za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i „zakonitosti“ odredaba člana 14. st. 1. i 3, člana 50. stav 3, člana 52, člana 53. stav 7 , člana 143. stav 4, člana 147, člana 149. stav 1. tačka 27), člana 152. stav 2 . tačka 2a), člana 154. stav 1. tač. 3) i 5) i stav 2. tačka 4), člana 155. stav 1. tač. 3) i 4a) i čl. 155a, 156, 161, 163, 164. i 165. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09, 101/10-dr. zakon, 10/15, 88/15-Odluka US, 36/18, 94/19 i 74/21 -Odluka US).
2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 4. stav 2, čl. 42. i 43, čl. 52. do 59, člana 56a, čl. 61. do 97. i člana 103. Pravila o vojnoj disciplini („Službeni vojni list“, br. 9/16 i 16/16).
3. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbe tačke 13. stav 5. Pravila službe Vojske Srbije, VK PRS broj 2-3 od 18. decembra 2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
I
Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba akata navedenih u izreci. Pored navedenih odredaba propisa , inicijator istom inicijativom osporava i ustavnost odredbe člana 14. stav 5. Zakona o Vojsci Srbije , povodom čije ustavnosti je, na zahtev istog inicijatora, uz isticanje istovetnih ustavnopravnih razloga , prethodno već formiran predmet IUz-336/2015, te je taj deo inicijati ve, saglasno odredbama člana 43. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), izdvojen iz ovog predmeta i spojen sa navedenim predmetom IUz-336/2015.
Ustavnost odredaba Zakona o Vojsci Srbije inicijator osporava u odnosu na sledeće odredbe Ustava: član 14. stav 1. Zakona u odnosu na odredbe čl. 52. i 53. Ustava, pri čemu navodi da je vojnim licima „neustavno oduzeto Ustavom zajemčeno pravo da budu birana npr. na neku od javnih funkcija kada bi im radni odnos u vojsci mirovao“; član 14. stav 3. Zakona u odnosu na odredbe čl. 20. i 55. Ustava (i u odnosu na član 6. Zakona o radu), navodeći da se Zakonom „ne može zadirati u slobode i nezavisnost sindikata niti se to može činiti podzakonskim aktima“ i da se „opštim aktom poslodavca, koji pritom nije javni propis i koji je u hijerarhiji pravnih akata ispod zakona , u potpunosti potiru odredbe čl. 6. i 13. Zakona o radu kao sistemskog zakona koji uređuje prava sindikata“, te da se iz istih razloga osporava i odredba člana 149. stav 1. tačka 27) Zakona; član 50. stav 3. Zakona u odnosu na odredbu člana 80. stav 3. U stava, smatrajući da članstvo vojnog lica u stranom stručnom udruženju ili međunarodnoj organizaciji, uslovljeno saglasnošću ministra odbrane, u slučaju vojnih lica druge narodnosti ili pripadnika nacionalnih manjina, predstavlja ograničenje prava garan tovanog navedenim članom Ustava; član 52. Zakona u odnosu na odredbe člana 60. Ustava, smatrajući da je pravo na rad i pravo da svako ima slobodan izbor rada neustavno ogranič eno odredbama ovog člana Zakona.
Osim navedenih odredaba Zakona, podnosilac inicijative osporava ustavnost pojedinih odredaba Zakona, kojima je uređena disciplinska odgovornost pripadnika Vojske Srbije, odnosno vojni disciplinski organi, disciplinski postupci i disciplinske sankcije, tako što: član 53. stav 7. osporava u odnosu na odredbe čl. 27, 29. i 39. Ustava, navodeći da vojni disciplinski organi nisu pravosudni organi i da ne mogu Vojnoj policiji, koja svoja ovlašćenja primenjuje u skladu sa Zakonom o policiji i zakonom kojim se uređuje krivični postupak (čl. 195. i 196. Zakonika o krivičnom postupku), da nalože dovođenje koje podrazumeva i lišenje slobode određenog lica, kao i da se o neovlašćenom i neustavnom lišenju slobode i ograničenju slobode kretanja može govoriti i u slučaju člana 152. stav 2. tačka 2a) (u inicijativi pogrešno označen kao član 152. stav 1. tačka 2a)), člana 154. stav 1. tač. 3) i 5) stav 2. tačka 4), člana 155. stav 1. tač. 3) i 4a) i čl. 155a i 156. Zakona , jer kaznu „zatvora“ može izreći samo sud, a da vojni disciplinski sud to nije; član 143. stav 4. osporava u odnosu na odredbe člana 32. i član a 34. stav 3. Ustava, navodeći da se vojnim disciplinskim organima, koji su organi uprave, prenose nadležnosti i ovlašćenja redovnih sudova da sude, odnosno odlučuju o krivičnoj odgovornosti i izriču sankcije za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine; član 147. osporava u odnosu na odredbe člana 194. Ustava i član a 214. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP) , pri čemu navodi: da je „stav Koordinacionog tela za ZUP da se zakonima koji uređuju posebne upravne postupke ne sme isključiti supsidijerna primena ZUP-a “ i da je apsurd da organi državne uprave u sastavu Ministarstva odbrane , u upravnim predmetima u kojima se odlučuje o pravima i obavezama pripadnika Vojske Srbije iz radnog odnosa, upravne akt e donose prema pravilima krivičnog, a ne upravnog postupka, da su vojni disciplinski sudovi upravni organi, a ne organi sudske vlasti (pri čemu se poziva na Odluku Ustavnog suda IUz-391/2013 od 29. oktobra 2015. godine), da je isključenjem ZUP-a u upravnim predmetima u kojima se odlučuje o disciplinskoj odgovornosti pripadnika Vojske Srbije za učinjene disciplinske prestupe u potpunosti isključena mogućnost izjavljivanja prigovora, te da je upravni akt koji ovi organi donose sačinjen u formi sudske presude, umesto u formi rešenja, čime je u praksi isključena mogućnost pobijanja vanrednim pravnim lekom (npr. iz čl. 183. i 184. ZUP-a), kao i da je isključena mogućnost propisana članom 44. ZUP-a (da stranka u postupku u konkretnom slučaju može biti sindikat kada zastupa interese svojih članova), da je postupak za raspravljanje disciplinske odgovornosti za učinjene disciplinske prestupe propisan podzakonskim opštim aktom poslodavca u formi pravila, što je u suprotnosti sa zaključkom Koordinacionog tela za ZUP prema kome se pitanja postupka ne mogu uređivati podzakonskim aktom, da je propisivanjem podzakonskim aktom (Pravilom o vojnoj disciplini) da u disciplinskom postupku pripadniku Vojske Srbije punomoćnik može da bude samo diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, dok taj isti upravni postupak vodi vojni starešina koji nije pravne struke, stranci uskraćeno pravo iz člana 49. stav 3. ZUP-a (prema kome punomoćnik može biti svako ko je poslovno sposoban, izuzev lica koje se bavi nadripisarstvom); čl. 161, 163, 164. i 165. Zakona osporava u odnosu na odredbe čl. 142, 143, 151. i 156. do 162. Ustava, navodeći da se osporenim Zakonom ne mogu uspostavljati i uređivati „vanredni i pr eki sudovi kakvi su vojni disciplinski sudovi “, već se, prema shvatanju inicijatora, član 143. Ustava, kojim je utvrđeno da se organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju zakonom, odnosi na sistemski zakon – Zakon o uređenju sudova, a ne na neki drugi zakon , i da to isto važi i za javna tužilaštva. Iz navedenih razloga inicijator predlaže da Ustavni sud pokrene postupak za ocenu ustavnosti označenih odredaba Zakona o Vojsci Srbije.
Iz istih prethodno iznetih razloga inicijativom se predlaže i pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba Pravila o vojnoj disciplini , i to: člana 4. stav 2. Pravila u odnosu na odredbe čl. 194. i 195. Ustava i člana 214. Zakona o opštem upravnom postupku; člana 42. Pravila u odnosu na odredbe čl. 142. i 143. Ustava, čl. 2, 5. i 214. Zakona o opštem upravnom postupku i čl. 3. i 4. Zakona o uređenju sudova; čl. 52. do 59. Pravila u odnosu na odredbe čl. 156. i 157. Ustava, čl. 2. do 5. Zakona o javnom tužilaštvu i čl. 39, 44. i 214. Zakona o opštem upravnom postupku; člana 56a Pravila u odnosu na odredbe čl. 27. i 29. Ustava; čl. 61. do 97. Pravila u odnosu na odredbe člana 214. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 103. Pravila u odnosu na odredbe čl. 27, 29, 30. i 39. Ustava i čl. 132. i 133. Krivičnog zakonika, kao i pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti tačke 13. stav 5. Pravila službe Vojske Srbije u odnosu na odredbe člana 194. Ustava.
II
U mišljenju Narodne skupšti ne, donosioca osporenog Zakona, između ostalog, navodi se: da je zakonodavac osporenu odredbu člana 14. stav 1. Zakona doneo imajući u vidu poseban položaj i ulogu Vojske Srbije koja je nespojiva sa političkom delatnošću njenih pripadnika, pri čemu ograničenje sadržano u ovoj zakonskoj odredbi nije predvideo za sve zaposlene u Vojsci Srbije (kako se neosnovano navodi u inicijativi), već samo za vojna lica, te da je ova odredba Zakona u potpunosti u saglasnosti sa odredbama čl. 20. i 55. Ustava; da u odnosu na odredbu člana 14. stav 3. Zakona nije sporno da je odredbom člana 55. stav 1. Ustava utvrđeno da se, između ostalog, jemči i sloboda sindikalnog udruživanja, ali da ovo ustavno pravo u odnosu na ulogu Vojske Srbije u ustavnopravnom poretku Republike Srbije može i mora da bude ograničeno u granicama i na način kako to dopušta Ustav u članu 20, kao i da ovakvo ovlašćenje zakonodavca proizlazi i iz odredbe člana 9. tačka 1. Konvencije o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava; da je sindikalno organizovanje, nasuprot navodima iz inicijative, ograničeno odredbom člana 14. stav 3. Zakona, dok je odredbom tačke 13. stav 5. Pravila službe Vojske Srbije samo precizirano o kojim ograničenjima se radi, da Zakon o Vojsci Srbije, i u smislu odredbe člana 9. navedene međunarodne Konvencije, nesumnjivo predstavlja lex specialis u odnosu na Zakon o radu u delu koji se odnosi na sindikalno udruživanje, te da se iz tog razloga podnosilac inicijative u tom delu potpuno neosnovano poziva na Zakon o radu; da je nejasno iz kojih razloga odredba člana 50. stav 3. Zakona nije u saglasnosti sa članom 80. stav 3. Ustava , s obzirom na to da se navedena osporena odredba Zakona odnosi na sva vojna lica, što jasno ukazuje na to da bi eventualno drugačijim zakonskim rešenjem (o kojem se govori u inicijativi) najveći broj vojnih lica na službi u Vojsci Srbije, koja su srpske nacionalnosti, bila dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na pripadnike nacionalnih manjina u sastavu Vojske; da odredba člana 52. Zakona ni na koji način nije u suprotnosti sa članom 60. Ustava, jer su svi profesionalni pripadnici Vojske Srbije, već samim prijemom u službu u Vojsci stekli pravo na rad koje se jemči navedenim članom Ustava.
Povodom osporavanja odredaba Zakona, kojima se uređuje disciplinska odgovornost pripadnika Vojske Srbije, u mišljenju zakonodavca je, između ostalog, navedeno: da odredba člana 53. stav 7. Zakona ni u kom slučaju nije u suprotnosti sa čl. 27, 29. i 39. Ustava, jer je postupanje vojne policije propisano ovom odredbom Zakona u svemu u skladu sa članom 147. Zakona i, analogno tome, u skladu sa odredbama člana 195. i člana 196. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku koji je u neposrednoj primeni i u postupcima za raspravljanje težih povreda vojne discipline; da odredba člana 143. stav 4. Zakona ne samo da nije u suprotnosti sa odredbama člana 32. i člana 34. stav 3. Ustava, već je ovakvo rešenje moralo biti uneto u Zakon upravo u cilju poštovanja navedenih ustavnih odredaba imajući u vidu rešenje predviđeno članom 429. Krivičnog zakonika ; da se sve prethodno izneto odnosi i na osporenu odredbu člana 147. Zakona imajući u vidu da citirana odredba člana 429. Krivičnog zakonika ukazuje na neophodnost procesuiranja pripadnika Vojske za teže povrede vojne discipline upravo pred vojnim disciplinskim sudovima i to uz primenu načela, odnosno pravila krivičnog prava, kako je i propisano nave denom osporenom odredbom Zakona; da je disciplinska sankcija propisana odredbom člana 152. stav 2. tačka 2a Zakona „čisto vojnička“ koja je egzistirala i u svim ranijim zakonima država čiji je Republika Srbija pravni sledbenik i da se može izreći jedino nakon sprovođenja odgovarajućeg postupka propisanog zakonom, zbog čega ova zakonska odredba nije u suprotnosti sa odredbama čl. 25, 27. i 30. i člana 39. stav 2. Ustava, kao i da se istovetno obrazloženje odnosi i na odredbe člana 154. stav 1. tač. 3) i 5) i stav 2. tačka 4), člana 155. stav 1. tač. 3) i 4a) i čl. 155a i 156. Zakona; da se svi razlozi izneti u odnosu na navodnu neustavnost člana 147. Zakona odnose i na osporeni član 164. Zakona, kao i da se sve prethodno izneto analogno odnosi i na odredbu člana 165. stav 1. Zakona, s tim što se ovde radi o postavljenjima na formacijska mesta predsednika vojnih disciplinskih sudova i vojnih disciplinskih tužilaca, što mora biti u isključivoj nadležnosti ministra odbrane, budući da ova postavljena lica dužnost obavljaju profesionalno, dok sa druge strane sudije porotnici vojnih disciplinskih sudova i zamenici vojnih disciplinskih tužilaca te dužnosti ne obavljaju profesionalno, već uz svoje redovne dužnosti, ali moraju biti profesionalni pripadnici Vojske Srbije, te se zbog toga došlo do rešenja da i ta lica imenuje ministar odbrane.
U odgovoru predsednika Republike, donosioca osporenih akata – Pravila o vojnoj disciplini i Pravila službe Vojske Srbije, pored ostalog, navodi se: da se priroda vojnog disciplinskog suda ne može poistovećivati sa organima sudske vlasti, stoga što je položaj ovog organa u sistemu podele vlasti apsolutno izvan sudske i da na to upućuje pre svega određenje vojnih pretpostavljenih starešina u Vojsci Srbije (koji ulaze u sastav vojnog disciplinskog suda) da raspravljaju disciplinske greške vojnika na služenju vojnog roka i disciplinske prestupe potčinjenih profesionalnih pripadnika službe i naredbom izriču disciplinske mere; da je stvarna nadležnost disciplinskih organa ključni kriterijum razlikovanja u odnosu na stvarnu nadležnost sudova opšte nadležnosti koji su inače preuzeli nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva Zakonom o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS“, broj 137/04); da je disciplinska odgovornost vrsta odgovornosti kojoj podležu određena lica na temelju njihovog radnopravnog statusa, da osnovne pretpostavke disciplinske odgovornosti jesu krivica, uračunljivost, određeno ponašanje i protivpravnost što podrazumeva da postoji propisana radna obaveza, da je zaposleni nešto učinio ili se pak od činjenja uzdržao, da je radna obaveza prekršena krivicom (umišljajem ili nehatom), te da je u odgovarajućem postupku utvrđena odgovornost za takvo ponašanje i izrečena propisana sankcija; da je procesni disciplinski pravni okvir sadržan u Zakonu o Vojsci Srbije i podzakonskom aktu (Pravilu o vojnoj disciplini) radi izvršavanja ovog zakona , suprotno navođenju podnosioca inicijative da je podzakonskim aktom isključivo definisana ova oblast; da je propisivanje raspravljanja disciplinskih prestupa, pored ostalog, prema odredbama Z akonika o krivičnom postupku opravdano iz iznetih razloga i da je takvo uređenje prisutno u našem pravnom sistemu i to u pravosuđu – kod nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija i kod nosilaca javnih ovlašćenja kakvi su javni beležnici (Pravilnik o postupku za utvrđivanje disciplinske odgovornosti sudija i predsednika sudova, Pravilnik o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Pravilnik o disciplinskom postupku i disciplinskoj odgovornosti javnih beležnika); da razlog ovakvog opredeljenja zakonodavca, odnosno donosioca osporenih podzakonskih akata u domenu disciplinskih prestupa jeste suština disciplinskog postupka kao penalnog koja je bliska krivičnom, iz kog razloga ima opravdanja za, kroz primenu pravila krivičnog prava, pružanje garancije svrhe disciplinskog postupka i prava na odbranu; da disciplinski prestupi kao teže disciplinske povrede čiji počinilac može biti profesionalni pripadnik Vojske Srbije zavređuje ovakvo opredeljenje imajući u vidu značaj profesionalne vojne službe i dužnosti koje ta pripadnost nosi po sebi ; da distinkcija između lakših i težih disciplinskih povreda uzrokuje različit procesni tretman u smislu primene zakona, te da rešenje predviđeno osporenim članom 69. Pravila o vojnoj disciplini, prema kome branilac počinioca disciplinskog prestupa mora biti profesionalni pripadnik Vojske Srbije koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, ima za cilj ne samo zaštitu poslodavca Vojske Srbije, već i obezbeđivanje jačeg stepena pravne zaštite počiniocu disciplinske povrede od moguće zloupotrebe poslodavca i ti uslovi su u korelaciji i u srazmeri sa propisanom primenom pravila krivičnog postupka u disciplinskim postupcima protiv počinioca disciplinskog prestupa; da je u ovim disciplinskim postupcima obezbeđena dvostepenost kroz žalbeni mehanizam Višem vojnom disciplinskom sudu, a pojedinačnom aktu obezbeđeno pravo na sudsku zaštitu koje se ostvaruje u upravnom sporu pred Upravnim sudom, da na to upućuje član 167. Zakona, a da je primena vanredne kontrole, suprotno navodima podnosioca inicijative, obezbeđena kroz mehanizam podnošenja zahteva za preispitivanje pr avnosnažne odluke Upravnog suda.
Povodom osporavanja odredbe tačke 13. stav 5. Pravila službe Vojske Srbije, donosilac ovog akta u odgovoru navodi: da se, povodom pitanja aktivnosti sindikalnih organizacija pripadnika Vojske, ne može u istu ravan dovoditi podzakonski akt kakav je Pravilo službe Vojske Srbije (koji se donosi radi izvršavanja Zakona o Vojsci Srbije) sa odredbama Zakona o radu, a sve radi uređenja unutrašnjeg reda i odnosa u vršenju vojne službe; da je članom 14. stav 3. Zakona uređenje okvira sindikalnog organizovanja povereno predsedniku Republike posredno , pored neposredno definisanog uređenja sadržanog u članu 17. Zakona kroz Pravilo službe Vojske koje bliže razrađuje ovu normu Zakona, te da ovim nije narušena sloboda sindikalnog udruživanja koju jemči član 55. Ustava, niti se zadire, suprotno odredbama Zakona o radu, u suštinu postavki sindikalnog organizovanja i delovanja.
III
U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da se osporenim Zakonom o Vojsci Srbije uređuju položaj i nadležnost Vojske Srbije, organizacija, sastav i načela službe u Vojsci Srbije, specifična vojna služba i služba pod otežanim uslovima, komandovanje i rukovođenje Vojskom Srbije, činovi u Vojsci Srbije, simboli i obeležja Vojske Srbije, vojni praznici, nazivi jedinica i ustanova, verska služba, odgovornost za štetu koju pričini Vojska Srbije, demokratska i civilna kontrola, javnost rada, kancelarijsko poslovanje i evidencije u Vojsci Srbije, služba u Vojsci Srbije i druga pitanja od značaja za Vojsku Srbije (član 1.). Zakon je stupio na snagu 1. januara 2008. godine (u osnovnom tekstu), koji je menjan i dopunjavan zakonima objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 88/09, broj 101/10 – dr. zakon, broj 10/15, broj 36/18 i broj 94/19, i čije su pojedine odredbe prestale da važe na osnovu odluka Ustavnog suda objavljenih u „Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 88/15 i broj 74/21.
Osporenim odredbama Zakona propisano je: da je vojnom licu zabranjeno prisustvovanje skupovima političkih stranaka u uniformi i svaka politička aktivnost izuzev korišćenja aktivnog biračkog prava, da učešće profesionalnih pripadnika Vojske Srbije u grupama sindikalnog karaktera mora biti u skladu sa pravilima vojne službe (član 14. st. 1. i 3.); da vojno lice može postati član stranog stručnog udruženja ili međunarodne organizacije, uz saglasnost ministra odbrane ili lica koje on ovlasti (član 50. stav 3.); da profesionalni pripadnik Vojske Srbije može, pod uslovima utvrđenim zakonom raditi uz naknadu ili nagradu van jedinice, odnosno ustanove ili samostalno obavljati profesionalnu delatnost samo po odobrenju načelnika Generalštaba ili starešine koga on ovlasti u Vojsci Srbije, odnosno ministra odbrane ili rukovodioca organizacione jedinice koga on ovlasti u Ministarstvu odbrane, da se o dobrenje iz stava 1. ovog člana neće izdati ako se radom za koji se traži odobrenje onemogućava ili otežava rad profesionalnog pripadnika Vojske Srbije, šteti ugledu Vojske Srbije ili utiče na nepristrasnost rada profesionalnog pripadnika Vojske Srbije (član 52.); da ovlašćena službena lica Vojne policije postupaju po zahtevu vojnog disciplinskog tužioca i predsednika vojnog disciplinskog suda za dovođenje profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane za koje postoje osnovi sumnje da su izvršili disciplinski prestup, a koja izbegavaju saslušanje u disciplinskom izviđaju ili na glavnom pretresu pred vojnim disciplinskim sudom (član 53. stav 7.); da se, za krivično delo protiv Vojske Srbije za koje je propisana kazna zatvora do tri godine, protiv vojnog lica može voditi disciplinski postupak i umesto krivične sankcije može mu se izreći disciplinska kazna, odnosno disciplinska mera utvrđena ovim zakonom, ako je delo dobilo naročito lak vid i ako to zahtevaju interesi službe, u skladu sa odredbama Krivičnog zakonika (član 143. stav 4.); da se prilikom utvrđivanja disciplinske odgovornosti pripadnika Vojske Srbije u postupcima u kojima se utvrđuje disciplinska odgovornost za izvršene disciplinske prestupe, shodno primenjuju načela, odnosno pravila krivičnog prava (član 147.); da su disciplinski prestupi: štrajkovanje ili učestvovanje u protivpravnom sindikalnom organizovanju, odnosno u protivpravnim sindikalnim aktivnostima (član 149. stav 1. tačka 27)); da se profesionalnom vojnom licu mogu izreći sledeće disciplinske kazne: 2a) zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 30 dana (član 152. stav 2. tačka 2a)); da se vojniku na služenju vojnog roka, licu u rezervnom sastavu dok se nalaze na vojnoj dužnosti u Vojsci Srbije i licu na drugom stručnom osposobljavanju za oficire i podoficire mogu izreći sledeće disciplinske mere: 3) zabrana izlaska iz kasarne ili drugog vojnog objekta u trajanju do 15 dana, 5) zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 15 dana, koju vojniku na služenju vojnog roka mogu da izriču pretpostavljene starešine na položaju komandira čete ili višem položaju (član 154. stav 1. tač. 3) i 5)); da se vojniku na služenju vojnog roka, licu u rezervnom sastavu i licu na drugom stručnom osposobljavanju za oficire i podoficire dok se nalaze na vojnoj dužnosti u Vojsci Srbije mogu izreći sledeće disciplinske kazne: 4) zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 30 dana (član 152. stav 2. tačka 4)); da se kadetu vojne visokoškolske ustanove mogu izreći sledeće disciplinske mere: 3) zabrana izlaska iz kasarne ili drugog vojnog objekta u trajanju do 15 dana, 4a) zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 15 dana (član 155. stav 1. tač. 3) i 4a); da se pri odlučivanju o odgovornosti vojnika, vojnika u rezervi, kadeta vojne visokoškolske ustanove, učenika vojnih škola i slušaoca škole za rezervne oficire zbog dela koje se prema odredbama Krivičnog zakonika može raspraviti u disciplinskom postupku, kao i pri odlučivanju o njihovoj odgovornosti za prekršaj kada se u prekršajnom postupku predmet ustupi nadležnom vojnom disciplinskom sudu, učiniocu (osim lica koje u vreme izvršenja dela, odnosno prekršaja nije navršilo 18 godina života) može izreći disciplinska kazna zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 60 dana ako nijedna od disciplinskih mera predviđenih u čl. 154. i 155. ovog zakona ne bi odgovarala težini povrede ili stepenu njegove odgovornosti, da se pri odlučivanju o odgovornosti profesionalnih vojnih lica zbog dela koje se prema odredbama Krivičnog zakonika može raspraviti u disciplinskom postupku, kao i pri odlučivanju o njihovoj odgovornosti za prekršaj kada se u prekršajnom postupku predmet ustupi nadležnom vojnom disciplinskom sudu, učiniocu može izreći disciplinska kazna zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 60 dana ako nijedna od disciplinskih mera i kazni predviđenih u članu 152. ovog zakona ne bi odgovarala težini povrede ili stepenu njegove odgovornosti (član 155a); da se vreme zabrana postavljanja, unapređivanja, napredovanja, raspoređivanja i izlaska iz kasarne ili drugog objekta računa od dana pravnosnažnosti odluke kojom je izrečena disciplinska sankcija (član 156.); da o odgovornosti profesionalnog pripadnika Vojske Srbije za disciplinske prestupe i za povrede dužnosti propisane za Ministarstvo odbrane, drugi državni organ ili pravno lice u koje je profesionalno vojno lice upućeno na službu, odnosno na rad, u prvom stepenu odlučuju vojni disciplinski sudovi, prema mesnoj nadležnosti, da će vojni disciplinski sud utvrditi odgovornost za disciplinsku grešku ako u postupku za utvrđivanje odgovornosti za disciplinski prestup nađe da nije učinjen disciplinski prestup, već da je učinjena disciplinska greška odnosno da je pored disciplinskog prestupa učinjena i disciplinska greška, da se vojni disciplinski sudovi obrazuju pri Ministarstvu odbrane, sa sedištem u Beogradu, Nišu i Novom Sadu (član 161.); da stalni sastav vojnih disciplinskih sudova čine: predsednici, sekretari i zapisničari, da u radu vojnih disciplinskih sudova učestvuju i sudije porotnici, koji se imenuju iz redova oficira, podoficira i vojnih službenika i nameštenika, a koje sa liste imenovanih sudija porotnika određuju predsednici vojnih disciplinskih sudova, da predsednici vojnih disciplinskih sudova i sekretari vojnih disciplinskih sudova moraju biti oficiri pravne službe sa položenim pravosudnim ispitom, a sudije porotnici Višeg vojnog disciplinskog suda moraju biti profesionalni pripadnici Vojske Srbije, diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, da predsednici vojnih disciplinskih sudova i sekretari vojnih disciplinskih sudova profesionalno obavljaju dužnost (član 163.); da vojni disciplinski tužilac podnosi optužni predlog i zastupa optužbu pred vojnim disciplinskim sudom, a viši vojni disciplinski tužilac zastupa optužbu pred Višim vojnim disciplinskim sudom, da vojni disciplinski tužioci i njihovi zamenici moraju biti oficiri pravne službe sa položenim pravosudnim ispitom, da se vojni disciplinski tužioci obrazuju pri Ministarstvu odbrane, sa sedištem u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, da se viši vojni disciplinski tužilac obrazuje pri Ministarstvu odbrane, sa sedištem u Beogradu (član 164.); da ministar odbrane postavlja predsednike vojnih disciplinskih sudova i vojne disciplinske tužioce, koji dužnost obavljaju profesionalno, da ministar odbrane, na predlog načelnika Generalštaba Vojske Srbije i rukovodilaca organizacijskih celina Ministarstva odbrane, imenuje na dve godine sudije porotnike prvostepenih sudova i Višeg vojnog disciplinskog suda, a na predlog vojnih disciplinskih tužilaca za isti period imenuje njihove zamenike, da predsednici i sudije porotnici vojnih disciplinskih sudova ne mogu biti pozvani na odgovornost za mišljenje i za dati glas u vršenju sudijske dužnosti (član 165.).
Ustavni sud je dalje konstatovao da je osporeno Pravilo o vojnoj disciplini doneo predsednik Republike, na osnovu člana 170. Zakona o Vojsci Srbije kojim je propisano da predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, pravilom bliže uređuje disciplinsku odgovornost, disciplinski postupak, izvršenje disciplinskih sankcija itroškove nastale tokom vođenja disciplinskih postupaka pred vojnim disciplinskim sudovima, mesnu nadležnost, organizaciju, sastav i rad vojnih disciplinskih sudova i vojnih disciplinskih tužilaca, s tim da odredbe pravila ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Pravilo o vojnoj disciplini je stupilo na snagu 19. maja 2016. godine (u osnovnom tekstu), a izmene i dopune ovog pravila (objavljene u „Službenom vojnom listu“, broj 16/16) stupile su na snagu 20. avgusta 2016. godine. Inicijativom se osporava ju sledeće odredbe Pravila: odredb a kojom je , u okviru uvodnih odredaba , predviđeno da se disciplinski prestupi profesionalnih pripadnika Vojske Srbije raspravljaju prema odredbama Zakona o Vojsci Srbije, Zakonika o krivičnom postupku i odredbama ovog pravila (član 4. stav 2.), odredbe kojima su, u okviru glave III. pod nazivom „Nadležnost i postupak za raspravljanje odgovornosti za disciplinske prestupe“, uređeni organizacija i nadležnost vojnih disciplinskih sudova (čl. 42. i 43.), organizacija, ovlašćenja i dužnosti vojnih disciplinskih tužilaca (čl. 52. do 59.) , nadležnost i postupak za pokretanje disciplinskog izviđaja, rad vojnih disciplinskih sudova i troškovi disciplinskog postupka (čl. 61. do 97.) i odredbu kojom je , u okviru izvršenja odluka donetih u postupku pred vojnim disciplinskim sudovima, predviđeno da se o izvršenju disciplinske kazne zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu stara pretpostavljeni starešina na položaju komandanta brigade, njemu ravnom ili višem položaju (član 103.) .
Osporeno Pravilo službe Vojske Srbije doneo je predsednik Republike na osnovu člana 17. stav 1. tačka 13) Zakona o Vojsci Srbije, sa oznakom „SLUŽBENA TAJNA – INTERNO“ kojim je propisano da predsednik Republike donosi Pravilo službe Vojske Srbije i druga pravila kojima se uređuju unutrašnji red i odnosi u vršenju vojne službe. Navedeno Pravilo je stupilo na snagu 18. decembra 2015. godine. U uvodnim odredbama ovog akta pod tačkom 1. Pravilo službe Vojske Srbije je definisano kao osnovno pravilo kojim se uređuju unutrašnji red, organizacija rada, službe i odnosi u vršenju vojne službe, kao i druga pitanja od značaja za vršenje službe. Osporenom odredbom tačke 13. stav 5. Pravila predviđeno je da predmet sindikalnih aktivnosti u Vojsci Srbije ne mogu da budu odredbe i primena zakona i drugih propisa koji se odnose na: sastav, organizaciju i formaciju Vojske Srbije i sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu odbrane ; operativnu i funkcionalnu sposobnost, upotrebu i popunu Vojske Srbije; pripravnost i mobilizaciju; opremljenost naoružanjem i vojnom opremom; komandovanje i rukovođenje u Vojsci Srbije i upravljanje sistemom odbrane; unutrašnje odnose u Vojsci Srbije koji se zasnivaju na načelima subordinacije i jednostarešinstva; odlučivanje o postavljenjima, premeštajima, raspoređivanju i unapređivanju profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, kao i na učešće u multinacionalnim operacijama.
IV
Odredbama Ustava Republike Srbije, u odnosu na koje je zatražena ocena ustavnosti navedenih odredaba osporenih propisa, utvrđeno je: da lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah , na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, da k aznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da a ko nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2. ); da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran, da je izborno pravo opšte i jednako (član 52. stav 1. ); da građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije (član 53.); da se jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja, da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom, da sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu biti članovi političkih stranaka (član 55. st. 1, 2. i 5. ); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. do 3. ); da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na nesmetane veze i saradnju sa sunarodnicima izvan teritorije Republike Srbije (član 80. stav 3.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije, da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194.); da svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu (član 195. stav 1.).
Ustavnost pojedinih odredaba Zakona se osporava i u odnosu na odredbe čl. 142. (načela sudstva), 143. (vrste sudova), 151. (imunitet sudije) i čl. 156. do 162. (javno tužilaštvo, položaj i nadležnost, osnivanje i organizacija, Republički javni tužilac, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca, odgovornost, prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, imunitet javnog tužioca i zamenika javnog tužioca ) Ustava, a koje su nakon podnošenja inicijative izmenjene Aktom o promeni Ustava Republike Srbije (Ustavnim amandmanima IV, V, X i XVII do XVIII), koji je stupio na snagu 8. februara 2022. godine danom donošenja Odluke o proglašenju ovog akta („Službeni glasnik RS, broj 16/22), i kojima su, između ostalog, na drugačiji način utvrđene odredbe koje se odnose na sudove (načela sudstva, uređenje sudova, imunitet sudije i nespojivost funkcije), kao i odredbe koje se odnose na javno tužilaštvo (položaj, odgovornost, obavezna uputstva za postupanje glavnog javnog tužioca i javnih tužilaca, izbor i prestanak funkcije Vrhovnog javnog tužioca i glavnog javnog tužioca, uslovi za izbor glavnog javnog tužioca i javnog tužioca, stalnost funkcije javnog tužioca, imunitet i nespojivost).
Ustavom je, takođe, utvrđeno: da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom (član 97. tač. 2. i 17. ); da Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile (član 139.); da se o Vojsci Srbije donosi zakon (član 141. stav 2.).
Za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona od značaja su i sledeće odredbe potvrđenih međunarodnih ugovora:
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05, 7/05 – ispravka i „Službeni glasnik RS“ – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15) je u članu 11, kojim se garantuje sloboda okupljanja i udruživanja, utvrđeno da svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa (stav 1.); da se za vršenje ovih prava neće postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih, da se ovim članom ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave (stav 2.) .
Zakonom o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJ“, broj 7/71 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, broj 4/01 ) koji u članu 22. garantuje svakom licu pravo na slobodno udruživanje sa drugim licima, uključujući i pravo na osnivanje sindikata i učlanjenje u iste radi zaštite svojih interesa, predviđeno je da ovaj član ne sprečava da se vršenje ovog prava o d strane članova oružanih snaga i policije podvrgn e zakonskim ograničenjima (član 22. stav 2. Međunarodnog pakta ).
Konvencijom o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava (Konvencija MOR-a broj 87) , koja je ratifikovana Uredbom Saveznog izvršnog veća, objavljenom u „ Službenom listu FNRJ – Međunarodni ugovori“, broj 8/58), predviđeno je da u kojoj će se meri garan tije predviđene ovom konvencijom primenjivati na pripadnike armije i policije biće određeno nacionalnim zakonodavstvom (član 9. stav 1.).
Konvencijom o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog pregovaranja (Konvencija MOR-a broj 98), koja je ratifikovana Uredbom Saveznog izvršnog veća, objavljenom u „Službenom listu FNRJ – Međunarodni ugovori“, broj 11/58), predviđeno je da će mera u kojoj bi se predviđene garancije u ovoj konvenciji primenile na vojsku ili policiju biti određena nacionalnim zakonodavstvom (član 5. stav 1.).
V
Razmatrajući osporene odredbe člana 14. st. 1. i 3. Zakona, u smislu navoda i razloga iznetih u inicijativi, Ustavni sud je pošao od ustavnopravnog položaja Vojske Srbije , utvrđenog odredbama čl. 139. do 141. Ustava. Sud najpre konstatuje da se navedene ustavne odredbe o Vojsci Srbije nalaze u Petom delu Ustava o uređenju vlasti i da slede nakon odredaba o državnoj upravi i Zaštitniku građana, a prethode odredbama o sudovima i javnom tužilaštvu. Dakle, sistemski posmatrano, Vojska Srbije se nalazi među ustavnim institucijama koje nisu političke, poput Narodne skupštine, Vlade i predsednika Republike, i koje, zbog prirode svoje osnovne funkcije, imaju jedan zajednički imenitelj: počivaju na načelu depolitizacije, koji je nužan uslov njihove nezavisnosti i nepristrasnosti u postupanju. Načelo depolitizacije podrazumeva neutralnost državnog organa prema bilo kojoj politici (ne samo stranačkoj) i prema političkim ljudima (ne samo stranačkim i političkim funkcionerima), kao i prema svim drugima koji, neposredno ili posredno, učestvuju u političkom odlučivanju i u bilo kojoj političkoj aktivnosti. Takav stav Ustavni sud temelji i na autoritativnom mišljenju zastupljenom u našoj ustavnoj teoriji, prema kome depolitizacija vojske podrazumeva: zabranu rada političkih stranaka u vojsci; zabranu članstva vojnih lica u političkim strankama ; isključivanje vojnih lica (pripadnika vojske ) iz političkog odlučivanja. Sa depolitizacijom vojske neraskidivo je povezano i načelo profesionalizma vojnih starešina, odnosno vojnih lica, koje podrazumeva i to da ova lica mogu biti odgovorna zvaničnim državnim organima u skladu sa pravom, a nikako drugim subjektima (političkim strankama, lokalnim vlastima i sl.). Saglasno odredbi člana 13. Zakona, niko ne sme vršiti uticaj na pripadnika Vojske Srbije da nešto čini ili ne čini suprotno propisima. Ustavni sud dalje ističe da u uslovima pravne države, vojska kao organizacija zasnovana na hijerarhijskom načelu, odnosno centralizovanom komandovanju i poslušnosti, mora biti podvrgnuta demokratskoj i civilnoj kontroli (član 141. stav 1. Ustava). Imajući u vidu prethodno navedeno, ograničenja propisana odredbom člana 14. stav 1. Zakona koja se odnose na zabranu vojnim licima da prisustvuju skupovima političkih stranaka u uniformi i zabranu svake političke aktivnosti izuzev korišćenja aktivnog biračkog prava (vojna lica imaju pravo da biraju ali ne i pravo da se kandiduju za izbor na neku državnu, odnosno javnu funkciju), ima svoje utemeljenje u odredbama Ustava, odnosno služi ostvarenju Ustavom utvrđene svrhe (osnovne funkcije) Vo jske Srbije da brani teritorijalni integritet i suverenitet države (član 139. stav 1. Ustava) . Pritom, Ustavni sud smatra da su ovakva ograničenja neophodna radi ostvarenja pune depolitizacije vojske kao nužne pretpostavke za vršenje njene ustavne uloge u demokratskom društvu zasnovanom na vladavini prava. Njima se, po oceni Ustavnog suda, ni u kom slučaju ne zadire u suštinu Ustavom zajemčenog izbornog prava, koje bi, dobrim delom, izgubilo smisao ako bi se ostvarivalo od strane vojnih lica i na taj način, upravo protivno načelima demokratije, podele vlasti i vladavine prava, omogućilo njihovo uključivanje u politički život države.
Imajući u vidu navedeno, kao i odredbu člana 55. stav 5. Ustava kojom je, između ostalog, utvrđeno da pripadnici vojske ne mogu biti članovi političkih stranaka, a da je p olitička stranka, prema članu 2. Zakona o političkim strankama („Službeni glasnik RS“, br. 36/09 i 61/15 – Odluka US), organizacija građana slobodno i dobrovoljno udruženih osnovana radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima, kao i da je, saglasno izbornim zakonima, politička stranka prevashodno predlagač kandidata za nosioce najviših javnih funkcija u državi , a da učešće svakog kandidata u izbornim aktivnostima (izbornoj kampanji) podrazumeva iznoš enje političkih i drugih stavova biračima, Ustavni sud je našao da se ograničenjima političkih aktivnosti na način predviđen osporenom odredbom člana 14. stav 1. Zakona samo za vojna lica (ne odnosi se na civilna lica na službi u Vojsci Srbije) koja, saglasno Ustavu i Zakonu , moraju da budu politički neutralna, ne dovodi u pitanje povreda odredaba čl. 52 . i 53. Ustava kojima se jemče izborno pravo i pravo građana na učešće u upravljanju javnim poslovima.
Povodom osporavanja odredbe člana 14. stav 3. Zakona, kojom je predviđeno da učešće profesionalnih pripadnika Vojske Srbije (pod kojima se, u smislu člana 8. stav 1. Zakona, smatraju profesionalna vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci Srbije) u grupama sindikalnog karaktera mora biti u skladu sa pravilima vojne službe, s tim što je u stavu 4. istog člana propisano da je dužnost pretpostavljenih na svim nivoima da štite interese svojih potčinjenih i da komandnom linijom izveštavaju o svim opštim problemima o kojima su informisani, Ustavni sud je utvrdio da navedenom osporenom odredbom Zakona nije zabranjeno sindikalno udruživanje, već se zbog ustavnopravne uloge Vojske Srbije koja ideološki, interesno i stranački mora da bude neutralna, u skladu sa prethodno navedenim načelom depolitizacije Vojske , i u kojoj se unutrašnji odnosi zasnivaju na načelima subordinacije i jednostarešinstva (član 12. st. 2. i 3. Zakona), a kojom, saglasno članu 112. stav 2. Ustava, u skladu sa zakonom, komanduje predsednik Republike i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije, ograničava učešće profesionalnih pripadnika Vojske Srbije u sindikalnim aktivnostima koje su, dalje, precizirane osporenom odredbom tačke 13. stav 5. Pravila službe Vojske Srbije. Imajući u vidu navedeno, kao i da se odredbama više potvrđenih međunarodnih ugovora (član 11. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 22. stav 2. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, član 9. stav 1. Konvencije MOR-a o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava i član 5. stav 1. Konvencije MOR-a o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog pregovaranja), a koji su, saglasno odredbama člana 16. stav 2. i člana 194. stav 4. Ustava, deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, nacionalnim zakonodavstvima daje mogućnost da pripadnicima oružanih snaga, odnosno vojske ograniče pravo na sindikalno organizovanje, odnosno sindikalne aktivnosti , Ustavni sud je našao da navodi inicijative kojima se osporava ustavnost odredbe člana 14. stav 3. Zakona u odnosu na član 20. Ustava kojim je, pored ostalog, utvrđeno da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav i u odnosu na član 55. Ustava kojim se jemči sloboda udruživanja, nisu prihvatljivi. Iz istih razloga nisu prihvatljivi i navodi inicijatora kojima osporava ustavnost odredbe člana 149. tačka 27) Zakona, u delu kojim je predviđeno da je disciplinski prestup učestvovanje u protivpravnom sindikalnom organizovanju, odnosno u protivp ravnim sindikalnim aktivnostima.
Povodom navoda inicijative kojima se osporava ustavnost odredbe člana 50. stav 3. Z akona, kojom je predviđeno da vojno lice može postati član stranog stručnog udruženja ili međunarodne organizacije, uz saglasnost ministra odbrane ili lica koje on ovlasti, Ustavni sud je utvrdio da se osporena zakonska odredba ne može dovesti u direktnu ustavnopravnu vezu sa odredbom člana 80. stav 3. Ustava , stoga što se rešenje predviđeno osporenom odredbom odnosi jednako na sva vojna lica nezavisno od pripadnosti nacionalnoj manjini i usko je povezana sa načelima i ulogom Vojske Srbije u sistemu odbrane Republike Srbije. Što se tiče navoda o neustavnosti odredaba člana 52. Zakona , kojima se profesionalnom pripadniku Vojske Srbije omogućava, pod određenim uslovima (uz odobrenje načelnika Generalštaba, odnosno ministra odbrane) da rade i van jedinice, odnosno ustanove Vojske Srbije ili da samostalno obavljaju profesionalnu delatnost posle redovnog radnog vremena, Ustavni sud je našao da se rešenje predviđeno navedenim članom Zakona ni na koji način ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa članom 60. Ustava kojim se jemči pravo na rad , s obzirom na to da su profesionalni pripadnici Vojske Srbije već samim prijemom u službu Vojske ostvarili pravo na rad zajemčeno Ustavom. Odobrenje vojnog starešine za obavljanje dodatnih poslova je ocena ovlašćenog lica da takav rad, saglasno stavu 2. osporenog člana 52. Zakona, ne onemogućava ili ne otežava rad profesionalnog pripadnika Vojske, odnosno ne šteti ugledu Vojske Srbije i ne utiče na nepristrasnost rada profesionalnog pripadnika Vojske. U vezi navedenog, Ustavni sud ukazuje da sadržinski ista rešenja sadrži i Zakon o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05 – ispravka, 83/05 – ispravka, 64/07, 67/07 – ispravka, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17, 95/18 i 157/20) u članu 26, kojim se uređuje dodatni rad državnog službenika.
U pogledu odredbe člana 53. stav 7. Zakona, kojom je predviđeno da ovlašćena službena lica Vojne policije postupaju po zahtevu vojnog disciplinskog tužioca i predsednika vojnog disciplinskog suda za dovođenje profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane za koje postoje osnovi sumnje da su izvršili disciplinski prestup, a koja izbegavaju saslušanje u disciplinskom izviđaju ili na glavnom pretresu pred vojnim disciplinskim sudom, Ustavni sud je našao da se razlozi inicijatora kojima se osporava ustavnost ove zakonske odredbe u odnosu na čl. 27, 29. i 39. Ustava, kojima se jemče pravo na slobodu i bezbednost, dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda i sloboda kretanja, ne mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim razlozima za pokretanje postupka za ocenu njene ustavnosti. Ovo stoga što je ovakvo zakonsko rešenje u skladu sa pravilima krivičnog prava koja se, saglasno članu 147. osporenog Zakona, primenjuju u disciplinskim postupcima koji se vode zbog disciplinskog prestupa (teže povrede dužnosti iz službe). Osporeno rešenje u konkretnom slučaju odgovara i rešenjima predviđenim odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Odluka US i 62/21 – Odluka US) kojima je propisano da javni tužilac ili sud može izdati naredbu za dovođenje okrivljenog koji izbegava prijem poziva (član 195. stav 1.) i da naredbu za dovođenje okrivljenih koji su vojna lica izvršava njihova komanda (član 196. stav 3.).
Povodom navoda inicijative o neustavnosti odredbe člana 143. stav 4. Zakona, kojom je propisano da se za krivično delo protiv Vojske Srbije za koje je propisana kazna zatvora do tri godine, protiv vojnog lica može voditi disciplinski postupak i da mu se umesto krivične sankcije može izreći disciplinska kazna, odnosno disciplinska mera utvrđena ovim zakonom, ako je delo dobilo naročito lak vid i ako to zahtevaju interesi službe, u skladu sa odredbama Krivičnog zakonika, Ustavni sud je našao da je navedena zakonska odredba upravo u saglasnosti sa članom 32. Ustava kojim se jemči pravo na pravično suđenje, odnosno sa članom 34. stav 4. Ustava kojim je utvrđena pretpostavka nevinosti okrivljenog u krivičnom postupku i s tim u vezi ukazuje na odredbe čl. 394. do 430. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 – ispravka, 107/05 – ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) kojima su propisana krivična dela protiv Vojske Srbije, a posebno na odredbu člana 429. ovog zakonika, kojom je predviđeno da se za krivično delo protiv Vojske Srbijeza koje je propisana kazna zatvora do tri godine, umesto krivične sankcije može vojnom licu izreći disciplinska kazna, odnosno mera utvrđena zakonom, ako je delo dobilo naročito lak vid i ako to zahtevaju interesi službe.
Razmatrajući n avode inicijative kojima se osporava ustavnost odredaba člana 147, člana 152. stav 2. tačka 2a), člana 154. stav 1. tač. 3) i 5) i stav 2. tačka 4), člana 155. stav 1. tač. 3) i 4a) i čl. 155a, 156, 161, 163, 164. i 165. Zakona, a kojima se uređuje disciplinska odgovornost pripadnika Vojske Srbije , Ustavni sud je našao da se ova vrsta odgovornosti razlikuje od odgovornosti koju u obavljanju poslova imaju lica u drugim državnim organima. Naime, disciplinska odgovornost pripadnika Vojske predstavlja vrstu odgovornosti koja proističe iz njihovog radnopravnog položaja, što znači da pripadnici Vojske snose ličnu disciplinsku odgovornost za izvršavanje preuzetih radnih obaveza, a za čije povrede se, nakon sprovođenja odgovarajućeg postupka propisanog zakonom, mogu izreći disciplinske sankcije, i to disciplinske mere koje se izriču za lakše povrede dužnosti (disciplinske greške) i disciplinske kazne za teže povrede dužnosti (disciplinski prestupi ). Disciplinska odgovornost pripadnika Vojske je, zbog prirode službe koju ova lica obavljaju, zasnovana na pravilima vojne discipline, a koju karakteriše izvršavanje naređenja, odluka i naloga pretpostavljenog starešine, odnosno vojnih dužnosti predviđenih propisima. Sam sistem vojne discipline, čiji je cilj jačanje unutrašnje čvrstine, reda i morala u Vojsci Srbije, kao i zaštita ugleda pripadnika Vojske Srbije, po svojoj prirodi nameće mogućnost postavljanja ograničenja određenih prava i sloboda vojnim licima, a čije bi nametanje sa ustavnopravnog gledišta bilo neodrživo za civilna lica . Uloga nadležnih vojnih starešina, saglasno zakonskim ovlašćenjima, sastoji se, pored ostalog, u sprečavanju povreda vojne discipline tako što preduzimaju i s provode vaspitne i druge mere u Vojsci Srbije, ali i u kažnjavanju onih pripadnika Vojske Srbije koji prekrše pravila vojne discipline , odnosno učine lakše povrede dužnosti u vršenju vojne službe . Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da osporene odredbe Zakona kojima su, između ostalog, propisane discipl inske mere, odnosno disciplinske kazne za vojna lica iz čl. 152, 154. i 155. Zakona, kao što su zabrana izlaska iz kasarne ili drugog vojnog objekta i zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu u određenom vremenskom trajanju (do 15, odnosno do 30 dana) proističu iz same prirode vršenja vojne službe, koja se, s obzirom na ustavnopravni položaj i ulogu Vojske, razlikuje od rada u drugim državnim organima . Osim toga, Ustavni sud konstatuje da se n avedene disciplinske mere i kazne ne mogu izreći civilnim licima na službi u Vojsci Srbije već (samo) vojnim licima (oficiru, podoficiru, profesionalnom vojnik u), vojnicima na služenju vojnog roka, licima u rezervnom sastavu dok se nalaze na vojnoj dužnosti u Vojsci Srbije i licu na drugom stručnom osposobljavanju za oficire i podoficire, kao i kadetima vojne visokoškolske ustanove, i to u zakonom propisanom disciplinskom postupku. Ove mere i disciplinske kazne proizlaze iz prirode vojne službe i ne mogu se smatrati kaznom koja u smislu odredbe člana 27. stav 4. Ustava obuhvata lišenje slobode, a koju prevashodno izriču sudovi opšte nadležnosti u krivičnom postupku. Disciplinske mere i disciplinske kazne zabrane izlaska iz kasarne, odnosno vojnog objekta ili iz prostorije u vojnom objektu se ne mogu poistovetiti sa kaznom zatvora koja se izriče za učinjeno krivično delo, već je svojevrsno ograničenje slobode kretanja vojnim licima kojima je takva mera (kazna) izrečena zbog povrede dužnosti iz službe, odnosno učinjenih disciplinskih grešaka i disciplinskih prestupa propisanih Zakonom (čl. 148. i 149.) i kao takve ove disciplinske sankcije se, saglasno odredbi člana 146. stav 1. istog Zakona, mogu izreći pripadnicima Vojske samo dok su u službi, jer su vezane za radnopravni status tih lica, a ne mogu se primeniti prema licu kome je prestala vojna služba. Polazeći od navedenog i imajući u vidu osnovnu nadležnost (svrhu) Vojske, a to je odbrana Republike Srbije , kao i specifičnost vojne službe u okviru ove nadležnosti, čije je obavljanje često uslovljeno i ograničenjem slobode kretanja u obavljanju redovnih aktivnosti vojnih lica (npr. ova lica ne mogu bez dozvole pretpostavljenog starešine da napuste kasarnu, vojni poligon ili određeni vojni objekat), Ustavni sud smatra da je ograničenje Ustavom zajemčene slobode kretanja na način propisan osporenim Zakonom u skladu sa svrhom koju dopušta Ustav (član 39. stav 2.). Ustavni sud, takođe, ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava od 8. juna 1976. godine u predmetu Engel i drugi protiv Holandije ( predstavke br. 5100/71, 5101/71, 5102/71, 5354/72 i 5370/72) u kojoj je, između ostalog, konstatovano : da vojna služba sama po sebi ne predstavlja lišenje slobode prema Evropskoj konvenciji za zaštitu ljud skih prava i osnovnih sloboda; da su specifični zahtevi vojne službe razlog prilično širokih ograničenja slobode kretanja pripadnika oružanih snaga; da je svaka država nadležna da organizuje sopstveni sistem vojne discipline i da uživa određenu slobodu procene po tom pitanju ; da obaveze koje nameće član 5. Evropske konvencije (pravo na slobodu i bezbednost ličnosti) državama, a koje one ne smeju prekoračiti, nisu identične za vojnike i civile; da disciplinska kazna ili mera, koja bi se, kada se analizira, nesumnjivo smatrala lišavanjem slobode, ne može, međutim, imati istu karakteristiku kada se primenjuje na vojnika (stav 59.).
Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da vojni disciplinski sud (koji se uspostavlja kao poseban disciplinski organ za raspravljanje težih povreda vojne discipline, tj. disciplinskih prestupa, taksativno nabrojanih u članu 149. osporenog Zakona), ne predstavlja organ sudske vlasti, već prema stavu Suda zauzetom u Odluci od 2. jula 2015. godine („Službeni glasnik RS“, broj 88/15), na koju se i inicijator pozvao, predstavlja deo upravne vlasti koji u žalbenom disciplinskom postupku svojim presudama kao konačnim upravnim aktima odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama pripadnika Vojske Srbije. Kako je odredbom člana 198. stav 2. Ustava utvrđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita, a odred bama člana 167. Zakona propisano da se protiv prvostepene odluke donete u disciplinskom postupku može podneti žalba (koja zadržava izvršenje disciplinske sankcije) , a protiv presude Višeg vojnog disciplinskog suda može voditi upravni spor, Ustavni sud nalazi da pravna priroda odluke Vojnog disciplinskog suda i samog postupka pred tim sudom, bez obzira što se vodi primenom pravila krivičnog prava, predstavlja rešavanje o pravu i obavezi fizičkog lica u specifičnoj upravnoj stvari, pa se zakonitost presuda Višeg vojnog disciplinskog suda ispituje u upravn om sporu, što znači da pripadnik Vojske Srbije može da pokrene upravni spor pred nadležnim upravnim sudom podnošenjem tužbe, kao i da izjavi vanredno pravno sredstvo (zahtev za preispitivanje sudske odluke ili tužbu za ponavljanje postupka) u slučajevima predviđenim odredbama čl. 49. i 56. Zakona o upravnim sporovima („Služ beni glasnik RS“, broj 111/09). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne stoje navodi inicijatora da se u upravnim predmetima u kojima se odlučuje o disciplinskoj odgovornosti pripadnika Vojske Srbije ne primenjuju supsidijarno odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), kao i da je isključena mogućnost pobijanja vanrednim pravnim lekom. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud dodatno ukazuje da Ustav garantuje pravo na redovno pravno sredstvo (član 36. stav 2.) i ne obuhvata jemstvo prava na vanredna pravna sredstva, odnosno ne garantuje pravo da i pravnosnažne odluke budu predmet preispitivanja u postupku po vanrednom pravnom sredstvu, već je stvar zakonodavca da uređujući pravila određenog sudskog postupka, u okviru zakonodavne politike koju vodi, propiše da li se i koja vanredna pravna sredstva mogu izjavljivati i protiv kojih pravnosnažnih odluka.
Povodom navoda inicijative da se upravni akti u disciplinskom postupku donose prema pravilima krivičnog procesnog prava umesto prema pravilima zakona koji uređuje opšti upravni postupak, Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 3. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, koja daje mogućnost da se pojedina pitanja upravnog postupka mogu urediti posebnim zakonom ako je to u pojedinim upravnim oblastima neophodno, ako je to u saglasnosti sa osnovnim načelima određenim ovim zakonom i ne smanjuje nivo zaštite prava i pravnih interesa stranaka zajemčenih ovim zakonom. Osim toga, saglasno odredbama člana 143. st. 1. i 2. Zakona, a koje inicijator nije osporio, pripadnici Vojske Srbije odgovaraju za krivična dela, privredne prestupe i prekršaje po opštim propisima, a odgovornost za krivično delo, privredni prestup i prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost ako delo koje je predmet krivičnog postupka, postupka za utvrđivanje odgovornosti za privredni prestup ili prekršajnog postupka, predstavlja i povredu dužnosti iz službe. Primena načela, odnosno pravila krivičnog prava u postupcima koji se vode pred vojnim disciplinskim sudovima zbog teže povrede dužnosti (disciplinskih prestupa) pripadnika Vojske Srbije upravo stvara dodatnu pravnu sigurnost okrivljenih lica, jer imaju sva prava koja su okrivljenim licima garantovana Krivičnim zakonikom i Zakonikom o krivičnom postupku. Stoga u radu vojnih disciplinskih sudova učestvuju i sudije porotnici ( koji se imenuju iz redova oficira, podoficira i vojnih službenika i nameštenika) i vojni disciplinski tužilac koji podnosi optužni predlog i zastupa optužbu predovim sudom, a data je i mogućnost da se okrivljeni može braniti sam ili preko branioca, u kom slučaju branilac okrivljenog može biti advokat ili diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom na službi u Vojsci Srbije ili Ministarstvu odbrane, što je u interesu samog okrivljenog lica s obzirom na to da i vojni disciplinski tužioci i predsednici vojnih disciplinskih sudova moraju biti oficiri pravne službe sa položenim pravosudnim ispitom, kao i da sudije porotnici Višeg vojnog disciplinskog suda moraju biti profesionalni pripadnici Vojske Srbije, diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom. Povodom navoda inicijative kojim se osporava rešenje propisano odredbom člana 165. stav 3. Zakona, prema kome predsednici i sudije porotnici vojnih disciplinskih sudova ne mogu biti pozvani na odgovornost za mišljenje i za dati glas u vršenju sudijske dužnosti, Ustavni sud je konstatovao da je ovde reč o imunitetu kojim se obezbeđuje nezavisnost, a samim tim i nepristrasnost ovih lica u vršenju navedene dužnosti.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da navodi inicijative kojima se osporava ustavnost odredaba Z akona kojima se uređuje disciplinska odgovornost pripadnika Vojske Srbije, u odnosu na odredbe čl. 25, 27. i 30. i član a 39. stav 2. Ustava , kojima su utvrđeni nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, pravo na slobodu i bezbednost, pritvor i sloboda kretanja , kao i u odnosu na odredbe čl. 142, 143 i 151, čl. 156. do 162. i člana 194. Ustava, kojima su utvrđeni načela sudstva, vrste sudova, imunitet sudije, javno tužilaštvo i hijerarhija domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata, nisu prihvatljivi.
Povodom osporavanja „zakonitosti“ pojedinih odredaba Zakona u odnosu na odredbe Zakona o radu, Zakonika o parničnom postupku i Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ceni međusobnu usklađenost zakona, kao akata iste pravne snage, osim ako se time ne krši jedinstvo pravnog poretka, što po nalaženju Suda, u ovom ustavnosudskom predmetu nije slučaj.
S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti navedenih odredaba Zakona o Vojsci Srbije , pa je, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), inicijativu odbacio, rešavajući kao u tački 1. izreke.
VI
Iz svih prethodno navedenih razloga, Ustavni sud je našao da se osporene odredbe člana 4. stav 2, čl. 42. i 43, čl. 52. do 59, člana 56a, čl. 61. do 97. i člana 103. Pravila o vojnoj disciplini, kojim se bliže uređuju disciplinska odgovornost, disciplinski postupak, izvršenje disciplinskih sankcija i troškovi nastali tokom vođenja disciplinskih postupaka pred vojnim disciplinskim sudovima, mesna nadležnost, organizacija, sastav i rad vojnih disciplinskih sudova i vojnih disciplinskih tužilaca (član 1.) i koje je doneto na osnovu izričitog ovlašćenja iz člana 170. osporenog Zakona, a radi izvršenja osporenih odredaba Zakona, ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbama Ustava i zakona u odnosu na koje inicijator traži pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti ovog opšteg akta . Stoga je Ustavni sud inicijativu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.
VII
Povodom navoda inicijative kojima se osporava ustavnost tačke 13. stav 5. Pravila službe Vojske Srbije u odnosu na član 194. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da ovaj akt po svojoj pravnoj prirodi ne predstavlja opšti pravni akt u smislu člana 167. Ustava, za čiju ocenu ustavnosti i zakonitosti je nadležan Ustavni sud, i da stoga ne postoje procesne pretpostavke za pokretanje i vođenje postupka normativne kontrole osporenog akta u ovom ustavnosudskom predmetu. Ustavni sud ukazuje da je još u Zaključku IUo-1/2016 od 9. maja 2017. godine, u pogledu pravne prirode ovog akta, utvrdio da se radi o aktu internog karaktera, koji je i označen kao takav , a kojim su uređena pravila unutrašnjeg reda, organizacije rada i odnosa u vršenju vojne službe unutar Vojske Srbije. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je inicijativu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti, rešavajući kao u tački 3. izreke.
Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. t ačka 5), člana 46. tačka 5) i člana 47. stav 1. tač. 1) i 4) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Snežana Marković