Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje inicijative za ocenu ustavnosti člana 51. Zakonika o krivičnom postupku. Sud smatra da zakonodavac ima ovlašćenje da uredi položaj oštećenog i da ograničenje prava na supsidijarnu tužbu pre potvrđivanja optužnice nije protivustavno, već je u skladu sa konceptom tužilačke istrage.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-62/2018
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. aprila 2019. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 51. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14).

 

O b r a z l o ž e nj e

 

Ustavnom sudu je podneto pet inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 51. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14).

U inicijativama se iznosi mišljenje da se osporenim odredbama Zakonika smanjuje dostignuti nivo ljudskih prava a ustanovljen sistem kontrole rada javnog tužioca svodi na nedelotvoran pravni mehanizam, jer „oštećeni više nema pravo da samostalno pred sudom goni učinioca krivičnog dela koji mu je naneo štetu, niti mu to pravo više daje javni tužilac“, da ni obaveštenje javnog tužioca „ne predstavlja odluku, već samo obaveštenje“; koje ne sadrži obrazloženje i razloge kojim se javni tužilac rukovodio kad odbacuje krivičnu prijavu, obustavlja istragu ili odustaje od krivičnog gonjenja, tako da to pravo na obaveštenje i prigovor, bez preciznog, razumljivog, preglednog i jasnog obrazloženja, postaje iluzorno i nedelotvorno, tim pre što o prigovoru odlučuje viši javni tužilac rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba ili prigovor, čime je povređeno i pravo oštećenog „da o njegovom pravu da krivično goni učinioca krivičnog dela iz koga je za njega nastupila šteta, javno raspravi i odluči sud“, a uz to je propisana i nadležnost istog organa za odlučivanje po prigovoru. Kako je i ostvarenje prava na krivičnopravnu zaštitu uslov kasnijem ostvarenju imovinskopravnog zahteva, odnosno potraživanja naknade štete kao vida zaštite Ustavom zajemčenog prava na imovinu, inicijatori smatraju da su osporene odredbe Zakonika suprotne članu 3. stav 1, članu 20. stav 2, članu 32. stav 1, članu 36. stav 2. i članu 194. stav 4. Ustava, članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 14. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, jer ovi akti određuju da svako ima pravo da o njegovom pravu ili obavezi odluči sud, a ne drugi državni organ, u ovom slučaju, javni tužilac.

Jednom od inicijativa ukazuje se na postupanje javnog tužioca u konkretnom predmetu, s pozivom na odredbe člana 51. Zakonika, koje, po mišljenju inicijatora, dovode do toga da „niko u državi Srbiji ne može da ostvari Ustavom zagarantovana prava (da), privatno goni zločince i da se bori za pravdu ako tužioci… aboliraju zločince na osnovu člana 51. Zakonika!“, čime je i onemogućeno i uskraćeno pravo na sudsku zaštitu. Od Ustavnog suda se traži da „otkloni ovu anomaliju koja nikada do sada u prethodnim zakonima o krivičnom postupku nije postojala“, a ocena ustavnosti se zahteva u odnosu na čl. 22. i 23. Ustava.

Donosilac akta povodom dostavljene inicijative nije dostavio traženo mišljenje, tako da je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) nastavio postupak.

Ustavni sud je, povodom postavljenih ustavnopravnih pitanja, održao 26. oktobra 2016. godine Konsultativni sastanak.

Osporenim odredbama člana 51. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) propisano je:

„Ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu.

Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio ovo obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.

Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema prigovora iz stava 2. ovog člana odbiti ili usvojiti prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor, javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje.“

S obzirom na to da je osporenim odredbama Zakonika propisano postupanje javnog tužioca, oštećenog i neposredno višeg javnog tužioca u slučaju odbacivanja krivične prijave, obustave istrage ili odustanka od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, a da se inicijativama kao razlog osporavanja ovih odredaba Zakonika navodi da se time „odriče pravo oštećenim licima da preduzmu supsidijarnu optužbu u toj pravnoj situaciji“, te da time gube pravo da sud odluči i o njihovom imovinskopravnom zahtevu, Ustavni sud, nalazi da se razlozi inicijativa u suštini odnose na pitanje zašto u ovoj pravnoj situaciji nije regulisana mogućnost da oštećeni i pre potvrđivanja optužnice preuzme krivično gonjenje od javnog tužioca i da li su time umanjena prava oštećenog.

Kako Ustav Republike Srbije ne jemči posebna prava oštećenog u krivičnom postupku, već pre svega garantuje slobodu i bezbednost (član 27.), postupanje s licem lišenim slobode (član 28.), dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda (član 29.), pritvor (član 30.), trajanje pritvora (član 31.), određena prava lica lišenog slobode, odnosno posebna prava okrivljenog (član 33.), izričito utvrđujući da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34.), da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), te pravo na rehabilitaciju i naknadu štete licu koje je bez osnova ili nezakonito lišeno slobode, pritvoreno ili osuđeno za kažnjivo delo (član 35.) i da je odredbama člana 97. stav 1. tač. 2) i 16) Ustava Republike Srbije zakonodavac ovlašćen da uredi ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, kao i postupak pred sudovima, a time i krivični postupak, kao i organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa, Ustavni sud nalazi da je u okviru ovog ovlašćenja zakonodavac vlastan i da propiše položaj učesnika u postupku kao i njihova prava i dužnosti u postupku, a time i prava koja ima oštećeni, odnosno da li oštećeni i u kojoj fazi postupka može da preuzme od javnog tužioca krivično gonjenje za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti.

Odredbama Zakonika je propisano: da za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac jeste javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac (član 5.), da je „oštećeni kao tužilac“ lice koje je preuzelo krivično gonjenje od javnog tužioca (član 2. stav 1. tačka 8)), da oštećeni ima pravo da bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu, a da će javni tužilac i sud upoznati oštećenog sa navedenim pravima (član 50. stav 1. tačka 7) i stav 3.), da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (član 43. stav 1.), za rukovođenje predistražnim postupkom i sprovođenje istrage je nadležan javni tužilac (član 43. stav 2. tač. 1) i 3)) i da ako nakon sudskog potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe, oštećeni se može izjasniti da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu (član 52. stav 1.).

Ustavni sud smatra da procesni položaj oštećenog u krivičnom postupku predstavlja, pre svega, posledicu nove koncepcije istrage, tj. njenog poveravanja javnom tužiocu. Usled toga oštećeni ima pravo da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu ako javni tužilac, za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice (član 51.). Drugim rečima, u fazama postupka u kojima kao dominus litis postupa javni tužilac, odluka o nepreduzimanju ili odustanku od gonjenja se može preispitati samo u okviru javnog tužilaštva, odnosno pred neposredno višim javnim tužiocem. Javni tužilac se stara o zaštiti javnog interesa i zbog toga je gonjenje učinilaca krivičnih dela njegovo osnovno pravo i osnovna dužnost, za razliku od oštećenog koji je prevashodno ograničen na zaštitu svog interesa i kao ovlašćeni tužilac za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti može se pojaviti pod uslovom da optužba ima potrebno dokazno utemeljenje, o čemu se prethodno mora izjasniti nadležni sud. Na taj način se, prema nalaženju Ustavnog suda, okrivljenom pruža zaštita od gonjenja koje bi preduzeo oštećeni, uprkos tome što je javni tužilac prethodno izveo zaključak da tome nema mesta, i time se ujedno u punoj meri afirimiše pretpostavka nevinosti kao jedan od temeljnih principa pravne sigurnosti u kaznenom pravu (član 34. stav 3. Ustava).

U vezi sa tvrdnjama inicijatora da se osporenim odredbama Zakonika suprotno odredbi člana 20. stav 2. Ustava, smanjuje dostignuti nivo ljudskih prava, budući „da oštećeni više nema pravo da samostalno pred sudom goni učinioca krivičnog dela koji mu je naneo štetu, niti mu to pravo više daje javni tužilac“, Ustavni sud podseća pre svega na stavove izražene u Odluci IUz-479/2014 od 9. aprila 2015. godine („Službeni glasnik RS“, broj 61/15). Pojam tzv. „stečenih ljudskih i manjinskih prava“ odnosi se na prava i slobode koje su zajemčene Ustavom, a njihov „dostignuti nivo“ se odnosi na, sa jedne stane, vrstu prava i sloboda koja su zajemčena i, sa druge strane, Ustavom utvrđenu sadržinu i obim svakog od tih prava i sloboda. Iz navedenog sledi da je suština i cilj ustavne garancije o zabrani smanjenja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava i svojevrsno samoograničenje ustavotvorca da ni promenama najvišeg pravnog akta ne može biti ukinuto neko pravo ili sloboda koje je prethodno bilo zajemčeno, kao i da utvrđena sadržina zajemčenih prava i sloboda ne može biti izmenjena na način da se sužava krug lica kojima je to pravo (sloboda) prethodno već bilo zajemčeno ili obim tog prava (slobode), te da se izmenama Ustava ne može ustanoviti ograničenje nekog od zajemčenih prava (sloboda), ako njegovo ostvarivanje prethodno nije bilo ograničeno, niti da se mogu predvideti nova ograničenja u ostvarivanju zajemčenog prava ili slobode. Pri tome se zakonom propisani način ostvarivanja jednog Ustavom zajemčenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode ne može smatrati stečenim pravom, te se zato ni drugačije zakonsko uređivanje načina na koji se konkretno ljudsko ili manjinsko pravo (sloboda) ostvaruje ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbom člana 20. stav 2. Ustava, jer bi po nalaženju Ustavnog suda, drugačije shvatanje suštine odredbe člana 20. stav 2. Ustava onemogućilo zakonodavca da uređuje društvene odnose u zavisnosti od promena koje nastaju u tim odnosima, odnosno onemogućilo bi ga da ukida do tada postojeće ili uvodi nove zakonske institute u zavisnosti od nastalih društvenih potreba (npr. uvođenje novih ili ukidanje postojećih instituta predviđenih zakonima kojima se uređuju postupci pred sudovima ili drugim državnim organima, sankcionisanje određenih ponašanja propisivanjem novih krivičnih dela ili prekršaja, promena vrste ili visine zaprećenih krivičnih sankcija, odnosno kazni za pojedina krivična dela i sl.). Primenjujući izložene stavove Ustavni sud nalazi da se osporenim odredbama člana 51. Zakonika ne „zadire“ u dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom, jer u smislu odredbe člana 20. stav 2. Ustava, zakonska rešenja sadržana u ranijem Zakoniku o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/71 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05 – dr. zakon, 115/05, 49/07, 20/09 – dr. zakon, 72/09 i 76/10) ne predstavljaju tzv. „stečeno pravo“ u odnosu na Ustavom utvrđeno pravo (dužnost) krivičnog gonjenja, jer je to pravo u članu 103. prethodnog Ustava Republike Srbije od 1990. godine dato javnom tužilaštvu kao državnom organu, a ne oštećenom, pa se ni navedene odredbe člana 51. Zakonika ne mogu razmatrati sa stanovišta ustavne zabrane smanjenja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. stav 2. važećeg Ustava.

Povodom navoda inicijatora da je usled restriktivnijeg načina na koji je uređeno pravo oštećenog da preuzme krivično gonjenje „smanjen nivo prava oštećenog u postupku“, Ustavni sud ukazuje da položaj oštećenog ne može biti posmatran u odnosu na dozvoljenost pojedinih radnji u postupku, već se prava oštećenog i njegov položaj moraju posmatrati u odnosu na celinu odredaba Zakonika. Već u osnovnim odredbama Zakonika oštećeni se tretira kao aktivni učesnik u postupku, data su mu prava kod osnovnog i unakrsnog ispitivanja svedoka, veštaka, dato mu je pravo da predlaže izvođenje dokaza, kao i pravo da preuzme gonjenje nakon odustanka javnog tužioca od potvrđene optužnice. Ustavni sud ukazuje da je zakonodavac propisao niz novih prava i jemstava kada je reč o položaju oštećenog u krivičnom postupku (bez obzira da li ima svojstvo supsidijarnog tužioca). Primera radi, oštećeni, pored ostalog, ima pravo da podnese žalbu protiv odluke o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu, da bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda (član 50. stav 1. tač. 10) i 11)). Takođe, obaveza je suda da upozna privatnog tužioca i okrivljenog sa mogućnošću upućivanja na postupak medijacije, pri čemu izmirenje stranaka i namirenje imovinskopravnog zahteva ima za posledicu donošenje rešenja o odbijanju privatne tužbe (član 505. st. 1. i 2.). Osim toga, sud je obavezan da u osuđujućoj presudi ili rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja dosudi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak da oštećenog upućuti na parnični postupak (član 258. stav 4.). Stoga, po nalaženju Ustavnog suda ne stoje ni navodi inicijatora da su osporenim odredbama člana 51. Zakonika smanjena prava oštećenog u odnosu na prethodni zakon.

Po nalaženju Ustavnog suda, ne stoji ni navod jednog od inicijatora da je, zbog nemogućnosti oštećenog da preduzme „supsidijarnu optužbu“ u slučaju odbačaja krivične prijave, obustave istrage ili odustanka od krivičnog gonjenja javnog tužioca do potvrđivanja optužnice, oštećeni uskraćen u pravu na sudsku zaštitu, jer je ostvarenje prava na krivičnopravnu zaštitu uslov kasnijem ostvarenju imovinskopravnog zahteva, odnosno potraživanja naknade štete. Naime, iz odredaba čl. 252. do 258. Zakonika proizilazi da predmet imovinskopravnog zahteva, kao zahteva koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, može biti naknada štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla, a titular zahteva je lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku. Iz navedenog sledi da je pravna priroda imovinskopravnog zahteva građanskog karaktera, a da se on može ostvariti u krivičnom ili parničnom postupku. Nema ograničenja da se u slučaju prouzrokovanja štete krivičnim delom ostvari potpuna naknada štete u parničnom postupku po principima građanske odgovornosti, koja je šira od krivične, niti ima ograničenja da u odsustvu krivične presude o krivičnoj odgovornosti tu odgovornost utvrđuje sud u parničnom postupku. U cilju potpunije zaštite oštećenog propisani su i privilegovani rokovi za ostvarivanje građanskog zahteva u parničnom postupku, pa tako i u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, „Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93). Ustavni sud ističe da vođenje krivičnog postupka ne predstavlja uslov sine qua non za ostvarenje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku. Na to upućuje odredba člana 12. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) koja predviđa da parnični sud može odlučivati o postojanju krivičnog dela kao o prethodnom pitanju ako krivični postupak nije ni pokrenut, ili je pokrenut, ali još uvek nije okončan, ili je okončan odbijajućom presudom.

S obzirom na to da je kod gonjenja za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti primaran javni interes, a da su odredbom člana 21. stav 1. Ustava, u odnosu na koju je jednom od inicijativa tražena ocena ustavnosti, zakonodavcu ustanovljene ustavne granice ograničavanja ljudskih i manjinskih prava, to proizlazi da „pravo oštećenog da goni učinioca krivičnog dela“, nije ljudsko pravo iz člana 21. stav 1. Ustava, niti se ustavna garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbi protiv njega, odnosi neposredno na oštećenog, već na lice protiv koga se vodi krivični postupak (koji u tom postupku ima prava i obaveze). Stoga se odredbama člana 51. Zakonika neposredno ne povređuju ni ove odredbe Ustava.

Iz istih razloga se ni pravo svakog na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo, zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22.), kao ni pravo na neprikosnovenost ljudskog dostojanstva i dužnost svih da ga poštuju i štite (član 23.), ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa navedenim razlozima osporavanja člana 51. Zakonika, jer se tim odredbama ne garantuje pravo oštećenog na pristup krivičnom sudu, koje inicijatori pogrešno smatraju da oštećeni ima.

Povodom navoda inicijatora da je „pravo oštećenog na obaveštenje javnog tužioca o odbacivanju krivične prijave, obustavi istrage, ili odustanku od krivičnog gonjenja i prigovor na to obaveštenje neposredno višem javnom tužiocu, bez preciznog razumljivog, preglednog i jasnog obrazloženja, iluzorno“, jer ovo obaveštenje ne razmatra sud već neposredno viši javni tužilac, Ustavni sud ukazuje da Evropski sud za ljudska prava ne zahteva kontrolu pripremnog (predistražnog i istražnog) postupka, ali postavlja zahteve u vezi s tim postupkom naročito kad je reč o pravima iz čl. 2, 3, 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda s dodatnim protokolima, sa izmenama i dopunama („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05-ispravka i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15)).

U presudi Petrović protiv Srbije (40485/08), od 15. jula 2014. godine, Evropski sud za ljudska prava je izrazio stav da bi odluka o nepreduzimanju krivičnog gonjenja morala biti obrazložena, te da nedostatak transparentnosti u ovoj i sličnim situacijama neće obezbediti poverenje građana i pokazati rešenost države da poštuje vladavinu prava. Takođe, osvrćući se na mehanizam supsidijarnog krivičnog gonjenja, u istoj presudi je istaknuto da Konvencija ne obavezuje države ugovornice da uspostave mehanizam preispitivanja odluke javnog tužioca kada on odluči da ne preduzima krivično gonjenje, međutim, ukoliko država takav mehanizam propiše sud će to uzeti u obzir i ispitati da li i kakav mehanizam može da ispravi nedostatke u postupanju tužioca i da li zadovoljava procesne zahteve u skladu sa odredbama Konvencije.

Država ima značajnu marginu slobodne procene o stepenu i obimu učešća „žrtve“ u krivičnom postupku i o meri u kojoj će interesi „žrtve“ opredeljivati odluke organa koji vode postupak. Pri tome je država u obavezi da predvidi mehanizam u okviru kojeg će „žrtva“ od nadležnih organa moći da zahteva preispitivanje odluke o nepreduzimanju krivičnog gonjenja, a dovoljno je da to učini u okviru javnog tužilaštva. Ustavni sud nalazi da iz osporene odredbe člana 51. stav 1. Zakonika proizlazi da se obaveštenjem koje oštećenom daje javni tužilac kao organ postupka ne odlučuje o pravima oštećenog, tako da ovo obaveštenje „ne predstavlja odluku. Na drugoj strani, prigovor koji oštećeni može da izjavi neposredno višem javnom tužiocu i dosadašnja praksa u vezi sa odlučivanjem o prigovoru upućuju na zaključak da je zakonodavac smatrao da je propisivanjem u članu 51. Zakonika prava oštećenog na prigovor, i bez angažovanja suda, dovoljno zaštićen interes oštećenog. Stav Ustavnog suda je da uvođenje dvostepenosti u odlučivanju u okviru javnog tužilaštva nije u suprotnosti sa Ustavom.

Po nalaženju Ustavnog suda, ne stoje ni navodi inicijatora da se osporenim odredbama člana 51. Zakonika smanjuje kontrola rada javnog tužilaštva. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je odgovornost javnog tužioca uređena odredbama člana 160. st. 1. i 2. Ustava, i to tako što je propisano da je Republički javni tužilac odgovoran za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Narodnoj skupštini, a da javni tužioci odgovaraju za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Republičkom javnom tužiocu i Narodnoj skupštini, a niži javni tužioci i neposredno višem javnom tužiocu.

Osporenim stavom 1. člana 51. Zakonika ustanovljena je dužnost javnog tužioca da obavesti i pouči oštećenog o mogućnosti podnošenja prigovora neposredno višem javnom tužiocu, a osporenim stavom 2. istog člana 51. Zakonika oštećenom je dato pravo prigovora, kako bi se, po nalaženju Ustavnog suda, preispitao rad javnog tužioca koji je odbacio krivičnu prijavu, obustavio istragu, odustao od krivičnog gonjenja, do potvrđivanja optužnice, i otklonile posledice eventualnih propusta u radu javnog tužioca, jer u krivičnom postupku javni tužilac, pored opšteg interesa štiti i zastupa interes oštećenog samim preduzimanjem krivičnog gonjenja prema učiniocu krivičnog dela i štiti prava oštećenog, a posebno ona koja bi oštećeni zbog neznanja mogao da izgubi. Prema članu 10a Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11, 101/11, 38/12 – Odluka US, 121/12, 101/13, 111/14 – Odluka US, 17/14, 106/15 i 63/16 – Odluka US), javni tužilac i zamenik javnog tužioca, pored ostalog, dužni su da stručno, savesno, nepristrasno, pravilno i bez nepotrebnog odlaganja vrše svoju funkciju posebno vodeći računa o zaštiti oštećenih i sprečavanju diskriminacije po bilo kom osnovu nepristrasno razjasne sumnju o krivičnom delu za koje se sprovode službene radnje. Iako prigovor oštećenog iz osporenog člana 51. Zakonika primarno služi zadovoljenju interesa oštećenog, reč je po nalaženju Ustavnog suda, i o sredstvu kojim se posredno štiti javni interes, jer gonjenje i kažnjavanje, odnosno privođenje pravdi učinalaca krivičnih dela nesumnjivo predstavlja javni interes u svakom društvu Imajući u vidu da Zakonik daje javnom tužiocu ovlašćenje da procenjuje da li su ispunjene stvarne i pravne pretpostavke za pokretanje krivičnog postupka, ili za nastavak već započetog krivičnog postupka posle stupanja optužnice na pravnu snagu čak i u stadijumu postupka po žalbi, a da je oštećenom, još u toku predistražnog i istražnog postupka omogućeno da aktivno učestvuje u postupku, Ustavni sud nalazi da ne stoje izneti razlozi inicijatora da je osporenim odredbama člana 51. Zakonika „smanjena kontrola rada javnog tužioca“.

Po nalaženju Ustavnog suda, ne stoji ni navodi inicijatora da „pravo na obaveštenje i prigovor, bez preciznog razumljivog, preglednog i jasnog obrazloženja, postaje iluzorno“. Ovo stoga što obaveštenje javnog tužioca o odbacivanju krivične prijave, obustavi istrage, ili odustanku od krivičnog gonjenja, po svojoj pravnoj prirodi ne „izlazi“ iz okvira nadležnosti javnog tužioca i ne predstavlja akt, koji bi morao da sadrži obrazloženje i razloge kojim se javni tužilac rukovodio u toj pravnoj situaciji, budući da iz osporenih odredaba člana 51. Zakonika proizlazi da do potvrđivanja optužnice, neposredno viši javni tužilac povodom prigovora oštećenog ne odlučuje o pravima i obavezama oštećenog, već o tome da li su ispunjeni zakonski uslovi za odbacivanje krivične prijave, obustavu istrage, ili odustanak od krivičnog gonjenja (čl. 284. i 308. Zakonika), pa je stoga prigovor jedino sredstvo zaštite interesa oštećenog da se otpočne ili nastavi krivični postupak protiv učinioca krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, ne stoje ni navodi inicijatora da se osporenim odredbama Zakonika povređuju odredbe člana 32. stav 1. i 36. stav 2, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 14. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koje se odnose na pravo na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, budući da se ova prava u krivičnom postupku odnose na okrivljenog, i garanciju da svako tokom odlučivanja o krivičnoj optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Takođe, Ustavni sud podseća na svoju ustaljenu praksu, kada je reč o odnosu oštećenog kao supsidijarnog tužioca i garancije prava na pravično suđenje (član 32. stav 1. Ustava), da samo neki od elemenata ovog prava mogu biti priznati oštećenom kao ovlašćenom tužiocu. Reč je prvenstveno o pravu na suđenje u razumnom roku, i to pod uslovom da je oštećeni podneo imovinskopravni zahtev.

Imajući u vidu sve navedeno, a posebno da pitanje celishodnosti i racionalnosti zakonskih rešenja ne može biti predmet ustavnosudske kontrole utvrđene odredbama člana 167. Ustava, Ustavni sud nalazi da iznetim razlozima inicijativa nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 51. Zakonika, te su saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, inicijative odbačene.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Izdvojeno mišljenje

na rešenje Ustavnog suda broj IUz-62/2018

o odbacivanju inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 51. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14).

Ustavni sud je na svojoj sednici održanoj 18. aprila 2019. godine, doneo rešenje o odbacivanju inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 51. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14).

Uvažavajući i poštujući pravo svakog uvaženog sudije Ustavnog suda na sopstveni stav, izražavam svoje neslaganje sa sadržajem rešenja Ustavnog suda broj IUz-62/2018, donetim većinom glasova sudija Ustavnog suda, što činim jer mi obrazloženje takve odluke Ustavnog suda deluje pravno neubedljivo, a posebno zato što smatram da je obrazloženje odluke Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, nedovoljno potkrepljeno relevantnim ustavno-pravnim argumentima.

Ovde treba imati vidu da inače, nije sporno da Ustavni sud u jednom praktičnom smislu ne bi mogao ni oglašavanjem da član 51. Zakonika o krivičnom postupku nije u skladu sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, da na neki praktičan način, omogući oštećenom da stekne svojstvo ovlašćenog tužioca, odnosno da se oštećenom omogući „obraćanje“ sudu onda kada je javni tužilac do potvrđivanja optužnice odustao od krivičnog gonjenja, osim što bi pokretanjem postupka i eventualnom meritornom odlukom odgovarajuće sadržine, mogao da na izvestan način zakonodavcu „skrene pažnju“ da sadašnja zakonska regulativa koja se na ovo pitanje odnosi, nije adekvatna, odnosno da nije prihvatljiva u ustavno-pravnom smislu, ili je bar ustavno-pravno sporna, što bi onda naravno, potom moglo da posluži i kao izvestan „impuls“ ili „signal“ za neke buduće novele Zakonika o krivičnom postupku.

Ovakav svoj stav zasnivam na sledećim osnovnim razlozima:

1) neuviđanje Ustavnog suda da bi u postupku pred njim uvek moralo važiti načelno pravilo da pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom određene zakonske odredbe, nema „prejudicirajući značaj“, te da pokrenuti postupak sam po sebi, ne znači da će „konačan ishod“ takvog pokrenutog postupka, svakako biti ocena da se radi o neustavnoj odredbi, odnosno odredbi koja nije u saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom;

2) propuštanje Ustavnog suda da se prilikom razmatranja konkretnih inicijativa za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom člana 51. Zakonika o krivičnom postupku, suštinski pozabavi analizom određenih relevantnih pitanja, koja su potencijalno od ustavnopravnog značaja, a to su:

• postojanje/nepostojanje korelacije između novog koncepta istrage i položaja oštećenog u krivičnom postupku;
• pravo na sudsku zaštitu oštećenog i pitanje već dostignutog „nivoa“ ljudskih prava u našem ustavnopravnom sistemu;
• pravo oštećenog na pristup sudu i potencijalni problem (ne)delotvornog pravnog sredstva koje je na raspolaganju oštećenog, odnosno problem nepostojanja delotvornog pravnog leka koje bi imao oštećeni.

3) propuštanje Ustavnog suda da u jednom jedinstvenom (spojenom) postupku odluči o svim inicijativama za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, čitavog niza odredbi Zakonika o krivičnom postupku, a pre svega onih ključnih normi koje oblikuju osnovnu „fizionomiju“ i koncepciju tog Zakonika, a koje inače, između ostalog, takođe utiču i na položaj oštećenog u krivičnom postupku, što je relevantno i sa stanovišta konkretnog predmeta u postupku pred Ustavnim sudom - IUz-62/2018. Radi se o odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14), koje se odnose na:

• koncept javnotužilačke istrage, koja se vodi na nivou najnižeg procesno relevantnog stepena sumnje, a to su osnovi sumnje, što je materijalni uslov za vođenje istrage, koji je identičan onom takođe najnižem stepenu sumnje koji je potreban i za vođenje predistražnog postupka, pri čemu se istraga pokreće odlukom javnog tužioca (naredba), protiv koje nije dozvoljena žalba, a što predstavlja formalni uslov za javnotužilačku istragu;
• koncept glavnog pretresa koji je naglašeno adverzijalnog karaktera, uz značajnu i čak radikalnu, očigledno preteranu dokaznu pasivizaciju suda koji vodi krivični postupak.

I

Pokretanje postupka ocene ustavnosti konkretnog zakona nije „prejucidiranje“ neustavnosti

Načelno smatram da samo po sebi, pokretanje ocene ustavnosti odredbe bilo kojeg konkretnog zakona, pa i Zakonika o krivičnom postupku, nema „aprioran i prejudicirajući karakter“, te da to svakako ne znači da se taj postupak „obavezno“ mora okončati ocenom o neustavnosti zakona koji je bio predmet ocene ustavnosti pred Ustavnim sudom ili ocenom da on nije u saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Međutim, jedan „kompletan“ i meritoran postupak ove vrste je uvek poželjan u uređenoj pravnoj državi i samo pokretanje takvog postupka, onda kada postoje relevantni argumenti u prilog tome (a smatram da oni postoje kada se radi o osporenim odredbama Zakonika o krivičnom postupku), može svakako doprineti ukupno boljem kvalitetu pravnog sistema.

Dakle, načelno smatram da pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, svakako ne znači da tako pokrenuti postupak, mora rezultirati ocenom da je osporena zakonska odredba neustavna ili je u nesaglasju sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, niti sam Ustavni sud može da „kreira“ novo zakonsko rešenje, čak i onda kada bi ocenio da je postojeće rešenje sadržano u Zakoniku o krivičnom postupku u nesaglasnosti sa Ustavom.

Međutim, Ustavni sud bi postupak za ocenu ustavnosti uvek morao pokrenuti ukoliko postoji odgovarajuća verovatnoća da se radi o neustavnoj zakonskoj odredbi, odnosno da je reč o odredbi koja nije u saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, a smatram da takva verovatnoća očigledno postoji u prilično visokom stepenu, kada se radi o odredbama člana 51. Zakonika o krivičnom postupku.

II

Koncept javnotužilačke istrage i položaj oštećenog u krivičnom postupku

Javnotužilačka istraga je u Srbiji uvedena posle više decenija postojanja sudske istrage u našem krivičnom postupku, ali ona ipak nije novina u našoj pravnoj tradiciji, jer je po uzoru na tadašnji sovjetski krivični postupak, ona već postojala, doduše svega nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata.

Osnovne specifičnosti istrage u krivičnom postupku Srbije su sledeće: 1. Istraga je svrstana u nadležnost javnog tužioca, koji je formalno pokreće naredbom; 2. Protiv odluke kojom se pokreće istraga, a to je naredba javnog tužioca, žalba nije dozvoljena, što znači da je ta odluka momentom donošenja, kako pravnosnažna, tako i izvršna; 3. Istraga se vodi na nivou relativno niskog stepena sumnje (najniži Zakonikom definisan stepen sumnje), tj. onda kada postoje osnovi sumnje da je konkretno lice učinilo krivično delo ili osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo, što je isti stepen sumnje i za vođenje predistražnog postupka (član 286. stav 1. i član 295. stav 1. ZKP), a u samom Zakoniku nisu propisani neki precizni ili objektivni kriterijumi na temelju kojih bi se razdvojili predistražni postupak, koji je pretežno neformalan i istraga, koja je formalnog karaktera; 4. Istraga se može voditi kako protiv poznatog osumnjičenog, tako i u pogledu nepoznatog učinioca krivičnog dela; 5. Istraga se vodi, odnosno može se voditi, samo kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti; 6. Uloga suda u istrazi, tj. sudije za prethodni postupak, je svedena samo na vrlo ograničen broj radnji, kao što je odlučivanje o nekim merama procesne prinude (gde je posebno značajan pritvor kao oblik lišenja slobode), odnosno donošenje odluka koje spadaju u isključivu sudsku nadležnost, poput naredbe o pretresanju stana, drugih prostorija i lica, a sud ima mogućnost i da u izvesnoj meri, deluje u korist odbrane u istrazi te vrši i neke druge, veoma limitirane funkcije u javnotužilačkoj istrazi; 7. U istrazi koju formalno vodi javni tužilac, određene radnje dokaznog karaktera u korist odbrane, mogu sprovoditi i okrivljeni, kao i njegov branilac, uz dužnost da o tome na odgovarajući način obaveste javnog tužioca; kao i 8. Istraga nije obavezni procesni stadijum, ne samo zato što se ona, kao i ranije, ne vodi u pogledu krivičnih dela koja su predmet skraćenog postupka, već i stoga, što sada javni tužilac može uvek i bez posebnih formalnih uslova, umesto da vodi istragu, podići neposredno optužnicu, ako smatra (na temelju svog slobodnog uverenja), da prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za optuženje.

Istraga se alternativno pokreće: 1) protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, kada se istraga usmerava na konkretnog osumnjičenog; te 2) protiv nepoznatog učinioca – kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo i kada je cilj istrage, po logici stvari, između ostalog, usmeren i na identifikovanje osumnjičenog. To znači da shodno važećem Zakoniku o krivičnom postupku Srbije postoje dva tipa istrage: 1) istraga koja se vodi kada je poznat osumnjičeni i 2) istraga koja se vodi u odnosu na „nepoznatog osumnjičenog“, tj. protiv tzv. N. N. lica, odnosno nepoznatog „učinioca“ krivičnog dela, gde je naravno, po logici stvari, primaran cilj da se tokom istrage otkrije lice kome se na nivou osnova sumnje može „pripisati“ krivično delo koje je predmet istrage.

U istrazi se prikupljaju sledeći dokazi i podaci: 1) oni koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak; 2) dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, što se odnosi samo na „varijantu“ istrage koja se vodi u pogledu krivičnog dela sa nepoznatim učiniocem, tj. kada se u vreme pokretanja istrage ne zna ko je osumnjičeni; 3) dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i 4) drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim. Ovako određena svrha istrage u važećem Zakoniku o krivičnom postupku je očigledno preširoka i već na prvi pogled prevazilazi u ogromnoj meri ono što bi morao da bude cilj tipične javnotužilačke istrage, tj. de facto (jedno)stranačke istrage, jer bi iz ovog zakonskog rešenja proizišlo da javni tužilac obezbeđuje u svojoj („jednostranačkoj“ istrazi i one dokaze koje bi u kasnijem toku postupka mogao/morao da izvede sud, pa čak i niz drugih dokaza, koji nisu neposredno povezani sa potrebom podizanja optužnice ili obrnuto odlukom da se odustane od daljeg krivičnog gonjenja.

Suštinski je nelogično i besmisleno da onda kada je istraga stranačkog karaktera (iako javni tužilac u istrazi formalno nije stranka, već postupa kao „državni organ“ i mora da obrati jednaku pažnju kako na dokaze koji terete određeno lice da je učinilo krivično delo tako i na one koje tom licu idu u prilog), u njene ciljeve bude svrstano i obezbeđivanje dokaza, jer to samo izuzetno može činiti sud u određenom obliku funkcionalne nadležnosti, poput nekadašnjeg istražnog sudije ili eventualno sudije za istragu, odnosno sudije za prethodni postupak u važećem Zakoniku o krivičnom postupku.

Cilj tipične/klasične javnotužilačke istrage, kakva inače, postoji u mnogim državama čiji se krivičnoprocesni sistemi smatraju demokratskim, bi moralo biti isključivo pribavljanje dokaza potrebnih za podizanje optužnice ili eventualno za odluku da se odustane od krivičnog gonjenja, a nikako ne i dokaza za koje postoji opasnost da neće moći da se kasnije izvedu na glavnom pretresu i sl., što se u krajnjoj liniji svodi na ostavljanje izuzetno štetne mogućnosti za veoma ekstenzivno odstupanje od načela neposrednosti, što je naravno i od neposrednog uticaja na devalviranje načela pravičnog krivičnog postupka. Takav cilj, koji je isključivo ili bar primarno orijentisan na prikupljanje dokaza koji su potrebni za zaključak o postojanju onog procesno relevantnog stepena sumnje koji je potreban za podizanje optužnice (kao što je to opravdana sumnja u našem krivičnom postupku), istraga ima u većini savremenih i demokratski orijentisanih krivičnoprocesnih sistema, čak bez obzira da li se radi o anglosaksonskim pravnim sistemima, gde je istraga pretežno policijska i neformalna (takva je svrha istrage, na primer u Engleskoj i Velsu, SAD i Kanadi), ili je u pitanju kontinentalna Evropa, kao što je to slučaj sa državno-tužilačkom istragom u Nemačkoj i u Austriji.

Koncept tužilačke istrage ima određene prednosti u odnosu na sudsku istragu, ali on ima i određene potencijalne veoma ozbiljne mane u poređenju sa istragom poverenom istražnom sudiji, a osnovna mana je da bi se veoma restriktivno dokazi iz istrage mogli koristiti na glavnom pretresu, već bi njihova osnovna funkcija morala biti da posluže kao utemeljenje optužnice, a onda bi se kasnije, svi dokazi po pravilu, morali ponovo izvoditi na glavnom pretresu. Ovo međutim, nije tako u važećem Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, čijim je normama u suštini i praktično, samo nekadašnji istražni sudija, sasvim jednostavno zamenjen javnim tužiocem, što je iz niza razloga veoma loše.

Naime, slično kao što je to bilo uređeno i u nekadašnjem Zakoniku o krivičnom postupku, i u važećem ZKP-u se propisuje nekoliko situacija kada se na glavnom pretresu mogu čitati zapisnici o ranije datim iskazima (član 406). Međutim, sada je to veoma problematično, jer se više po pravilu, ne radi o sudskim dokazima, već o dokazima koje je u istrazi prikupio javni tužilac, koji je stranka u krivičnom postupku, te je po logici stvari, orijentisan svojim stranačkim interesom. Donekle je opravdano da se čitaju zapisnici kada se radi o objektivnoj nemogućnosti da se već ispitana lica ponovo ispitaju, jer su umrla ili duševno obolela, ali je potpuno pogrešno da se ostavi mogućnost čitanja zapisnika i onda kada svedok ili veštak bez zakonskog razloga neće da iskazuje na glavnom pretresu.

Brojne ozbiljne anomalije i krupni nedostaci javnotužilačke istrage u važećem Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, ne moraju svakako biti ustavnopravno relevantni, iako zaista ne služe na čast našem pravnom sistemu. Međutim, iz nekih od njih proizlaze i određeni potencijalni i veoma ozbiljni ustavnopravni problemi, pri čemu kada je reč o položaju oštećenog, a posebno njegovoj mogućnosti/nemogućnosti da postane supsidijarni tužilac, takav tip istrage načelno ne bi trebalo da utiče na takvo pravo, odnosno takvu mogućnost oštećenog, kao što to pogrešno zaključuje Ustavni sud.

Smatram da Ustavni sud pogrešno zaključuje da promenjeni procesni položaj oštećenog u krivičnom postupku predstavlja pre svega, posledicu nove koncepcije istrage, te se to čak na neki način, tretira kao izvesna „zakonomernost“, odnosno posledica koja je bila na izvestan način neizbežna zbog „prelaska“ na javnotužilačku istragu.

Ustavni sud greši kada zaključuje da je do bitno promenjenog položaja oštećenog u krivičnom postupku došlo samo zbog „poveravanja“ istrage javnom tužiocu, tako da isključivo zbog toga oštećeni ima mogućnost „procesnog komuniciranja“ jedino u okviru javnotužilačke organizacije, tako da isključivo zbog takve „javnotužilačke koncepcije istrage“ oštećeni raspolaže samo pravom da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu, ako javni tužilac, za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice (član 51. ZKP), te praktično nema pravo da se na odgovarajući način u takvoj situaciji „obrati“ sudu.

Ustavni sud takođe očigledno pogrešno zaključuje da se u onim fazama krivičnog postupka u kojima kao „dominus litis postupa javni tužilac“, odluka o nepreduzimanju ili odustanku od gonjenja može preispitati samo u okviru javnog tužilaštva, odnosno pred neposredno višim javnim tužiocem. Ovakav stav Ustavnog suda jednostavno nije tačan, te se svodi na potpuno proizvoljno zaključivanje.

Naime, to što istragu vodi javni tužilac, a ne istražni sudija, uopšte ne znači da se u takvoj javnotužilačkoj istrazi svakako mora apsolutno isključiti bilo kakva uloga suda, a naročito kada se radi o zaštiti prava oštećenog. To konačno, nije tako ni prema pravilima samog važećeg Zakonika o krivičnom postupku, pa tako na primer, sudija za prethodni postupak donosi određene naredbe i u onim fazama krivičnog postupka koje ili vodi javni tužilac (istraga) ili njima rukovodi (predistražni postupak), što znači i u onom procesnom stadijumu u kojem je javni tužilac kako to navodi sam Ustavni sud - tzv. dominus litis, odnosno „gospodar“ te faze krivičnog postupka. Radi se o odlukama krivičnog suda poput naredbi za pretresanje stana i lica ili preduzimanje određenih posebnih dokaznih radnji.

Uopšte ne bi bilo protivno koncepciji javnotužilačke istrage, bez obzira na čitav niz njenih drugih veoma ozbiljnih mana kada se radi o pozitivnom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, da se odredbama Zakonika, oštećenom dalo pravo ulaganja određenog pravnog sredstva krivičnom sudu, protiv rešenja o odbacivanju krivične prijave javnog tužioca, odnosno drugih odluka kojima se manifestuje njegovo odustajanje od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice.

Konačno, iako to nije od striktnog značaja u ustavnopravnom smislu, ali elementarne istine radi, te kao ilustraciju i takve vrste nedostataka u obrazloženju odluke Ustavnog suda u odnosu na koju izdvajam mišljenje, umesno je navođenje i nekih uporedno-pravnih primera koji veoma jasno ukazuju na pogrešan stav Ustavnog suda prema kojem koncept javnotužilačke istrage sam po sebi, apriorno isključuje mogućnost oštećenog da od suda u fazi istrage zahteva preispitivanje odluke javnog tužioca da ne započne krivično gonjenje ili od njega odustane. Na primer, u Nemačkoj još od vremena druge polovine 19. veka postoji državno-tužilačka istraga, ali je relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku ove države (StPO - Strafprozeßordnung), propisan jedan poseban procesni mehanizam koji se u nemačkoj krivičnoprocesnoj teoriji označava kao svojevrsno „iznuđivanje optužbe“. Naime, oštećeni u slučaju negativne odluke nadležnog državnog tužioca ima pravo da zahteva odluku suda, koji može da odbije predlog oštećenog ili ukoliko smatra da je predlog osnovan, sud svojom odlukom može doneti odluku o podizanje optužnice, a za njeno sprovođenje je nadležno državno tužilaštvo (§§172,174,175 StPO).

III

Položaj oštećenog u krivičnom postupku, pravo na sudsku zaštitu i pitanje umanjenja „nivoa“ već dostignutih ljudskih prava

Naše krivično procesno pravo tradicionalno, poput većine drugih država u kontinentalnoj Evropi, koristi termin oštećeni. Oštećeni je fizičko ili pravno lice čije je neko lično ili imovinsko pravo izvršenjem krivičnog dela povređeno ili ugroženo. To je veoma široka definicija, koja je znatno šira od uobičajenog pojma žrtve u kriminološkom i delom u krivičnopravnom smislu, odnosno pasivnog subjekta u smislu krivičnog materijalnog prava.

Oštećeni se može pojaviti u nekoliko osnovnih procesnih svojstava, koja se u nekim procesnim situacijama mogu i kombinovati, pa je tako na primer, oštećeni kao mogući tužilac, po pravilu i svedok, a može podneti i imovinskopravni zahtev i slično. Oštećeni može da u krivičnom postupku ostvaruje sledeće procesne uloge: 1) mogući (potencijalni) tužilac u krivičnom postupku za delo koje se goni ex officio i u pogledu koga primarno krivično goni javni tužilac; 2) supsidijarni tužilac u krivičnom postupku za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti; 3) oštećeni sa predlogom za krivično gonjenje u pogledu posebne kategorije krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti i predlogu; 4) privatni tužilac u postupku za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi; 5) lice koje je podnelo imovinskopravni zahtev i 6) svedok.

Iz ovoga proizlazi da je termin oštećeni, znatno širi od izraza žrtva krivičnog dela. Kada se zakonom ustanovljava zaštita oštećenog u krivičnom postupku, to znači da se štiti širi/prošireni krug lica od onih koja spadaju isključivo u žrtve krivičnog dela, odnosno u pasivne subjekte krivičnog dela, kada je reč o klasičnoj krivičnopravnoj terminologiji.

Osnovno ratio legis davanja mogućnosti oštećenom da pod određenim uslovima, što znači prema odgovarajućem zakonskom mehanizmu i u okviru Zakonikom o krivičnom postupku određenih rokova stekne svojstvo supsidijarnog tužioca, jeste da se samom tom mogućnošću (potencijalno), vrši određena „korekcija” u odnosu na funkciju krivičnog gonjenja koju u pogledu oficijelnih krivičnih dela primarno vrši javni tužilac. Načelno je u našoj krivičnoprocesnoj tradiciji prisutan stav da je takva mogućnost supsidijarnog krivičnog gonjenja, u praksi izrazito korisna i za javnog tužioca, jer se davanjem prava oštećenom da preduzme/nastavi krivično gonjenje, onda kada je javni tužilac smatrao da nema uslova za krivično gonjenje, te to manifestovao odgovarajućom odlukom, poput rešenja o odbacivanju krivičnog prijave, štiti integritet javnog tužioca, koji je na takav način „zaštićen“ od nekada maliciozne ocene da nije postupao savesno ili da je neosnovano nekoga „poštedeo“ od krivičnog gonjenja i sl., pošto se primenom takvog zakonskog mehanizma, ostavlja mogućnost da ukoliko se sa stavom javnog tužioca, oštećeni ne slaže, on sam postane supsidijarni tužilac. Naravno, kao i svako normativno rešenje, ni ovo nije idealno, niti je oštećeni uvek u pravu (u praksi on to najčešće i nije), kada uprkos suprotnom stavu nadležnog javnog tužioca, oštećeni ispolji odgovarajuću „upornost“, te pre(d)uzme/nastavi krivično gonjenje kao supsidijarni tužilac. Međutim, kada takva mogućnost postoji, oštećeni će uvek u krajnjoj liniji, dobiti „konačan odgovor“ u odgovarajućoj procesnoj formi od krivičnog suda. To je bio osnovni element ratio legis-a nekada u našem krivičnom postupku vrlo široko formulisanog prava/mogućnosti oštećenog da stekne procesno svojstvo supsidijarnog tužioca. S druge strane, legitimna su i drugačija zakonska rešenja, ali to ipak ne znači da je Ustavni sud potpuno u pravu kada „nalazi da je u okviru ovog ovlašćenja zakonodavac vlastan i da propiše položaj učesnika u postupku kao i njihova prava i dužnosti u postupku, a time i prava koja ima oštećeni, odnosno da li oštećeni i u kojoj fazi postupka može da preuzme od javnog tužioca krivično gonjenje za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti.“ Naime, zakonodavac jeste „vlastan“ u takvom smislu, tj. u odnosu na zakonsko uređenje tih pitanja, ali to ipak, ne znači da su sva zakonska limitiranja prava oštećenog da preduzme/nastavi krivično gonjenje, utvrđena u potpunosti na ustavnopravno prihvatljiv način.

Takođe, ne deluje prihvatljivo ni zaključak Ustavnog suda koji je on izveo na temelju svog takođe pogrešnog stava da je promenjen položaj oštećenog posledica uvođenja javnotužilačke istrage, te da je to zbog toga svojevrsna „neminovnost“, a da se zatim, sužavanjem prava oštećenog da postane supsidijarni tužilac, „okrivljenom pruža zaštita od gonjenja koje bi preduzeo oštećeni, uprkos tome što je javni tužilac prethodno izveo zaključak da tome nema mesta, i time se ujedno u punoj meri afirimiše pretpostavka nevinosti kao jedan od temeljnih principa pravne sigurnosti u kaznenom pravu (član 34. stav 3. Ustava).“ Nema bilo kakvog osnova za ovakav zaključak Ustavnog suda, jer pretpostavka nevinosti utvrđena kako Ustavom (član 34. stav 3.), tako i u odredbama Zakonika o krivičnom postupku (član 3. stav 1.), nesporno postoji i ima pravno dejstvo, potpuno nezavisno od vrste ovlašćenog tužioca u krivičnom postupku, što znači bez obzira da li krivično goni javni tužilac ili oštećeni kao (supsidijarni) tužilac.

Ustavni sud ispravno konstatuje da „ne stoji ni navod jednog od inicijatora da je, zbog nemogućnosti oštećenog da preduzme „supsidijarnu optužbu“ u slučaju odbačaja krivične prijave, obustave istrage ili odustanka od krivičnog gonjenja javnog tužioca do potvrđivanja optužnice, oštećeni uskraćen u pravu na sudsku zaštitu, jer je ostvarenje prava na krivičnopravnu zaštitu uslov kasnijem ostvarenju imovinskopravnog zahteva, odnosno potraživanja naknade štete“. Ovde je međutim, problem što Ustavni sud nakon ove prethodne ispravne konstatacije, pri tom uopšte ne primećuje da je, bez obzira što je predmet imovinskopravnog zahteva građansko-pravnog karaktera, te nezavisno od toga što se on u praksi relativno retko usvaja u krivičnom postupku, u kojem je imovinskopravni zahtev jedan od sporednih predmeta uz glavni predmet (causa criminalis), oštećenom nesporno značajno povoljnije ukoliko postoji presuda odnosno druga odgovarajuća odluka krivičnog suda kojom se, između ostalog, utvrđuju i činjenice koje bi oštećenom značajno olakšale ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u građanskom, odnosno parničnom postupku, tj. poslužile kao kredibilan dokaz u toj vrsti postupka. Ovo je tako, potpuno nezavisno od toga što inače, vođenje krivičnog postupka zaista ne predstavlja condicio sine qua non za ostvarenje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku, onda kada se takav zahtev temelji na tvrdnji da je on proizišao iz činjenja protivpravnog dela koje je zakonom propisano kao krivično delo.

Dakle, tačno je, kao što to i konstatuje Ustavni sud da „nema ograničenja da se u slučaju prouzrokovanja štete krivičnim delom ostvari njena potpuna naknada u parničnom postupku po principima građanske odgovornosti, koja je šira od krivične, niti ima ograničenja da u odsustvu krivične presude o krivičnoj odgovornosti tu odgovornost utvrđuje sud u parničnom postupku“, ali to ipak ne znači da oštećenom nije znatno lakše/jednostavnije da imovinskopravni zahtev ostvari u građanskom postupku, ukoliko je prethodno u krivičnom postupku donesena odluka iz koje proizlazi da je neko njegovo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo izvršenjem krivičnog dela. Na ovome se, osim što za to postoje i određeni načelni razlozi da oštećeni, iako sam nema „pravo krivičnog sankcionisanja/kažnjavanja“ (ius puniendi), koje pripada isključivo „državi“ u najširem smislu, a koje ona realizuje delovanjem krivičnog suda, ima interes da teži krivičnom sankcionisanju okrivljenog čijim je krivičnim delom oštećen, neposredno temelji legitimnost interesa oštećenog da okrivljeni bude krivično gonjen. Naravno, taj inače legitimni interes oštećenog ima i svoje realne granice, koje su usko vezane za takođe legitimni interes okrivljenog da ne bude neosnovano/neopravdano krivično gonjen, pa je zato potpuno legitimno i odgovarajuće normativno ograničenje prava/mogućnosti oštećenog da postane supsidijarni tužilac, ali se pri tom, takvi zakonski limiti moraju propisati na ustavnopravno prihvatljiv način.

Može se dakle, prihvatiti da oštećeni nema Ustavom garantovano pravo da bezuslovno baš on sam može krivično goniti lice za koje smatra da je krivičnim delom za koje se inače (primarno) krivično goni po službenoj dužnosti, povredilo ili ugrozilo neko njegovo lično ili imovinsko pravo. Pored toga, nije sporno ni da kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti, tu uvek postoji odgovarajući javni interes da se lica u pogledu kojih postoji određeni procesno relevantan stepen sumnje da su takva krivična dela učinila, primarno krivično gone od strane javnog tužioca, a da samo supsidijarno i uz ispunjenje određenih zakonskih uslova, ovlašćeni tužilac može biti i oštećeni takvim krivičnim delom, koji tada postaje supsidijarni tužilac.

Nekada je iz određenih načelnih razloga javni tužilac čak „ekskluzivni“ ovlašćeni tužilac za sve kategorije krivičnih dela, što znači, jedini mogući ovlašćeni tužilac, pa i u pogledu onih krivičnih dela, za koja se inače, goni po privatnoj tužbi. Takav je slučaj u našem krivičnoprocesnom sistemu, kada se radi o postupku prema maloletnicima, što je legitimno zakonsko rešenje, čiji je ratio legis, opravdana ne samo pravna, već i opštedruštvena potreba da se maloletnicima obezbedi drugačiji procesni položaj u odnosu na punoletne okrivljene, što preteže i u odnosu na neka prava koja inače, ima oštećeni.

Takođe, ni u jednom životnom smislu nije nimalo sporno da oštećeni, odnosno lice koje sebe smatra oštećenim određenim krivičnim delom za koje se oficijelno krivično goni, nije uvek i sasvim realno, te po logici stvari, često ima u praksi jedan naglašeno subjektivan pristup, što je dakle, i sasvim razumljivo u jednom elementarnom psihološkom smislu, pa je i to svakako jedan faktički razlog, zbog čega zakonodavac može legitimno da na odgovarajući način ograniči/uslovi mogućnost i pravo oštećenog da postane supsidijarni tužilac. Bez obzira na ovo, načelno se može postaviti i pitanje da li se to u konkretnom slučaju čini na adekvatan način, a kada je reč o postupku pred Ustavnim sudom, da li je to ustavnopravno prihvatljivo.

Ustav Srbije oštećenom implicitno daje određenu garanciju krivičnog gonjenja okrivljenih za oficijelna krivična dela učinjena na njegovu štetu, tako što je u članu 156. stav 1. Ustava Srbije propisano da je javno tužilaštvo samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, a što se potom konkretizuje u Zakoniku o krivičnom postupku, kroz odredbe kojim se utvrđuje načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja. Može se smatrati da je na ovaj način oštećenom suštinski obezbeđeno pravo propisano u članu 22. stav 1. Ustava, shodno kojem svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, onda kada javni tužilac krivično goni za krivična dela u pogledu kojih je krivično gonjenje oficijelno.

S druge strane, kao što će se to detaljnije objasniti u daljem tekstu, takva na Ustavu zasnovana sudska zaštita oštećenog je suštinski, kada se radi o oštećenom krivičnim delom za koje se goni po službenoj dužnosti, uslovljena stavom nadležnog javnog tužioca, koji je u skladu sa načelom legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja dužan da krivično goni okrivljenog ako postoje dokazi iz kojih proizlazi određeni procesno relevantan stepen sumnje da je učinio krivično delo za koje se oficijelno goni.

Međutim, ako javni tužilac krivično gonjenje ne započne, odnosno odbaci krivičnu prijavu, ili tokom započetog krivičnog postupka, a do potvrđivanja optužnice, odustane od krivičnog gonjenja, oštećeni nema mogućnost „obraćanja“ sudu, već samo može u određenom roku (subjektivnom/objektivnom, zavisno od toga da li je formalno obavešten o odustanku javnog tužioca), podneti prigovor neposredno višem javnom tužiocu, koji ne samo što nije sud, već je deo iste one javnotužilačke organizacije u okviru koje je već postupao nadležni (niži) javni tužilac koji krivično gonjenje nije započeo ili je od njega pre potvrđivanja optužnice odustao, te je čak formalno i nezavisno od inicijative oštećenog u vidu podnošenja prigovora i inače, shodno hijerarhijskoj organizaciji javnog tužilaštva, dužan da kontroliše rad sebi podređenog nižeg javnog tužioca

Treba imati u vidu da ni Ustav, kao ni Zakonik o krivičnom postupku, oštećenom ne daju bezuslovno pravo da baš on lično krivično goni lica koja smatra učiniocima krivičnih dela na njegovu štetu. To znači da iz ovoga proizlazi, da kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti, takvo krivično gonjenje primarno realizuje javni tužilac kao državni organ.

Ovde treba imati u vidu i da iako nije sporno da oštećeni nema Ustavom garantovano pravo da on sam, uvek kada to smatra shodnim, krivično goni onoga koga on lično, a suprotno stavu javnog tužioca koji je primarno ovlašćen da krivično goni za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, smatra učiniocem krivičnog dela, to ipak ne znači da određeno pravo oštećenog u pogledu (ne)mogućnosti da postane supsidijarni tužilac u slučaju kada javni tužilac odbaci krivičnu prijavu ili odustane od već pokrenutog krivičnog postupka, te uz isključenje mogućnosti bilo kakvog „obraćanja sudu“, tj. ulaganja odgovarajućeg pravnog sredstva sudu, ipak nije suženo na način koji bi se potencijalno mogao smatrati protivustavnim.

Naime, prema pravilima svih ranije važećih zakon(ik)a o krivičnom postupku, pre stupanja na snagu i primene Zakonika o krivičnom postupku čije su odredbe ustavnopravno osporene („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14), a ova „krivičnoprocesna tradicija“ čak vodi svoje poreklo još iz normativnih rešenja Zakonika o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije od 1929. godine, oštećeni je vrlo jednostavno, uvek i u svakoj fazi krivičnog postupka, već od momenta pokretanja postupka, ali i onda kada krivični postupak nije ni pokrenut, jer je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu, mogao da ispunjavanjem određenih jednostavnih uslova, koji su se svodili samo na postupanje u određenom roku (subjektivnom ako je oštećeni bio obavešten o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja, a objektivnom, ukoliko on o tome nije bio obavešten), mogao da preduzme/nastavi krivično gonjenje umesto javnog tužioca, te tako postane supsidijarni tužilac. Sada je oštećenom prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, to pravo uskraćeno do momenta potvrđivanja optužnice, a kada se radi prethodnim fazama postupka, on se prigovorom može „obratiti“ samo neposredno višem javnom tužiocu, ali pri tom, oštećeni ne može ni na koji način neposredno „pristupiti“ sudu, što znači da oštećeni nema na raspolaganju odgovarajuće delotvorno pravno sredstvo koje bi podneo sudu.

Dakle, oštećeni je prema decenijama važećim zakon(ic)ima o krivičnom postupku (u istorijskom smislu on to pravo nije imao samo u relativno kratkotrajnom periodu važenja „sovjetskog“ sistema javnotužilačke istrage, nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata), imao vrlo široko formulisano pravo na pristup sudu u krivičnom postupku, uz ispunjenje sasvim jednostavnih formalnih uslova postupanja u određenim zakonskim rokovima, tako što bi kao supsidijarni tužilac mogao preduzeti/nastaviti krivično gonjenje uvek kada krivično gonjenje nije započeo primarno ovlašćeni tužilac (javni tužilac) ili je od započetog krivičnog gonjenja odustao, a sada prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, oštećeni do potvrđivanja optužnice nema uopšte bilo kakvu mogućnost, da se u pogledu mogućeg preduzimanja/nastavljanja krivičnog gonjenja, čak ni putem ulaganja pravnog sredstva, obrati krivičnom sudu.

Iz prethodno objašnjenog proizlazi da je Ustavni sud neopravdano propustio da pitanje potencijalnog umanjenja dostignutih ljudskih prava oštećenog razmotri ne samo sa stanovišta utvrđivanja da on prema Ustavu nije imao, niti ima „zagarantovano“ pravo na (lično) krivično gonjenje, suštinski bezuslovno i „po svojoj slobodnoj volji“, već sa stanovišta da je oštećeni ranije, a tako je bilo decenijama, uvek imao mogućnost direktnog pristupa sudu, što mu je sada uskraćeno prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

IV

Pravo oštećenog na pristup sudu i problem (ne)delotvornog pravnog sredstva (pravnog leka) oštećenog

Već je prethodno objašnjeno da je Ustavni sud propustio da se odredi u pogledu moguće povrede Ustavom garantovanog prava oštećenog na pristup sudu, što je u prethodnom tekstu dovedeno u vezu sa razmatranjem problema umanjenja dostignutog nivoa ljudskih prava. Pravo na pristup sudu je u ovom slučaju neposredno povezano sa pravnim sredstvom koje oštećeni ima na raspolaganju u odnosu na odluku javnog tužioca kojom on do potvrđivanja optužnice manifestuje da neće započeti/nastaviti krivično gonjenje. Radi se o prigovoru koji oštećeni može da uputi neposredno višem javnom tužiocu.

Važeći Zakonik o krivičnom postupku bitno sužava mogućnost da oštećeni stekne svojstvo supsidijarnog tužioca, u odnosu na nekadašnja zakonska rešenja, jer ta mogućnost više ne postoji u prethodnim fazama krivičnog postupka, odnosno do potvrđivanja optužnice. Ako u tim fazama postupka javni tužilac na procesno relevantan način ispolji svoj stav da okrivljenog ne treba krivično goniti, bilo inicijalno (odbacivanje krivične prijave), bilo nakon što je prethodno javni tužilac već započeo krivično gonjenje u odnosu na konkretno lice, kao kada se radi o obustavi istrage ili odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, oštećeni jedino može da koristi određeno pravno sredstvo – prigovor, kojim bi pokušao da od neposredno višeg javnog tužioca „izdejstvuje” započinjanje ili nastavljanje krivičnog gonjenja.

Prema članu 36. stav 2. Ustava Srbije, svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ovo ustavno pravo se može dovesti u vezu sa (ne)mogućnošću oštećenog da stekne svojstvo supisidijarnog tužioca u pogledu krivičnog gonjenja za oficijelna krivična dela. Naime, ovde se kao veoma važno pitanje postavlja postojanje/nepostojanje delotvornog pravnog sredstva koje oštećeni ima u pogledu osporavanja odluke javnog tužioca da krivično gonjenje ne započne (odbačaj krivične prijave), ili da do potvrđivanja optužnice odustane od već započetog krivičnog gonjenja.

Ako javni tužilac u pogledu krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana (subjektivni rok), od dana kada je primio takvo obaveštenje, a ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca (objektivni rok) od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.

Neposredno viši javni tužilac u roku od 15 dana od dana prijema prigovora oštećenog može rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor: 1) odbiti prigovor ili 2) usvojiti prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor neposredno viši javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje.

Prigovor koji oštećeni može uložiti neposredno višem javnom tužiocu suštinski nema uopšte karakter pravnog sredstva, čak ni u nekom sui generis smislu, pa samim tim ne može biti smatran ni „delotvornim“ pravnim sredstvom. On je jedna vrsta specifične inicijative oštećenog višem javnom tužiocu ili svojevrsno „skretanje pažnje“ neposredno višem javnom tužiocu od strane oštećenog, na temelju čega taj neposredno viši javni tužilac može, ako oceni da je to opravdano, da reaguje klasičnim mehanizmom tzv. unutrašnje kontrole u okviru javnotužilačke organizacije, do čega bi inače, shodno hijerarhijskim pravilima javno-tužilačke organizacije, moglo/trebalo doći i sasvim nezavisno od takvog prigovora oštećenog.

Naime, između javnih tužilaštava različitog ranga postoji odgovarajući hijerarhijski odnos, koji se pre svega, ogleda u mogućnosti davanja obaveznih uputstava višeg javnog tužioca nižem javnom tužiocu. Neposredno viši javni tužilac može izdati nižem javnom tužiocu obavezno uputstvo za postupanje u pojedinim predmetima kada postoji sumnja u efikasnost i zakonitost njegovog postupanja, a Republički javni tužilac svakom javnom tužiocu.

Iz ovoga proizlazi neposredno viši javni tužilac, koji odlučuje o prigovoru oštećenog, i inače sve vreme ima i ostvaruje hijerarhijsku „vlast“, koja mu omogućava potpunu kontrolu postupanja nižeg javnog tužioca, što se odnosi i na kontrolu rada nižeg javnog tužioca u svakom konkretnom predmetu. Ovo podrazumeva da takva kontrola po definiciji postoji i pre nego što je nadležni (niži) javni tužilac odlučio da ne započne ili nastavi krivično gonjenje, odnosno da odustane od započetog krivičnog gonjenja. Iz takve strogo hijerarhijske organizacije javnog tužilaštva proizlazi da je u praktičnom smislu veoma malo verovatno da će nadređeni javni tužilac uvek nepristrasno preispitati odluke nižeg tužioca, kojeg je i inače, dužan da nadzire i bez ikakve posebne inicijative, kao što je ulaganje prigovora oštećenog, jer bi u suprotnom, na jedan posredan način, sam priznao sopstveni propust u vršenju nadzora nad radom nižeg javnog tužioca, odnosno u sprovođenju hijerarhijske kontrole.

Prigovor oštećenog protiv odluke javnog tužioca kojom odbacuje krivičnu prijavu, obustavlja istragu, ili do potvrđivanja optužnice manifestuje odustajanje od krivičnog gonjenja, je u velikoj meri kontradiktoran u odnosu na pravila koja se odnose na tzv. unutrašnje funkcionisanje javnog tužilaštva. Naime, prema članu 51. Pravilnika o upravi u javnim tužilaštvima, postupajući javni tužilac ima pravo da od neposredno višeg tužioca traži razjašnjenje pravnih i drugih pitanja, kao i davanje mišljenja i uputstava za postupanje u pojedinom predmetu.

Iz ovoga proizlazi da je moguće zamisliti realnu situaciju u kojoj se niži (nadležni) javni tužilac, pre odluke da ne preduzme krivično gonjenje ili da od njega odustane, o tome već konsultovao sa neposredno višim tužiocem, koji je takav stav nižeg (postupajućeg) javnog tužioca „odobrio“, odnosno sa njim se saglasio, pa je tada naravno, po logici stvari, potpuno besmisleno, odnosno bez „ikakvih šansi za uspeh“, izjavljivanje prigovora oštećenog istom tom neposredno višem javnom tužiocu koji je prethodno odobrio odluku protiv koje oštećeni podnosi prigovor.

Konačno, moguće je zamisliti i još faktički, ali i pravno „bizarniju“ situaciju, da je postupajući prema svom pravu i dužnosti hijerarhijskog nadzora, baš neposredno viši javni tužilac nižem javnom tužiocu naložio odbacivanje krivične prijave, odnosno odustanak od već započetog krivičnog gonjenja, pa je tek tada krajnje besmisleno da oštećeni potom, tom istom neposrednom višem javnom tužiocu podnosi prigovor protiv odluke nižeg (postupajućeg) javnog tužioca, koju je sam taj neposredno viši javni tužilac hijerarhijskim mehanizmom praktično „ishodovao“.

Prigovor oštećenog nije realno, a kamoli delotvorno „pravno sredstvo“, ni stoga što nadležni javni tužilac, onda kada odbacuje krivičnu prijavu ili obustavlja istragu, odnosno odustaje od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, ima dužnost da o tome obavesti oštećenog, te da ga pouči da može podneti prigovor neposredno višem javnom tužiocu, ali pri tom, nadležni javni tužilac nije dužan niti da oštećenom dostavlja svoje odluke kojima se manifestuje njegov stav o krivičnom negonjenju okrivljenog, niti da oštećenog obaveštava o razlozima zbog kojih je odbacio krivičnu prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice. Kada ne zna razloge na kojima nadležni javni tužilac temelji svoj stav, onda oštećeni teško može i da efikasno svojim prigovorom pobija odluku javnog tužioca.

Naravno treba pri tom, imati u vidu i da je dužnost nadležnog javnog tužioca da obavesti oštećenog o odbačaju krivične prijave, obustavi istrage ili odustanku od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, kako uopšte, tako i u odnosu na rok od osam dana za takvo obaveštavanje, samo instruktivnog karaktera, jer nema bilo kakvih striktnih krivičnoprocesnih konsekvenci ukoliko se nadležni javni tužilac ogluši o takvu svoju dužnost, već je jedina procesna konsekvenca svedena na to da tada nema mogućnosti za delovanje subektivnog roka od osam dana, već oštećeni u toj situaciji samo stiče pravo da svoj prigovor uputi neposredno višem javnom tužiocu u objektivnom roku od tri meseca od dana kada je nadležni (postupajući) javni tužilac doneo odluku kojom je manifestovao svoje odustajanje od krivičnog gonjenja. Kako je i inače (što je detaljnije objašnjeno u prethodnom tekstu, deo toga će se detaljnije objasniti u daljem tekstu), apsolutno moguće, a nekada je ono i neophodno, postupanje neposredno višeg javnog tužioca i potpuno nezavisno od (ne)ulaganja prigovora oštećenog, te samim tim i bez obzira da li je takav prigovor podnesen u roku (bilo objektivnom, bilo subjektivnom), onda su ove norme Zakonika o krivičnom postupku, same po sebi potpuno besmislene.

Ustavni sud ispravno navodi primer iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, koji se odnosi baš na srpski krivičnoprocesni sistem (Petrović protiv Srbije - 40485/08, od 15. jula 2014. godine, kada je „Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da bi odluka o nepreduzimanju krivičnog gonjenja morala biti obrazložena, te da nedostatak transparentnosti u ovoj i sličnim situacijama neće obezbediti poverenje građana i pokazati rešenost države da poštuje vladavinu prava. Takođe, „osvrćući se na mehanizam supsidijarnog krivičnog gonjenja, u istoj presudi je istaknuto da Konvencija ne obavezuje države ugovornice da uspostave mehanizam preispitivanja odluke javnog tužioca kada on odluči da ne preduzima krivično gonjenje, međutim, ukoliko država takav mehanizam propiše, Sud će to uzeti u obzir i ispitati da li i kakav mehanizam može da ispravi nedostatke u postupanju tužioca i da li zadovoljava procesne zahteve u skladu sa odredbama Konvencije.“ Ustavni sud međutim, propušta da ove navode iz presude Evrpskog suda za ljudska prava dovede u logičnu vezu sa relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, kojima se utvrđuje samo dužnost javnog tužioca da oštećenog obavesti o odbacivanju krivične prijave, obustavi istrage, te o odustanku od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, kao i o pravu na podnošenje prigovora neposredno višem javnom tužiocu protiv tih odluka, ali se to obaveštenje pri tom, realizuje ne samo bez dostavljanja tih odluka oštećenom, već i bez ikakvog, a kamoli preciznog obaveštavanja o razlozima na kojima je javni tužilac zasnovao svoju odluku kojom manifestuje svoj stav o nepreduzimanju krivičnog gonjenja, odnosno odustajanju od njega. Pored toga, već je prethodno objašnjeno i da je takva dužnost javnog tužioca u odnosu na oštećenog, onda kada je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu, obustavio istragu ili pre potvrđivanja optužnice odustao od krivičnog gonjenja, u suštini samo instruktivnog karaktera.

Ustavni sud propušta da konstatuje da obrazloženje tih odluka kojima nadležni javni tužilac odbacuje krivičnu prijavu, obustavlja istragu ili odustaje od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, a sa kojim se ne upoznaje i oštećeni kojem se pri tom, „velikodušno“ daje pravo da te odluke pobija prigovorom neposredno višem javnom tužiocu, iako ne zna razloge na kojima javni tužilac takve svoje odluke temelji, praktično nema nikakvu posebnu svrhu. Ono naime, „služi samo samom javnom tužiocu“, bilo nadležnom (postupajućem), što je očigledno besmisleno, bilo neposredno višem, kada obrazloženje ostvaruje izvesnu limitiranu svrhu u okviru vršenja kontrolne funkcije višeg javnog tužioca nad radom nižeg javnog tužioca. U svakom slučaju, Ustavni sud time što ne primećuje da ov(akv)o obrazloženje na ovaj način ostaje potpuno „izolovano“ u samom javnom tužilaštvu, praktično devalvira stav Evropskog suda za ljudska prava na koji se sam prethodno poziva, o neophodnosti „transparentnosti“ i takvoj situaciji (Petrović protiv Srbije - 40485/08, od 15. jula 2014. godine). Takva „transparentnost“ bi se pre svega, morala odnositi na oštećenog, a naročito u kontekstu njegove mogućnosti ulaganja prigovora neposredno višem javnom tužiocu.

U Zakoniku o krivičnom postupku se samo formalno i na izvestan „kamuflažni“ način, prigovoru oštećenog daje karakter nekakvog „pravnog sredstva“, tako što se utvrđuje obaveza nižeg javnog tužioca da oštećenog obavesti o odbacivanju krivične prijave, obustavi istrage, odnosno odustanku od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, te da ga pouči o pravu na ulaganje prigovora, definišu se rokovi u kojima oštećeni može podneti prigovor, organ kojem prigovor podnosi, kao i odluke koje taj organ o prigovoru donosi itd. Međutim, sve te norme Zakonika o krivičnom postupku u stvari i nemaju mnogo smisla, kada se ima u vidu prethodno objašnjeni naglašeno hijerarhijski odnos nižeg (postupajućeg) i višeg javnog tužioca, iz čega proizlazi da je ovim normama Zakonika u krivičnom postupku, u stvari, osim što je „simuliran“ pravni lek, samo dodatno i adhezivno t(akv)om „pravnom sredstvu“, još „simulirana“ i nekakva „dvostepenost“ prilikom odlučivanja o njemu, koje suštinski nema, niti je može biti, kada se radi o odnosu nižeg i neposredno višeg javnog tužioca, koji deluju u okvirima strogo hijerarhijski uređene javnotužilačke organizacije.

Pored toga, čak i da se prigovor oštećenog podnese nakon proteka Zakonikom utvrđenog roka, opet bi neposredno viši javni tužilac mogao da po njemu postupa na odgovarajući način, kao i po bilo kojoj drugoj „informaciji“, koja se odnosi na rad i postupanje nižeg i njemu neposredno podređenog javnog tužioca, što bi kada je reč o rešenju o odbacivanju krivične prijave, moglo da ima i određene praktične krivičnoprocesne efekte, jer se na to rešenje ne odnosi delovanje načela ne bis in idem.

Sve ovo proizlazi iz dejstva načela hijerarhijskog odnosa između nižeg i višeg javnog tužioca, odnosno principa stroge hijerarhijske podređenosti nižeg javnog tužioca višem javnom tužiocu, što je kako zakonska, tako i ustavnopravna kategorija, jer u skladu sa članom 160. stav 2. Ustava Srbije, niži javni tužioci odgovaraju za svoj rad neposredno višem javnom tužiocu.

Pored toga, delovanje tog načela striktne hijerarhije podrazumeva naravno, i da bi viši javni tužilac uvek mogao, ako to smatra potrebnim, reagovati davanjem obaveznog uputstva nižem javnom tužiocu u odnosu na konkretan predmet i onda kada prigovora oštećenog uopšte nije bilo ili je on podnesen po proteku zakonskog roka, što je sve potpuno istovetno mogućnostima koje viši javni tužilac ima kada postupa i na osnovu blagovremeno podnesenog prigovora oštećenog.

Iz svega prethodno navedenog proizlazi da se prigovor oštećenog neposredno višem javnom tužiocu protiv rešenja o odbacivanju krivične prijavu, ili drugih odluka kojima do potvrđivanja optužnice nadležni (niži) javni tužilac manifestuje svoj odustanak od krivičnog gonjenja, kumulativno odlikuje dvema osnovnim (negativnim) osobinama:

1. niti ima karakter pravnog sredstva,
2. niti se može smatrati delotvornim.

V

Ključne odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su potencijalno protivustavne i njihov značaj u odnosu na ustavno-pravno osporenu odredbu člana 51. Zakonika o krivičnom postupku

Načelno smatram da su određene ključne odredbe Zakonika o krivičnom postupku Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14), potencijalno protivustavne, što se odnosi na:

1) pokretanje istrage odlukom javnog tužioca (naredba), protiv koje nije dozvoljena žalba, te

2) preterana „adverzijalizacija“ glavnog pretresa, koja krivični sud čini suviše pasivnim u odnosu na izvođenje dokaza.

Ove odredbe Zakonika o krivičnom postupku na izvestan način i u kombinaciji sa značajnim limitiranjem načela istine, „diktiraju“ karakter celokupnog krivičnog postupka Srbije, te indirektno ali nesporno utiču i na položaj oštećenog u krivičnom postupku, kao i na njegovu procesnu (ne)mogućnost sticanja svojstva supsidijarnog ovlašćenog tužioca, te su stoga i one morale biti razmatrane, kada se radi o konkretnom predmetu pred Ustavnim sudom IUz-62/2018.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, garantuje se, između ostalog, svakom da sud raspravi i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka. Naime, istraga je prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku javnotužilačka, te se pokreće naredbom, što znači i bez ikakve mogućnosti da sud u određenom funkcionalnom obliku (to bi u kontekstu novog ZKP-a, mogao biti sudija za prethodni postupak), odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, pa je stoga takvo zakonsko rešenje potencijalno neustavno. Ovo je posebno upadljivo u kontekstu važeće zakonske regulative koja se odnosi na formalno određivanje trenutka kako započinjanja krivičnog postupka, tako i otpočinjanja krivičnog gonjenja, što ne samo da se utvrđuje na pogrešan način, već se što je veoma čudno i teško se može logički objasniti, razlikuju momenat kada započinje krivično gonjenje, od trenutka kada počinje krivični postupak.

Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (pravo na pravično suđenje), svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Dakle, ustavno je pravo građanina, a pre svega, okrivljenog protiv kojeg se vodi krivični postupak da sud raspravi o osnovanosti sumnje, odnosno o optužbi protiv njega, a ne da se o tome pred sudom raspravlja, kao što je to u osnovi rešeno u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije.

Stoga su potencijalno neustavne sve ključne odredbe Zakonika o krivičnom postupku kojima je konstruisan striktno adverzijalni krivični postupak, odnosno dokazivanje primarno preneseno na stranke, a sud maksimalno isključen iz njega.

Pored toga, u članu 32. stav 1. Ustava Srbije se čak u vezi prava koja se garantuju, a koja se u ovom kontekstu svode na raspravljanje od strane suda, te sudsko odlučivanje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, navodi svako, te iako se tu primarno misli na okrivljenog protiv kojeg se vodi krivični postupak, u obzir bi mogao doći i oštećeni.

Ustavni sud je neopravdano propustio da ovo pitanje pažljivo razmotri, te se striktno odredi i u pogledu dejstva takve prilično široke ustavno-pravne formulacije (član 32. stav 1. Ustava Srbije), na pravo/mogućnost oštećenog da preduzme/nastavi krivično gonjenje, onda kada javni tužilac krivično gonjenje nije započeo, obustavio započetu istragu, ili je od krivičnog gonjenja odustao pre potvrđivanja optužnice. To znači da je Ustavni sud propustio da u ustavnopravnom smislu pažljivije i doslednije analizira, te ustavno-pravno „testira“ način na koji se i uslove pod kojima se u Zakoniku o krivičnom postupku oštećenom efektivno omogućava ostvarivanje prava preduzimanja/nastavljanja krivičnog gonjenja u svojstvu supsidijarnog tužioca (oštećeni kao tužilac), onda kada je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu, ili svoj odustanak od započetog krivičnog gonjenja, manifestovao tokom već započetog krivičnog postupka, tako što je obustavio istragu ili od krivičnog gonjenja odustao pre potvrđivanja optužnice.

VI

Uticaj nemogućnosti Ustavnog suda da deluje kao „pozitivni zakonodavac“ u odnosu na pravo/(ne)mogućnost oštećenog da stekne status supsidijarnog tužioca

Ustavni sud svakako ne bi mogao ni utvrđivanjem da član 51. Zakonika o krivičnom postupku nije u skladu sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, da u nekom praktičnom smislu, efektivno omogući oštećenom da stekne svojstvo ovlašćenog tužioca na način koji je bio nekada propisan u našem krivičnoprocesnom sistemu, odnosno samo uz poštovanje određenih uslova koji se odnose na podnošenje relevantnog zahteva oštećenog u Zakonikom o krivičnom postupku propisanom roku.

Takođe, Ustavni sud ne bi mogao svojom odlukom te vrste ni da oštećenom omogući neposredno „obraćanje“ sudu, onda kada je javni tužilac doneo rešenje o odbacivanju krivične prijave, obustavio istragu ili do potvrđivanja optužnice odustao od krivičnog gonjenja.

Ustavni sud dakle, ne može delovati kao „pozitivni zakonodavac“, što znači da on nema ni ustavnopravnu mogućnost, ali ni ustavno pravo da umesto zakonodavnog organa, sam kreira odgovarajuća zakonska rešenja, osim što u izvesnoj meri može ostvarivati i odgovarajuću „interpretativnu funkciju“, u odnosu na određeni ustavnopravno osporeni tekst zakonskih odredbi, ali tako nešto realno nije moguće kada se radi o konkretnom slučaju odredbi člana 51. Zakonika o krivičnom postupku.

Iz ovoga proizlazi da bi pokretanjem postupka i eventualnom meritornom odlukom odgovarajuće sadržine, Ustavni sud mogao samo da na izvestan način zakonodavcu skrene pažnju da sadašnja zakonska regulativa koja se odnosi na ovo pitanje, nije suštinski adekvatna, odnosno da nije prihvatljiva u ustavnopravnom smislu, ili je bar ustavno-pravno sporna, što bi onda naravno, moglo da posluži i kao izvestan „impuls“ za neke buduće novele Zakonika o krivičnom postupku.

Smatram da ni ove relativno „limitirane“ mogućnosti Ustavnog suda, koje inače, potpuno odgovaraju njegovom ustavnopravnom položaju i ustavno-pravno legitimnom dometu i efektu odluka Ustavnog suda, ipak nisu bez značaja, već bi se i njima naprotiv, mogao dati značajan i veoma koristan doprinos Ustavnog suda, te ispoljiti njegov koristan uticaj na jednu veoma važnu oblast pravnog sistema, koja je pri tom, izuzetno bitna i u ustavnopravnom smislu. Takav moj stav predstavlja jedan od osnovnih razloga zbog kojih nisam podržao predlog odluke Ustavnog suda broj IUz-62/2018, te sam u odnosu na odluku proizišlu iz usvojenog predloga, izdvojio mišljenje.

…

Iz svih u prethodnom tekstu detaljno navedenih razloga, a uz uvažavanje i prethodno navedene konstatacije da Ustavni sud ne može da u našem ustavnopravnom sistemu deluje kao „pozitivan zakonodavac“, što znači da on sam ne bi mogao da na bilo koji način neposredno svojim odlučivanjem „supstituiše“ odredbe člana 51. Zakonika o krivičnom postupku, drugim „adekvatnijim odredbama“, čak i ukoliko bi ocenio da one nisu u saglasnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, izdvojio sam mišljenje u odnosu na rešenje Ustavnog suda broj IUz-62/2018, o odbacivanju inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 51. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14).

 

U Beogradu, 16. maja 2019. godine

sudija Ustavnog suda

dr Milan Škulić

Slični dokumenti

• Rev 10373/2025: Odbijanje zahteva za naknadu štete zbog izgubljene zarade usled obustave krivičnog postupka
• Už 3387/2018: Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode
• Už 2424/2011: Odbacivanje ustavnih žalbi oštećenih zbog nedostatka aktivne legitimacije
• IIIU 128/2014: Rešenje Ustavnog suda o rešavanju sukoba nadležnosti između suda i tužilaštva
• IIIU 93/2014: Rešenje Ustavnog suda o nadležnosti tužilaštva u krivičnom postupku nakon izmene zakona
• IUz 96/2015: Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredaba Zakonika o krivičnom postupku
• Už 12265/2023: Povreda prava na fizički integritet zbog nedelotvorne istrage o ranjavanju