Pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Zakona o ljudskim ćelijama

Kratak pregled

Ustavni sud pokrenuo je postupak za ocenu ustavnosti člana 28. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima. Sporna je nepreciznost normi o pretpostavljenoj saglasnosti za doniranje tkiva sa umrlih lica, što može dovesti do pravne nesigurnosti i povrede prava građana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-69/2020
19.11.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 28. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima („Službeni glasnik RS“, broj 57/18).

2. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini, radi davanja odgovora.

3. Rok za davanje odgovora iz tačke 2. ovog rešenja je 90 dana od dana prijema Rešenja.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 28. st. 1. i 2. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima („Službeni glasnik RS“, broj 57/18) i odredaba člana 23. st. 1. i 2. Zakona o presađivanju ljudskih organa („Službeni glasnik RS“, broj 57/18). S obzirom na to da povodom osporavanja ustavnosti člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa postoji formiran ustavnosudski predmet IUz-223/2018, deo inicijative za ocenu ustavnosti odredaba tog zakona je informacijom Su 1/14 od 18. maja 2020. godine spojen navedenom predmetu.

Inicijator interpretira osporene odredbe člana 28. st. 1. i 2. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima i navodi da nije predviđen organ koji vodi evidencije o licima koja se protive pretpostavljenoj saglasnosti za doniranje, niti je propisan postupak protivljenja uzimanju tkiva kako bi moglo da se proveri postojanje odnosno nepostojanje protivljenja. Potom interpretira odredbe člana 23. stav 1. i člana 25. stav 1. Ustava i ističe da se postavlja pitanja do kog trenutka u odnosu na život pojedinca su zajemčena prava iz navedenih ustavnih odredaba i da li je zakonski pretpostavljenom saglasnošću za donaciju ćelija i tkiva došlo do povrede navedenih prava, kao i da li je osporenim odredbama povređeno načelo dobrovoljnosti.

U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je Narodna skupština 24. jula 2018. godine usvojila osporeni Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima, koji je 25. jula 2018. godine objavljen u „Službenom glasniku RS“ broj 57/18, a stupio je na snagu 2. avgusta 2018. godine. Ovim zakonom utvrđuju se uslovi za postizanje kvaliteta i sigurnosti u oblasti ljudskih ćelija i tkiva za primenu kod ljudi, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i obavljanje određenih poslova državne uprave u oblasti ljudskih ćelija i tkiva, kao i druga pitanja od značaja za sprovođenje poslova iz oblasti ljudskih ćelija i tkiva (član 1. stav 1.), a oblast iz stava 1. ovog člana obuhvata poslove darivanja, dobijanja, testiranja, obrade, očuvanja, skladištenja, distribucije i primene ljudskih ćelija i tkiva kod ljudi, od živog davaoca ili od umrlog lica (član 1. stav 2.). Osporenim članom 28. propisano je: da se tkiva sa umrlog lica mogu uzeti radi primene ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, ako umrlo lice nema srodnike iz stava 1. ovog člana, tkiva sa umrlog lica se mogu uzeti ako se tome, u trenutku smrti, nije izričito usprotivio pobočni srodnik zaključno sa drugim stepenom srodstva (stav 2.); da je sa umrlog maloletnog lica, koje je za života bilo pod roditeljskim staranjem, dozvoljeno uzimanje tkiva samo na osnovu pismenog pristanka oba roditelja, odnosno jednog roditelja ukoliko je drugi roditelj umro ili je nepoznat (stav 3.); da je sa umrlog maloletnog lica koje je za života bilo bez roditeljskog staranja, dozvoljeno uzimanje tkiva samo na osnovu saglasnosti etičkog odbora zdravstvene ustanove koji se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita (stav 4.); da je sa umrlog punoletnog lica kome je za života na osnovu odluke nadležnog organa delimično ili u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost, dozvoljeno uzimanje tkiva samo na osnovu saglasnosti etičkog odbora zdravstvene ustanove koji se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita (stav 5.); da je sa umrlog lica koji nije državljanin Republike Srbije, odnosno nema stalno nastanjenje u Republici Srbiji, dozvoljeno uzimati tkiva samo na osnovu pismenog pristanka supružnika, odnosno vanbračnog partnera, roditelja, punoletnog brata, odnosno sestre ili punoletnog deteta umrlog lica (stav 6.).

Ustavni sud je imao u vidu i odredbe Zakona kojima je propisano: da se darivanje i primanje ljudskih ćelija i tkiva zasniva na uvažavanju prioritetnih interesa za očuvanje života i zdravlja i zaštiti osnovnih ljudskih prava i dostojanstva davaoca i primaoca i da se pri dobijanju ljudskih ćelija i tkiva sa umrlog davaoca postupa sa poštovanjem dostojanstva umrlog lica i članova porodice umrlog i preduzimaju se sve potrebne mere kako bi se povratio spoljašnji izgled umrlog davaoca (član 4.); da je darivanje ljudskih ćelija i tkiva dobrovoljno i bez finansijske naknade (član 5. stav 1.); da se darivanje, dobijanje, testiranje, obrada, očuvanje, skladištenje, distribucija i primena ljudskih ćelija i tkiva od živog ili od umrlog lica kod ljudi obavlja na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom i da se poslovi iz stava 1. ovog člana sprovode u skladu s pravilima medicinske struke, odgovarajućim profesionalnim i etičkim standardima i obavezama i sva lica koja su uključena u obavljanje delatnosti darivanja, dobijanja, testiranja, obrade, očuvanja, skladištenja, distribucije i primene ljudskih ćelija i tkiva moraju preduzeti sve opravdane mere kako bi umanjile rizik prenosa bilo koje bolesti na primaoca i izbegle svaku radnju koja bi mogla uticati na sigurnost i kvalitet ćelija i tkiva za primenu (član 6.); da je svaka stacionarna zdravstvena ustanova sa jedinicom intenzivnog lečenja (u daljem tekstu: zdravstvena ustanova za darivanje ljudskih tkiva) obavezna da učestvuje u Republičkom programu za presađivanje ljudskih organa, a koji je utvrđen zakonom koji uređuje oblast presađivanja ljudskih organa, da su u Republički program iz stava 1. ovog člana uključena i tkiva davalaca ljudskih organa, da su zdravstvene ustanove iz stava 1. ovog člana dužne da imenuju lice koje obavlja poslove koordinatora za ljudska tkiva u toj ustanovi, da koordinator iz stava 3. ovog člana organizuje i usklađuje rad u zdravstvenoj ustanovi u pogledu uzimanja ljudskih tkiva (član 15.); da se uzimanje tkiva od umrlog lica za primenu kod ljudi može izvršiti isključivo posle dijagnostikovanja i utvrđivanja smrti na osnovu medicinskih kriterijuma, u skladu sa zakonom, da se medicinski kriterijumi, način i uslovi za utvrđivanje smrti iz stava 1. ovog člana, utvrđuju u skladu zakonom kojim se uređuje presađivanje ljudskih organa, kao i podzakonskim aktima donetim za sprovođenje tog zakona (član 27.).

Odredbama Ustava Republike Srbije na čiju povredu se poziva inicijator i drugim relevantnim odredbama utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana (član 97. tačka 2.), kao i sistem u oblasti zdravstva (član 97. tačka 10.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. st. 1. i 3.).

III

Iz navedenog zakonskog okvira sledi da je darivanje ljudskih tkiva njihovo davanje u svrhu lečenja drugog lica, zasnovano na principu dobrovoljnosti. Uzimanje ljudskog tkiva moguće je od živog ili umrlog davaoca, a uslovi za uzimanje propisani su Zakonom. Uzimanje tkiva od umrlog lica može se izvršiti isključivo posle dijagnostikovanja i utvrđivanja smrti lica na osnovu medicinskih kriterijumima, i to ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. Zakon, dakle, uvodi pretpostavljenu saglasnost za darivanje organa, i to kako eventualnog davaoca tako i njegovih najbližih srodnika. Smatra se da saglasnost davaoca postoji ako se tome za života nije protivio, a saglasnost njegovih srodnika ako se tome u trenutku smrti nisu izričito usprotivili. U pogledu oblika izražavanja protivljenja, kada je u pitanju davalac Zakon predviđa bilo usmeno bilo pismeno protivljenje, bez propisivanja bilo kakvih dodatnih formalnih uslova, dok za srodnike oblik izražavanja protivljenja ne uređuje. Ustavni sud konstatuje i da Zakonom nije predviđena obaveza vođenja evidencija o licima koja se protive doniranju tkiva, niti je u okviru nadležnosti Uprave za biomedicinu, kao organa državne uprave obrazovanog radi obavljanja poslova državne uprave, između ostalog, u oblasti ljudskih ćelija i tkiva, izričito propisana nadležnost za prikupljanje usmenih ili pismenih izjava o protivljenju doniranju tkiva za slučaj smrti. Kada su u pitanju srodnici umrlog lica, čija saglasnost se pretpostavlja ako se u trenutku smrti nisu izričito usprotivili uzimanju tkiva, Zakonom nije ustanovljena izričita obaveza zdravstvene ustanove da ih upozna sa uslovima za darivanje ljudskih tkiva – da se davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno da se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. Zakonom je samo propisano da u svakoj stacionarnoj ustanovi sa jedinicom intenzivne nege (koja je ustanova za darivanje tkiva) mora biti imenovan koordinator za darivanje ljudskih tkiva, koji organizuje i usklađuje rad u zdravstvenoj ustanovi u pogledu uzimanja ljudskih tkiva.

U vezi sa uzimanjem tkiva sa umrlog davaoca Zakon koristi dva pojma, „trenutak smrti“ i „utvrđivanje smrti“, a oba su predmet uređivanja Pravilnika o medicinskim kriterijumima, načinu i uslovima za utvrđivanje smrti („Službeni glasnik RS“, broj 73/19). Tim pravilnikom propisano je da se smrt lica utvrđuje na osnovu kliničkog pregleda (dva pregleda između kojih mora proteći najmanje šest sati ako je u pitanju punoletno lice), a zatim se potvrđuje jednim od predviđenih dijagnostičkih postupaka, o čemu se sačinjava zapisnik i kao vreme smrti uzima se vreme potvrđivanja moždane smrti, odnosno potpisivanja zapisnika od strane svih članova komisije (čl. 6, 8. i 10.). Iz navedenog sledi da se smatra da postoji saglasnost srodnika za uzimanje tkiva preminulog lica ako tome ne postoji njihovo izričito protivljenje u trenutku potvrđivanja moždane smrti, odnosno kada komisija potpiše zapisnik o utvrđivanju i potvrđivanju smrti.

Zakonom su predviđena posebna pravila za uzimanje tkiva sa umrlog maloletnog lica i punoletnog lica kome je za života delimično ili u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost, kao i stranih državljana. U slučaju maloletnog lica koje je bilo pod roditeljskim staranjem potreban je pismeni pristanak oba roditelja, odnosno jednog ako je drugi umro ili je nepoznat, u slučaju maloletnog lica bez roditeljskog staranja i punoletnog lica kome je delimično ili u potpunosti oduzeta poslovna sposobnost potrebna je saglasnost etičkog odbora zdravstvene ustanove, a u slučaju stranog državljanina potreban je pismeni pristanak supružnika, odnosno vanbračnog partnera, roditelja, punoletnog brata, odnosno sestre ili punoletnog deteta umrlog lica.

Razmatrajući navode inicijative Ustavni sud je pošao od cilja koji se osporenim članom 28. Zakona želeo postići. Iz odredaba Zakona očigledna je njegova svrha – lečenje, odnosno zaštita života i zdravlja ljudi. Uvažavajući činjenicu da je presađivanje ljudskih tkiva medicinski, etički i društveno opravdan način lečenja, Ustavni sud konstatuje da je propisivanje mogućnosti uzimanja ljudskih tkiva u svrhu lečenja, kako od živih tako i od umrlih davalaca, usmereno na ostvarivanje legitimnog cilja – zaštitu života i zdravlja ljudi, kao Ustavom zaštićenih dobara. Ustavni sud dalje konstatuje da je, prema odredbama osporenog Zakona, princip dobrovoljnosti osnovni princip na kome počiva presađivanje ljudskih tkiva, a saglasno odredbama člana 23. stav 1. i člana 25. stav 1. Ustava, kojima je utvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i saglasno odredbama čl. 1, 2. i 5. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine: Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini (Zakon o potvrđivanju Konvencije objavljen u „Službenom glasniku RS – Međunarodni ugovori“, broj 12/10), kojima je utvrđeno da strane ove konvencije štite dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića i garantuju svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine, (član 1.), da interesi i dobrobit ljudskog bića imaju prednost nad samim interesom društva ili nauke (član 2.) i da se zahvat koji se odnosi na zdravlje može izvršiti samo nakon što je lice na koje se zahvat odnosi o njemu informisano i dalo slobodan pristanak na njega, da se tom licu prethodno daju odgovarajuće informacije o svrsi i prirodi zahvata kao i njegovim posledicama i rizicima, da lice može slobodno i u bilo koje vreme povući svoj pristanak (član 5.). Sud, međutim, konstatuje i da navedena Konvencija nije primenjiva na uzimanje tkiva sa umrlih lica, kao i da je uzimanje organa i tkiva sa umrlih lica predmet Dodatnog protokola o transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla (Savet Evrope, Serija međunarodnih ugovora broj 186), koji je Republika Srbija potpisala 9. februara 2005. godine, ali ga još nije ratifikovala. Tim protokolom štiti se dostojanstvo i identitet svakog pojedinca u vezi sa transplantacijom organa i tkiva ljudskog porekla, a on se odnosi na odstranjivanje organa i tkiva sa nekoga ko je rođen, bilo da je živ ili ne. Saglasno Protokolu, ukoliko je lice tokom svog života stavilo na znanje svoje želje da uskrati ili da svoju saglasnost, te želje treba poštovati nakon smrti.

Autonomija pojedinca, tj. pravo da samostalno donosi odluke koje se tiču njegove ličnosti i vlastitog tela je civilizacijska tekovina. Sa druge strane, povodom pravne prirode tela umrlog lica i prava u vezi s telom umrlog u pravnoj teoriji postoje različita shvatanja, pri čemu se polazi i od različitog značenja pojmova umrli i leš (čime se dolazi i do različitog pravnog statusa umrlog i leša). U osnovi, razlikovanje se kreće između isključivo stvarnopravnog i isključivo ličnopravnog shvatanja o odnosima koji nastaju povodom tela umrlog, a ključna pitanja su da li su telo umrlog kao celina i njegovi delovi, organi i tkiva, stvari ili nisu stvari, ako jesu stvari koja prava na njima postoje i koji je krug titulara ovlašćenih da ta prava vrše, te da li raspolaganja u vezi s telom umrlog pripadaju sferi imovinskih ili ličnih prava. Ustavni sud konstatuje i da u pravnom sistemu Republike Srbije navedena pitanja nisu na celovit i precizan način uređena.

Kada je reč o odlukama pojedinaca o tome šta će se raditi s njihovim telom nakon smrti, Ustavni sud primećuje da postoje dva osnovna modela pristanka za uzimanje delova tela s tela umrle osobe: model opt in ili model izričitog pristanka u kome delovi tela umrlog ne mogu biti uzeti ako on nije dao izričit pristanak na način propisan zakonom (koji su prihvatile npr. Danska i Nemačka) i model opt out ili model pretpostavljenog pristanka u kome je s umrlog dopušteno uzeti delove tela ako se za života tome nije protivio (većina zemanja EU prihvata ovaj sistem, npr. Italija, Francuska, Austrija, Španija, Belgija, Poljska, Švedska, Slovenija, Hrvatska). Dakle, dva navedena modela pristanka razlikuju se po obliku izražavanja volje – kod izričitog pristanka osoba vlastitu volju izražava na pozitivan način, dok kod pretpostavljenog pristanka volju izražava na negativan način, izjavom o nedarivanju delova tela nakon smrti. Imajući u vidu sadržinu stava 1. člana 28. osporenog Zakona, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac, propisujući da se tkiva sa umrlog punoletnog poslovno sposobnog lica mogu uzeti radi primene ako se ono tome za života nije usmeno ili pismeno protivilo, prihvatio model pretpostavljenog pristanka. Budući da u slučaju za života izraženog protivljenja uzimanju tkiva ono nije dozvoljeno, Ustavni sud smatra da je sa ustavnopravnog stanovišta navedeno zakonsko rešenje zasnovano na poštovanju ljudskog dostojanstva i integriteta i da se osporenom odredbom člana 28. stav 1. Zakona ne zadire u pravo svakog pojedinca da slobodno i samostalno odlučuje o darivanju, odnosno nedarivanju svojih tkiva, te da time što se ne zahteva izričit pristanak nisu povređene ustavne odredbe o neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva i nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta.

Iako za Ustavni sud sam koncept pretpostavljene saglasnosti za darivanje tkiva nije ustavnopravno sporan, imajući u vidu navode inicijative kojima se ukazuje da Zakonom nije propisan postupak protivljenja uzimanju tkiva kako bi moglo da se proveri postojanje odnosno nepostojanje protivljenja, Sud konstatuje da poštovanje volje preminulog lica i njegovog prava da za života slobodno odlučuje o darivanju, odnosno nedarivanju svojih tkiva, od zakonodavca zahteva da, saglasno ustavnom načelu o vladavini prava, jasno i precizno uredi način ostvarivanja toga prava. Naime, Ustavni sud konstatuje da nadležnost Republike Srbije utvrđena u odredbama člana 97. tač. 2. i 10. Ustava, da uređuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i sistem u oblasti zdravstva, ne predstavlja samo ovlašćenje Republike Srbije da preko svog zakonodavnog organa, tj. Narodne skupštine, zakonom uredi uzimanje ljudskih tkiva u svrhu lečenja i način ostvarivanja prava svakog lica da odluči o doniranju svojih tkiva, već istovremeno i obavezu zakonodavca da taj zakon mora ispunjavati određene standarde koji se tiču kvaliteta i izvesnosti normi, koji moraju biti u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom.

Povodom navedenog, Ustavni sud još jednom podseća na stav koji je izneo u više svojih odluka (npr. IUz-27/2009, IUz-107/2011, IUz-299/2011 i dr.) povodom kvaliteta zakonskih normi, a polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava izraženog povodom određivanja „autonomnog pojma zakona“, i koji glasi: „da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom“, kako ne bi zbog nepreciznih, ali i nedostatnih normi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih prava ili pravnih interesa. Ustavni sud takođe ukazuje da Evropski sud za ljudska prava nije utvrdio samo autonomni pojam zakona u smislu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, već je u pojedinim svojim odlukama ukazao i na određena svojstva koja moraju karakterisati zakone i druge opšte akte zemlje potpisnice Evropske konvencije. Naime, Evropski sud za ljudska prava je mišljenja da se izraz ''zakon'' ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava, a njegove norme u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive (vid. predmet ''Silver and Others v. The United Kingdom'', predstavke br. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, presuda od 25. marta 1983. godine; predmet ''Sunday Times v. The United Kingdom'', predstavka broj 6538/74, presuda od 26. aprila 1979. godine, predmet ''Hasan and Chaush v. Bulgaria'', predstavka broj 30985/96, presuda od 26. oktobra 2000. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u presudi u predmetu Elberte protiv Letonije (predstavka broj 61243/08) od 13. januara 2015. godine (pravnosnažna 13. aprila 2015. godine). Podnositeljka predstavke žalila se na povrede čl. 3. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a navela je da je odstranjivanje tkiva njenog pokojnog supruga obavljeno bez njene saglasnosti i znanja i da je on sahranjen sa vezanim nogama. Sud je konstatovao da pravo podnositeljke predstavke, utvrđeno po domaćem pravu, da izrazi saglasnost ili protivljenje odstranjivanju tkiva njenog supruga ulazi u područje člana 8. Konvencije, kada je reč o privatnom životu i da predstavka mora biti proglašena prihvatljivom (st. 86-88. presude). Razmatrajući da li je zadiranje u pravo bilo u skladu sa zakonom, Sud je konstatovao da je letonsko pravo u relevantno vreme eksplicitno predviđalo pravo ne samo preminulog lica, već i njegove najbliže rodbine, uključujući i supružnike, da izraze svoje želje u odnosu na odstranjivanje tkiva nakon smrti tog lica, što strane nisu sporile, ali su se njihovi stavovi razlikovali po pitanju ostvarivanja tog prava. Podnositeljka predstavke smatrala je da su eksperti imali obavezu da ustanove koje su bile želje najbliže rodbine. Vlada je tvrdila da samo nepostojanje protivljenja jeste bilo sve što je bilo potrebno da se pristupi odstranjivanju tkiva. Mišljenje je Suda da ova pitanja odražavaju kvalitet domaćeg prava, naročito pitanje da li je domaće zakonodavstvo formulisano sa dovoljno preciznosti i da li pruža adekvatnu pravnu zaštitu protiv proizvoljnosti kada nema relevantnog upravnog propisa. U tom kontekstu Sud je konstatovao da je osnovno neslaganje između strana zapravo da li je letonsko pravo, koje je u principu davalo najbližim rođacima pravo da izraze saglasnost ili protivljenje u odnosu na odstranjivanje tkiva, bilo dovoljno jasno i predvidivo u primeni kada je reč o ostvarivanju tog prava. Podnositeljka je tvrdila da nije bilo mogućnosti da se ona, kao najbliži srodnik, usprotivi odstranjivanju tkiva, a Vlada je smatrala da je ona mogla da ostvari to pravo jer je ništa nije sprečavalo da izrazi svoje želje ili svoje protivljenje (st. 106. i 107.). Sud je zaključio da iako letonsko pravo predviđa pravni okvir koji dozvoljava najužoj rodbini da izrazi saglasnost ili protivljenje u odnosu na odstranjivanje tkiva, on ne definiše jasno obim odgovarajuće obaveze ili polje diskrecionih prava koja se prenose na eksperte ili druge vlasti u tom smislu. Sud je istakao i da princip zakonitosti obavezuje države ne samo da poštuju i primenjuju na predvidiv i dosledan način zakone koje su donele već i kao neophodan element da obezbede pravne i praktične uslove za njihovo sprovođenje. Sud je konstatovao da ostaje nejasno kako je sistem saglasnosti, ustanovljen u letonskom pravu u relevantno vreme, funkcionisao u praksi u okolnostima u kojima se našla podnositeljka predstavke, pri čemu je ona imala određena prava kao najbliži rođak, ali nije bila obaveštena o tome kako i kada ta prava može da iskoristi, a još manje je o tome dobila bilo kakvo objašnjenje (st. 111. i 112.). Kao odgovor na argument Vlade da ništa nije sprečavalo podnositeljku predstavke da izrazi svoje želje u odnosu na odstranjivanje tkiva, Sud konstatuje nedostatak bilo kakvog upravnog ili zakonskog uređenja u tom smislu i zaključuje da podnositeljka predstavke, shodno tome, nije bila u mogućnosti da predvidi šta se od nje očekuje ako je želela da ostvari to pravo (stav 113.).

Polazeći od napred navedenih stavova i zahteva u pogledu kvaliteta zakona, Ustavni sud je posebno razmotrio da li su osporene odredbe člana 28. Zakona po svojoj sadržini i kvalitetu takve da zadovoljavaju zahteve vladavine prava, kako to proizlazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda.

Budući da osporeni stav 1. člana 28. Zakona propisuje da se tkiva sa umrlog lica mogu uzeti radi primene ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog, za Ustavni sud se kao sporno najpre postavlja pitanje odnosa za života izražene volje potencijalnog davaoca tkiva i volje njegovih srodnika, odnosno da li je zakonodavac jasno i precizno propisao obim prava srodnika umrlog lica, to jest da li je njihovo pravo na protivljenje uzimanju tkiva umrlog lica autonomno ili je ograničeno voljom umrlog lica i u suštini pravo da prenesu usmeno ili pismeno izraženu volju umrlog lica. Ovo posebno imajući u vidu da Zakon ne predviđa nijedan uslov u pogledu forme za života date izjave o nedoniranju tkiva, niti pak vođenje evidencija o licima koja ne prihvataju da budu donatori tkiva.

S obzirom na to da Zakon postavlja negativan uslov da se srodnici nisu izričito usprotivili uzimanju tkiva umrlog i da (ne)postojanje protivljenja vezuje za trenutak smrti, a imajući u vidu da se, prema Pravilniku o medicinskim kriterijumima, načinu i uslovima za utvrđivanje smrti, kao vreme smrti uzima vreme potvrđivanja moždane smrti, odnosno potpisivanja zapisnika od strane svih članova komisije, kao sporno se postavlja i pitanje da li tako postavljen uslov u pogledu trenutka do koga srodnici umrlog lica mogu izraziti protivljenje može dovesti i do uskraćivanja samog prava.

S tim u vezi, polazeći od sadržine odredaba člana 28. Zakona i imajući u vidu da Zakonom nije izričito propisana obaveza zdravstvene ustanove da srodnike umrlog lica obavesti o uslovima za darivanje tkiva, Ustavni sud nalazi da se kao sporno postavlja i pitanje da li je iz navedenih odredaba jasno kako se, na koji način i kada, može ostvariti pravo srodnika da se usprotive uzimanju tkiva, odnosno da li oni kojima navedeno pravo pripada mogu da predvide šta se od njih očekuje ako žele da to pravo koriste.

Budući da, saglasno odredbi člana 54. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud nije ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača odnosno inicijatora, a kako su st. 3. i 4. člana 28. Zakona propisana posebna pravila za uzimanje tkiva maloletnih lica, tako da je u slučaju lica pod roditeljskim staranjem neophodan pismeni pristanak oba roditelja, izuzetno samo jednog ako je drugi roditelj umro ili je nepoznat (stav 3.), dok je u slučaju maloletnih lica bez roditeljskog staranja, dozvoljeno uzimanje tkiva samo na osnovu saglasnosti etičkog odbora zdravstvene ustanove (stav 4.), Ustavni sud je, imajući u vidu odredbe Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11, 6/15) kojima su uređeni roditeljsko pravo i zaštita dece bez roditeljskog staranja, našao da i u pogledu navedenih odredaba člana 28. osporenog Zakona postoje određena sporna pitanja. Kao prvo, s obzirom na sadržinu odredbe stava 3, kao sporno se postavlja pitanje njene preciznosti u pogledu potrebne saglasnosti kada je jedan od roditelja potpuno lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti, imajući u vidu pravne posledice sudske odluke o potpunom lišenju roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti, kao i to da prema odredbi člana 77. stav 1. Porodičnog zakona, jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo kada je drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava, odnosno poslovne sposobnosti. Kao drugo, budući da se, saglasno odredbama Porodičnog zakona, maloletno lice bez roditeljskog staranja stavlja pod starateljstvo, pri čemu se za staratelja prvenstveno stavlja srodnik deteta, i da je staratelj dužan da zastupa štićenika (član 104, član 126. st. 2. i član 137. stav 1.), Ustavni sud nalazi da se kao sporno može postaviti i pitanje jasnoće i preciznosti odredbe stava 4. člana 28. Zakona, odnosno da li je u konkretnom slučaju saglasnost etičkog odbora jedini uslov za uzimanje tkiva.

Polazeći od sadržine i sistematike člana 28. Zakona, Ustavni sud je našao da se kao sporno postavlja i pitanje da li su jasno i precizno propisani uslovi za darivanje tkiva punoletnog lica kome je za života delimično ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost (stav 5. člana 28.), to jest da li se u tom slučaju primenjuje ili ne pravilo o pretpostavljenoj saglasnosti srodnika obuhvaćenih st. 1. i 2. toga člana, a imajući u vidu da odredbe st. 3-6. propisuju posebne režime za uzimanje tkiva pojedinih kategorija lica i da je očigledno da situacije uređene st. 3, i 6. isključuju primenu odredaba st. 1. i 2. toga člana, kao i to da se, saglasno odredbama Porodičnog zakona, punoletno lice lišeno poslovne sposobnosti stavlja pod starateljstvo (član 124.) i da staratelj nije obuhvaćen krugom lica koja se mogu usprotiviti doniranju tkiva.

Saglasno izloženom, a imajući u vidu i pravnu i logičku povezanost odredaba st. 1-6. člana 28. Zakona, Ustavni sud je našao da ima osnova da, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pokrene postupak za ocenu ustavnosti člana 28. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima u celini, pa je rešio kao u tački 1. izreke. Na osnovu odredbe člana 33. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio da ovo rešenje dostavi donosiocu osporenog akta na odgovor, sa rokom za davanje odgovora od 90 dana od dana prijema ovog rešenja, rešavajući kao u tač. 2. i 3. izreke.

Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

Pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Zakona o ljudskim ćelijama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti