Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredbe Zakona o planiranju i izgradnji

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje da odredba člana 104. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji nije u saglasnosti sa Ustavom, jer vezuje gubitak prava korišćenja i konverzije za neaktivnost državnih organa, a ne podnosioca zahteva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-74/2010
09.09.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredba člana 104. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 81/09), nije u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za ocenu ustavnosti odredbe člana 104. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 81/09). Podnosilac inicijative navodi da je osporena odredba Zakona kojom je propisano da nadležni organ po službenoj dužnosti utvrđuje prestanak prava korišćenja i utvrđuje pravo svojine u korist jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi predmetno zemljište, ako se u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona pravo korišćenja ne konvertuje u pravo svojine, nije u skladu sa odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Kao razlog nesaglasnosti osporene zakonske odredbe sa Ustavom zajemčenim pravom na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, inicijator navodi to što se rok nakon čijeg isteka nosilac prava korišćenja na određenim nepokretnostima gubi pravo da se pravo korišćenja konvertuje u pravo svojine u njegovu korist, ne vezuje za podnošenje zahteva za konverziju, već za donošenje odluke nadležnog organa o konverziji, a na čije radnje podnosilac zahteva ne može uticati. Stoga se u inicijativi zaključuje da nosilac prava korišćenja, bez obzira na to kada je podneo zahtev za konverziju, neaktivnošću nadležnog opštinskog organa može izgubiti i prethodno, u skladu sa zakonom stečeno pravo korišćenja na određenoj nepokretnosti, kao i pravo svojine na toj nepokretnosti, koje bi po osnovu ovog zakona stekao, uz isticanje da takva opasnost realno postoji kada se ima u vidu da je Zakon predvideo da neokončavanje postupka konverzije u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu Zakona ima za posledicu da se ranije pravo korišćenja trećih lica pretvara u pravo svojine jedinice lokalne samouprave, a o zahtevima za konverziju prava korisnika odlučuju upravo organi jedinice lokalne samouprave.

Povodom podnete inicijative Ustavni sud je na sednici održanoj 9. juna 2010. godine pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti osporene odredbe Zakona o planiranju i izgradnji i rešenje dostavio Narodnoj skupštini na odgovor. Kako Narodna skupština nije dostavila odgovor u određenom roku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) nastavio postupak.

Ustavni sud je utvrdio da je Zakonom o planiranju i izgradnji utvrđena mogućnost konverzije prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu, a odredbama člana 104. Zakona propisano je: da se pravo korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, koje je stečeno radi izgradnje u skladu sa ranije važećim zakonima kojima je bilo uređeno građevinsko zemljište do 13. maja 2003. godine, ili na osnovu odluke nadležnog organa, može konvertovati u pravo svojine uz naknadu tržišne vrednosti tog zemljišta u momentu konverzije prava, umanjene za iznos stvarnih troškova pribavljanja prava korišćenja, sa obračunatom revalorizacijom do momenta uplate po ovom osnovu, te da se prilikom utvrđivanja stvarnih troškova pribavljanja nepokretnosti ne obračunava plaćena naknada za uređivanje građevinskog zemljišta (stav 1.); da po zahtevu za konverziju prava iz stava 1. ovog člana, rešenje donosi organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove na čijoj teritoriji se nalazi predmetno građevinsko zemljište (stav 2.); da se na rešenje iz stava 2. ovog člana može izjaviti žalba ministarstvu nadležnom za poslove finansija, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja (stav 3.); da ako se u roku od 1 godine od dana stupanja na snagu ovog zakona ne konvertuje pravo korišćenja u pravo svojine, nadležni organ po službenoj dužnosti utvrđuje prestanak prava korišćenja u skladu sa odredbama ovog zakona i utvrđuje pravo svojine u korist jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi predmetno zemljište (stav 4.). Odredbama Zakona nije predviđen rok u kome se podnosi zahtev za konvertovanje prava korišćenja u pravo svojine.

Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 104. Zakona utvrđuje pravo lica koja ispunjavaju propisane uslove da se njihovo dotadašnje pravo korišćenja zemljišta konvertuje u pravo svojine, a iz osporene odredbe stava 4. člana 104. proizlazi da, bez obzira na ispunjenost zakonskih uslova, ovo pravo ostvaruju samo ona lica po čijim zahtevima nadležni organi opštinske uprave, kao prvostepeni organi, i Ministarstvo, kao drugostepeni organ, budu efikasno postupali.

Ustavom Republike Srbije u okviru osnovnih načela koja se odnose na zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije, tako što je odredbama člana 21. uređeno, pored ostalog, da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.) i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.). Odredbom člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), a pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Imajući u vidu navedene ustavne odredbe, Ustavni sud je ocenio da se propisivanjem roka od godinu dana od stupanja na snagu Zakona, u kome pravo korišćenja prestaje po sili zakona zato što nije izvršena konverzija ovog prava u pravo svojine lica koje je bilo nosilac prava korišćenja, bez obzira da li je to lice i kada podnelo zahtev za konverziju, povređuje Ustavom zajemčeno pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ovo iz razloga što od lica koje je nosilac ranije stečenog prava korišćenja zemljišta, a koje po Zakonu ima pravo da stekne pravo svojine umesto prava korišćenja, zavisi samo da li će i kada podneti zahtev za konvertovanje prava korišćenja, a ne i kada će o tom zahtevu biti pravnosnažno odlučeno.

Naime, po oceni Suda, ostvarivanje Zakonom propisanog prava na konverziju prava korišćenja u pravo svojine može biti ograničeno rokom, ali u pogledu podnošenja zahteva radi ostvarivanja ovog prava. Nasuprot tome, ostvarivanje Zakonom ustanovljenog prava ne može zavisiti od efikasnosti postupanja organa nadležnih da sprovedu postupak u kome se o pravu odlučuje, te stoga ni gubitak ustanovljenog prava, a što je posledica isteka propisanog roka, ne može zavisiti od toga da li su nadležni organi postupak okončali u okviru propisanog roka ili ne. Naprotiv, samo propuštanje lica u čijem je interesu neko pravo ustanovljeno da u zakonom propisanom roku preduzme zakonom propisane radnje, može dovesti do gubitka prava. Kako osporena odredba Zakona znači da će svako lice o čijem zahtevu za konverziju prava korišćenja u pravo svojine nadležni prvostepeni i drugostepeni organ pravosnažno ne odluče u traženom roku, izgubiti ne samo pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine, već i samo, u skladu sa zakonom stečeno pravo korišćenja, Ustavni sud je ocenio da odredba člana 104. stav 4. Zakona nije saglasna kako Ustavom zajemčenom pravu na mirnom uživanju svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, tako ni ustavnom načelu jednakosti svih pred Ustavom i zakonom. Ovo stoga jer kako se sva lica koja ispunjavaju propisane uslove za konverziju nalaze u istoj pravnoj situaciji, osporena odredba im, iz prethodno navedenih razloga, ne obezbeđuje jednakost pred Zakonom.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da odredba člana 104. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji nije u saglasnosti sa Ustavom, te je, na osnovu odredbe člana 45. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 104. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredbe Zakona o planiranju i izgradnji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti