Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju zahteva za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o visokom obrazovanju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje zahtev za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o visokom obrazovanju koja omogućava produženje radnog odnosa profesorima nakon ispunjenja uslova za penziju. Sud je utvrdio da se radi o presuđenoj stvari (res judicata), jer je o istom pitanju već odlučivao.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-756/2011
08.06.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. juna 2017. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se zahtev za ocenjivanje ustavnosti odredbe člana 78. stav 2. Zakona o visokom obrazovanju ("Službeni glasnik RS", br. 76/05, 100/07-autentično tumačenje, 97/08 i 44/10).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu je podneta inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 78. stav 2. Zakona o visokom obrazovanju ("Službeni glasnik RS", br. 76/05, 100/07-autentično tumačenje, 97/08 i 44/10), kojom je predviđena mogućnost da se nastavniku visokoškolske ustanove koji je u zvanju vanrednog ili redovnog profesora, odnosno u zvanju profesora strukovnih studija (a koji je na kraju školske godine ispunio zakonske uslove za prestanak radnog odnosa), produži radni odnos do tri školske godine, pod uslovima i na način predviđen statutom univerziteta, odnosno druge samostalne visokoškolske ustanove. Inicijator smatra da se osporenom zakonskom odredbom „prosvetnim radnicima koji rade u visokom školstvu, i to po pravilu samo onima koji uspeju da obezbede većinsku podršku u kolektivu a nezavisno od postignutih naučnih i pedagoških rezultata što bi trebalo da bude jedino merilo umesto podrške većine, omogućuje da duže koriste pravo na rad u odnosu na ostale prosvetne radnike što je izuzetno privilegovan položaj koji potvrđuje da postoji diskriminacija ostalih prosvetnih radnika“. Po mišljenju inicijatora, izneta argumentacija potvrđuje da je osporena odredba „u jasnoj suprotnosti sa članom 60. Ustava Republike Srbije ili bar ne proističe iz njega, a takođe ni iz člana 72. Ustava koji se odnosi na autonomiju univerziteta“. Navodeći da se osporenom odredbom omogućava tzv. pozitivna diskriminacija kojom se u neravnopravan položaj stavljaju ne samo ostali zaposleni „u prosvetnoj struci“, nego i najveći broj nastavnika u visokoobrazovnoj delatnosti, inicijator smatra da je ovakvo zakonsko rešenje „u suprotnosti ne samo sa Ustavom već i sa pozitivnim pravnim propisima koji se odnose na ovu oblast rada“. Inicijativom se od Ustavnog suda traži „da se ocenom ustavnosti i zakonitosti navedenih odredbi omogući isto pravo svim prosvetnim radnicima … ili pak da se ta diskriminacija po osnovu Zakona o visokom obrazovanju prekine izjednačavanjem svih prosvetnih radnika … time što će se ta odredba brisati iz Zakona o visokom obrazovanju“.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je Zakon o visokom obrazovanju nakon podnete inicijative više puta menjan ili dopunjavan, ali da se kasnije izmene i dopune tog zakona ne odnose na osporenu odredbu člana 78. stav 2.

Ispitujući pretpostavke za postupanje po podnetoj inicijativi, Ustavni sud, krećući se u granicama navoda i zahteva inicijatora, ističe da je osporeno zakonsko rešenje već bilo predmet ocene Ustavnog suda i to sa stanovišta saglasnosti sa Ustavom utvrđenim načelom jednakosti svih pred Ustavom i zakonom i zabrane diskriminacije, iz člana 21. Ustava, kao i prava na rad garantovanog odredbama člana 60. Ustava. Ustavni sud je u Odluci IU-17/2006 od 29. januara 2009. godine i Rešenju IUz-804/2010 od 8. septembra 2011. godine, a koji su doneti po predlogu i inicijativama čiji su se navodi zasnivali na suštinski identičnim razlozima, izrazio stav da se zakonodavac, određujući uslove za prestanak radnog odnosa nastavnika u ustanovi visokog obrazovanja na način utvrđen osporenim odredbama člana 78. Zakona, kretao u okviru ovlašćenja iz odredaba člana 97. tač. 8. i 10. Ustava, kojima je utvrđena nadležnost Republike da uređuje, pored ostalog, sistem u oblasti radnih odnosa i sistem u oblasti obrazovanja. Ustavni sud ističe da je Zakon o visokom obrazovanju, u delu koji se odnosi na prestanak radnog odnosa nastavnika, poseban zakon u odnosu na Zakon o radu, a da je samim Zakonom o radu predviđeno da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, mogu uređivati i posebnim zakonom. Kod ovakvog stanja stvari, Ustavni sud je stao na stanovište da je pitanje da li će uslovi i način prestanka radnog odnosa za različite kategorije zaposlenih biti uređeni na isti ili različit način, stvar zakonodavne politike koju Ustavni sud nije nadležan da ceni. Na osnovu navedenog Ustavni sud je utvrdio da osporene odredbe Zakona o visokom obrazovanju ne predstavljaju diskriminaciju drugih zaposlenih u odnosu na nastavnike u ustanovama visokog obrazovanja, niti povredu ustavnog prava na rad, te je označenom Odlukom odbijen predlog za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 78. Zakona o visokom obrazovanju i nije prihvaćena inicijativa za pokretanje ustavnosudskog postupka, dok je označenim Rešenjem, s obzirom na prethodno donetu Odluku, kao presuđena stvar, odbačen zahtev za ocenjivanje ustavnosti istih zakonskih odredaba.

Izneta ocena Suda utemeljena je na načelnom pravnom stavu o zakonskom ovlašćenju da se institut prestanka radnog odnosa različito uredi za različite kategorije zaposlenih, iz čega sledi da, sa ustavnopravnog stanovišta, ne može biti sporno ukoliko je zakonodavac predvideo različite uslove prestanka radnog odnosa za različite kategorije zaposlenih u okviru visokog obrazovanja, ili zaposlenih na drugim nivoima obrazovanja, ili zaposlenih u nekoj drugoj oblasti. Takođe, Sud napominje da su i inicijative o kojima se Sud već izjašnjavao sadržale, pored ostalog, navod kojim se istaknuta diskriminacija među samim nastavnicima u visokoškolskim ustanovama obrazlagala time da produženje radnog odnosa zavisi od toga da li je nastavnik „u dobrim odnosima sa rukovodiocem“, ali da ovaj navod nije bio pravno relevantan za odlučivanje Ustavnog suda, s obzirom na to da se, sa jedne strane, njime zapravo ukazuje na moguću neobjektivnost u primeni osporene odredbe, što Ustavni sud nije nadležan da ispituje i ceni, dok, sa druge strane, zakonska mogućnost produžetka radnog veka postoji za sve nastavnike koji ispunjavaju propisane uslove, a što je jedino ustavnopravno relevantno.

Ustavni sud napominje da je Odluka u predmetu IU-17/2006 doneta u odnosu na rešenje predviđeno članom 78. stav 2. tada važećeg Zakonom o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 76/05, 100/07-autentično tumačenje i 97/08), kojim je bila predviđena mogućnost produženja radnog odnosa nastavnika do dve školske godine. Budući da je važećim rešenjem samo izmenjen vremenski period za koji je maksimalno moguće produžiti radni odnos, a koji prema tekstu Zakona iz 2010. godine iznosi „do tri školske godine“, Sud nalazi da se ranije zauzeta stanovišta i iznete ocene jednako odnose i na ovde osporenu odredbu Zakona. Istovetan pristup Ustavni sud je imao i prilikom postupanja u predmetu IUz-804/2010, u kome je intervencija Ustavnog suda tražena u odnosu na odredbe člana 78. Zakona u tekstu koji je isti kao i tekst ovde osporenih odredaba.

S obzirom na to da je inicijativom tražena ocena ustavnosti zakonske odredbe o kojoj je Ustavni sud već odlučivao i da su navodi i razlozi inicijatora isključivo zasnovani na razlozima koji su bili sadržani u predlogu i inicijativama o kojima se Ustavni sud izjasnio, Sud je ocenio da iz podnetog zahteva ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, već da se radi o presuđenoj stvari, zbog čega je zahtev inicijatora odbacio.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 8) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju zahteva za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o visokom obrazovanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti