Rešenje Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti zamene novčane kazne

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o prekršajima koje omogućavaju zamenu neplaćene novčane kazne kaznom zatvora. Sud je utvrdio da ova zamena ne predstavlja novo kažnjavanje, već zakonit mehanizam izvršenja pravnosnažne odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-823/2012
27.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dra giša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se inicijativ a za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 37 . st. 1. do 3. Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik RS", br. 101/05, 116/08 i 111/09).

2. Odbacuje se inicijativa za ocenu saglasnosti osporenih odredaba člana 37. st. 1. do 3. Zakona iz tačke 1. sa odredbama istog zakona i odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

3. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzet a na osnovu odredaba člana 37 . st. 1 . do 3. Zakona iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti "i zakonitosti" odredaba člana 37. st. 1. do 3. Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik RS", br. 101/05, 116/08 i 111/09), kojima je propisana mogućnost zamene neplaćene novčane kazne kaznom zatvor a. Ocena ustavnosti osporenih odredaba Zakona se traži u odnosu na član 34. Ustava Republike Srbije, član 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 4. stav 1. Protokola 7. uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te čl. 3 i 39. Zakona o prekršajima i čl. 175. do 180 a Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, budući da navedene odredbe Zakona, po mišljenju inicijatora, "daju mogućnost prekršajnom sudu da jednom izrečenu novčanu kaznu za prekršaj zameni kazn om koja nije predviđena za učinjeni prekršaj, te da u postupku zamene novčane kazne, uputi kažnjenog na izdržavanje kazne zatvora koja uopšte nije ni propisana za prekršaj, čime se odluka suda menja na štetu kažnjenog i bez postupka po pravnim lekovima". Ukazuje se da je materija koju reguliše član 37. Zakona o prekršajima izuzetno "problematična i osetljiva" kad se uzme u obzir broj zakona i drugih propisa kojima su propisani prekršaji, tako da "posledice eventualne primene osporene odredbe Zakona" mogu dovesti do toga da se kažnjenom izrekne novčana kazna za prekršaj u visini minimuma propisanog za prekršaj, a kad se zameni, dolazi do toga da se novčana kazna zameni u zakonski maksimum kazne zatvora u trajanju od 60 dana (koja je ujedno teža po vrsti), a istovremeno dolazi i do prinudne naplate preostalog iznosa novčane kazne. Inicijator smatra da se "Republika Srbija mora jednom konačno odlučiti da li će novčane kazne izrečene u prekršajnom postupku menjati u kaznu zatvora ili će ih prinudno naplaćivati, a ukoliko već postoji zakonska mogućnost prinudne naplate novčane kazne, onda je potpuno nepotrebno menjati istu u kaznu zatvora, budući da se time okrivljeni praktično dva puta kažnjava za isti prekršaj, i to drugi put mnogo teže, čime se grubo krši jedno od osnovnih načela kaznenog prava zabrane reformatio in peius''. Inicijativom je tražena i obustava izvršenja rešenja Prekršajnog suda u Bačkoj Palanci PR 2307/11 od 20. septembra 2012. godine i poziva – naloga istog suda PR I 2307/11 od 20. septembra 2012. godine.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je konstatovao:

Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS”, br. 101/05, 116/08 i 111/09), kojim se uređuju, pored ostalog, uslovi za prekršajnu odgovornost, uslovi za propisivanje i primen u prekršajnih sankcija, sistem sankcija, prekršajni postupak i postupak izvršenja odluke (član 1.), u osporenim odredbama st. 1. do 3. člana 37. Zakona propisano je da će se ako kažnjeno fizičko lice ne plati troškove prekršajnog postupka i novčanu kaznu u celini ili delimično u roku, novčana kazna ili neplaćeni deo kazne zameniti radom u javnom interesu ili kaznom zatvora ( osporeni stav 1.), da se u slučaju iz stava 1. neplaćena novčana kazna zamenjuje radom u javnom interesu ili kaznom zatvora tako što se za svakih započetih 1.000,00 dinara određuje dva dana rada u javnom interesu, ili jedan dan zatvora, s tim što rad u javnom interesu ne može da traje duže od 120 dana, a kazna zatvora ne može biti kraća od jednog, ni duža od šezdeset dana (osporeni stav 2.), da se deo neplaćene novčane kazne koji nije mogao biti zamenjen kaznom zatvora ili radom u javnom interesu, naplaćuje prinudnim putem (osporeni stav 3.), dok je ostalim odredbama istog člana 37. Zakona, propisano : da se ako posle odluke suda iz stava 3. ovog člana kažnjeno fizičko lice isplati novčanu kaznu, kazna zatvora ili rad u javnom interesu neće izvršiti, a ukoliko je izvršenje kazne započeto, pa kažnjeno lice isplati ostatak novčane kazne, obustaviće se izdržavanje kazne zatvora i rada u javnom interesu (stav 4 .); da ako kažnjeno fizičko lice isplati deo novčane kazne, ostatak kazne će se srazmerno zameniti radom u javnom interesu ili kaznom zatvora (st av 5.); da ako je pored novčane kazne kažnjenom bila izrečena i kazna zatvora, zatvor kojim se zamenjuje novčana kazna i izrečena kazna zatvora ne mogu trajati d uže od devedeset dana (stav 6.); da se zamena novčane kazne u kaznu zatvora vrši na osnovu rešenja suda protiv kojeg je dozvoljena žalba u roku od 3 dana (stav 8.).

Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava Republike Srbije, prema kojima je Narodna skupština ovlašćena da zakonom uredi ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, kao i postupak pred sudovima i drugim državnim organima, konstatovao da je u okviru navedenih ustavnih ovlašćenja, sadržano i ovlašćenje zakonodavca da uređuje uslove za primenu prekršajnih sankcija, sistem sankcija, prekršajni postupak i postupak izvršenja odluke, a u okviru toga i vrste i svrhu kazni, a time i kaznu zatvora i novčanu kaznu kao jednu od vrsti kazni, te da u okviru opšte svrhe propisivanja prekršajnih sankcija propiše da je svrha kažnjavanja da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje (član 28. stav 2. Zakona).

S obzirom na to da se osporene odredb e člana 37. Zakona o prekršajima odnos e na kažnjeno fizičko lice koje u određenom roku ne plati novčanu kaznu (u celini ili delimično u roku) i mogućnost da se novčana kazna (ili neplaćeni deo novčane kazne) zameni radom u javnom interesu ili kaznom zatvora (lišenjem slobode), i da je pitanje izvršenja prav nosnažne i izvršne odluke o kažnjavanju osnovno pitanje svrsishodnosti samog prekršajnog postupka, a da je sloboda , jedno od osnovnih prava u demokratskom društvu, Ustavni sud je navedenu odredbu Zakona, pre svega, razmatrao u odnosu na odredbe Ustava koje utvrđuju kad lice može biti lišeno slobode. S tim u vezi Ustavni sud je konstatovao da Ustav nije izričito utvrdio da je lišenje slobode moguće na osnovu sudske odluke, već je samo na opšti način utvrdio da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postpupku koji su predviđeni zakonom, a da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27. st. 1. i 4), te da su odredbama člana 29. Ustava utvrđena prava lica lišenog slobode bez odluke suda (odmah mu se saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, te da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato naldežnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu). Takođe , Ustavni sud je imao u vidu da je članom 34. Ustava utvrđeno da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom, da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanredno pravnom leku, te da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. st 1. do 4.).

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da odredbe člana 5. tačka 1. stav 1. tač. a) do f) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ( ''Službeni list SCG – Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05) garantuju svakom pravo na slobodu i sigurnost, ali sadrže i numerus clausus listu slučajeva i uslova pod kojima pojedinac može da bude lišen slobode , kroz dopuštene osnove za ograničenje garantovano članu 5, utvrđujući da svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, a da niko ne može biti lišen slobode osim u skladu sa propisanim postupkom , i to u slučaju zakonitog lišenja slobode na osnovu presude nadležnog suda (tačka a)), odnosno u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane zakonom (tačka b)). Članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da se niko ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili ne činjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu, a da se isto tako, ne može izreći strožija kazna od one koja ja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno (član 7. stav 1.). Protokolom broj 7 uz Evropsku konvenciju utvrđeno je, pored ostalog da se nikome ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države (član 4. stav 1).

Ustavni sud konstatuje da iz navedenih odredaba Ustava i Konvencije proizlazi, da lišenje slobode mora da bude zakonito, odnosno da zakon sadrži materijalnopravne pretpostavke za lišenje slobode, da lišenje slobode može da usledi samo u postupku koji predviđa zakon, a da kaznu lišenja slobode može izreći samo sud, te da lišenje slobode mora da se bazira na jednom od osnova navedenih pod tačkom a) do f) člana 5. navedene Evropske konvencije.

Stoga je Ustavni sud imao u vidu i ostale odredbe Zakona o prekršajima kojima je propisano, pored ostalog, da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu, određeno kao prekršaj, i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcija učinilac prekršaja može biti kažnjen, i da ovaj zakon utvrđuje pravila kojima se osigurava da niko nevin ne bude kažnjen a da se odgovornom učiniocu prekršaja izrekne prekršajna sankcija pod uslovima koji predviđa ovaj zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (čl. 3. i 78.), da niko ne može biti kažnjen u prekršajnom postupku dva ili više puta za istu prekršajnu radnju (član 8. stav 1.) da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna, rad u javnom interesu ili kazneni poeni sa poništenjem važenja vozačke dozvole (član 28. stav 1.), da se za jedan prekršaj može propisati i kazna zatvora i novčana kazna i da se obe mogu izreći zajedno (član 29. stav 1 .), da se u presudi određuje rok plaćanja novčane kazne, koji ne može biti duži od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a da u opravdanim slučajevima, sud može rešenjem dozvoliti da se novčana kazna isplati u ratama, pri čemu isti sud određuje način i rok plaćanja, koji ne može biti duži od tri meseca (član 36. st. 1. i 2.) , da ako je žalba izjavljena samo u korist okrivljenog presuda se u delu koji se odnosi na izrečenu sankciju ne može izmeniti na njegovu štetu, niti se u ponovljenom postupku može doneti nepovoljnija presuda za okrivljenog (zabrana preinačenja na gore tzv. reformatio in peius - član 88 .), da se odluka kojom je pravosnažno izrečena novčana kazna izvršava kad istekne u odluci određeni rok za plaćanje kazni (član 293. stav 3.), da se kazna zatvora izvršava po zakonu kojim se uređuje izvršenje krivičnih sankcija, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 295.), da novčanu kaznu izrečenu za prekršaj izvršava sud, odnosno organ uprave koji je kaznu izrekao, da ako kažnjeno fizičko lice ne plati troškove prekršajnog postupka i novčanu kaznu koja prelazi 60.000,00 dinara i ako kažnjeno pravno lice, odgovorno lice i profesionalni vojnik ne plati novčanu kaznu i troškove prekršajnog postupka u određenom roku, naplata će se izvršiti prinudnim putem (član 299. st. 1. i 3.).

Polazeći od navedenih odredaba Zakona, Ustavni sud je konstatovao, da sud, odnosno organ uprave u zakonito sprovedenom prekršajnom postupku može izreć i novčan u kazn u kažnjenom lic u i obavez ati ga da u određenom roku uplati novčanu sumu koja je utvrđena u odluci , da ta kazna može biti samostalno izrečena ili uz kaznu zatvora ( lišenja slobode), da se u presudi obavezno naznačava rok u kome novčana kazna mora biti uplaćena, a ako je kažnjeni ne ispla ti dobrovoljno , isključivo sud donosi rešenje o pretvaranju (zameni) nenapla ćene novčane kazne u kaznu zatvora (član 37. stav 6 .), tako što se za svakih 1.000,00 dinara određuje jedan dan zatvora , a da je zamena nenaplative novčane kazne zatvorom moguća i kod delimične isplate novčane kazne, odnosno ukoliko se isplati deo novčane kazne ostatak kazne se srazmerno pretvara u zatvor, a ako se isplati ostatak novčane kazne, izvršenje zatvora se obustavlja.

Iz navedenog sledi da je zakonodavac u sklopu svojih ustavnih ovlašćenja u osporenim odredb ama člana 37. Zakona o prekršajima uredio mogućnost zamene izrečene novčane kazne u postupku prinudnog izvršenja koje se sprovodi na osnovu sudske odluke, a u skladu sa zakonom . Budući da osporene odredbe člana 37. Zakona ne znače naknadno suđenje učiniocu prekršaja, već se odnos e na posledice neizvršenja, odnosno neplaćanja izrečene novčane kazne i da je zakonom utvrđeno pravilo da se novčana kazna može zameniti kaznom zatvora, a da su odredbe člana 37. Zakona, jasne, određene, dostupne, razumljive, odredive i predvidive, i imaju zakonit cilj - da se izvrši naplata novčane kazne, te da građani imaju saznanje o posledicama neizvršenja novčane kazne , a time i mogućnost da prilagode svoje ponašanje , Ustavni sud nalazi da ovo rešenje, samo po sebi, nije nesaglasno s Ustavom . Ustavni sud nije nadležan da daje ocenu o tome da li je ovo zakonsko rešenje najbolje za uređ ivanje odnosnog pitanja i da li je visina od 1.000,00 dinara zamena za jedan dan zatvora pravilno i celishodno utvrđena. Iz navedenih razloga Ustavni sud je našao da inicijativa nije prihvatljiva jer iznetim razlozima nisu potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka, pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), rešeno kao u tački 1. izreke.

Kako inicijator osporenim odredb ama člana 37. Zakona daje smisao koji t e odredbe nema ju, to se ove odredb e Zakona ne mo gu dovesti u ustavnopravnu vezu sa pravima utvrđenim u članu 34. Ustava i članom 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , budući da načelo legaliteta sankcije i dela predstavlja ustavnu garanciju prema kojoj se nikome ne može izreći kazna ili druga sankcija koja za to delo nije bila propisana zakonom ili propisom zasnovanim na zakonu, a zabrana reformatio in peius predstavlja zabranu izmene sudske odluke na štetu okrivljenog . Ovo stoga što se ovim odredbama Zakona ne uređuje izricanje kazne i izmena sudske odluke, već uređuje zamena odmeren e kazn e zatvorom .

U pogledu zahteva za ocenu saglasnosti osporenih odredaba Zakona s odredbama čl 3. i 39. istog zakona i s odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija Ustavni sud je konstatovao da prema odredbama člana 1 67. Ustava, nije nadležan da ocenjuje međusobnu saglasnost odredaba zakona kao propisa iste pravne snage, pa je inicijativu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je rešeno kao u tački 2. izreke.

Kako je Sud doneo konačnu odluku, to je i zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje koja je preduzeta na osnovu osporenih odredaba Zakona, Sud odbacio, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, te je rešeno kao u tački 3. izreke.

Saglasno iznetom, a na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tač . 3) i 5) i člana 47. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredaba člana 82. stav 1. tačka 1. i stav 2. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11) , Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o inicijativi za ocenu ustavnosti zamene novčane kazne

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti