Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju nije u saglasnosti sa Ustavom. Ovlašćenje dato Vladi da podzakonskim aktom propisuje kriterijume i maksimalne iznose naknade nematerijalne štete narušava načelo podele vlasti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-909/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Utvrđuje se da odredba člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (''Službeni glasnik RS'', br. 51/09, 78/11, 101/10 i 93/12) nije u saglasnosti sa Ustavom.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (''Službeni glasnik RS'', br. 51/09, 78/11, 101/10 i 93/12).

Povodom podnetih inicijativa, Ustavni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka normativne kontrole osporenog akta, te je, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11), svojim Rešenjem IUz-909/2010 od 18. aprila 2012. godine pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. U navedenom rešenju, Sud je formulisao veći broj ustavnopravnih pitanja, ali ono što je osnovno sporno povodom ove zakonske odredbe jeste da li je zakonodavac mogao dati ovlašćenje Vladi za uređivanje pitanja koja su navedena u članu 26. stav 2. Zakona, imajući u vidu nadležnost Vlade, koja je utvrđena članom 123. Ustava.

Na osnovu odredaba čl. 33. i 34. Zakona o Ustavnom sudu, Rešenje o pokretanju postupka je dostavljeno Narodnoj skupštini na odgovor 24. maja 2012. godine. Narodna skupština je dostavila odgovor Ustavnom sudu 23. oktobra 2012. godine.

U odgovoru Narodne skupštine se navodi da je Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju donet na osnovu člana 97. tačka 6. Ustava, kojim je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje pravni položaj privrednih subjekata i sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti. Povodom člana 26. Zakona, u odgovoru se ističe da je ova odredba utvrđena u Zakonu usled potrebe za povećanjem pravne sigurnosti, izvesnosti i predvidljivosti u navedenoj oblasti, odnosno kako bi se uvela određena sistematičnost u rešavanju određenih pravnih pitanja iz navedene oblasti. Donosilac Zakona smatra da osporena odredba člana 26. stav 2. Zakona nije u suprotnosti sa načelom podele vlasti iz člana 4. stav 2. Ustava, jer je ovom odredbom Zakona povereno Vladi, kao organu izvršne vlasti, da bliže propiše ono što je Narodna skupština, kao zakonodavna vlast u zakonu i odredila da Vlada podzakonskim aktom propiše. U konkretnom slučaju, kao što je Zakonom i ovlašćena, Vlada je bliže propisala načine i kriterijume za utvrđivanje šteta, krug lica i maksimalne iznose naknade šteta, čime nije preuzela funkciju i ulogu zakonodavne vlasti, niti sudske vlasti, već je samo donošenjem podzakonskog akta izvršila zakon, u skladu sa članom 123. tač. 2. i 3. Ustava. U odgovoru se dalje navodi da zakonodavac osporenom odredbom člana 26. stav 2. Zakona nije narušio jedinstvo pravnog sistema Republike Srbije, proklamovano članom 4. stav 1. Ustava, jer propisivanjem načina, kriterijuma i maksimalnih iznosa naknade materijalne i nematerijalne štete, Vlada samo bliže uređuje sadržinu obligaciono-pravnog odnosa nastalog pre osiguranog slučaja, i to ne po pitanju postojanja prava na naknadu štete, ni po postojanju obaveze za isplatu naknade štete, već po limitiranim maksimalnim iznosima, koji se utvrđuju u svakom pojedinom slučaju. Naime, ako se zauzme stanovište da obaveza društva za osiguranje leži prvenstveno u zaključenom ugovoru o obaveznom osiguranju u saobraćaju, čije je zaključenje obavezno po Zakonu , kao i da su osnovne ugovorne odredbe definisane prinudnim propisima (u pogledu najnižeg osiguranog iznosa), a ne u deliktnoj radnji štetnika (osiguranika) sa kojim je osiguravač u ugovornom odnosu, donosilac Zakona smatra da ne bi bilo smetnji da se pozitivnim propisom odredi i do kog iznosa obaveze naknade štete odgovara osig uravač kod zaključenog ugovora o osiguranju od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima iz upotrebe vozila u saobraćaju po pojedinim vidovima neimovinske štete koju pretrpi oštećeni u štetnom događaju. U odgovoru se ističe da osiguravač, po osnovu osiguranja od odgovarajuće štete pričinjene trećim licima upotrebom motornog vozila u saobraćaju , odgovara ograničeno (najviše do visine ugovorenog iznosa osiguranja), dok štetnik odgovara oštećenom za naknadu celok upne štete i preko ovog iznosa. Dalje se u odgovoru navodi da je za postojanje obaveze osiguravača nužno da je ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima zaključen sa štetnikom , koji je važio na dan nastanka štetnog događaja, kao i da postoji odgovornost osiguranika za nastanak štetnih posledica, što znači da je izvor obaveze za osiguravača ugovor koji za predmet ima osiguranje od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i da se ovim ugovorom na strani osiguravača ustanovljava obaveza (koja u trenutku zaključenja ugovora, odnosno ugovaranja obaveze nije i nastupila) samim zaključenjem ugovora. Stoga, donosilac osporenog Zakona smatra da se podzakonskim aktom koji pravnu snagu crpi iz odredbe člana 26. stav 2. Zakona, ne uređuju obligacioni odnosi, jer dejstvo osporene zakonske odredbe jeste maksimiziranje iznosa naknade po pojedinim vidovima nematerijalne štete, odnosno određivanje okvira u kojima se kreće obaveza osiguravača, koja proističe iz ugovornog odnosa, koji ni kod zaključenja nije prepušten volji ugovornih strana, već je kao obavezan nametnut korisnicima motornih vozila s jedne strane i osiguravačima s druge strane, kao što je kao obavezan predviđen i najniži iznos sume osiguranja na koji je moguće zaključiti ovaj ugovor. U pogledu člana 4. stav 4. Ustava, kojim je garantovana nezavisnost sudske vlasti, u odgovoru se navodi da navedena ustavna garancija ne podrazumeva da sud nije ograničen u svojoj vlasti, pre svega da postupa zakonito u svom odlučivanju, uz poštovanje procesnih i materijalnih zakona , kao i obavezom da postupa jednako u jednakim stvarima i nejednako u pravnim situacijama koje nemaju identičan činjenični i pravni osnov, a da je jedan od osnovnih razloga za propisivanje pravnog osnova za donošenje podzakonskog akta iz člana 26. stav 2. Zakona, upravo bila potreba da društva za osiguranje ujednače statuse oštećenih lica na teritoriji cele Republike Srbije, čime se, po mišljenju zakonodavca, postiže i ujednačenost njihove zaštite, odnosno naknade štete u slučaju istih ili sličnih štetnih događaja, što je realno i pravično. U odgovoru se zatim navodi da osporeni član 26. stav 2. Zakona, kao i podzakonski akt donet na osnovu ove zakonske odredbe , nije u suprotnosti sa članom 142. stav 2. Ustava, pošto ne uređuje način postupanja sudova prilikom donošenja presuda po tužbama za naknadu štete, već su njime propisani način i kriterijumi za rad društva za osiguranje u slučajevima nastalih obaveza naknade štete po osnovu saobraćajnih udesa, čime se ni na koji način ne ograničava rad sudova, naročito u pogledu osnovnih načela po kojima sudovi postupaju (načelo slobodne ocene). Zakonodavac ističe da je upravo iz razloga neujednačene prakse i primene dosuđivanja naknade štete došlo do nejednakog statusa i tretmana oštećenih lica na celoj teritoriji Republike Srbije, tako da je očigledno da se nije razvila adekvatna, pravična i ujednačena sudska praksa u ovoj oblasti.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju je donela Narodna skupština, na sednici Osmog vanrednog zasedanja, 8. jula 2009. godine. Zakon je objavljen u ''Službenom glasniku RS'', broj 51/09, 14. jula 2009. godine, a stupio je na snagu 14. oktobra 2009. godine. Ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje u saobraćaju, osniva Garantni fond, uređuje se njegova nadležnost i način finansiranja i poveravaju se javna ovlašćenja Udruženju osiguravača Srbije ( član 1.). Osporeni član 2 6. Zakona nalazi se u Delu III. Zakona - Osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu ''trećim licima'' i njime je uređena naknada štete na licima. Odredbama člana 26. Zakona propisano je: da društvo za osiguranje novčanu naknadu šteta na licima utvrđuje primenom propisanih kriterijuma za naknadu te štete (stav 1.) i da Vlada bliže propisuje način i kriterijume za utvrđivanje materijalne štete i način i kriterijume za utvrđivanje nematerijalne štete, zavisno od težine telesne povrede ili narušenog zdravlja, odnosno od stepena delimične onesposobljenosti za rad, kao i krug lica koja imaju pravo na naknadu i maksimalni iznos naknade za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica (stav 2.) . Pored navedenog, Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisano je: da je obaveza društva za osiguranje po osnovu obaveznog osiguranja ograničena sumom osiguranja, odnosno osiguranom sumom važećom na dan nastanka štetnog događaja, ako ugovorom o osiguranju nije ugovorena viša suma, da suma osiguranja, odnosno osigurana suma iz stava 1. ovog člana predstavlja maksimalnu obavezu društva za osiguranje, po jednom štetnom događaju (član 7. st. 1. i 2.); da se na ugovore o obaveznom osiguranju primenjuje zakon kojim se uređuju obligacioni odnosi i drugi odgovarajući zakoni kojima se uređuju ugovori u pojedinim vrstama osiguranja, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drugačije uređena (član 13.); da iznos najniže sume osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije, da iznos iz stava 1. ovog člana ne može biti niži od 1.000.000 evra za štetu na licima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica (član 22. stav 1. i stav 2. tačka 1)).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. stav 2.); da u ređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i da je s udska vlast nezavisna (član 4. st. 2. i 4.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu i da su z abranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja (član 84. st. 1. i 2.); da Republika Srbija štiti potrošače (član 90. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, pravni položaj privredenih subjekata, sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine (član 97. tač. 6. i 7.); da Narodna skupština donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije (član 99. stav 1. tačka 7.); da Vlada donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona (član 123. tačka 3.); da su s udovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da s vi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. stav 3.).

Zakonom o Vladi (''Službeni glasnik RS'', br. 55/05, 71/05, 101/07, 65/08, 16/ 11, 68/12, 72/12 i 74/12) propisano je: da Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine tako što donosi opšte i pojedinačne pravne akte i preduzima druge mere (član 2. stav 2.); da Vlada uredbom podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem zakona (član 42. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica , kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da u slučaju smrti nekog lica, sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračni drug, deca i roditelji) pravičnu novčanu n aknadu za njihove duševne bolove, da se takva naknada može dosuditi i braći i sestrama ako je između njih i umrlog postojala trajnija zajednic a života, da u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu n aknadu za njihove duševne bolove, da se naknada iz st. 1. i 3. ovog člana može dosuditi i vanbračnom drugu, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog postojala trajnija zajednica života (član 201.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće ošt ećeno lice zahteva njenu naknadu, da osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti (član 940.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze, da oštećeno lice ima od dana kada se dogodio osigurani slučaj, sopstveno pravo na naknadu iz osiguranja te je svaka docnija promena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu (član 941.).

Odredbom člana 232. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11) propisano je da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari da odredi po slobodnoj oceni.

Iz navedenog sledi da je Republika Srbija na osnovu ustavnog ovlašćenja nadležna da uredi i obezbedi sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti u koje, pored ostalog, spada i osiguranje imovine i lica. Osiguranje imovine i lica je po pravilu dobrovoljno, osim u slučajevima koji su propisani zakonom. Jedno od obaveznih vrsta osiguranja koje je uređeno posebnim zakonom je osiguranje u saobraćaju. Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju su uređene četiri vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju koje se odnose: na osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima (u daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti), osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima i osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Osiguranje od autoodgovornosti je uređeno odredbama čl. 18. do 60. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Osiguranje od autoodgovornosti se temelji na obaveznom zaključenju ugovora o osiguranju od autotodgovornosti između osiguravajućeg društva i vlasnika motornog vozila, koji proizvodi pravno dejstvo i prema trećim licima, koja su usled upotrebe motornog vozila pretrpela kakvu materijalnu ili nematerijalnu štetu. Pretrpljena šteta se može odnositi na stvari ili na lica. Osporenim odredbama člana 2 6. Zakona uređena je naknada štete na licima. Navedenim odredbama Zakona propisana je obaveza društva za osiguranje da prilikom određivanja visine naknade štete na licima kod osiguranja od autoodgovornosti primenjuje propisane kriterijume za naknadu te štete i dato je ovlašćenje Vladi da donese akt kojim će bliže propisati način i kriterijume za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete u zavisnosti od kriterijuma koji su utvrđeni ovom odredbom Zakona, kao i da odredi krug lica koja imaju pravo na naknadu štete i maksimalan iznos naknade za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica.

Kako je smisao zaključenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti zaštita trećih lica usled upotrebe motornog vozila kao opasne stvari, koja se materijalizuje preko naknada materijalne i nematerijalne štete koju takva lica pretrpe, to su pitanja određivanja kruga lica koja imaju pravo na naknadu štete, kriterijuma i načina za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete, kao i visina naknade štete svakako najznačajnija pitanja za ova lica. Stoga je pitanje razgraničenja nadležnosti tri grane vlasti - zakonodavne, izvršne i sudske u oblasti navedenih pitanja od suštinskog značaja za njihovo uređenje.

Povodom kriterijuma za utvrđivanje visine naknade materijalne i nematerijalne štete na licima kod osiguranja od autoodgovornosti, Ustavni sud je stao na stanovište da, kao i kod svih drugih društvenih oblasti koje su uređene zakonima, oni moraju biti propisani zakonom, jer predstavljaju sastavni deo uređivanja pitanja koja spadaju u domen zakonodavne vlasti i kao takvi ne mogu biti prepušteni uređivanju od strane izvršne vlasti. Izvršnoj vlasti se može prepustiti samo da bliže odredi zakonom utvrđene kriterijume, tako što će njihovom razradom omogućiti lakše i preciznije izvršavanje zakonske norme. Tako se, u konkretnom slučaju, razgraničenje zakonodavne i izvršne vlasti u domenu kriterijuma za utvrđivanje visine naknade materijalne i nematerijalne štete kod osiguranja od autoodgovornosti ogleda u tome da se zakonom moraju odrediti ovi kriterijumi, dok se Vladi može dati ovlašćenje da svojim aktom samo bliže uredi zakonom propisane kriterijume, ali ne i da utvrđuje neke nove kriterijume, imajući u vidu da su oni predmet zakonske regulative. Međutim, osporenom odredbom člana 26. stav 2. Zakona dato je ovlašćenje Vladi da bliže propiše kriterijume za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete na licima u zavisnosti od težine telesne povrede ili narušenog zdravlja, odnosno od stepena delimične onesposobljenosti za rad. Iz navedenog sledi da kriterijumi za utvrđivanje visine novčane naknade materijalne i nematerijalne štete od strane društva za osiguranje nisu posebno nigde navedeni u Zakonu, već su samo sadržani u osporenoj odredbi člana 26. stav 2. Zakona kojom se reguliše ovlašćenje za Vladu za donošenje podzakonskog akta. Naime, zakonodavac je odredbom kojom daje ovlašćenje za donošenje podzakonskog akta po prvi put u Zakon uveo dva opšta kriterijuma za utvrđivanje visine naknade materijalne i nematerijalne štete, koji su , prema oceni Ustavnog suda, suviše široko postavljeni i nedovoljno određeni (težina telesne povrede ili narušenog zdravlja i stepen delimične onesposobljenosti za rad). Povodom ovako određenih kriterijuma u Zakonu, Ustavni sud je stao na stanovište da isti nisu dovoljno jasni, konkretni i određeni da bi se na Vladu moglo preneti ovlašćenje da te kriterijume ''bliže propiše'' podzakonskim aktom, posebno imajući u vidu da su ovi kriterijumi već posebno određeni Zakonom o obligacionim odnosima, koji se supsidijerno primenjuje na ugovore o osiguranju od autoodgovornosti, ako Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, a ne i podzakonskim aktom donetim na osnovu njega, nije drugačije uređeno određeno pitanje. Naime, zbog supsidijerne primene Zakona o obligacionim odnosima, sva pitanja koja se različito uređuju od ovog zakona moraju izričito biti predviđena Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, a ne i podzakonskim aktom donetim na osnovu Zakona. Saglasno navedenom, Ustavni sud ocenjuje da ovakvo ovlašćenje dato Vladi, po svojoj suštini, izlazi izvan okvira ustavne nadležnosti izvršne vlasti da svojim opštim aktom (propisom), radi izvršavanja zakona, bliže uredi pojedina pitanja sadržana u zakonu, već zapravo predstavlja ovlašćenje za samostalno uređivanje ovog pitanja. Ista primedba se odnosi i na pitanje načina za utvrđivanje naknade materijalne i nematerijalne štete, jer Zakon ne sadrži odredbe kojima se ovo pitanje uređuje, što znači da nema osnova da Vlada bliže propiše nešto što nije regulisano Zakonom, već joj se, prema oceni Ustavnog suda, i u ovom slučaju daje ovlašćenje koje izlazi iz okvira Ustavom utvrđene nadležnosti za izvršavanje zakona, i to da samostalno uredi način za utvrđivanje naknade ma terijalne i nematerijalne štete na licima.

Što se tiče dela odredbe člana 26. stav 2. Zakona kojom je propisano da Vlada određuje krug lica koja imaju pravo na naknadu štete za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica , Ustavni sud smatra da se aktom Vlade ne može utvrditi ovaj krug lica, jer ovo pitanje spada u domen zakonodavne, a ne izvršne vlasti i kao takvo mora biti uređeno zakonom, a ne podzakonskim aktom. Ovo naročito i zbog toga što su odredbama člana 201. Zakona o obligacionim odnosima već konkretno određena lica koja imaju pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta nekog lica, pa stoga, svako odstupanje od ovako utvrđenog kruga lica mora biti izričito propisano samo zakonom, u ovom slučaju posebnim Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, a ne podzakonskim aktom, zbog supsidijarne primene Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu davanja ovlašćenja Vladi da svojim aktom propiše maksimalni iznos naknade za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica, Ustavni sud smatra da i ovo pitanje ne može biti regulisano podzakonskim aktom, budući da se zaključenjem ugovora o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti uspostavlja obligacioni odnos između osiguranika (štetnika) i osiguravača, na koji se mogu primeniti samo odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima (čl. 940. i 941. Zakona), jer samim Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju to pitanje nije na drugačiji način određeno.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je po pitanju razgraničenja nadležnosti zakonodavne od izvršne vlasti u domenu uređivanja pitanja koja se odnose na određivanja kruga lica koja imaju pravo na naknadu štete, kriterijuma i načina za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete, kao i visine naknade štete, osporenom odredbom člana 26. stav 2. Zakona povređeno načelo jedinstva pravnog poretka i načelo podele vlasti iz člana 4. st. 1. i 2 . Ustava, kao i da je Vladi dato ovlašćenje za donošenje akta izvan njene nadležnosti utvrđene odredbama člana 123. tač. 2. i 3. Ustava.

Što se, pak, tiče nadležnosti sudske vlasti u oblasti navedenih pitanja, Ustavni sud je stao na stanovište da se davanjem ovlašćenja Vladi da podzakonskim aktom maksimizira iznos naknade nematerijalne štete, a imajući u vidu da je maksimalni iznos naknade štete za osiguravače opredeljen sumom osiguranja, zadire u domen sudske vlasti, suprotno načelu nezavisnosti sudske vlasti iz člana 4. stav 4. Ustava, odnosno suprotno odredbi člana 142. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da se time zapravo ograničava pravo oštećenih lica na pravičnu naknadu štete, o kojoj po čl. 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima odlučuje nadležni parnični sud, posebno imajući u vidu da taj zakon, kao lex generalis ne predviđa donošenje podzakonskog akta u toj oblasti.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju navedenog u izreci, prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u '' Službenom glasniku Republike Srbije''.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Rev 277/2025: Uzročna veza između saobraćajne nezgode i smrtnog ishoda nakon deset godina
• Už 14645/2021: Pogrešna primena prava u regresnom postupku osiguravajućeg društva
• Rev 22438/2024: Presuda Vrhovnog suda o odbijanju tužbenog zahteva za ukidanje rente
• IUz 909/2010: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti zakona
• IUo 904/2010: Odluka Ustavnog suda o neustavnosti Uredbe o naknadi štete
• IUz 205/2009: Ocena ustavnosti odredbe o prethodnom obraćanju osiguravajućem društvu
• Už 9868/2016: Neosnovanost ustavne žalbe u sporu o regresnoj naknadi štete osiguravača