Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti zakona

Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za ocenu ustavnosti odredbe člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Sporna odredba ovlašćuje Vladu da uredbom propiše kriterijume, krug lica i maksimalne iznose naknade štete, što pokreće pitanja podele vlasti i sudske nezavisnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-909/2010
18.04.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (''Službeni glasnik RS'', br. 51/09, 78/11 i 101/11).

2. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini radi davanja odgovora.

3. Rok za davanje odgovora iz tačke 2. je 60 dana od dana dostavljanja Rešenja Narodnoj skupštini.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (''Službeni glasnik RS'', br. 51/09, 78/11 i 101/11).

Podnosioci inicijativa navode da osporene odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama čl. 3, 4, 21, 32, 36, 84, 90, 97, 99, 123. i 142. Ustava. Naime, po navodima inicijatora, osporenim odredbama Zakona je predviđeno da će Vlada propisati način i kriterijume za uređenje obligacionog odnosa, koji sa jedne strane nastaje iz ugovora o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti, a sa druge strane iz nastupanja osiguranog slučaja. Inicijatori smatraju da je institut naknade štete obligacioni odnos iz koga proizlaze prava i obaveze za oštećenog i štetnika, a u slučaju kada šteta proističe iz saobraćajnog udesa, prava i obaveze u vezi sa naknadom štete nastaju i za osiguravajuće društvo po osnovu ugovora o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti. Kako je Ustavom jasno utvrđeno da Narodna skupština donosi zakone kojima se uređuju obligacioni odnosi, to je, po mišljenju inicijatora, osporenim odredbama Zakona povređena odredba člana 97. Ustava, jer je Vladi prepušteno da uredbom odredi ne samo način i kriterijume, već i maksimalne iznose naknade materijalne i nematerijalne štete. Inicijatori dalje navode da Vlada, saglasno odredbama člana 123. Ustava, može svojom uredbom regulisati samo administrativne i tehničke uslove da bi se određeni zakon mogao sprovesti, da bi bio operativan, sprovodljiv u svakodnevnom životu, da bi se mogao izvršavati, ali je, po njihovom mišljenju, protivno Ustavu da se uredbom Vlade uređuju obligacioni odnosi. Inicijatori takođe smatraju da se na ovaj način narušava i podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, jer Vlada uredbom reguliše pravne odnose, čije uređenje je Ustavom povereno Narodnoj skupštini. Osporenim odredbama Zakona, po navodima inicijatora, povređuje se i načelo nezavisnosti sudske vlasti zagarantovano članom 4. stav 3. Ustava, jer se ograničava nezavisnost suda u pogledu prava i obaveze suda da utvrdi visinu nematerijalne štete, kako je to do stupanja na snagu osporenog Zakona sud i činio, saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Sada se, po mišljenju inicijatora, sloboda suda u odlučivanju po zahtevima za naknadu štete svela na utvrđivanje štetne radnje, štete, uzročne veze, eventualnog doprinosa oštećenog, ali za oštećenog najvažniji element naknade štete je njena visina – pravična novčana naknada koja se, prema osporenim odredbama Zakona, utvrđuje na osnovu administrativnog akta Vlade, a ne na osnovu kriterijuma i pravnih standarda koji su propisani Zakonom o obligacionim odnosima i koje je razvila sudska praksa. Inicijatori dalje navode da se odredbama člana 26. Zakona krše i odredbe člana 21. Ustava, jer je domašaj ovih odredaba Zakona ograničen samo na oštećena lica koja svoja prava na naknadu neimovinske štete ostvaruju prema osiguravačima autoodgovornosti, a ne i na sve ostale oštećenike koji se sa zahtevima za naknadu neimovinske štete obraćaju direktno štetnicima u vansudskom postupku ili odmah ostvaruju svoja prava tužbom u sudskom postupku, čime se stvaraju dve grupe oštećenika, koji nisu u jednakom pravnom položaju prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete. Iz istih razloga inicijatori smatraju da su osporene odredbe Zakona u suprotnosti i sa odredbom člana 36. stav 1. Ustava, kojom je garantovano pravo na jednaku zaštitu prava, jer se Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju uređuje samo materija naknade štete koja je proistekla iz saobraćajnog udesa, što znači da tako propisani pravni standardi važe samo za štete proistekle iz saobraćajnog udesa, dok bi sudovi ostale štete raspravljali i dalje u skladu sa standardima koje propisuje Zakon o obligacionim odnosima, pa bi tako jedni kriterijumi postojali za utvrđivanje naknade štete iz saobraćajnog udesa, a drugi u odnosu na štete nastale npr. na gradilištu, usled izvršenog krivičnog dela, na radnom mestu i slično. U inicijativama se dalje navodi da su osporene odredbe Zakona neustavne i u odnosu na član 84. Ustava, jer su propisivanjem maksimalnih iznosa za isplatu naknade nematerijalne štete sva osiguravajuća društva demotivisana i onemogućena da kroz postupak vansudske naknade štete razviju svoju uslugu i slobodno se na tržištu nadmeću u pružanju zaštite žrtvama saobraćajnih udesa. U jednoj od podnetih inicijativa je navedeno da se osporenim članom 26. Zakona narušava pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i pravo na zaštitu imovine iz člana 1. Protokola 1 uz ovu konvenciju.

Ustavni sud je u prethodnom postupku doneo Zaključak IUz-909/2010 na sednici od 14. aprila 2011. godine, na osnovu koga je Narodnoj skupštini dostavio na mišljenje navedene inicijative.

Narodna skupština je dostavila Ustavnom sudu svoje mišljenje 19. januara 2012. godine. U mišljenju se najpre ističe da osporene odredbe člana 26. Zakona nisu u suprotnosti sa odredbama čl. 3. i 4. Ustava, kojima je utvrđena podela vlasti kao jedno od osnovnih načela na kojima počiva vladavina prava, ni sa odredbama čl. 97. i 123. Ustava, kojima je utvrđena nadležnost Narodne skupštine i Vlade, jer je upravo osporenom odredbom člana 26. stav 2. Zakona Vlada ovlašćena da bliže propiše načine i kriterijume za utvrđivanje štete, krug lica i maksimalne iznose naknade štete, čime nije preuzela poslove iz nadležnosti zakonodavne vlasti, već vrši bliže uređivanje ovih odnosa, upravo radi izvršavanja Zakona. Pri tome, zakonska odredba daje osnovne parametre i okvire za bliže propisivanje, i to u zavisnosti od težine telesne povrede ili narušenog zdravlja, odnosno od stepena delimične onesposobljenosti za rad. Takođe, kod određivanja kruga lica koja imaju pravo na naknadu i maksimalnih iznosa naknade, zadati okviri se određuju u odnosu na pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica. Bliže propisivanje u ovim okvirima pretpostavlja upravo donošenje uredbe radi izvršavanja Zakona. U mišljenju se dalje ističe da odredbama člana 26. Zakona nije uređen način postupanja sudova prilikom donošenja presuda po tužbama za naknadu štete, već je dato ovlašćenje Vladi da bliže propiše način i kriterijume za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete od strane društava za osiguranje u slučajevima nastalih obaveza naknade štete po osnovu saobraćajnih udesa, čime se ni na koji način ne ograničava rad sudova, naročito u pogledu osnovnih načela po kojima sudovi postupaju (načelo slobodne ocene i načelo samostalnosti). Naime, zakonodavac smatra da se osporenim odredbama Zakona stvara zakonska pretpostavka za ujednačavanje sudske prakse, jer se na osnovu ovog zakonskog ovlašćenja određuje visina obaveza i krug lica koja imaju pravo na naknadu iz ove vrste ugovora o osiguranju od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima u saobraćaju od strane osiguravajućih društava u istovrsnim slučajevima. Narodna skupština u svom mišljenju navodi da pretpostavka inicijatora da se u ovom slučaju ograničava primena člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je regulisan pojam nematerijalne štete i okolnosti od značaja prilikom utvrđivanja visine naknade koja bi dovela do satisfakcije oštećenog je netačna, pošto osnov obaveze osiguravajućih društava leži prvenstveno u zaključenom ugovoru o obaveznom osiguranju u saobraćaju, čije je zaključenje obavezno i čije su osnovne ugovorne odredbe definisane prinudnim propisima (u pogledu najmanjeg iznosa sume osiguranja na koji se zaključuju), a ne u deliktnoj radnji štetnika (osiguranika) sa kojim je osiguravač u ugovornom odnosu. Naime, deliktna radnja štetnika - osiguranika jeste samo osigurani slučaj predviđen ugovorom o osiguranju i stoga obaveza osiguravajućeg društva proističe iz ugovora čija su osnovna obeležja predviđena prinudnim propisom (ukoliko nema ugovora, nema ni obaveze osiguravača). Povodom navoda inicijatora da su osporenim odredbama člana 26. Zakona stavljeni u nejednak položaj društva za osiguranje u odnosu na štetnike, odnosno vlasnike motornih vozila, čime je narušena zabrana diskriminacije iz člana 21. Ustava, u mišljenju se ističe da naknada koja se potražuje od osiguravača po osnovu ugovora o osiguranju i naknada štete od štetnika po osnovu deliktne odgovornosti, predstavljaju dva različita osnova za naknadu štete, pa su i različito regulisani postupci za njihovo ostvarivanje, što ne može predstavljati bilo kakav vid diskriminacije jer jednakost građana ne podrazumeva jednakost građana u apsolutnom smislu te reči, već je zajemčena jednakost građana koji se nalaze u identičnim pravnim situacijama, što ovde nije slučaj. U mišljenju donosioca akta se dalje ističe da se odredbama člana 26. Zakona ni na koji način ne ograničava sloboda konkurencije stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja iz člana 84. Ustava, jer se ovim odredbama Zakona samo daje ovlašćenje Vladi za bliže uređenje kriterijuma i načina za utvrđivanje štete, čime se ne stavlja ni jedno društvo za osiguranje u monopolski ili dominantan položaj u odnosu na druga društva za osiguranje. Povodom navoda inicijatora da se osporenim odredbama člana 26. Zakona narušava zajemčeno pravo zaštite potrošača iz člana 90. Ustava, imajući u vidu da se osporenim zakonskim odredbama štite samo interesi društava za osiguranje, u mišljenju se navodi da je upravo iz razloga neujednačene prakse i primene kriterijuma za dosuđivanje naknade štete došlo do neadekvatne i nejednake zaštite potrošača na celoj teritoriji Republike Srbije i da je to bio jedan od osnovnih razloga da se osporenim odredbama člana 26. Zakona pristupi rešavanju ovog problema. Zakonodavac smatra da je upravo osporenim odredbama člana 26. Zakona taj cilj postignut i da su potrošači, odnosno korisnici ovom odredbom Zakona zaštićeni tako što se u sličnim štetnim događajima određuju i slične, odnosno iste naknade.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju je donela Narodna skupština, na sednici Osmog vanrednog zasedanja, 8. jula 2009. godine. Zakon je objavljen u ''Službenom glasniku RS'', broj 51/09, 14. jula 2009. godine, a stupio je na snagu 14. oktobra 2009. godine. Ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje u saobraćaju, osniva Garantni fond, uređuje se njegova nadležnost i način finansiranja i poveravaju se javna ovlašćenja Udruženju osiguravača Srbije (član 1.). Osporeni član 26. Zakona nalazi se u Delu III Zakona – „Osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima” i njime je uređena naknada štete na licima. Odredbama člana 26. Zakona propisano je da društvo za osiguranje novčanu naknadu šteta na licima utvrđuje primenom propisanih kriterijuma za naknadu te štete (stav 1.) i da Vlada bliže propisuje način i kriterijume za utvrđivanje materijalne štete i način i kriterijume za utvrđivanje nematerijalne štete, zavisno od težine telesne povrede ili narušenog zdravlja, odnosno od stepena delimične onesposobljenosti za rad, kao i krug lica koja imaju pravo na naknadu i maksimalni iznos naknade za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica (stav 2.). Pored navedenog, Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisano je: da je obaveza društva za osiguranje po osnovu obaveznog osiguranja ograničena sumom osiguranja, odnosno osiguranom sumom važećom na dan nastanka štetnog događaja, ako ugovorom o osiguranju nije ugovorena viša suma i da suma osiguranja, odnosno osigurana suma iz stava 1. ovog člana predstavlja maksimalnu obavezu društva za osiguranje, po jednom štetnom događaju (član 7. st. 1. i 2.); da se na ugovore o obaveznom osiguranju primenjuje zakon kojim se uređuju obligacioni odnosi i drugi odgovarajući zakoni kojima se uređuju ugovori u pojedinim vrstama osiguranja, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drugačije uređena (član 13.); da iznos najniže sume osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije, da iznos iz stava 1. ovog člana ne može biti niži od 1.000.000 evra za štetu na licima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica (član 22. stav 1. i stav 2. tačka 1)).

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. stav 2.); da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i da je sudska vlast nezavisna (član 4. st. 2. i 4.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu i da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja (član 84. st. 1. i 2.); da Republika Srbija štiti potrošače (član 90. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, pravni položaj privredenih subjekata, sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti, svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine (član 97. tač. 6. i 7.); da Narodna skupština donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije (član 99. stav 1. tačka 7.); da Vlada donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona (član 123. tačka 3.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. stav 3.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG - Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05 i "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 12/10) utvrđeno je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde. Odredbom člana 1. stav 1. Protokola 1 uz navedenu konvenciju utvrđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakonom o Vladi (''Službeni glasnik RS'', br. 55/05, 71/05, 101/07, 65/08 i 16/11) propisano je: da Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine, tako što donosi opšte i pojedinačne pravne akte i preduzima druge mere (član 2. stav 2.); da Vlada uredbom podrobnije razrađuje odnos uređen zakonom, u skladu sa svrhom i ciljem zakona ( član 42. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da u slučaju smrti nekog lica, sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračni drug, deca i roditelji) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove, da se takva naknada može dosuditi i braći i sestrama ako je između njih i umrlog postojala trajnija zajednica života, da u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove, da se naknada iz st. 1. i 3. ovog člana može dosuditi i vanbračnom drugu, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog postojala trajnija zajednica života (član 201.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu, da osiguravač snosi, u granicama svote osiguranja, troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti (član 940.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze, da oštećeno lice ima od dana kada se dogodio osigurani slučaj, sopstveno pravo na naknadu iz osiguranja te je svaka docnija promena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu (član 941.).

Odredbom člana 232. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11) propisano je da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari da odredi po slobodnoj oceni.

Iz navedenog sledi da je Republika Srbija na osnovu ustavnog ovlašćenja nadležna da uredi i obezbedi sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti u koje, pored ostalog, spada i osiguranje imovine i lica. Osiguranje imovine i lica je po pravilu dobrovoljno, osim u slučajevima koji su propisani zakonom. Jedna od obaveznih vrsta osiguranja koja je uređena posebnim zakonom je osiguranje u saobraćaju. Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju su uređene četiri vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju koje se odnose na osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima (u daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti), osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima i osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Osiguranje od autoodgovornosti je uređeno odredbama čl. 18. do 60. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Osiguranje od autoodgovornosti se temelji na obaveznom zaključenju ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (polise osiguranja) između osiguravajućeg društva i vlasnika motornog vozila, koji proizvodi pravno dejstvo i prema trećim (oštećenim) licima, koja su usled upotrebe motornog vozila pretrpela kakvu materijalnu ili nematerijalnu štetu. Pretrpljena šteta se može odnositi na stvari ili na lica. Osporenim odredbama člana 26. Zakona uređena je naknada štete na licima. Navedenim odredbama Zakona propisana je obaveza društva za osiguranje da prilikom određivanja visine naknade štete na licima kod osiguranja od autoodgovornosti primenjuje propisane kriterijume za naknadu te štete, i dato ovlašćenje Vladi da donese podzakonski akt kojim će bliže propisati način i kriterijume za utvrđivanje ovog vida materijalne i nematerijalne štete, kao i krug lica koja imaju pravo na naknadu štete i maksimalan iznos naknade za pretrpljene bolove u slučaju smrti ili teškog invaliditeta nekog lica. Kako je društveni smisao obaveznog zaključenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti upravo potpuna zaštita ličnih i imovinskih dobara trećih lica od svih rizika koji za njih mogu nastati usled upotrebe motornog vozila kao opasne stvari, koja se materijalizuje preko naknade materijalne i nematerijalne štete koju takva lica pretrpe, to su pitanja određivanja kruga lica koja imaju pravo na naknadu štete, kriterijuma i načina za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete, kao i visina naknade štete svakako najznačajnija pitanja za ova lica. Takođe, sama suština ove vrste ugovora o osiguranju je da vlasnik vozila (osiguranik), uplatom premije osiguranja, prenosi na osiguravača kao ekonomski daleko jačeg subjekta obavezu da umesto njega naknadi štetu koju to vozilo u saobraćaju eventualno pričini prema trećim licima, jer visina takve štete može i znatno da premaši ukupnu vrednost osiguranikove / štetnikove imovine. Stoga je pitanje razgraničenja nadležnosti tri grane vlasti - zakonodavne, izvršne i sudske u oblasti navedenih odnosa od suštinskog značaja za njihovo uređenje.

Polazeći od sadržine osporenog člana 26. stav 2. Zakona, podnetih inicijativa i navedenih odredaba Ustava, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju, kao sporna, osnovano mogu postaviti sledeća ustavnopravna pitanja:

- da li je ovom odredbom Zakona zakonodavac izvršnom organu vlasti prepustio uređenje pojedinih pitanja koja izlaze iz okvira ustavne nadležnosti izvršne vlasti, suprotno načelu podele vlasti iz člana 4. stav 2. Ustava, odnosno da li su pitanja koja su poverena Vladi da ih uredi podzakonskim aktom, pitanja koja spadaju samo u domen izvršavanja zakona, saglasno članu 123. tačka 2. Ustava;

- da li su kriterijumi za utvrđivanje naknade materijalne i nematerijalne štete na licima propisani članom 26. stav 2. Zakona dovoljno jasni, konkretni i određeni da bi se na Vladu moglo preneti ovlašćenje da te kriterijume ''bliže uredi'' podzakonskim aktom, posebno imajući u vidu da su navedeni kriterijumi već posebno određeni Zakonom o obligacionim odnosima;

- da li Vlada svojim aktom može bliže da uredi način za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete na licima, imajući u vidu da taj način Zakonom uopšte nije propisan, pa se postavlja pitanje na osnovu čega će Vlada ''bliže'' urediti ovo pitanje;

- da li se aktom Vlade, saglasno članu 123. tačka 3. Ustava, može utvrditi krug lica koja imaju pravo na naknadu štete za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica, imajući u vidu pravnu prirodu navedenog instituta, kao i činjenicu da je pitanje ''kruga'' ovih lica, kao titulara prava u materijalnom smislu već određeno odredbama drugog zakona, konkretno odredbama člana 201. Zakona o obligacionim odnosima;

- da li se visina naknade štete za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica, kao pitanje primene materijalnog prava, može maksimizirati (ograničiti) podzakonskim aktom, budući da se zaključenjem ugovora o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti uspostavlja obligacioni odnos između osiguranika (štetnika) i osiguravača, na koji se primenjuju odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima, jer samim Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju to pitanje nije na drugačiji način uređeno;

- da li se navedenim podzakonskim maksimiziranjem visine naknade nematerijalne štete, a polazeći od činjenice da je maksimalni iznos naknade štete za osiguravača opredeljen sumom osiguranja, zadire u domen sudske vlasti, u smislu člana 142. stav 2. Ustava, i ograničava pravo oštećenih lica na pravičnu naknadu štete, o kojoj, po čl. 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima, odlučuje nadležni parnični sud, a imajući u vidu da taj zakon kao lex generalis ne predviđa donošenje podzakonskog akta u ovoj oblasti;

- da li, polazeći od solidarne odgovornosti osiguranika (štetnika) i njegovog osiguravača od autoodgovornosti, postoji ustavni osnov da se podzakonskim aktom pravi razlika u obimu materijalne odgovornosti lica koja odgovaraju po deliktnom osnovu ili kao imaoci opasne stvari u odnosu na društvo za osiguranje koje odgovara po ugovornom osnovu, budući da je na ovaj način obaveza osiguravača prema trećim oštećenim licima limitirana aktom Vlade, dok je obaveza osiguranika (štetnika), kao ekonomski slabijeg subjekta, ograničena jedino iznosom pune (stvarne) štete koju je pretrpelo oštećeno lice;

- da li se na navedeni način, suprotno zakonu, ograničavaju zakonom priznata prava trećih oštećenih lica, u zavisnosti od toga da li naknadu pretrpljene štete na licima potražuju od osiguranika (štetnika) na osnovu deliktne odgovornosti ili od osiguravača na osnovu ugovorne odgovornosti;

- da li se odredbom člana 26. stav 2. Zakona i davanjem ovlašćenja Vladi da podzakonskim aktom uređuje obligacione odnose, neovlašćeno suspenduje obavezna supsidijarna primena Zakona o obligacionim odnosima na štete nastale na licima u saobraćaju, propisana članom 13. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, te da li se na ovaj način narušava jedinstvo pravnog sistema u Republici Srbiji proklamovano članom 4. stav 1. Ustava i princip da se obligacioni odnosi mogu uređivati jedino zakonom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporene odredabe člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, te je rešio da, na osnovu člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), pokrene postupak za utvrđivanje neustavnosti navedene odredbe Zakona.

Na osnovu odredaba čl. 33. i 34. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je zaključio da Rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 26. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju dostavi Narodnoj skupštini, kao donosiocu osporenog akta na odgovor, sa rokom za davanje odgovora od 60 dana od dana prijema ovog rešenja.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu i člana 82. stav 1. tačka 10. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08, 76/11), doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti