Pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o sudijama o naknadi

Kratak pregled

Ustavni sud pokrenuo je postupak za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o sudijama koje pravo na naknadu za odvojen život priznaju samo sudijama sudova republičkog ranga i apelacionih sudova, zbog moguće diskriminacije i neustavnog ovlašćenja Visokog saveta sudstva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-92/2014
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Pokreće se postupak za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 101/13).

2. Pokreće se postupak za ocenu ustavnosti odredbe člana 41. stav 2. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 58/09 - US, 104/09, 101/10, 8/12 - US, 121/12, 124/12 - US, 101/13, 111/14 - US, 117/14).

3. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini radi davanja odgovora.

4. Rok za davanje odgovora iz tačke 2. je 60 dana od dana dostavljanja Rešenja Narodnoj skupštini.

5. Odbacuje se zahtev za utvrđivanje nezakonitosti rešenja Višeg suda u Negotinu Su VIII 309/2013 od 29. novembra 2013. godine i Su VIII 34/2014 od 6. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 101/13). U inicijativi se navodi da imajući u vidu da Ustav, kao najviši pravni akt države, izričito zabranjuje svaki oblik diskriminacije, po bilo kom osnovu i ne dozvoljava zasnivanje takvih odnosa kojima bi se ukinulo ili ograničilo korišćenje, sticanje i uživanje ljudskih prava i građanskih prava, zasnovanih na principu jednakosti i ravnopravnosti, predlagač smatra da je odredba člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama u suprotnosti sa odredbama člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i sa odredbom člana 1. Protokola 12 uz ovu konvenciju, jer se radi o zaštiti istog pravnog načela – zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu. Inicijator ističe da je u konkretnom slučaju, povređeno načelo zaštite jednakosti svih pred Ustavom i zakonom, jer se na osnovu osporenog rešenja iz člana 16. Zakona omogućava nejednako postupanje prilikom utvrđivanja prava na naknadu za odvojen život, prema sudijama viših sudova u Republici Srbiji u odnosu na sudije Vrhovnog kasacionog suda i apelacionih sudova u Republici Srbiji, iako su svi ovi sudovi – sudovi opšte nadležnosti, a da pri tome ne postoji nikakv pravni osnov koji bi to različito postupanje opravdao. Podneskom od 27. maja 2014. godine, inicijator je dopunio navedenu inicijativu zahtevom da Ustavni sud utvrdi nezakonitim rešenja Višeg suda u Negotinu Su VIII 309/2013 od 29. novembra 2013. godine i Su VIII 34/2014 od 6. februara 2014. godine.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 33. stav 2. i člana 34. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) dostavio 10. marta 2014. godine podnetu inicijativu Narodnoj skupštini na mišljenje. Narodna skupština nije dostavila Ustavnom sudu u ostavljenom roku, a ni nakon isteka tog roka, mišljenje povodom navoda iz inicijative. Nakon toga, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, nastavio postupak u ovom ustavnosudskom predmetu.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama donela je Narodna skupština na sednici održanoj 20. novembra 2013. godine. Ovaj zakon je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 101 od 20. novembra 2013. godine, a stupio je na snagu 21. novembra 2013. godine, kada je i otpočela njegova primena, osim odredaba čl. 3, 15. i 17. ovog zakona, koje se primenjuju od 1. januara 2014. godine.

Osporenim odredbama člana 16. Zakona izvršena je dopuna člana 42. osnovnog teksta Zakona, dodavanjem dva nova stava i to st. 5. i 6, kojima je propisano: da pravo na naknadu za odvojen život imaju sudije sudova republičkog ranga i apelacionih sudova i da pravno na naknadu iz stava 5. ovog člana utvrđuje Visoki savet sudstva. Pri tome Ustavni sud ističe da se dopunjeni član 42. osnovnog teksta Zakona nalazi pod rubrumom ''Uvećanje osnovne plate sudije '' i da je odredbama st. 1. do 4. ovog člana Zakona, koje nisu menjane niti dopunjavane od usvajanja osnovnog teksta Zakoan o sudijama iz decembra meseca 2008. godine, propisano: da se osnovna plata sudije koji obavlja funkciju u sudu u kome se ne mogu popuniti sudijska mesta može uvećati do 50%, da se osnovna plata sudije koji postupa u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina, može uvećati do 100%, da odluku o uvećanju osnovne plate iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Visoki savet sudstva i da se osnovna plata zamenika predsednika suda uvećava za 50% uvećanja iz člana 40. stav 1. ovog zakona (članom 40. stav 1. Zakona određeno je procentualno uvećanje plate predsednika suda).

Za ocenu ustavnosti osporenih odredaba člana 16. Zakona, prema oceni Ustavnog suda od značaja su odredbe Ustava Republike Srbije kojima je utvrđeno: da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. stav 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. i 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem u oblasti rada i organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa (član 97. tač. 8. i 16.); da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, da se osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju zakonom (član 143. st. 1. i 2.); da je Visoki savet sudstva nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija (član 153. stav 1.); da Visoki savet sudstva bira i razrešava sudije, u skladu sa Ustavom i zakonom, predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju, predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova, u skladu sa Ustavom i zakonom, učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova, na način predviđen Ustavom i zakonom, vrši i druge poslove određene zakonom (član 154.).

Odredbom člana 14. Evropske konvencije za zaštitu njudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05, i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15) utvrđeno je da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status, dok je odredbom člana 1. Protokola 12 uz ovu konvenciju utvrđeno da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu, ka ni da javna vlast neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni utvrđeni u stavu 1. ovog člana Konvencije.

Radi celovitijeg sagledavanja spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i pojedine odredbe sledećih zakona i podzakonskih akata:

Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 58/09 - US, 104/09, 101/10, 8/12 - US, 121/12, 124/12 - US, 101/13, 111/14 - US, 117/14) je propisano: da sudija ostvaruje prava iz radnog odnosa u skladu sa propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa izabranih lica, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 11); da sudija ima pravo da stalno svoju funkciju vrši u sudu za koji je izabran, osim u slučajevima propisanim ovim zakonom, da sudija samo uz svoju saglasnost može biti premešten ili upućen iz jednog u drugi sud, drugi državni organ, ustanovu ili međunarodnu organizaciju u oblasti pravosuđa, da se saglasnost daje u pismenom obliku i mora da prethodi donošenju rešenja o premeštaju ili upućivanju (član 18.); dok su odredbama čl. 37. do 42. Zakona, kojima je regulisan materijalni položaj sudije, određeni: osnovna plata sudije, platne grupe i koeficijenti, osnovna plata predsednika suda, plata sudije koji je premešten, odnosno upućen i uvećanje osnovne plate sudije.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 - dr. zakon, 78/11 - dr. zakon, 101/11 i 101/13) je propisano: da je sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, da su sudovi opšte nadležnosti osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud, da su sudovi posebne nadležnosti privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud (član 11.); da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici Srbiji (član 12. stav 1.); da se Privredni apelacioni sud, Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud osnivaju se za teritoriju Republike Srbije, sa sedištima u Beogradu (član 13. stav 1.); da se osnovni sud osniva za teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština, a viši sud za područje jednog ili više osnovnih sudova; da se privredni sud osniva za teritoriju jednog ili više gradova, odnosno više opština, da se apelacioni sud osniva se za područje više viših sudova, da se prekršajni sud osniva za teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština (član 13. st. 1. do 4.).

Zakonom o Visokom savetu sudstva („Službeni glasnik RS“ br. 116/08, 101/10 i 88/11) propisano je da Visoki savet sudstva: bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije; odlučuje o prestanku sudijske funkcije; predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju; predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika suda; predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda; imenuje sudije porotnike; odlučuje o premeštaju, upućivanju i prigovoru o udaljenju sudija; odlučuje o nespojivosti vršenja drugih službi i poslova sa sudijskom funkcijom; odlučuje u postupku vrednovanja rada sudija i predsednika suda; određuje sastav, trajanje i prestanak mandata članova disciplinskih organa, imenuje članove disciplinskih organa i uređuje način rada i odlučivanja u disciplinskim organima; odlučuje o pravnim lekovima u disciplinskom postupku; daje saglasnost na program stalne obuke za sudije i zaposlene u sudovima i vrši nadzor nad njegovim sprovođenjem; utvrđuje program početne obuke za sudije; donosi Etički kodeks; određuje broj sudija i sudija porotnika za svaki sud; obavlja poslove pravosudne uprave iz svoje nadležnosti; odlučuje o pitanjima imuniteta sudija i članova Saveta; predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad sudova za tekuće rashode i vrši nadzor nad njihovim trošenjem, u skladu sa zakonom; odlučuje o prigovorima u postupku izbora za članove Saveta iz reda sudija; obrazuje svoja radna tela i stalne i povremene komisije i vrši izbor njihovih članova; daje mišljenje o izmenama postojećih ili donošenju novih zakona koji uređuju položaj sudija, organizaciju i postupanje sudova, kao i drugih sistemskih zakona koje sudovi primenjuju ili su od značaja za obavljanje sudijske funkcije; odlučuje o postojanju uslova za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada sudije; podnosi godišnji izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini; obavlja poslova u vezi sa sprovođenjem Nacionalne strategije reforme pravosuđa iz svoje nadležnosti; obaveštava javnost o svom radu; sarađuje sa sudskim savetima drugih država i međunarodnim organizacijama; donosi akte predviđene zakonom; obavlja i druge poslove određene zakonom.

Uredbom Vlade o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima (''Službeni glasnik RS'', br. 44/08-prečišćen tekst i 78/12) se uređuju uslovi pod kojima izabrana lica, kao i postavljena lica čija radna mesta nisu položaji u državnim organima ostvaruju pravo na naknadu troškova koji nastaju u vezi sa njihovim radom u državnom organu i druga primanja, način ostvarivanja prava i visinu naknade troškova i drugih primanja. Odredbama čl.2. do 4. ove uredbe uređeni su uslovi pod kojima izabrana i postavljena lica u državnim organima ostvaruju pravo na naknadu za pripravnost, naknadu za troškove smeštaja i pravo na razliku naknade, kao i način ostvarivanja navedenih prava i visinu ovih naknada. Odredbama člana 5. ove uredbe propisano je da pravo na naknadu troškova – prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada, službenog putovanja u zemlji, službenog putovanja i selidbe u inostranstvo, rada i boravka na terenu, privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada, kao i pravo na otpremninu pri odlasku u penziju – izabrana i postavljena lica u državnim organima ostvaruju shodnom primenom odredaba uredbe Vlade kojom se uređuje naknada troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, osim odredaba kojima su utvrđeni posebni slučajevi u kojima državni službenik ili nameštenik nema pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice (stav 1.); da izabrana i postavljena lica u državnim organima ostvaruju pravo na dodatak na platu za – vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad), prekovremeni rad, rad na dan praznika koji nije radni dan i rad noću – shodnom primenom odredaba opštih propisa o radu (stav 2.).

Uredbom Vlade o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'', br. 86/07 i 93/07) je propisano: da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju zbog privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada troškovi selidbe, troškovi poseta porodici i troškovi odvojenog života od porodice (član 45.); da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi za odvojeni život od porodice, ako zbog toga što je premešten u drugo mesto rada koje je više od 30 km udaljeno i od mesta njegovog prebivališta i od prethodnog mesta rada, živi odvojeno od porodice, a nema rešeno stambeno pitanje u novom mestu rada, da državni službenik ili nameštenik nema pravo na naknadu troškova za odvojeni život od porodice – ako je na svoj zahtev premešten u drugo mesto rada ili ako je premešten na osnovu internog ili javnog konkursa ili ako mu je mesto rada bilo poznato u vreme kada je zasnovao radni odnos u državnom organu (član 48.); da se državnom službeniku i namešteniku isplaćuje mesečna naknada troškova za odvojeni život od porodice koja iznosi 75% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa za poslove statistike na dan isplate (član 49.); da danom stupanja na snagu ove uredbe prestaju da važe Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica (''Službeni glasnik RS'', broj 95/05- prečišćeni tekst) i Uredba o izdacima za službena putovanja i selidbe u inostranstvo koji se saveznim organima uprave priznaju u materijalne troškove (''Službeni list SFRJ'', br. 14/95, 38/97, 40/97, 44/97 i 43/00 i ''Službeni list SCG'', broj 57/04).

III

Polazeći od izloženog ustavnopravnog okvira koji je od značaja za razmatranje spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu, a posebno od odredaba čl. 146. do 152. Ustava kojima je utvrđena položaj sudija u obavljanju sudijske funkcije, izbor sudija i prestanak sudijske funkcije, Ustavni sud konstatuje da je Narodna skupština ovlašćena da zakonom uredi prava, dužnosti i obaveze sudija i predsednika sudova u obavljanju sudijske funkcije. Saglasno navedenom, Skupština je Zakonom o sudijama uredila načela sudijske funkcije, položaj i izbor sudije, prestanak sudijske funkcije, položaj predsednika suda i sudije porotnika i disciplinsku odgovornost sudija. U pogledu ostvarivanja prava sudije iz radnog odnosa članom 11. ovog zakona je propisano da sudija ova prava ostvaruje u skladu sa propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa izabranih lica, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Iz navedenog sledi da pojedina pitanja iz radnog odnosa sudije mogu biti uređena Zakonom o sudijama i na drugačiji način nego što je to uređeno propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa izabranih lica. Polazeći od navedenog, Zakonom o sudijama su i uređene određene pitanja koja se odnose na materijalni položaj sudija i predsednika sudova, a vezana su za ostvarivanje prava iz radnog odnosa ovih lica, tj. pravo na osnovnu platu i način njenog određivanja, pravo na osnovnu platu, naknade i druga primanja u slučaju premeštaja ili upućivanja sudije i pravo na uvećanje osnovne plate. Međutim, ovim zakonom nisu posebno uređena pitanja koja se odnose na vrste naknada i drugih primanja koje sudija ima u toku obavljanja sudijske funkcije, kao ni uslovi, način ostvarivanja ni visina ovih primanja sudija, niti ko je nadležan za njihovo propisivanje.

Po prvi put se, na osnovu osporenog člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz 2013. godine u Zakon o sudijama, u okviru regulisanja navedenih pitanja vezanih za materijalni položaj sudija, u članu 42. Osnovnog teksta Zakona, koji se nalazi pod rubrumom „Uvećanje osnovne plate sudije“ propisuje pravo na određenu naknadu troškova sudiji u toku obavljanja sudijske funkcije i to tako što je utvrđeno pravo na naknadu za odvojen život za sudije određenih sudova, tj. sudova republičkog ranga i apelacionih sudova. Povodom navedenog, Ustavni sud konstatuje da se najpre kao sporno otvara pitanje zašto je samo pravo na naknadu za odvojen život utvrđeno Zakonom o sudijama, odnosno da li je navedeno pravo propisano ovim zakonom saglasno članu 11. Zakona, kojim je ovim zakonom dozvoljeno drugačije uređenje ostvarivanja prava iz radnog odnosa sudija u odnosu na propise koji uređuju prava iz radnog odnosa izabranih lica. Međutim, osporenim odredbama člana 16. Zakona nisu određeni neki posebni, tj. drugačiji uslovi za sticanje ovog prava od uslova koji su propisani Uredbom Vlade, na osnovu koje izabrana lica u državnim organima ostvaruju prava na naknade i druga primanja u toku obavljanja svoje funkcije, a odnose se na udaljenost novog radnog mesta u odnosu mesto prebivališta i prethodno radno mesto sudije, njegovu odvojenost od porodice i nerešeno stambeno pitanje, već je kao jedini uslov za sticanje ovog prava određena vrsta suda u kome sudija vrši svoju funkciju. Naime, ovo pravo osporenim Zakonom je dato samo sudijama koji funkciju vrše u sudovima republičkog ranga i apelacionim sudovima, iz čega sledi da pravo na naknadu za odvojen život nemaju sudije koje sude u osnovnom, višem, privrednom i prekršajnom sudu. Saglasno navedenom, za Ustavni sud je sporno da li utvrđivanje prava na naknadu za odvojen život na način kako je to učinjeno osporenim članom 16. Zakona predstavlja uređivanje ovog pitanja u skladu sa odredbom člana 21. stav 1. Ustava, prema kojoj su svi pred Ustavom i zakonom jednaki. Pri tome, Ustavni sud ističe da smisao instituta naknade troškova za odvojeni život od porodice jeste svojevrsna kompenzacija troškova koji nastaju usled premeštaja sudije u drugo mesto rada i koji zbog toga živi odvojeno od porodice i nema rešeno stambeno pitanje u novom mestu rada. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se kao sporno može postaviti pitanje da li ostvarivanje prava na naknadu za odvojen život sudije u zavisnosti od vrste suda u kome on/ona vrše svoju funkciju može biti legitimni osnov za različito postupanje u ostvarivanju ovog prava iz radnog odnosa, odnosno da li u konkretnoj situaciji postoji legitimni cilj za različito uređivanje prava na navedenu naknadu sudija.

Prilikom razmatranja spornih ustavnopravnih pitanja povodom osporenih odredaba člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i rešenja iz osnovnog teksta Zakona o sudijama koja se odnose na uređivanje materijalnog položaja sudije u toku obavljanja sudijske funkcije, za Ustavni sud se postavilo kao sporno i pitanje ovlašćenja Visokog saveta sudstva iz člana 41. stav 2. Zakona o sudijama, da propisuje naknade i ostala primanja sudije koji je premešten, odnosno upućen u drugi sud, ministarstvo nadležno za pravosuđe, ustanovu ili međunarodnu organizaciju. Kako Ustavni sud, saglasno odredbi člana 54. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-US i 40/15-dr. zakon), u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti, nije ograničen zahtevom ovlašćenog predlagača ili inicijatora, to je Ustavni sud rešio da razmotri i sporna pitanja povodom člana 41. stav 2. Zakona o sudijama, naročito imajući u vidu i Rešenje Ustavnog suda IUz- 80/2014, kojim je povodom istovrsnog ovlašćenja Državnog veća tužilaca u odnosu na zamenike javnih tužilaca, pokrenut postupak normativne kontrole, na sednicu Suda održanoj 9. jula 2015. godine.

Polazeći od već navedenog, da su Zakonom o sudijama, saglasno članu 11. ovog zakona, uređena određene pitanja koja se odnose na materijalni položaj sudija i predsednika sudova, a koja su vezana za ostvarivanje prava iz radnog odnosa ovih lica, poput prava na osnovnu platu i način njenog određivanja, pravo na osnovnu platu, naknade i druga primanja u slučaju premeštaja ili upućivanja sudije i pravo na uvećanje osnovne plate, ali da nisu posebno uređena pitanja koja se odnose na vrste naknada i drugih primanja koje sudija ima u toku obavljanja sudijske funkcije, kao ni uslovi, način ostvarivanja ni visina ovih primanja sudija, niti ko je nadležan za njihovo propisivanje u tzv. redovnim situacijama, Ustavni sud konstatuje da je osporenom odredbom Zakona o sudijama, Visoki savet sudstva ovlašćen da autonomno propisuje naknade i ostala primanja sudija i to samo u slučaju njihovog premeštaja odnosno upućivanja u drugi sud, ministarstvo nadležno za pravosuđe, ustanovu ili međunarodnu organizaciju. Povodom navedenog, Ustavni sud smatra da se kao osnovano može postaviti pitanje da li Visoki savet sudstva, s obzirom na svoju Ustavom utvrđenu nadležnost, može svojim aktom „izvorno“, tj. neposredno uređivati naknade i druga primanja nosilaca sudijske funkcije, imajući u vidu da ovim zakonom, a ni drugim zakonom, nisu na poseban način uređena pitanja koja se odnose na naknade i druga primanja sudija u toku obavljanja sudijske funkcije. Naime, u konkretnom slučaju može se postaviti pitanje postojanja ustavnopravnog okvira za davanje ovog ovlašćenja Visokom savetu sudstva, imajući u vidu Ustavom utvrđenu nadležnost Visokog saveta sudstva iz člana 154. Ustava, kao i da Zakon o sudijama ne sadrži odredbe kojima su utvrđeni uslovi, način i postupak za ostvarivanje prava na naknade i druga primanja nosilaca sudijske funkcije, dok je Vlada svojim aktom uredila uslove pod kojim izabrana lica u državnim organima ostvaruju prao na naknadu troškova koji nastaju u vezi sa njihovim radom i druga primanja, način ostvarivanja prava i visine naknade troškova i drugih primanja.

Polazeći od svega navedenog, sadržine osporenog člana 16. Zakona i podnete inicijative, zatim od sadržine člana 41. stav 2. Zakona o sudijama, kao i od navedenih odredaba Ustava, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju, kao sporna, osnovano mogu postaviti sledeća ustavnopravna pitanja:

- da li je ovlašćenje Visokog saveta sudstva iz člana 41. stav 2. Zakona o sudijama, da samostalno propisuje naknade i ostala primanja sudije koji je premešten, odnosno upućen u drugi sud, ministarstvo nadležno za pravosuđe, ustanovu ili međunarodnu organizaciju, u saglasnosti sa jedne strane sa odredbama člana 98. i 99. stav 1. tačka 7. Ustava, kojima je utvrđena zakonodavna nadležnost Narodne skupštine u domenu uređivanja odnosa iz nadležnosti Republike Srbije utvrđene članom 97. Ustava i člana 123. tačka 3. Ustava, kojom su utvrđena normativna ovlašćenja Vlade da donosi propise u izvršavanju zakona, a sa druge strane sa odredbama člana 153. i 154. Ustava, kojima je opredeljen Ustavni položaj i nadležnost Visokog saveta sudstva;

- da li se utvrđivanjem prava na naknadu za odvojen život samo određenim kategorijama sudija iz člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, u zavisnosti od vrste suda u kome obavljaju sudijsku funkciju, narušava ustavni princip jednakosti svih pred Ustavom i zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava i načelo zabrane diskriminacije, utvrđeno stavom 3. istog člana Ustava, odnosno da li je za ovakvo različito zakonsko uređivanje prava za lica koja se mogu naći u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postoji objektivno i razumno opravdanje.

Iz istog razloga, za Ustavni sud se kao sporno postavlja i pitanje saglasnosti osporenog člana 16. Zakona sa odredbama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12. uz ovu konvenciju, imajući u vidu da je ovim odredbama Konvencije proklamovano načelo zabrane diskriminacije na isti način kako je to utvrđeno i Ustavom Republike Srbije.

Imajući u vidu da je odredbom člana 16. stav 2. osporenog Zakona , propisano da pravno na naknadu iz stava 5. ovog člana utvrđuje Visoki savet sudstva, to je Ustavni sud našao da je neophodno pokrenuti postupak normativne kontrole člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. u celini, s obzirom na to da st. 1. i 2. ovog člana čine jednu povezanu pravnu celinu, tako da član 16. stav 2. osporenog Zakona, polazeći od njegove sadržine, ne može samostalno opstati u pravnom poretku.

Povodom zahteva podnosioca inicijative da Ustavni sud utvrdi nezakonitost rešenja Višeg suda u Negotinu Su VIII 309/2013 od 29. novembra 2013. godine i Su VIII 34/2014 od 6. februara 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbama člana 167. Ustava, Sud nije nadležan da vrši ocenu zakonitosti pojedinačnih akata, te je stoga, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-US i 40/15-dr. zakon), Sud ovaj zahtev odbacio zbog nenadležnosti, kako je to rešeno u tački 5. izreke.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 41. stav 2. Zakona o sudijama, pa je rešio da, na osnovu člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pokrene postupak normativne kontrole u odnosu na navedene odredbe Zakona, kako je to rešeno u tač. 1. i 2. izreke.

Na osnovu člana 107. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je zaključio da ovo rešenje dostavi Narodnoj skupštini, kao donosiocu osporenog akta na odgovor, sa rokom za davanje odgovora od 60 dana od dana prijema ovog rešenja, kako je to rešeno u tač. 3. i 4. izreke.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2), člana 46. tačka 1) i člana 47. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o sudijama o naknadi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti