Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredbe člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom, jer razlozi za isključenje javnosti sa glavnog pretresa koje propisuju izlaze iz okvira dopuštenih ustavnih ograničenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-96/2015
20.05.2021.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Utvrđuje se da odredbe člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) nisu u saglasnosti sa Ustavom.

 

O b r a z l o ž e nj e

I

 

Ustavni sud je, povodom podnetih inicijativa, Rešenjem IUz-96/2015 od 2. jula 2020. godine, pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19).

Kako je osporenom odredbom člana 363. tačka 5) Zakonika propisano da se javnost glavnog pretresa (u celini ili jednog dela) može isključiti ako je to potrebno radi zaštite drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu, a osporenim odredbama člana 366. da javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika i da će predsednik veća pre donošenja odluke zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o tom predlogu, Ustavni sud je našao da se kao ustavnopravno sporno postavlja pitanje da li je osporenim odredbama člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika zakonodavac ograničio pravo na javnost rasprave u svrhe dopuštene odredbom stava 3. člana 32. Ustava. S obzirom na to da je pravo na javnu raspravu jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje, za Ustavni sud se kao sporno postavlja i pitanje da li je osporenim odredbama pravo na pravično suđenje ograničeno saglasno uslovima utvrđenim članom 20. stav 1. Ustava.

Rešenje IUz-96/2015 od 2. jula 2020. godine je dostavljeno Narodnoj skupštini radi davanja odgovora, pa kako u ostavljenom roku a ni po njegovom proteku odgovor nije dobijen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), nastavio postupak u ovom ustavnosudskom predmetu.

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je Narodna skupština donela osporeni Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) kojim se utvrđuju pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.). Osporenim odredbama, koje su sistematizovane u Delu drugom, Glava XVIII, odeljak „1. Glavni pretres“, pododeljak „b) Održavanje glavnog pretresa“, „a. Javnost glavnog pretresa“, i sa njima povezanim odredbama Zakonika propisano je: da je glavni pretres javan i da glavnom pretresu mogu prisustvovati samo lica starija od 16 godina (član 362.); da od otvaranja zasedanja, pa do završetka glavnog pretresa, veće može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, ali uvek nakon njihovog izjašnjenja, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno radi zaštite – 1) interesa nacionalne bezbednosti, 2) javnog reda i morala, 3) interesa maloletnika, 4) privatnosti učesnika u postupku, 5) drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu (član 363.); da se isključenje javnosti ne odnosi na stranke, branioca, oštećenog i njegovog zastupnika i punomoćnika tužioca, da veće može dozvoliti da glavnom pretresu na kome je javnost isključena prisustvuju pojedina službena lica, naučni, stručni i javni radnici, a na zahtev optuženog može to dozvoliti i njegovom bračnom drugu, bliskim srodnicima i licu sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života, da će predsednik veća upozoriti lica koja prisustvuju glavnom pretresu na kome je javnost isključena, da su dužna da kao tajnu čuvaju sve ono što su na pretresu saznala i ukazaće im da odavanje tajne predstavlja krivično delo (član 364.); da rešenje veća o isključenju javnosti mora biti obrazloženo i javno objavljeno, da u rešenju iz stava 1. ovog člana veće odlučuje i o tome kojim licima je dozvoljeno da glavnom pretresu prisustvuju i da se rešenje iz stava 1. ovog člana može pobijati samo u žalbi na presudu ili rešenju koje odgovara presudi (član 365.); da javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika i da će pre donošenja odluke o predlogu javnog tužioca, predsednik veća zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o predlogu za isključenje javnosti (član 366.).

 

II

 

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32. stav 3.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.).

 

III

 

Razmatrajući osporenu odredbu člana 363. tačka 5) Zakonika, kojom je propisano da se javnost glavnog pretresa (u celini ili jednog dela) može isključiti ako je to potrebno radi zaštite drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 32. Ustava kojima je zajemčeno pravo na pravično suđenje, najpre konstatovao da je jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje i pravo na javnu raspravu (stav 1.). Pravo na javnu raspravu nije apsolutno, već se ono u određenim slučajevima, koji su utvrđeni stavom 3. istog člana Ustava, može ograničiti, i to samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom. Imajući u vidu Ustavom utvrđene razloge za isključenje javnosti rasprave, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, osporenom odredbom člana 363. tačka 5) Zakonika, zakonodavac mimo navedenih razloga ograničio pravo na javnu raspravu, u svrhe koje izlaze iz okvira ograničenja dopuštenih odredbom stava 3. člana 32. Ustava. Kako prema odredbi člana 20. stav 1. Ustava ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, te s obzirom na to da je pravo na javnu raspravu jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio i da je osporenom odredbom pravo na pravično suđenje ograničeno suprotno uslovima utvrđenim članom 20. stav 1. Ustava.

Povodom odredaba osporenog člana 366. Zakonika, čiji naslov glasi „Poseban slučaj isključenja javnosti“, Ustavni sud je, polazeći od sadržine toga člana, konstatovao da je isključenje javnosti prema navedenom članu ograničeno samo na saslušanje okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika. Ustavni sud je dalje konstatovao da su odredbe o okrivljenom saradniku i osuđenom saradniku sistematizovane u delu Zakonika kojim se uređuju sporazumi javnog tužioca i okrivljenog (čl. 320. do 330.) i da je u oba slučaja reč o sporazumu o svedočenju koji zaključuju javni tužilac i okrivljeni, odnosno osuđeni, a koji pravnu snagu stiče prihvatanjem od strane suda. Za dobijanje statusa okrivljenog saradnika, odnosno osuđenog saradnika potrebno je da se svedočenje odnosi na krivično delo iz člana 162. stav 1. tačka 1) Zakonika, što znači na krivično delo za koje je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadeležnosti, dakle, saglasno članu 13. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11-dr. zakon, 101/11, 38/12-Odluka US, 121/12, 101/13, 111/14-Odluka US, 117/14, 106/15 i 63/16-Odluka US), Tužilaštvo za organizovani kriminal ili Tužilaštvo za ratne zločine i da je značaj iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnog dela iz člana 162. stav 1. tačka 1) Zakonika pretežniji od posledica krivičnog dela čije izvršenje je priznao okrivljeni, odnosno za koje je osuđen osuđeni saradnik. Odredbama člana 321. stav 1. tačka 2), odnosno 328. tačka 2) Zakonika propisano je, pored ostalog, da sporazum sadrži izjavu lica sa kojim se zaključuje da će dati iskaz o svemu što mu je poznato o krivičnom delu iz člana 162. stav 1. tačka 1) ovog zakonika i da ništa neće prećutati, da se ne može pozivati na pogodnost oslobođenja od dužnosti svedočenja (član 94. stav 1.) i oslobođenja dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja (član 95. stav 2.).

Polazeći od prethodno izloženog i imajući u vidu predmet svedočenja okrivljenog saradnika, odnosno osuđenog saradnika, kao i to da osporenim članom 366. Zakonika nije predviđeno iz kojih razloga sud može da isključi javnost prilikom njihovog saslušanja, a da o isključenju javnosti može da odluči isključivo na osnovu predloga javnog tužioca (ne i po službenoj dužnosti kao u svim ostalim slučajevima), Ustavni sud smatra očiglednim da je navedenim članom zakonodavac uredio poseban slučaj isključenja javnosti koji nije obuhvaćen razlozima za isključenje javnosti iz člana 363. Zakonika. Ovo naročito, jer da je ovaj poseban slučaj isključenja javnosti bio obuhvaćen razlozima iz člana 363. Zakonika, odredbe iz člana 366. Zakonika ne bi bile ni potrebne. Iako je za Ustavni sud očigledno da se radi o posebnom razlogu za isključenje javnosti, a ne o slučaju isključenja koji se vrši na osnovu razloga iz člana 363. Zakonika, Ustavni sud konstatuje da je jedina odredba u članu 363. koja bi eventualno mogla biti povezana sa ovim posebnim slučajem isključenja javnosti odredba tačke 5) člana 363. Zakonika za koju je Ustavni sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom. Stoga je Ustavni sud ocenio da član 366. Zakonika nije u saglasnosti sa Ustavom. Sud konstatuje da utvrđivanjem nesaglasnosti člana 366. Zakonika sa Ustavom i dalje ostaje mogućnost isključenja javnosti u slučaju okrivljenog saradnika i osuđenog saradnika iz razloga u članu 363. tač. 1)-4).

Budući da je utvrdio da odredbe člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2) i člana 45. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredbe člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku, navedenog u izreci, prestaju da važe danom objavljivanja Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

SAGLASNO IZDVOJENO MIŠLjENjE NA ODLUKU USTAVNOG SUDA KOJOM JE UTVRĐENO DA ODREDBE ČLANA 363. TAČKA 5) I ČLANA 366. ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), NISU U SAGLASNOSTI SA USTAVOM

Ustavni sud Srbije je, povodom podnetih inicijativa, Rešenjem IUz-96/2015 od 2. jula 2020. godine, pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), a potom je svojom odlukom od 8. juna 2021. godine, konačno i utvrdio da odredbe člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), nisu u saglasnosti sa Ustavom. U odnosu na ovu odluku Ustavnog suda izdvojio sam mišljenje, smatrajući s jedne strane, da je Ustavni sud opravdano zaključio da su određene odredbe Zakonika o krivičnom postupku neustavne, ali da je pri tom, Ustavni sud propustio priliku da i u pogledu čitavog niza ustavnopravno spornih odredbi Zakonika o krivičnom postupku, pokrene postupak za utvrđivanje njihove neustavnosti.

Saglasnost sa odlukom Ustavnog suda koja se tiče neustavno formulisanih razloga za isključenje javnosti prema pravilima Zakonika o krivičnom postupku

Saglasan sam sa odlukom Ustavnog suda kojom je utvrdio da razlozi za isključenje javnosti propisani odredbama člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku, nisu u saglasnosti sa Ustavom, pre svega zato što se, kada je u pitanju razlog za isključenje javnosti koji je propisan u članu 363. tačka 5) ZKP, očigledno radi o jednoj izrazito „kaučuk normi“, koja naravno, kao takva, uopšte i nije propisana ustavnim odredbama, dok se u pogledu odredbe člana 366. ZKP, jasno uočava da je reč o posebnom razlogu za isključenje javnosti, čak i prema posebno propisanoj proceduri, a sve to mimo onih striktno i limitativno Ustavom propisanih razloga na osnovu kojih se javnost može isključiti. Svoj stav u pogledu ovih pitanja zasnivam na sledećem:

A) Razlog za isključenje javnosti koji ima karakter „kaučuk norme“

Prema članu 32. stav 3. Ustava Srbije (norma koja je segment prava na pravično suđenje), javnost se može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.

Ustav ne poznaje kao poseban osnov za isključenje javnosti „nekakvu fluidno definisanu potrebu“ zaštite „drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu”,, već tu formulaciju striktno povezuje sa javnim redom i moralom, dok su u Zakoniku o krivičnom postupku „javni red i moral”, te „drugi opravdani interesi u demokratskom društvu”, definisani kao dva samostalna i odvojena razloga, odnosno jedan od drugog dva potpuno nezavisna razloga za isključenje javnosti na glavnom pretresu, zbog čega je naravno, opravdano i reagovao Ustavni sud, te utvrdio da se radi o neustavnom razlogu za isključenje javnosti.

B) Poseban slučaj isključenja javnosti prilikom saslušanja okrivljenog saradnika i udaljenje samog svedoka saradnika iz sudnice nakon što je saslušan

Ustav ne poznaje ni poseban osnov za isključenje javnosti koji bi se odnosi isključivo na saslušanje okrivljenog saradnika/osuđenog saradnika, što je u Zakoniku o krivičnom postupku još i samim naslovom norme jasno iskazano kao svojevrsno „prevazilaženje ustavnih ograničenja“, jer se član 366. ZKP naslovljava kao poseban slučaj isključenja javnosti. Ustavni sud je s pravom konstatovao da se u odredbi člana 366. ZKP, praktično uvodi novi/poseban razlog za isključenje javnosti, mimo svih onih drugih u Ustavu (član 32. stav 3.), taksativno i limitativno propisanih razloga.

Ovde bi se još moglo primetiti i da je, kada se radi o saslušanju okrivljenog saradnika, ne samo neustavno isključenje javnosti isključivo zbog toga što se radi o takvoj vrsti saslušanja na glavnom pretresu (dakle potpuno nezavisno od toga da li postoji neki od opštih razloga za isključenje javnosti, opciono propisanih u ZKP-u, a u skladu sa članom 32. stav 3. Ustava), ustavnopravno sporno i obavezno udaljenje okrivljenog saradnika iz sudnice, nakon što je dao iskaz.

Naime, iako zakonodavac više ne koristi izraz „svedok saradnik” (kao u ranije važećem Zakoniku o krivičnom postupku), već okrivljeni saradnik, ni sada nije suštinski promenjen procesno-pravni karakter takvog davaoca iskaza, koji je svojevrsni procesni „hibrid”, odnosno subjekat kod kojeg su „pomešana” procesna svojstva okrivljenog i svedoka. To važi primarno za okrivljenog saradnika, koji kao davalac iskaza u najvećoj meri ima status sličan svedoku, mora da govori istinu i ništa ne prećuti itd., ali on ipak nije samo/pretežno svedok, ne samo zato što ne poseduje određena procesna prava koja su inače, imanentne svedoku, kao što je to mogućnost oslobođenja od dužnosti davanja iskaza, kada je u određenom zakonski relevantnom odnosu sa okrivljenim protiv kojeg se vodi krivični postupak u kojem daje iskaz, ili mogućnost uskraćivanja odgovora na pojedina pitanja, već pre svega, stoga što se u odnosu na njega donosi odgovarajuća presuda, bilo osuđujuća (kada mu se kazna na odgovarajući način ublažava), bilo odbijajuća, ako je javni tužilac u odnosu na njega odustao od krivičnog gonjenja.

Presuda se može doneti samo u odnosu na okrivljenog, tj. lice koje se krivično goni, što znači da u procesnom smislu, kod okrivljenog saradnika, bez obzira na njegove „svedočke” dužnosti, očigledno preovlađuje procesni status okrivljenog. On je pre svega, okrivljeni, što je sada i u samom Zakoniku o krivičnom postupku, uvođenjem izraza okrivljeni saradnik, striktno i naglašeno. Samim tim što je okrivljeni saradnik, okrivljeni u krivičnom postupku, on ima i status krivičnoprocesne stranke.

Okrivljeni saradnik se ispituje nakon saslušanja optuženih i nakon ispitivanja se udaljava iz sudnice. I ovo pravilo odražava „hibridni” karakter statusa okrivljenog saradnika, jer on, shodno pravilu da se nakon što je dao iskaz, udaljava iz sudnice, praktično ne prisustvuje sopstvenom suđenju, što je izuzetak u odnosu na opšte pravilo da optuženi (osim kada se radi o suđenju u odsustvu ili eventualno o udaljenju optuženog tokom dela glavnog pretresa zbog remećenja procesne discipline) uvek mora prisustvovati glavnom pretresu. Ovde postoji ustavnopravno relevantna greška što zakonodavac nije predvideo i suprotnu mogućnost, što znači da bi okrivljeni saradnik mogao da ostane u sudnici i nakon što je dao iskaz, ako se on sam s tim saglasi ili čak ukoliko to sam okrivljeni saradnik zahteva.

Naime, okrivljeni saradnik bi uvek (bez obzira na to što to u praksi većina okrivljenih saradnika ne bi zahtevala), kao lice koje se i samo krivično goni, pa i kao stranka koja ima pravo i na određenu dokaznu aktivnost na glavnom pretresu, načelno morao da ima mogućnost, odnosno pravo da prisustvuje glavnom pretresu (tj. sopstvenom suđenju), iz kojeg će u krajnjoj liniji proisteći i presuda koja se i na njega odnosi. I ovo zakonsko rešenje (iako ono kao takvo nije osporeno konkretnim inicijativama), je potencijalno nesaglasno Ustavu, jer se njime krše pravo na odbranu okrivljenog saradnika propisano u članu 33. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u prisustvu okrivljenog (član 33. stav 4. Ustava), ali se pri tom, okrivljenom saradniku na takav način krši i pravo na aktivnu odbranu na glavnom pretresu (član 33. stav 5. Ustava), jer on, kao što je već objašnjeno, ima status okrivljenog, pa samim tim ima i ustavno pravo da se brani.

Naime, prema odredbi iz člana 33. stav 4. Ustava, svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu. To pravo dakle, svakako ima i okrivljeni saradnik, samim tim što je kumulativno: 1) okrivljeni, te 2) dostupan sudu.

Pored toga, prema odredbi sadržanoj u članu 33. stav 5. Ustava, svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju svedoci odbrane. To pravo samim tim što on ima status okrivljenog, koji je izvorno stranka u krivičnom postupku, ima i okrivljeni saradnik, a on to svoje Ustavom garantovano pravo, čak iako bi izričito želeo da ga koristi, ne može da konzumira, jer se, po samom „slovu zakona“, nakon što je dao iskaz, tj., nakon saslušanja, obavezno i bez izuzetka, udaljava iz sudnice.

Druge odredbe Zakonika o krivičnom postupku u pogledu kojih je Ustavni sud trebalo da pokrene postupak za utvrđivanje njihove neustavnosti

Iz prethodno objašnjenih razloga glasao sam za odluku kojom je Ustavni sud utvrdio da razlozi za isključenje javnosti propisani odredbama člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku, nisu u saglasnosti sa Ustavom (uz svoj prethodno objašnjen stav da postoje i druge neustavnosti koje se tiču položaja okrivljenog saradnika na glavnom pretresu), ali pri tom, smatram i da Zakonik o krivičnom postupku obiluje još i jednim dugačkim nizom drugih odredbi koje su potencijalno protivustavne (te bi kao takve svakako morale biti predmet i ustavnopravnog „testiranja“ i analize Ustavnog suda), ili se pak radi o odredbama Zakonika o krivičnom postupku u pogledu kojih je sasvim očigledno da nisu u saglasnosti sa Ustavom. Takve odredbe Zakonika o krivičnom postupku su brojne, a mogu da se podele na dve osnovne kategorije:

1) Odredbe koje su očigledno nesaglasne Ustavu, a u pogledu kojih bi njihova neustavnost mogla biti otklonjena samim tim što bi Ustavni sud utvrdio da se radi o odredbama koje nisu u saglasnosti sa Ustavom, kao što je to Ustavni sud i učinio u pogledu odredbi člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku, a koje potom, prestaju da važe danom objavljivanja Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2) Odredbe koje su očigledno ili potencijalno nesaglasne Ustavu, a kojih je u korpusu neustavnih normativnih rešenja u Zakoniku o krivičnom postupku mnogo više od onih prethodno navedenih odredbi koje se sasvim jednostavno mogu „kasirati“ odlukom Ustavnog suda, a tu se radi o brojnim neustavnostima Zakonika o krivičnom postupku, koje su po svom karakteru takve, da bi zahtevale drugačija normativna rešenja, odnosno „dopisivanje“ novih i sada nepostojećih normi u Zakoniku o krivičnom postupku, što naravno, ne može da (u)čini Ustavni sud koji nema zakonodavnu funkciju, niti bi to mogao postići čak ni upuštanjem u za njega ipak nejsvojstveno direktno/direktnije „interpretativno delovanje“, koje je po logici stvari, prilično limitiranog karaktera.

U Zakoniku o krivičnom postupku je znatno manje odredbi prve objašnjene kategorije neustavnih normativnih rešenja, što onda značajno otežava mogućnost Ustavnog suda da svojom odlukom otkloni takve neustavnosti, jer praktično tada Ustavni sud „nema šta da kasira“, a ne može, jer on nije zakonodavac, sam da „napiše novu/nedostajuću“ zakonsku normu.

Naime, iz prethodnog objašnjenja koje se tiče druge vrste očigledno ili potencijalno neustavnih odredbi Zakonika o krivičnom postupku proizlazi i da pokretanje postupka za utvrđivanje njihove nesaglasnosti sa Ustavom, ne bi u krajnjoj liniji/krajnjem ishodu, moglo da rezultira i odlukom Ustavnog suda kojom bi se takve neustavnosti otklonile iz pravnog sistema Srbije, ali bi se ipak na takav način, samom zakonodavcu sasvim jasno skrenula pažnja na neophodnost velikih izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku, ili pak na potrebu donošenja novog Zakonika o krivičnom postupku, a u kojem ne bi bila sadržana neustavna normativna rešenja, što predstavlja i osnovni razlog na kojem se temelji ovo saglasno izdvojeno mišljenje.

Pre analize niza odredbi Zakonika o krivičnom postupku koje su ustavnopravno osporene inicijativama u konkretnom slučaju, a u pogledu kojih smatram da se radi o potencijalno ili čak očigledno neustavnim zakonskim normama (zbog čega je svakako trebalo pokrenuti postupak za utvrđivanje njihove neustavnosti), smatram da je adekvatno upustiti se i u jedno sumarno objašnjenje karaktera važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a u kontekstu uobičajenih kriterijuma iz domena dva osnovna modela krivičnog postupka u istorijskom, ali i u uporednopravnom istorijskom smislu, iz čega proizlazi mogućnost izdvajanja dve grupe normativnih elemenata u sada važećem srpskom krivičnom postupku. To su: 1) adverzijalni elementi i 2) inkvizitorski elementi.

Krivični postupak Srbije, koncipiran prema pravilima pozitivnog Zakonika o krivičnom postupku Srbije iz 2011. godine, je u osnovi hibridnog karaktera, što se može sasvim očigledno uočiti i kada se sumarno analizira broj i važnost inkvizitorskih karakteristika pozitivnog krivičnog postupka Srbije u odnosu na broj i značaj elemenata koji bi se mogli smatrati adverzijalnim.

Dakle, srpski krivični postupak ustrojen pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, uprkos uvreženom mišljenju (posebno u laičkoj javnosti, pa i u nedovoljno informisanoj stručnoj javnosti), uopšte suštinski nije adverzijalnog karaktera, niti on suštinski, kada se radi o njegovoj osnovnoj bitnoj sadržini, uopšte i u nekoj iole bitnoj meri „liči“ na američki krivični postupak, kao što se to ponekad ističe u našoj neobaveštenoj javnosti, čak i uz tvrdnju o „amerikanizaciji srpskog krivičnog postupka“, a što se kao netačno i na nivou „lažne fame“, može konstatovati jednostavnim upoređivanjem tipičnih karakteristika krivičnog postupka SAD, kao klasične adverzijalne krivične procedure i krivičnog postupka Srbije, kao jednog mešovitog tipa krivične procedure (više o ovome: M.Škulić, Osnovi krivičnog prava Sjedinjenih Američkih Država, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2021.).

Zakonik o krivičnom postupku Srbije iz 2011. godine uređuje srpski krivični postupak pretežno na adverzijalan način i to pre svega, kada se radi o organizaciji glavnog pretresa, kao osnovne procesne faze (stadijum suđenja u užem smislu), ali istovremeno i uz razvijanje, pa i znatno jačanje i nekih tipičnih inkvizitorskih elemenata (koji nažalost, često nisu demokratskog karaktera), što ga u stvari, suštinski čini izrazito mešovitim tipom krivičnog postupka. Moguće je dakle, izdvojiti nekoliko osnovnih adverzijalnih i nekoliko dominantnih inkvizitorskih elemenata srpskog krivičnog postupka.

Postoje sledeći osnovni adverzijalni elementi u Zakoniku o krivičnom postupku Srbije iz 2011. godine:

1) veoma limitirano načelo istine, uz insistiranje na pitanju tereta dokazivanja, te uskraćivanje, odnosno značajno ograničavanje/komplikovanje prava sudu da sam i mimo stranačke inicijative utvrđuje činjenično stanje;

2) stvaranje mogućnosti za tzv. paralelnu istragu, odnosno formalno omogućavanje „odbrani” da tokom javno-tužilačke istrage sama prikuplja određene dokaze i „materijale”;

3) uvođenje posebnog procesno-pravnog mehanizma „oponiranja” optužbi od strane subjekata u funkciji odbrane (optuženi i branilac), koji u odnosu na optužnicu mogu da podnesu svoj odgovor;

4) uvođenje pripremnog ročišta (koje je obavezno za teža krivična dela), čiji je osnovni ratio legis da ograniči stranačku dokaznu inicijativu, odnosno uopšte, limitira mogućnost predlaganja i izvođenja novih dokaza;

5) davanje velikog značaja stranačkim sporazumima, odnosno pre svega, sporazumu o priznanju krivičnog dela, koji je moguć u odnosu na bilo koju vrstu krivičnog dela, bez obzira na njegovu težinu, pri čemu je pored priznanja okrivljenog, dovoljno postojanje bilo kojih drugih dokaza koji nisu u suprotnosti sa priznanjem, umesto da se zahteva egzistiranje dokaza koji dato priznanje potkrepljuju;

6) stvaranje vrlo širokih mogućnosti za zadobijanje tzv. kooperativnih svedoka, u vidu okrivljenih/osuđenih koji dobijaju status okrivljenog saradnika, odnosno osuđenog saradnika, na temelju sporazuma sa javnim tužiocem;

7) potpuno adverzijalno konstruisan glavni pretres, a naročito insistiranje na stranačkom izvođenju dokaza, što je posebno tipično u pogledu ispitivanja svedoka, koje se deli na osnovno, unakrsno i dopunsko, ali se to odnosi i na formalno vremensko ograničavanje završne reči itd.;

8) započinjanje glavnog pretresa donošenjem formalnog rešenja o tome;

9) formalno i obavezno prethodno izjašnjavanje stranaka o predmetu postupka, neposredno po započinjanju glavnog pretresa;

10) naglašeno kazuistički pristup koji se ponekad ispoljava i u često preteranom „normiranju”, što je posebno izraženo u „pojmovniku” novog Zakonika, tj. odredbi koje se odnose na značenje izraza, gde se čak definišu i kao što su izrazi „krivični zakon” ili „isprava” (identično definiciji javne isprave u KZ-u), odnosno „organizovana kriminalna grupa, što se takođe čini potpuno isto kao i u Krivičnom zakoniku i sl.

U osnovne inkvizitorske elemente novog krivičnog postupka Srbije pre svega, spadaju sledeći procesni mehanizmi:

1) davanje preteranog dokaznog značaja priznanju okrivljenog, a pri tom je svojevrstan paradoks da je priznanje bilo regina probationem u nekadašnjim najklasičnijim inkvizitorskim krivičnim postupcima koji su se, između ostalog, odlikovali formalnom ocenom dokaza, te mogućnošću da se do priznanja (čak i sasvim rutinski), može dolaziti primenom torture, a da je danas priznanje, doduše više faktički, nego formalno, steklo status „kraljice dokaza” (regina probationem) u najtipičnijim adverzijalnim krivičnim procedurama. Dakle, priznanje ima veliki značaj i u adverzijalnim postupcima, što je prethodno već objašnjeno u pogledu stranačkih sporazuma i zadobijanja tzv. kooperativnih svedoka, ali je činjenica da je ono bilo posebno jak, „krunski” ili ključan dokaz, pre svega u klasičnim inkvizitorskim krivičnim procedurama;

2) implicitna zakonska podela dokaza na neposredne i posredne (učinjena formalnim zakonskim definisanjem različitih stepena sumnje);

3) preterana sklonost zakonodavca ka definisanju, što se ogleda u izrazito obimnom „pojmovniku”, kada je reč o odredbama koje se odnose na značenje pojedinih izraza u ZKP-u, bez skoro bilo kakvog praktičnog značaja, što je takođe, kao što je prethodno objašnjeno karakteristika i nekih izrazito kazuistički orijentisanih adverzijalnih krivičnih postupaka;

4) postojanje mogućnosti da se u postupcima za krivična dela iz delokruga tužilaštava posebne nadležnosti, svedok u istrazi ispita od strane tužioca, a da se odbrana o tome uopšte ni ne obavesti;

5) suviše ekstenzivno utvrđivanje razloga za isključenje javnosti sa glavnog pretresa, jer je jedan od alternativno propisanih razloga za odstupanje od načela javnosti i potreba zaštite „drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu”, a što je Ustavni sud svojom odlukom IUz-96/2015, ocenio kao nesaglasno Ustavu;

6) omogućavanje na glavnom pretresu da se sud u svakom trenutku umeša u stranačko izvođenje dokaza, što je istovremeno nelogično i zbog toga što sud inače nema dužnost utvrđivanja istine, pa je onda, prepušteno potpuno arbitrarnoj oceni predsednika veća, kada će da se „involvira” u izvođenje dokaza, pri čemu treba imati u vidu da posebno može biti nepravično da se predsednik veća umeša u tok osnovnog ili unakrsnog ispitivanja svedoka, jer tada postoji mogućnost da potpuno poremeti koncepciju ispitivanja, koje je inače, načelno definisano kao „stranačko”. Tako nešto na primer, u SAD, koje imaju tipičan adverzijalni krivični postupak, nije moguće, jer bi se smatralo nekorektnim da sudija na takav način ometa tok osnovnog ili unakrsnog ispitivanja svedoka, kada subjekt koji sprovodi ispitivanje (bilo u funkciji optužbe ili odbrane), ima određeni redosled postavljanja pitanja koji je vrlo važan, jer po pravilu, vodi određenom faktički ključnom pitanju;

7) propisivanje mogućnosti da se okrivljenom sudi u odsustvu, što je inače, potpuno nezamislivo u tipičnim adverzijalnim krivičnim procedurama;

8) suviše široko definisanje razloga za pritvor, pri čemu su neki od tih razloga i svojevrsne „kaučuk” norme, jer se pritvor kao i ranije, može odrediti zbog opasnosti od dokazne opstrukcije okrivljenog, tj. njegovog koluzionog uticaja na svedoke, saučesnike ili prikrivače. Ovakav razlog za pritvor je sada donekle suprotan adverzijalnoj konstrukciji krivičnog postupka, jer od okrivljenog se, samim tim, što bi primarno morao sam da izvodi „svoje” dokaze, očekuje i odgovarajuća „priprema” svedoka, a ako bi on to pokušao da učini, samim tim rizikuje da mu se odredi pritvor. Pored toga, odredba sadržana u članu 211. stav 1. ZKP, u delu koji se odnosi na uznemirenje javnosti kao razlog za pritvaranje okrivljenog je veoma loše pravno-tehnički formulisana. Radi se o izrazito kaučuk normi, koja je u stvari, neka vrsta „povampirene” odredbe iz vremena socijalističke Jugoslavije, a i tada je taj pritvorski razlog (inače, bolje definisan nego sadašnji veoma sličan pritvorski osnov), često kritikovan, kao izuzetno nedemokratski i podložan veoma „elastičnim” tumačenjima. Kada je reč o pritvoru, postoje i druge nelogičnosti, poput određivanja da pritvor određen samo zbog koluzione opasnosti, kao i uopšte zbog opasnosti od tzv. dokazne opstrukcije, traje sve dok se konkretan dokaz ne obezbedi (što je ranije bio slučaj, ali je tada istragu vodio istražni sudija), iz čega onda proizlazi da trajanje pritvora okrivljenom kao suprotnoj stranci, „dinamikom“ izvođenja dokaza u svojoj „jednostranačkoj“ istrazi određuje druga stranka, tj. javni tužilac;

9) određivanje kao cilja istrage ne samo prikupljanje dokaza i podataka koji su potrebni za odlučivanje o tome da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak itd., već i dokaza za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano..., jer takav cilj istraga načelno može imati jedino kada je vodi istražni sudija, a moguća je takva svrha istrage i onda kada je ona poverena javnom (državnom) tužiocu, ali samo ukoliko postoji zakonska mogućnost da se u pogledu određenih dokaznih radnji (tzv. hitne sudske radnje), angažuje sudija, kao što je to i inače, slučaj u većini evropskih država koje imaju sistem državno-tužilačke istrage, kao na primer, u Nemačkoj i u Austriji te

10) ostavljanje mogućnosti za veoma široko odstupanje od načela neposrednosti u objektivnom smislu na glavnom pretresu, jer se skoro isto kao i ranije (dok je istraga bila sudska), omogućava čitanje zapisnika o iskazima datim u istrazi (ali ne istražnom sudiji, nego javnom tužiocu), ili sudu u nekom drugom krivičnom postupku, umesto da se davalac iskaza neposredno ispita pred pretresnim većem. Naime, tužilačka istraga ima niz potencijalnih prednosti u odnosu na sudsku, ali ona ima i određene potencijalno ozbiljne mane, a osnovna mana je da se veoma restriktivno dokazi iz istrage mogu koristiti na glavnom pretresu, već je njihova osnovna funkcija da posluže kao utemeljenje optužnice, a onda se kasnije, svi dokazi po pravilu, moraju ponovi izvoditi na glavnom pretresu.

U daljem tekstu ovog saglasnog izdvojenog mišljenja će se prvo, prema „zakonskom redosledu“, navesti sve odredbe Zakonika o krivičnom postupku osporene inicijativama a u pogledu kojih smatram da je Ustavni sud trebalo da pokrene postupak za utvrđivanje njihove neustavnosti, pri čemu će se u pogledu nekih od tih odredbi, izložiti i osvrt na njihovu relevantnu vezu sa drugim odredbama Zakonika o krivičnom postupku (koje nisu ustavnopravno osporene inicijativama, a koje su takođe, potencijalno neustavne), da bi se potom, skrenula pažnja na ključne neustavnosti Zakonika o krivičnom postupku, koje se odnose na:

1) Nemogućnost podnošenja žalbe protiv odluke o sprovođenju istrage, što je suprotno članu 32. stav 1. Ustava, kao i

2) Uvođenje stranačkog raspravljanja pred sudom, umesto raspravljanja od strane suda, kao što je to propisano u članu 32. stav 1. Ustava.

I

Odredbe Zakonika o krivičnom postupku osporene inicijativama u pogledu kojih je trebalo pokrenuti postupak za utvrđivanje njihove neustavnosti


1. Prava okrivljenog - član 68. stav 1. tačka 1) ZKP

Prema pravilima sadržanim u članu 68. stav 1. tačka 1. ZKP, okrivljeni ima pravo da u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku.

Međutim, Ustav u članu 33. stav 1. garantuje svakom ko je okrivljen za krivično delo, da ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega.

Nije zaista isto, obavestiti okrivljenog o razlozima optužbe i obavestiti ga o dokazima koji su prikupljeni protiv njega, a veliko je pitanje da li u istrazi, zaista i postoji „optužba“, jer se ta faza krivičnog postupka vodi ne na osnovu bilo kojeg optužnog akta, već na osnovu (formalni uslov), naredbe javnog tužioca, pa i iz toga proizlazi da je sporno ustavnost odredbe sadržane u članu 68. stav 1. tačka 1) ZKP-a, odnosno nije izvesno da li ZKP obezbeđuje okrivljenom, sva prava koja su mu garantovana Ustavom. .

2. Prava uhapšenog - član 69. stav 1. tačka 1. ZKP

 

Prema članu 29. stav 1. Ustava, licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati.

Čini se da je pokretanjem postupka za ocenu ustavnosti u odnosu na član 69. stav 1. tačka 1) ZKP-a, trebalo proveriti da li uhapšeni, a to je praktično lice lišeno slobode prema ustavnopravnoj terminologiji (član 29. stav 1. Ustava), zaista ima sva prava koja mu se Ustavom garantuju, a čini se da su mu ta prava u pogledu informisanosti o jednom delu svog prava na odbranu, nešto sužena.

Naime, prema članu 69. stav 1. tačka 1) ZKP-a, uhapšeni ima pravo da odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja i o nizu drugih prava u skladu sa ostalim odredbama člana 69. ZKP, ali se tu ne navodi da ima pravo (iz člana 29. stav 1. Ustava), da mu se odmah saopšti da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati.

3. Pretpostavke za pretresanje i postupak pretresanja - član 156. stav 3. i član 156. stav 7. ZKP

 

Prema članu 156. stav 3. ZKP, pretresanju se može pristupiti bez predaje naredbe, upozorenja na branica/advokata i bez prisustva svedoka, ne samo kada se radi o „klasičnim razlozima“ za takav postupak, poput pretpostavljanja oružanog otpora, druge vrste nasilja itd., već i ako je držalac stana ili drugih prostorija nedostupan.

U pitanju je realno izrazito „kaučuk“ norma, čime se stvara veoma širok prostor za zloupotrebe, jer organ postupka, odnosno ovde bi se po logici stvari, praktično uvek, radilo o policiji, ukoliko je maliciozan (a zakonodavac ne sme apriorno pretpostaviti „dobronamernost“), može namerno da vrši pretresanje baš onda kada vlasnik, odnosno držalac stana izvesno nije u kući, odnosno u svojim prostorijama, tj. svakako je nedostupan, jer se, na primer, tačno zna da je u to vreme na službenom putu, odmoru i sl. Ovo je smatram, potencijalno neustavno, jer takvu vrstu izuzetka ne poznaje član 40. Ustava, što je sasvim korektno objašnjeno u jednoj od podnesenih incijativa.

Stan je prema članu 40. stav 1. Ustava nepovrediv, a određeni izuzeci od njegove nepovredivosti su mogući, ali samo kada su striktno propisani samim Ustavom, što se potom u ZKP-u, može ponoviti/konkretizovati, ali ne i proširivati, te stvarati uslove za veoma ekstenzivna tumačenja u praksi.

Naime, prema članu 40. stav 2. Ustava, niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, a držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju. Ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka.

Dakle, pretresanje je dopušteno u takvom slučaju (član 40. stav 2. Ustava), kao izuzetak bez prisustva držaoca stana, ali u prisustvu dva punoletna svedoka, samo ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, a ne i kada držalac stana nije dostupan, ali su i tada neophodni svedoci pretresanja, a to isključuje ZKP u članu 156. stav 3, čime ZKP potencijalno „proširuje ustavnu normu“ iz člana 40. stav 3. Ustava, kojom je propisano da su bez odluke suda, ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, dozvoljeni ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom. Ovde ne postoji kao razlog „nedostupnost držaoca stana“.

Iz ovoga proizlazi potencijalna neustavnost i člana 156. stav 7. ZKP, u kojim se upućuje na član 156. stav 3. ZKP.

4. Prisustvo dokaznim radnjama – pozivanje i obaveštavanje određenih lica - član 300. stav 1. ZKP

 

Prema članu 300. stav 1. ZKP-a, javni tužilac je dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju osumnjičenog, odnosno da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka.

Nije isto ni u jednom formalnom postupku, a kamoli u krivičnom postupku - „uputiti poziv“ i „pozvati“ i ovo zaista ni ne treba, bar za sada, ni posebno obrazlagati…, te je sasvim jasno da se na ovaj način potencijalno povređuje Ustavom garantovano pravo na odbranu u krivičnom postupku.

5. Prisustvo dokaznim radnjama – ispitivanje svedoka bez pozivanja okrivljenog i branioca - član 300. stav 2. ZKP

 

Odredbama člana 300. stav 2. ZKP-a, omogućava se javnom tužiocu da ispita svedoka u postupku za određena krivična dela, ne samo bez prisustva odbrane, već i bez pozivanja okrivljenog i branioca, ako javni tužilac oceni da bi njihovo prisustvo "bilo štetno", tj. moglo uticati na davanje iskaza (ovde je posebno problematično što javni tužilac tako svog kolegu advokata kao branioca, praktično "posmatra kao potencijalnog kriminalca", spremnog da svedoka zastrašuje i sl.), a što drugim rečima objašnjeno, u praksi omogućava čak i potpunu arbitrarnost.

Ovde je ključno pri tom, što takav iskaz dat javnom tužiocu, dakle, subjektu u funkciji krivičnog gonjenja/optužbe, a koji je svojom slobodnom ocenom "isključio odbranu", kasnije tj. u daljem toku postupka može da bude dokaz, bez obzira što se presuda ne može zasnivati samo na takvom iskazu. U praksi, uvek ima i drugih dokaza, to čak može da bude i izvod iz KE i slično, pa je ovakva "restrikcija", suštinski besmislena, a suprotna je i inače, u ZKP-u prihvaćenoj dokaznoj koncepciji o "plodovima otrovnog drveta".

Prethodno objašnjen problem sadržan u članu 300. stav 2. ZKP, je suštinski povezan i sa izrazito preširoko definisanim ciljem javno-tužilačke istrage u važećem Zakoniku o krivičnom postupku, koji je i u ovom pogledu relevantan, iako same te odredbe ZKP-a nisu inicijativama osporene, jer iz tako (preširoko) formulisanih ciljeva javno-tužilačke, što znači „jednostranačke“ istrage, proizlazi između ostalog i zaključak o potencijalnoj neustavnosti odredbe člana 300. stav 2. ZKP.

Naime, u istrazi se u skladu sa članom 295. ZKP, prikupljaju sledeći dokazi i podaci: 1) oni koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak; 2) dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, što se odnosi samo na „varijantu“ istrage koja se vodi u pogledu krivičnog dela sa nepoznatim učiniocem, tj. kada se u vreme pokretanja istrage ne zna ko je osumnjičeni; 3) dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i 4) drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.

Suštinski je nelogično i besmisleno da onda kada je istraga stranačkog karaktera, u njene ciljeve bude svrstano i obezbeđivanje dokaza, jer to samo izuzetno može činiti sud u određenom obliku funkcionalne nadležnosti, poput nekadašnjeg istražnog sudije ili eventualno sudije za istragu, odnosno sudije za prethodni postupak i sl. To bi mogao biti jedan od ciljeva istrage, samo i jedino, ako bi takve dokaze obezbeđivao sud, koji je načelno nepristrasan u krivičnom postupku.

Cilj tipične javno-tužilačke istrage bi moralo biti isključivo pribavljanje dokaza potrebnih za podizanje optužnice ili eventualno za odluku da se odustane od krivičnog gonjenja, a nikako ne i dokaza za koje postoji opasnost da neće moći da se kasnije izvedu na glavnom pretresu i sl. Takav cilj istraga ima u većini savremenih krivičnoprocesnih sistema, čak bez obzira da li se radi o anglosaksonskim pravnim sistemima, gde je istraga pretežno policijska i neformalna (takva je svrha istrage, na primer u Engleskoj i Velsu, SAD i Kanadi), ili je u pitanju kontinentalna Evropa, kao što je to slučaj sa državno-tužilačkom istragom u Nemačkoj i Austriji.

U mnogim zemljama, kao na primer, u Nemačkoj i u Austriji, onda kada javni (državni) tužilac tokom svoje istrage, smatra da je potrebno izvesti određeni dokaz za koji postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu i sl., on ne može takav dokaz sam izvesti, već zahteva da to učini određeni oblik sudske funkcionalne nadležnosti, poput sudije za istragu u Nemačkoj (Ermittlungsrichter), što onda naravno, uvek podrazumeva i odgovarajuću ulogu odbrane.

Mogućnost javnog tužioca da tokom svoje istrage izvodi praktično sve moguće dokaze, što je potom kombinovano i sa mogućnošću iz člana 406. ZKP, kojim se omogućava da se i takvi nesudski dokazi, potom koriste na glavnom pretresu, je izuzetno značajan inkvizitorski i nedemokratski element krivičnog postupka Srbije. Dovoljno je ovo ilustrovati i time, što se čak može, umesto neposrednog ispitivanja svedoka na glavnom pretresu, samo čitati zapisnik o njegovom ranijem ispitivanju (što je po pravilu, u istrazi) i onda, kada svedok bez zakonskog razloga odbija da da iskaz na glavnom pretresu.

Potom, u tom kontekstu veoma širokog mogućeg odstupanja od načela neposrednosti na glavnom pretresu propisanog u članu 406. ZKP-a, naročito upada u oči kao potencijalna neustavnost u odnosu na Ustavom garantovano pravo na odbranu i pravičan postupak, takva mogućnost koja je propisana u članu 300. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, jer se i takav iskaz svedoka, može čitati na glavnom pretresu i potom, koristiti kao dokaz, bez obzira što to ne može biti ekskluzivan (jedini) dokaz. Naime, kao što je već objašnjeno, ne samo što u postupku praktično uvek ima i drugih dokaza, već takav dokaz može i dalje dalekosežno da deluje, time što sud i inače, dokaze ceni kako pojedinačno, tako i u vezi s drugim dokazima, čime se praktično omogućava neka vrsta „infekcije“ i drugih dokaza.

6. Prisustvo dokaznim radnjama – neobaveštavanje osumnjičenog koji ima branioca - član 300. stav 4. ZKP

 

Prema članu 300. stav 4. ZKP ako osumnjičeni ima branioca, javni tužilac će, po pravilu, pozivati odnosno obaveštavati samo branioca. Ako je osumnjičeni u pritvoru, a dokazna radnja se preduzima van sedišta suda, javni tužilac će odlučiti da li je potrebno prisustvo osumnjičenog.

Ovo je potencijalno sporno jer je stranka okrivljeni, a ne njegov branilac, isto kao što ustavno pravo na odbranu izvorno ima okrivljeni, a branilac mu u tom samo pomaže, pa je ustavnopravno „sumnjivo“ što se pozivanjem branioca (čak po pravilu), „konvalidira“ nepozivanje osumnjičenog.

Pored toga, davanjem prava javnom tužiocu da potpuno arbitrarno odlučuje da li će osumnjičenom u pritvoru omogućiti realizaciju jednog aspekta njegovog prava na odbranu, potencijalno se limitira Ustavom garantovano pravo na odbranu.

7. Prisustvo dokaznim radnjama ispitivanje svedoka bez upućivanja poziva osumnjičenom i njegovom braniocu – član 300. stav 6. ZKP

Prema članu 300. stav 6. ZKP, ako poziv osumnjičenom i njegovom braniocu nije dostavljen u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, odnosno ako se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca, javni tužilac može preduzeti ispitivanje svedoka ili veštaka samo po prethodnom odobrenju sudije za prethodni postupak.

Dovoljno je objasniti da se svaki iskaz ovako ispitanog svedoka u istrazi, a bez mogućnosti da takvom ispitivanju prisustvuje odbrana, može kasnije kao izuzetak od načela neposrednosti, koristiti na glavnom pretresu, pa je ovakva mogućnost očigledno potencijalno, ali i teško kršenje Ustavom garantovanog prava na odbranu u krivičnom postupku.

8. Prisustvo dokaznim radnjama – ispitivanje svedoka bez prisustva lica kojem je upućen poziv/obaveštenje - član 300. stav 7. ZKP

 

Ova norma je povezana sa prethodnim objašnjenjem, koje se tiče odredbe iz člana 300. stav 6. ZKP, jer prema članu 300. stav 7. ZKP, kada se radi o ispitivanju svedoka u istrazi od strane javnog tužioca, ako lice kome je upućen poziv, odnosno obaveštenje o dokaznoj radnji nije prisutno, radnja se može preduzeti i u njegovom odsustvu.

Kao što je već objašnjeno u prethodnom tekstu, nije isto u bilo kojem regularnom postupku „uputiti poziv“, odnosno „uputiti obaveštenje“ i pozvati, odnosno obavestiti… , čime se praktično omogućava kršenje Ustavom garantovanog prava na odbranu…

9. Problem tzv. paralelne istrage - član 301. stav 3. i član 303. stav 3. ZKP

 

Odredbama člana 301. uvedena je veoma kontroverzna i u stvari, potpuno besmislena, neka specifična vrsta „paralelne istrage“. Naime prema članu 301. st. 1. i 2. ZKP, osumnjičeni i njegov branilac mogu samostalno prikupljati dokaze i materijal u korist odbrane, a u cilju ostvarivanja tog ovlašćenja osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo: 1) da razgovaraju sa licem koje im može pružiti podatke korisne za odbranu i da od tog lica pribavljaju pisane izjave i obaveštenja, uz njegovu saglasnost, osim kada se radi o oštećenom ili o licima koja su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca; 2) da ulaze u privatne prostorije ili prostore koji nisu otvoreni za javnost, u stan ili prostore povezane sa stanom, uz pristanak njihovog držaoca; kao i 3) da od fizičkog ili pravnog lica preuzmu predmete i isprave i pribave obaveštenja kojima ono raspolaže, uz njegovu saglasnost, kao i uz obavezu da tom licu izdaju potvrdu sa popisom preuzetih predmeta i isprava.

Pisana izjava i obaveštenje koje je određeno lice dalo osumnjičenom ili braniocu, nemaju sami po sebi nikakav posebni dokazni značaj, što znači da se odluka suda ne može zasnivati na takvoj izjavi, odnosno obaveštenju, niti taj oblik komunikacije sa određenim lice koje daje izjavu ili obaveštenje osumnjičenom ili braniocu, ima značaj svedočenja, odnosno iskaza svedoka. Radi se o potpuno neformalnom «materijalu», bez neposrednog dokaznog značaja, koji se od strane okrivljenog i njegovog branioca može koristiti jedino u krajnje limitirane svrhe: 1) u toku ispitivanja svedoka ili 2) radi provere verodostojnosti iskaza svedoka, odnosno 3) za donošenje odluke o ispitivanju određenog lica kao svedoka od strane javnog tužioca ili suda.

Treba imati u vidu i da se formalnim propisivanjem mogućnosti da osumnjičeni i branilac u toku istrage prikupljaju dokaze i materijale u korist odbrane, u stvari, ništa posebno nije uvelo što i do sada u našem krivičnom postupku, tj. i dok je istraga u nadležnosti istražnog sudije, nije bilo moguće. Nikada nije ni jedan zakon ili bilo koji drugi opšti pravni akt, sprečavao bilo koga da sam prikuplja dokaze, odnosno određene informacije koje mu idu u prilog, ali ni ranije, kao ni sada, sama odbrana ili bilo ko drugi, osim organa postupka, nije mogao vršiti formalne dokazne radnje.

Naime, odbrana, iako to na prvi pogled, deluje drugačije, praktično ipak nije dobila neko novo pravo u istrazi. Naime, radi se s jedne strane, o neformalnim aktivnostima, za koje je s druge strane kao condicio sine qua non, neophodna saglasnost lica od kojeg se dobijaju konkretni dokazi, odnosno «materijali», a sve se to i inače, može činiti, jer na primer, svaki građanin, pa to važi i za osumnjičenog, može da sa drugim građaninom razgovara, ili čak od njega uzima/dobija određenu pisanu izjavu i sl., pod uslovom naravno, da građanin koji služi kao «izvor» informacija, na to pristaje. Takvi podaci ni nekada, tj. u normativnom ambijentu ZKP-a iz 2001. godine (kao i prema svim Zakoni(ici)ma o krivičnom postupku koji su kod nas važili decenijama), a isto je i po pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, sami po sebi nisu dokaz, odnosno do njih se ne dolazi dokaznim radnjama. Dokazi u ovom slučaju mogu da budu jedino materijalni dokazi, koji se i inače, bez obzira da li je istraga sudska ili javno-tužilačka, te da li je to striktno propisano u Zakoniku o krivičnom postupku (kao donekle formalizovana aktivnost odbrane u istrazi), ili nije, svakako mogu podnositi organu krivičnog postupka i od strane subjekata koji su u funkciji odbrane.

U stvari, ono što je ovde novo, to je pravilo, da odbrana o rezultatima svojih «istražnih» aktivnosti tokom istrage javnog tužioca, mora da u određenom procesnom obliku obavesti samog javnog tužioca (član 303. stav 3. ZKP-a), što do sada, tj. u sistemu sudske istrage, naravno, nije bio slučaj i iz čega proizlazi zaključak da nije sasvim jasno da li ove «nove mogućnosti» za odbranu tokom istrage, treba shvatiti kao vid «prava» odbrane ili u stvari, «dužnosti» subjekata u funkciji odbrane, odnosno specifičnog procesnog «tereta».

Takvo primoravanje odbrane na saradnju sa javnim tužiocem (iako je u praksi, praktično reč o instruktivnoj normi), je potencijalno protivustavno, jer je odbrana samo pravo, a ne sme se ni na koji način pretvarati u dužnost, a iz dužnosti propisane u članu 303. stav 3. ZKP-a, proizlazi da bi odbrana bila dužna da javnog tužioca obavesti čak i o dokazima koji joj idu na štetu, što je suprotno članu 33. stav 7. Ustava.

10. Predlaganje dokaza na pripremnom ročištu i mogućnost odbijanja dokaznih predloga koji nisu predloženi na pripremnom ročištu- član 350. stav 1. ZKP, član 395. stav 4. tačka 1) ZKP

Prema članu 350. stav 1. ZKP, predsednik veća će pozvati stranke, branioca i oštećenog da obrazlože predložene dokaze koje nameravaju da izvedu na glavnom pretresu, pri čemu će ih upozoriti da se neće izvesti oni dokazi koji su im bili poznati, ako ih bez opravdanog razloga na pripremnom ročištu nisu predložili. Ovo je vrlo sporna norma sa stanovišta njene ustavnosti, jer je u očiglednoj kontradikciji sa Ustavom garantovanim pravom na odbranu.

Ovo pitanje je neposredno povezano i sa članom 349. stav 4. ZKP, prema kojem, ako optuženi osporava navode optužbe, predsednik veća će ga pozvati da se izjasni koji deo optužnice osporava i iz kojih razloga, i upozoriće ga da će se na glavnom pretresu izvoditi samo dokazi u vezi sa osporenim delom optužnice. Ova odredba je veoma sporna sa aspekta delovanja Ustavom propisane pretpostavke nevinosti (član 34. stav 1. Ustava), a njen domet u praksi može biti izuzetno dalekosežan u pravcu stvaranja uslova za ispoljavanje drastičnih nepravičnosti u krivičnom postupku.

Umesto da ovlašćeni tužilac pred sudom na glavnom pretresu dokazuje sve ono što navodi u svojoj optužnici, ovde se polazi od pretpostavke tačnosti optužnice, pa se dokazuje samo ono što optuženi osporava. Kako sud ni inače, prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, nema dužnost utvrđivanja istine, sasvim je jasno kakva sudbina može da snađe okrivljenog koji ne bi bio dovoljno „snalažljiv“ na pripremnom ročištu. Optuženi koji nemaju branioca i koji ponekad, ako su izrazito neuki (a zna se kakva je obrazovna struktura većine tipičnih okrivljenih u našim krivičnim postupcima), maltene ne znaju ni šta znači reč osporavati, na ovaj se način potencijalno dovode u veoma loš položaj, jer ako ništa ne osporavaju, to znači da tužilac ništa ne mora ni da dokazuje, i sam glavni pretres praktično postaje nepotreban, a osuda okrivljenog „zagarantovana“.

Kako formalno član 349. stav 1. ZKP, nije inicijativama osporen, formalno te odredbe nisu sada neposredno relevantne, ali su i one, već same po sebi, veoma dobra ilustracija, potencijalne neustavnosti takvih i sličnih limitiranja prava na odbranu u Zakoniku o krivičnom postupku, a neka od takvih normativnih rešenja, su i ona koja se odnose na ustavnopravno osporene odredbe, sadržane u članu 350. stav 1. ZKP, kao i u članu 395. stav 4. tačka 1) ZKP.

Naime, ostavljanje mogućnosti da se na glavnom pretresu ne izvode dokazi za koje je odbrana znala, ali ih na pripremnom ročištu nije predložila (član 350. stav 1. ZKP), kao i davanje prava predsedniku veća da iz tog razloga odbije dokazne predloge odbrane (član 395. stav 4. tačka 1. ZKP), su potencijalno suprotne Ustavom garantovanom pravu na odbranu (član 33. stav 2. Ustava), koje podrazumeva slobodni izbor načina odbrane, pa čak i mogućnost potpune pasivnosti okrivljenog, odnosno apsolutni izostanak i iole aktivne odbrane - tzv. odbrana ćutanjem.

Suprotno Ustavom garantovanom pravu okrivljenog da se brani na bilo koji način koji smatra adekvatnim, pa čak i da se faktički ni „ne brani“, te da se ponaša potpuno pasivno u krivičnom postupku, zakonodavac pravilima o obaveznom predlaganju dokaza za koje je odbrana znala na pripremnom ročištu, okrivljenog primorava na „dokaznu saradnju“ sa sudom u krivičnom postupku. Ovo je povezano i sa značajnim limitiranjem načela istine u krivičnom postupku, iako u isto vreme, što je veoma paradoksalno, kao i decenijama ranije, zakonodavac omogućava podnošenje žalbe i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što znači i zbog u presudi sadržane neistine ili nepotpuno utvrđene istine.

11. Izuzetak od načela neposrednosti u objektivnom smislu – iskaz saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom - član 406. stav 1. tačka 5) ZKP

Već je prethodno spomenuto da je u Zakoniku o krivičnom postupku preširoko definisan niz razloga za odstupanje od načela neposrednosti, što je posebno sporno u kontekstu činjenice da se tu radi primarno o dokazima koje je javni tužilac prikupio u svojoj javno-tužilačkoj istrazi, a već je objašnjeno da je potencijalno neustavno što u nekim situacijama, ZKP omogućava javnom tužiocu da veoma jednostavno izbegne učešće odbrane prilikom izvođenja određenih dokaza u istrazi. To ipak ne znači da je kompletan član 406. ZKP neustavan, jer većina krivičnih postupaka, pa i oni koji se smatraju veoma „demokratskim“, propisuje i određene izuzetke od načela neposrednosti, a to je posebno tipično za kontinentalno-evropske krivične postupke, a takvih izuzetaka inače, ima veoma malo ili ih čak nema u većini tipičnih adverzijalnih krivičnih postupak.

Ipak je ustavnopravno sporna zabrana sadržana u članu 406. stav 1. tačka 5) ZKP, kojom je propisano da osim u slučajevima posebno propisanim u ovom zakoniku, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može se po odluci veća obaviti shodnom primenom člana 405. ovog zakonika ako je reč o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom. Naime, time se uvodi formalna ocena dokaza, što znači da na takav način sama presuda ili iskaz saoptuženog koji je on dao suočen sa krivičnim gonjenjem, postaje „krunski“ i praktično neoborivi dokaz, što je onda, potencijalno suprotno pravu na odbranu okrivljenog u drugom krivičnom postupku, u kojem bi lice prema kojem je postupak razdvojen ili koje je osuđeno u drugom krivičnom postupku, moglo da bude svedok. Ovim je zakonodavac pokušao da prilično nevešto reši određene praktične probleme, ali je time potencijalno povredio Ustavom garantovano pravo na odbranu okrivljenog.

12. Održavanje glavnog pretresa u skraćenom postupku bez prisustva optuženog - član 507. stav 2. ZKP

Kada je reč o mogućnosti propisanoj u članu 507. stav 2. ZKP, ona se mora povezati sa jednom drugom načelnom normom Zakonika o krivičnom postupku. U jednoj od ključnih načelnih odredbi Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine, koja se tiče izvođenja dokaza i tereta dokazivanja u krivičnom postupku, napravljena je ozbiljna greška koncepcijske prirode. Naime, u članu 15. stav 3. utvrđeno je da sud izvodi dokaze na predlog stranaka, iz čega bi proizišlo da dokaze ne izvode stranke, već to čini sud, ali samo po njihovom predlogu, kao što je slično bilo i u ZKP-u iz 2001. godine, odnosno u našem prethodnom tradicionalnom krivičnoprocesnom sistemu, što naravno, ipak pretežno nije slučaj, što se posebno upadljivo uočava kada se radi i ispitivanju svedoka na glavnom pretresu, koje je stranačkog karaktera, uz samo ostavljanje mogućnosti sudu da postavlja pojedina pitanja.

Dakle, čitavim nizom odredbi Zakonika promovisana je izrazita dokazna pasivnost suda, a izvođenje dokaza je ne samo primarno, već skoro isključivo povereno strankama, što je u potpunoj kontradiktornosti sa odredbom člana 15. stav 3. U istom članu Zakonika, tj. već u narednom stavu člana 15. ZKP, navodi se da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odredi da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni te da je to neophodno kako bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Dakle, čak se ni u ovoj odredbi ne daje sudu mogućnost da sam izvede dokaze, već samo da izda nalog da se dokazi izvedu.

Očigledna je intencija da se sud – što je više moguće i po svaku cenu – dokazno pasivizira. Iako u Zakoniku nije sasvim jasno rečeno, ovo podrazumeva da bi takve dokaze morala izvesti određena stranka, odnosno lice koje (pot)pomaže ostvarivanje stranačke funkcije, poput branioca kada je reč o okrivljenom. Odredba člana 15. stav 4. stoga je direktno i očigledno suprotstavljena odredbi člana 15. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, što ni u kom slučaju ne predstavlja usamljen primer postojanja međusobno protivrečnih odredbi u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije.

Ovde treba imati u vidu i da prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (pravo na pravično suđenje), svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Dakle, ustavno je pravo građanina, tj. okrivljenog protiv kojeg se vodi krivični postupak da sud raspravi o osnovanosti sumnje, odnosno o optužbi protiv njega, a ne da se o tome pred sudom raspravlja, kao što je to u osnovi rešeno u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije.

Odredbe člana 15. ZKP-a, nisu ustavnopravno osporene inicijativama, pa se ne bih sada ni upuštao u razmatranje njihove moguće/verovatne neustavnosti (a one će u kontekstu njihove veza sa članom 32. stav 1. Ustava, biti još i posebno analizirane u daljem tekstu ovog izdvojenog mišljenja), ali već iz tih odredbi očigledno proizlazi potencijalna neustavnost inicijativom osporenih odredbi člana 507. stav 2. ZKP, kojima se omogućava održavanje glavnog pretresa u skraćenom postupku za određena krivična dela (zaprećena novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine), pod određenim uslovima i u odsustvu uredno pozvanog okrivljenog.

Naime, takva mogućnost je postojala i prema ranije važećem ZKP-u, ali ona tada nije bila suštinski sporna (iako ni onda nije bila „idealna“), jer ne samo što je istraga u to vreme bila u sudskoj nadležnosti (u skraćenom postupku samo vršenje određenih istražnih radnji od strane istražnog sudije, pre podnošenja optužnog predloga), već je i sud (sudija pojedinac), na glavnom pretresu, bio dokazno aktivan/aktivniji, što sve sada (u skladu sa prethodno objašnjenim članom 15. ZKP), uopšte nije slučaj, već je naprotiv, koncept dokazivanja potpuno suprotan.

Kada nema okrivljenog na glavnom pretresu, odnosno kada se glavni pretres održava u njegovom odsustvu (a ovde nije propisana ni obavezna stručna odbrana, što znači da na glavnom pretresu ne mora da bude prisutan ni branilac), tada se radikalno, prema pravilima sadašnjeg dokaznog sistema, koji izrazito favorizuje stranačko izvođenje dokaza na glavnom pretresu, umanjuje mogućnost za odbranu u krivičnom postupku, što je potencijalno protivno Ustavom garantovanom pravu na odbranu, a pri tom, brojni slučajevi ESLjP-a ukazuju na neophodnost da krivičnoprocesne mogućnosti budu načelno delotvorne, a ne da postoje samo „formalno“, pa i „kozmetički“, pri čemu odbrana, kada se radi o slučaju iz ustavnopravno osporenog člana 507. stav 2. ZKP, čak ni formalno ne može da se ni iole efikasno realizuje.

Ovo je inače, posebno upadljivo na primeru nemogućnosti da se bez prisustva stranke u funkciji odbrane na glavnom pretresu, realizuje vrlo tipična kontradiktorno ustrojena dokazna radnja, a to je ispitivanje svedoka na glavnom pretresu, koje se obavlja prema pravilima osnovnog/unakrsnog/dodatnog ispitivanja, uz načelno, pasivnu ulogu krivičnog suda.

Ustavno je pravo okrivljenog da mu se sudi u njegovom prisustvu (član 33. stav 4. Ustava), a izuzetak koji se odnosi na suđenje u odsustvu, ne samo što podrazumeva da tada okrivljeni mora imati branioca, koji mu se postavlja po službenoj dužnosti, već i da okrivljeni, onda kada postane dostupan, veoma jednostavno može izdejstvovati ponavljanje krivičnog postupka, koji se tada, što je ustavnopravno prihvatljivo, vodi u njegovom prisustvu. Sve to nije slučaj, kada se radi o odredbi iz člana 507. stav 2. ZKP, pa se stoga, svakako može oceniti da postoji njena potencijalna neustavnost.

13. „Jedna zemlja dva sistema“ – eksperimentalna primena novog Zakonika o krivičnom postupku u pogledu određene kategorije okrivljenih i određene vrste krivičnih dela kao predmeta krivičnog postupka- član 608. ZKP

Još odavno je kod nas (to je počelo još 2000-ih godina), u normativnoj sferi, prihvaćen jedan veoma čudan pravno-tehnički „manir“, da usvojeni zakon stupa na snagu u jednom trenutku (najčešće prema redovnom pravilu – 8 dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“), a da se potom, drugi vremenski trenutak određuje kao momenat otpočinjanja njegove primene.

Takvo razdvajanje dva relevantna vremena – 1) momenta stupanja na snagu zakona, od 2) trenutka njegove primene, je bilo motivisano isključivo krajnje besmislenim pragmatičnim razlozima, da se pojedini ministri mogu „pohvaliti“ vrednoćom u vidu broja zakona koji su već stupili na snagu, a proizišli su iz predloga ministarstava na čijem su čelu, ispunjavanjem ciljeva formulisanih u različitim „strategijama“, kao i sličnim razlozima, poput ispunjavanja „projektnih zadataka“, onda kada su neki zakoni proizlazili iz određenih projekata, finansiranih donacijama, ili su na tekstu zakona intenzivno radili savetnici ambasada nama prijateljski nastrojenih država, koji su se na taj način, ali i kroz finansiranje aktivnosti radnih grupa, intenzivno trudili da unaprede naš pravni sistem i sl.

Ovo je bilo uvek loše u normativnom pogledu, pa i u jednom „čisto“ pravno-tehničkom smislu, ali to ipak nije po pravilu, nikada prouzrokovalo neke veće probleme, pa je i pitanje, da li bi se takva, inače svakako loša normativna praksa, sama po sebi, mogla smatrati neustavnom. Sasvim drugačije stoje stvari sa članom 608. ZKP, koji je omogućio da za jednu kategoriju krivičnih dela, kao predmeta krivičnih postupak, pa samim tim i za jednu kategoriju okrivljenih za takva krivična dela, ali i druge subjekte/aktere tih krivičnih postupaka, primena ZKP-a, koji je radikalno promenjen u odnosu na do tada važeći ZKP, počne čak 2 godine ranije.

Time što su kreirana dva različita „krivičnoprocesna ambijenta“ u istoj državi i u okviru istog pravnog sistema, takvi okrivljeni, ali i drugi subjekti i učesnici tih krivičnih postupaka, u pogledu kojih je primena novog Zakonika, započela ranije, pretvoreni su u neku vrstu „zamorčića“, što svakako može da bude i neustavno, a naročito kada se ima u vidu član 196. Ustava, koji govori samo o stupanju na snagu zakona, a ne poznaje opciju odlaganja primene zakona, koji je već stupio na snagu. Ovde naravno, suštinski osim tog člana Ustava, treba imati u vidu i odredbe Ustava, koje se odnose na ravnopravnost građana, a i okrivljeni je građanin, jer se tako jednoj kategoriji građana, okrivljenih za jednu vrstu krivičnih dela, bitno menja pravni položaj u odnosu na drugu kategoriju građana, koji se krivično gone za druge vrste krivičnih dela. Stoga se u pogledu ovog zakonskog mehanizma postavlja i pitanje (ne)delovanja ustavne zabrane diskriminacije (član 21. Ustava).

Iako se ovde radi o normi koja je sada već „istorijska“, jer je primena ZKP-a, koji je stupio na pravnu snagu 2011. godine, te godine i započela u krivičnim postupcima za određena krivična dela, a potom je 2013. godine, taj ZKP, počeo da se primenjuje i u ostalim krivičnim postupcima, što znači da već oko osam godina, važi jedan ZKP u Srbiji, a da su „samo“ dve godine, paralelno važila dva Zakonika u krivičnom postupku, Ustavni sud bi iz načelnih razloga, a posebno s obzirom na njegovu Ustavom utvrđenu ulogu u pravnom sistemu, morao da se odredi i u odnosu na takav koncept u stilu „jedna zemlja dva sistema“.

 

II

Ključne odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su potencijalno protivustavne i nemogućnost Ustavnog suda da deluje kao „pozitivan zakonodavac“

Načelno smatram da su određene ključne odredba Zakonika o krivičnom postupku Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), potencijalno protivustavne, što se odnosi na:

1) pokretanje istrage odlukom javnog tužioca (naredba), protiv koje nije dozvoljena žalba, u čemu se ispoljava nemogućnost podnošenja žalbe protiv odluke o sprovođenju istrage, što je suprotno članu 32. stav 1. Ustava, kao i

2) preterana „adverzijalizacija“ glavnog pretresa, koja krivični sud čini suviše pasivnim u odnosu na izvođenje dokaza, do čega je došlo usled uvođenja stranačkog raspravljanja pred sudom, umesto raspravljanja od strane suda, kao što je to propisano u članu 32. stav 1. Ustava, a što je na relevantan način povezano i sa dometima načela istine u krivičnom postupku.

Ove odredbe Zakonika o krivičnom postupku u kombinaciji sa značajnim limitiranjem načela istine, „diktiraju“ karakter celokupnog krivičnog postupka Srbije, koji je po svemu sudeći, koncepcijski i prema svojoj suštini protivustavnog karaktera.

1. Pokretanje istrage javnotužilačkom odlukom protiv koje žalba nije dozvoljena - član 296. ZKP

 

Prema članu 296. stav 1. ZKP, istraga se pokreće naredbom javnog tužioca i naravno, kao i inače, kada se radi o naredbama u krivičnom postupku, protiv ove odluke, ne postoji mogućnost ulaganja žalbe, pa je ona stoga, kako pravnosnažna, tako i izvršna, već momentom donošenja.

Žalba protiv odluke o sprovođenju istrage naravno, ne bi ni imala smisla, kada se radi o varijanti istrage, koja se vodi protiv nepoznatog učinioca (što je inače, prilično besmisleno, jer zašto bi se formalna istraga i vodila protiv N.N. lica, kada i inače, postoji predistražni postupak, veoma slično oblikovan, kao i nekadašnji pretkrivični postupak…?), ali je ustavnopravno potencijalno veoma sporno što se odluka kojom se pokreće istraga protiv poznatog osumnjičenog, ne može pobijati žalbom, tj. ne daje se mogućnost da sud odluči o osnovanosti sumnje na temelju koje je pokrenut krivični postupak protiv konkretnog lica.

Naime, javni tužilac u toku istrage samostalno raspravlja i odlučuje o postojanju/nepostojanju sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka iako Ustav u članu 32. stav. 1, utvrđuje da ''svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, kao i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka.“

Dakle, Ustav garantuje da svako ima pravo da o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka protiv njega, odluči sud, a protiv naredbe o sprovođenju istrage, koja se donosi na nivou određenog/najnižeg procesno relevantnog stepena sumnje (osnovi sumnje), što svakako podrazumeva i određeni "nivo osnovanosti", ne postoji pravo žalbe, čime bi se omogućilo sudsko odlučivanje, koje je nedvosmisleno Ustavom zajemčeno, a iz čega proizlazi da je ustavnopravno veoma "sumnjiv" član 296. Zakonika o krivičnom postupku, u kojem su inače, sadržane neke od ključnih odredbi tog Zakonika. Radi se očigledno o neustavnoj odredbi, čija se neustavnost praktično ne može „ispraviti“ odlučivanjem Ustavnog suda, koji nije zakonodavac i ne može da rešava problem tzv. nedostajućih normi, što u konkretnom slučaju znači da Ustavni sud ne može da propiše mogućnost ulaganja žalbe sudu protiv odluke o sprovođenju istrage, iako inače Ustav garantuje svakom da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, kao i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka.

 

Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (pravo na pravično suđenje), svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Dakle, ustavno je pravo građanina, a pre svega, okrivljenog protiv kojeg se vodi krivični postupak da sud raspravi o osnovanosti sumnje, odnosno o optužbi protiv njega, a ne da se o tome pred sudom raspravlja, kao što je to u osnovi rešeno u važećem Zakoniku o krivičnom postupku Srbije.

Stoga su potencijalno neustavne sve ključne odredbe Zakonika o krivičnom postupku kojima je konstruisan striktno adverzijalni krivični postupak, odnosno dokazivanje primarno preneseno na stranke, a sud maksimalno isključen iz njega.

Pored toga, u članu 32. stav 1. Ustava Srbije se čak u vezi prava koja se garantuju, a koja se u ovom kontekstu svode na raspravljanje od strane suda, te sudsko odlučivanje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, navodi svako, te iako se tu primarno misli na okrivljenog protiv kojeg se vodi krivični postupak, u obzir bi mogao doći i oštećeni, kao što sam već istakao u izdvojenom mišljenju koje se ticalo rešenja o odbacivanju inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 51. Zakonika o krivičnom postupku, kojima je sprovedeno radikalno limitiranje mogućnosti da oštećeni postane tzv. supsidijarni tužilac u krivičnom postupku (rešenje Ustavnog suda broj IUz-62/2018).

Konačno, limitirana dokazna aktivnost suda na glavnom pretresu shodno pravilima Zakonika o krivičnom postupku, što je potencijalno suprotno ustavnopravnom zahtevu raspravljanja od strane suda, a ne raspravljanja pred sudom, se u funkcionalno-logičkom smislu, povezuje sa delovanjem načela istine u krivičnom postupku. Naime, načelo istine sada formalno ne egzistira u striktnom smislu u odredbama važećeg Zakonika o krivičnom postupku, kojima se više ne utvrđuje dužnost suda i drugih državnih organa da istinito i potpuno utvrđuju činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, što je inače, suprotno pravilima koja važe u većini savremenih kontinentalno-evropskih krivičnih postupaka i to najčešće kao načelo materijalne istine. To ne znači da sud uvek realno mora da utvrdi istinu, već da sud mora da stekne uverenje da je utvrdio istinu, odnosno da u toku celog postupka, teži da utvrdi istinu i mimo dokazne inicijative stranaka, kao i bez postojanja formalnih zakonskih pravila kako se i koje činjenice mogu/moraju odnosno smeju/ne smeju dokazivati, čime se ovo načelo povezuje sa načelom slobodne ocene dokaza. Dakle ovde se ne radi o tome da sud uvek i pošto poto mora utvrditi istinu (jer to nekada realno i nije moguće), već da sud ima dužnost da i mimo dokazne inicijative stranaka, onda kada sam oceni da je to potrebno, izvede dokaze za koje smatra da su neophodni radi potpunog i tačnog utvrđivanja činjeničnog stanja. Ovo se stoga i svodi na raspravljanje od strane suda, kao što je to i propisano u članu 32. stav 1. Ustava, a ne raspravljanje pred sudom, kao što je to koncepcijski „projektovano“ u važećem Zakoniku o krivičnom postupku, ali naravno, nije i konsekventno sprovedeno.

I inače se može primetiti da problem u vezi sa domašajem načela istine prema pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, proizlazi iz mešanja pravila i neophodnosti da se odluka suda zasniva na istinitim činjenicama, odnosno uverenosti suda u njihovu istinitost, sa postojanjem ili nepostojanjem dužnosti suda da oficijelno istražuje činjenice, odnosno da i mimo stranačke inicijative izvodi dokaze koji su potrebni za utvrđivanje potpunog i tačnog činjeničnog stanja. Kada je sud apsolutno dokazno neaktivan, on samo može vrednovati dokaze koje su izvele stranke, te steći ili ne steći uverenje u njihovu istinitost, ali nema sam mogućnost da izvodi dokaze koji su potrebni da bi on kao takav, utvrdio istinu. Samo onda kada sud ima mogućnost da bude dokazno aktivan, on i može zaista utvrđivati celovitu istinu, odnosno težiti da se istina utvrdi, a samo tada sud i može raspravljati kao što je to i propisano u članu 32. stav 1. Ustava (segment prava na pravično suđenje).

Prema članu 15. st. 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku teret dokazivanja optužbe je na tužiocu, a sud izvodi dokaze na predlog stranaka, pri čemu sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

Pitanje je zašto bi stranka predlagala da sud izvede neki dokaz, umesto da sama to učini. Takođe, nije jasno ni da li je sud u svakom slučaju dužan da izvede dokaz koji predloži stranka. Čini se da sud ipak nema takvu dužnost, jer nije propisana nikakva konsekvenca za odbijanje takvog predloga, niti postoji procesni mehanizam kojim bi se sud „prinudio” da postupi u skladu sa stranačkom dokaznom inicijativom. Konačno, dokazni predlog stranke može biti i apriorno sasvim besmislen ili čak nemoguć, pa nije logično da se smatra da sud svakako mora izvesti svaki dokaz koji je stranka predložila. S druge strane, sud svakako može, iako izuzetno, sam odrediti izvođenje određenih dokaza, ako je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio, ali je pitanje zašto bi sud to činio ako nije formalno dužan da istinito i potpuno utvrđuju činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.

Ovakvo dokazno limitiranje dokazne uloge suda u pozitivnom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, ipak nije konsekventno sprovedeno, pa tako, na primer, sud ima mogućnost da aktivno učestvuje u ispitivanju svedoka na glavnom pretresu, te svojim pitanjima može da se „umeša” bilo u osnovno bilo u unakrsno ili dopunsko ispitivanje svedoka, bez obzira na to što te vidove ispitivanja primarno sprovode stranke, odnosno druga lica koja postupaju u okvirima stranačkih funkcija, kao što su to, branilac u okviru funkcije odbrane, odnosno punomoćnik oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca.

Može se pretpostaviti da će u praksi krivični sud ipak težiti da se koliko je moguće, pa možda i mimo striktnih zakonskih pravila, „približi” istini ili čak pokuša da utvrdi istinu u krivičnom postupku, jer se kao i ranije, i u odredbama važećeg Zakonika o krivičnom postupku omogućava podnošenje žalbe i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a šta je drugo – pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nego neistina, odnosno neistinito utvrđeno činjenično stanje. Kako sud „odgovara” za svoju presudu, te predstavlja subjekta krivičnog postupka koji načelno raspolaže pravom kažnjavanja (ius puniendi), odnosno ima pravo krivičnog sankcionisanja, on je načelno zainteresovan da njegova presuda, odnosno druga odluka u okviru koje je utvrđivao činjenično stanje, „opstane” u eventualnom žalbenom postupku. Krivični sud će i zbog toga, po logici stvari, bez obzira što sada više formalno nema takvu celovito formulisanu dužnost, ipak težiti da se u krivičnom postupku utvrdi potpuno i tačno činjenično stanje, odnosno da se, drugim rečima kazano – utvrdi istina. Stoga će, ako ne formalno, onda makar faktički, u našem krivičnom postupku i dalje u praksi delovati načelo istine, ali sada ipak, na bitno limitiran način.

Krivični sud i neki drugi važni izvori prava suštinski i neposredno usmeravaju ka utvrđivanju istine, a druga je stvar, što se to donekle dezavuiše pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, koji značajnim limitiranjem mogućnosti suda da i mimo stranačke inicijative, sopstvenom dokaznom aktivnošću utvrđuje činjenično stanje, sudu objektivno poprilično „vezuju ruke”, iako kao što je prethodno objašnjeno, samim tim što ostavlja mogućnost za pobijanje presude žalbom i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (što je u stvari, samo drugi izraz za neistinu), zakonodavac implicitno zadržava načelo istine u limitiranom vidu. To znači da iako sud shodno pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku nema formalno dužnost da utvrdi potpuno i tačno činjenično stanje, što se svodi na ustanovljavanje istine u krivičnom postupku po sopstvenoj dokaznoj inicijativi, sudiju drugi propisi još uvek striktno obavezuju da se rukovodi načelom istine.

Tako, prema odredbi člana 53. stav 1. Zakona o sudijama, pre stupanja na funkciju, sudija polaže zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine, a tekst sudijske zakletve glasi: „Zaklinjem se svojom čašću da ću svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi” (član 54. ZS). Dakle, sudija se i formalno, čak u jednom izrazito simboličkom i svečanom obliku, izričito obavezuje da služi istini, što se kada je reč o dokaznoj ulozi suda na glavnom pretresu, povezuje i sa ustavnim pravilom o raspravljanju od strane suda (član 32. stav 1. Ustava), suprotno intenciji važećeg Zakonika o krivičnom postupku o raspravljanju pred sudom.

…

Ustavni sud ne može delovati kao „pozitivni zakonodavac“, što znači da on nema ni ustavno-pravnu mogućnost, ali ni na Ustavu zasnovano pravo da umesto zakonodavnog organa, a to je Narodna skupština, sam kreira odgovarajuća zakonska rešenja, osim što u izvesnoj meri može ostvarivati i odgovarajuću „interpretativnu funkciju“, u odnosu na određeni ustavno-pravno osporeni tekst zakonskih odredbi, ali tako nešto realno nije moguće kada se radi o konkretnom slučaju odredbi Zakonika o krivičnom postupku kojima se ne omogućava žalba sudu protiv odluke o sprovođenju istrage, te se sud protivno Ustavu (član 32. stav 1.), načelno pasivizira kada je reč o njegovoj dokaznoj funkciji na glavnom pretresu, jer se raspravljanje „fokusira“ na stranke, a ne na sud.

Iz ovoga proizlazi da bi pokretanjem postupka i eventualnom meritornom odlukom odgovarajuće sadržine u odnosu na ta prethodno objašnjenja ključna ustavnopravno relevantna pitanja iz domena Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud mogao samo da na izvestan način zakonodavcu skrene pažnju da sadašnja zakonska regulativa koja se odnosi na ovo pitanje, nije suštinski adekvatna, odnosno da nije prihvatljiva u ustavno-pravnom smislu, ili je bar ustavno-pravno sporna, što bi onda naravno, moglo da posluži i kao izvestan „impuls“ za neke buduće novele Zakonika o krivičnom postupku ili donošenje potpuno novog Zakonika o krivičnom postupku.

Smatram da ni ove relativno „limitirane“ mogućnosti Ustavnog suda, koje inače, potpuno odgovaraju njegovom ustavno-pravnom položaju i ustavno-pravno legitimnom dometu i efektu odluka Ustavnog suda, ipak nisu bez značaja, već bi se i njima naprotiv, mogao dati značajan i veoma koristan doprinos Ustavnog suda, te ispoljiti njegov koristan uticaj na jednu veoma važnu oblast pravnog sistema, koja je pri tom, izuzetno bitna i u ustavno-pravnom smislu. Takav moj stav predstavlja jedan od osnovnih razloga zbog kojih sam, iako sam podržao predlog odluke Ustavnog suda broj IUz-96/2015, u odnosu na odluku proizišlu iz usvojenog predloga, izdvojio mišljenje.

Iz svih u prethodnom tekstu detaljno navedenih razloga, a uz uvažavanje i prethodno navedene konstatacije da Ustavni sud ne može da u našem ustavno-pravnom sistemu deluje kao „pozitivan zakonodavac“, što znači da on sam ne bi mogao da na bilo koji način neposredno svojim odlučivanjem „supstituiše“ određene odredbe Zakonika o krivičnom postupku, drugim „adekvatnijim odredbama“, čak i ukoliko bi ocenio da one nisu u saglasnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom (što se posebno odnosi na nemogućnost žalbe protiv odluke o sprovođenju istrage, te dokaznu pasivizaciju suda na glavnom pretresu), izdvojio sam mišljenje u odnosu na odluku Ustavnog suda broj IUz-96/2015, kojom je utvrđeno da odredbe člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), nisu u saglasnosti sa Ustavom, jer iako sam saglasan sa tom odlukom, u smislu da navedene odredbe Zakonika o krivičnom postupku, koje se tiču limitiranja načela javnosti, nisu u saglasnosti sa Ustavom, smatram da još čitav niz odredbi tog Zakonika nije u saglasnosti sa Ustavom.

 

U Beogradu, 15. juna 2021. godine

 

 

 

sudija

dr Milan Škulić

 

 

Slični dokumenti

• Už 3823/2022: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog opravdanog isključenja javnosti
• Už 2302/2022: Povreda prava na nepristrasan sud zbog višestrukih uloga sudija
• IUo 42/2022: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju inicijativa za ocenu ustavnosti uredbe
• IUz 96/2015: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka ocene ustavnosti Zakonika o krivičnom postupku
• IUz 62/2018: Rešenje Ustavnog suda o ustavnosti člana 51. Zakonika o krivičnom postupku
• Už 6156/2012: Odluka Ustavnog suda o žalbi osuđenog u ponovljenom postupku nakon suđenja u odsustvu