Kratak pregled

Ustavni sud pokreće postupak za utvrđivanje neustavnosti člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku, koji se odnose na isključenje javnosti. Istovremeno, odbacuje inicijative za ocenu ustavnosti brojnih drugih odredaba, detaljno obrazlažući zašto njihova ustavnost nije dovedena u pitanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-96/2015
02.07.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

1. Pokreće se postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19).

2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za:

- ocenu ustavnosti odredaba člana 5. stav 2, člana 7, člana 8, člana 68. stav 1. tač. 1)-4) i stav 2, člana 69. stav 1. tačka 2), člana 133, člana 134, člana 140. stav 4, člana 156. stav 3, člana 157. druga rečenica stava 1, člana 251. stav 1, člana 296, člana 297. stav 1, člana 298, člana 300. st. 2, 4, 6. i 7, člana 331. stav 5. člana 350. stav 1, člana 357. stav 3, člana 376. stav 2, člana 390. stav 5, člana 395. stav 4. tačka 1), člana 406, člana 443. stav 2, člana 506. stav 3, člana 507. stav 2. i člana 608. i

- ocenu saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom člana 6. stav 1, člana 10. stav 2, člana 85. stav 4, člana 157. druga rečenica stava 1, člana 296, člana 297. st. 1. i 2, člana 300. st. 1, 2. i 6, člana 301. stav 3, člana 303. stav 3, člana 357. stav 3 i člana 406. stav 1. tač. 1) i 5) Zakonika iz tačke 1.

3. Ovo rešenje dostaviti Narodnoj skupštini, radi davanja odgovora.

4. Rok za davanje odgovora iz tačke 3. je 90 dana od dana prijema Rešenja.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

I

 

Uvodne napomene

 

Ustavnom sudu su podnete tri inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom većeg broja odredaba Zakonika navedenog u izreci. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio podnete inicijative radi vođenja jedinstvenog postupka.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je konstatovao da je Zakonik o krivičnom postupku (u daljem tekstu: Zakonik) Narodna skupština donela na sednici Dvanaestog vanrednog zasedanja u 2011. godini, 26. septembra 2011. godine. Zakonik je objavljen u „Službenom glasniku RS“ broj 72/11, stupio je na snagu 6. oktobra 2011. godine, a primenjuje se od 1. oktobra 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, u kom slučaju se primenjuje od 15. januara 2012. godine. Osnovni tekst Zakonika pretrpeo je nekoliko izmena i dopuna („Službeni glasnik RS“ br. 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19). Izmenama i dopunama Zakonika izvršenim 2019. godine nisu menjane osporene odredbe.

Ispitujući osnovanost navoda inicijatora o neustavnosti odnosno nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom osporenih odredaba Zakonika, Ustavni sud je, polazeći od sadržine osporenih odredaba i razloga njihovog osporavanja, utvrdio ustavnopravna pitanja koja se kao sporna mogu postaviti u ovom ustavnosudskom predmetu. U daljem tekstu biće navedene relevantne odredbe Ustava Republike Srbije i potvrđenog međunarodnog ugovora, sadržina svake od osporenih odredaba Zakonika i razlozi kojima inicijatori obrazlažu njihovu nesaglasnost sa Ustavom, odnosno potvrđenim međunarodnim ugovorom, pitanja koja se, po oceni Ustavnog suda, mogu postaviti kao sporna, kao i zakonska rešenja za koja je Sud utvrdio da iznetim razlozima osporavanja nije dovedena u pitanje njihova ustavnost odnosno saglasnost sa potvrđenim međunarodnim ugovorom.

 

II

 

Relevantne odredbe Ustava i potvrđenog međunarodnog ugovora

 

Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje je osporena ustavnost pojedinih odredaba Zakonika, kao i odredbama Ustava za koje Ustavni sud nalazi da su od značaja za sagledavanje celine spornih ustavnopravnih pitanja, utvrđeno je:

- da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.);

- da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.);

- da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati, da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29.);

- da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.);

- da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (član 32. stav 2.);

- da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32. stav 3.);

- da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.);

- da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2);

- da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (član 33. stav 3.);

- da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. stav 4.);

- da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.);

- da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.);

- da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (član 33. stav 7.);

- da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (član 33. stav 8.);

- da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.);

- da je stan nepovrediv (član 40. stav 1.);

- da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, da držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju, da ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka (član 40. stav 2.);

- da bez odluke suda, ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, dozvoljeni su ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom (član 40. stav 3.);

- da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije, da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194.);

- da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.);

- da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku (član 145. stav 4.);

- da je javno tužilaštvo samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i da javno tužilaštvo vrši svoju funkciju na osnovu Ustava i zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (član 156.);

- da se zakoni i svi drugi opšti akti objavljuju pre stupanja na snagu, da se Ustav, zakoni i podzakonski opšti akti Republike Srbije objavljuju u republičkom službenom glasilu, da se statuti, odluke i drugi opšti akti autonomnih pokrajina, objavljuju u pokrajinskom službenom glasilu, da se statuti i opšti akti jedinica lokalne samouprave, objavljuju u lokalnim službenim glasilima, da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja (član 196.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15), u odnosu na koje je osporen jedan broj odredaba Zakonika, utvrđeno je:

- 1 da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, da se presuda mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde;

- 2 da svako ko je optužen za krivično delo mora se smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona;

- 3 da svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:

a) da bez odlaganja, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega;

b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;

c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, besplatno dobije branioca po službenoj dužnosti kada interesi pravde to zahtevaju;

d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;

e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu (član 6.);

- 1 da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske;

- 2 da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.).

III

 

Sadržina osporenih odredaba i razlozi osporavanja

 

1.Član 5. Zakonika, koji nosi naziv „Preduzimanje i početak krivičnog gonjenja“, a u kome je osporen stav 2. glasi:

 

„Član 5.

Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac je javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac.

Krivično gonjenje započinje:1) prvom radnjom javnog tužioca, ili ovlašćenih službenih lica policije na osnovu zahteva javnog tužioca, preduzetom u skladu sa ovim zakonikom radi provere osnova sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo;2) podnošenjem privatne tužbe.

Ako javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe (član 52.), na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac, pod uslovima propisanim ovim zakonikom.“

 

                        Razlozi osporavanja:

Kao razlog osporavanja odredbe stava 2. člana 5. (kao i člana 296. stav 1.) navodi se da osumnjičeni građanin prema kome je preduzeto krivično gonjenje i pokrenuta istraga nema nikakvo pravno sredstvo za odbranu od arbitrarnog postupanja javnog tužioca, što nije u skladu sa članom 36. stav 2. Ustava, prema kome svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke o njegovom pravu obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu, te da nema sumnje da se u slučaju preduzimanja krivičnog gonjenja i pokretanja istrage radi o aktima državnih organa kojima se ustanovljava obaveza osumnjičenog da trpi krivični postupak i dira u njegovo pravo da živi u miru i sigurnosti.

 

2. Član 6. Zakonika, koji nosi naziv „Zakonitost krivičnog gonjenja“, a

u kome je osporena odredba stava 1. glasi:

 

„Član 6.

Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

Za pojedina krivična dela, kada je to propisano zakonom, javni tužilac može preduzeti krivično gonjenje samo na osnovu predloga oštećenog.

Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, javni tužilac može odlučiti da odloži ili ne preduzme krivično gonjenje, pod uslovima propisanim ovim zakonikom.

Javni tužilac i policija dužni su da nepristrasno razjasne sumnju o krivičnom delu za koje sprovode službene radnje, i da sa jednakom pažnjom ispituju činjenice koje terete okrivljenog i činjenice koje mu idu u korist.“

 

                        Razlozi osporavanja:

Odredba člana 6. stav 1. Zakonika osporena je u odnosu na član 6. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), argumentacijom koja je zajednička za više osporenih odredaba (član 10. stav 2. i član 297. st. 1. i 2.). Inicijator najpre interpretira osporenu odredbu a potom navodi da ovakvo zakonsko rešenje nije saglasno sa zahtevima koji za zakone proizlaze iz vladavine prava, posebno sa zahtevima pravne sigurnosti i izvesnosti u vezi sa pravom na pošteno suđenje. Dalje navodi da se naredba o sprovođenju istrage donosi i istraga sprovodi a da osoba protiv koje se sprovodi o tome nema nikakvih saznanja, niti je upoznata sa svojim pravima, ne može ostvariti pravo na razgledanje spisa i pravo na predlaganje sprovođenja dokaznih radnji, te da se krši pravo na pristup sudu i pravo na razuman rok.

 

3. Osporeni član 7. Zakonika, koji nosi naziv „Pokretanje krivičnog postupka“ glasi:

 

„Član 7.

Krivični postupak je pokrenut:

1) donošenjem naredbe o sprovođenju istrage (član 296.);

2) potvrđivanjem optužnice kojoj nije prethodila istraga (član 341. stav 1.);

3) donošenjem rešenja o određivanju pritvora pre podnošenja optužnog predloga u skraćenom postupku (član 498. stav 2.);

4) određivanjem glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku (član 504. stav 1, član 514. stav 1. i član 515. stav 1.);

5) određivanjem glavnog pretresa u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja (član 523.).“

                        Razlozi osporavanja:

 

Kao razlog osporavanja navodi se da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka odlučuje isključivo javni tužilac koji pokreće istragu, bez ikakve sudske kontrole, da ne postoji pravno sredstvo protiv naredbe o sprovođenju istrage i da ona može trajati neograničeno dugo, a da sud uopšte nije odlučivao o osnovanosti sumnje na kojoj se naredba zasniva, dok prema članu 32. stav 1. Ustava o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka mora da odluči sud.

 

4. Osporeni član 8. Zakonika, koji nosi naziv „Pouka o pravima“, glasi:

 

„Član 8.

Organ postupka je dužan da u skladu sa odredbama ovog zakonika pouči okrivljenog ili drugog učesnika u postupku o pravima koja mu pripadaju.

Ako bi okrivljeni ili drugi učesnik u postupku usled neznanja mogao da propusti neku radnju ili ne iskoristi svoja prava, organ postupka je dužan da ga upozori na posledice propuštanja.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Osporavajući ustavnost člana 8. Zakonika u odnosu na član 33. stav 2. Ustava, jedan od inicijatora ističe da su osporene odredbe uopštene i da nisu dovoljna i sigurna garancija da će okrivljeni biti tačno i potpuno informisan o pravima koja mu pripadaju u krivičnom postupku, a potom navodi šta je predviđeno članom 68. stav 2. Zakonika, kao i da prema Direktivi 2012/13/EU od 22. maja 2012. godine pouka mora biti u pisanoj formi.

 

5. Član 10. Zakonika, koji nosi naziv „Ograničenje sloboda i prava okrivljenog u postupku“, a u kome je osporen stav 2. glasi:

„Član 10.

Pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom.

Podatak o tome da li se protiv nekog lica vodi istraga javni tužilac će na zahtev dostaviti samo sudu, drugom javnom tužiocu ili policiji, a okrivljenom, njegovom braniocu ili oštećenom kada su ispunjeni uslovi propisani u članu 297. ovog zakonika.

Kada je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje određenih sloboda i prava, ovo ograničenje se primenjuje od: 1) potvrđivanja optužnice; 2) određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku; 3) određivanja glavnog pretresa u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

O okolnostima iz stava 3. tač. 1) do 3) ovog člana i o stavljanju okrivljenog u pritvor, sud će u roku od tri dana od donošenja odluke obavestiti po službenoj dužnosti organ ili poslodavca kod koga je okrivljeni zaposlen. Ove podatke sud će na zahtev dostaviti okrivljenom i njegovom braniocu.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Razlozi osporavanja istovetni su razlozima iz kojih je osporena odredba člana 6. stav 1. Zakonika.

 

6. Član 68. Zakonika, koji nosi naziv „Prava okrivljenog“, a u

u kome su osporeni stav 1. tač. 1)-4) i stav 2. glasi:

 

„Član 68.

                        Okrivljeni ima pravo da:

1) u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku;

2) ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu;

3) se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama ovog zakonika;

4) njegovom saslušanju prisustvuje branilac;

5) u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku;

6) neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka;

7) mu se osigura dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;

8) razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;

9) prikuplja dokaze za svoju odbranu;

10) se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane;

11) koristi pravna sredstva i pravne lekove;

12) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.

Organ postupka je dužan da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o pravima iz stava 1. tač. 2) do 4) i tačka 6) ovog člana.“

                        Razlozi osporavanja:

Kao razlog osporavanja člana 68. stav 1. tačka 1) navodi se da je osporenom odredbom propisano pravo okrivljenog da pre prvog saslušanja bude obavešten samo o delu koje mu se stavlja na teret i o prirodi i razlozima optužbe, što je suprotno odredbi člana 33. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da okrivljeni ima pravo da bude obavešten ne samo o prirodi i razlozima optužbe već i o dokazima koji su protiv njega prikupljeni, pri čemu „nije reč o pravu okrivljenog da izvrši uvid u sadržinu prikupljenih dokaza, već o pravu da bude obavešten o njihovom postojanju“.

Kao razlog osporavanja odredaba tač. 2)-4) stava 1. i stava 2. navedenog člana u inicijativi se navodi da za razliku od ranijeg Zakonika o krivičnom postupku prema kome je okrivljeni morao biti poučen o navedenim pravima u momentu hapšenja, osporeni Zakonik propisuje da se okrivljeni poučava tek neposredno pre prvog saslušanja, što ostavlja vremenski vakum u kojem okrivljeni može davati policiji razne informacije i pomagati im na sopstvenu štetu, a da prethodno nije poučen o svojim pravima, jer u momentu hapšenja postoji samo obaveza upoznavanja uhapšenog sa razlozima hapšenja, što je po mišljenju inicijatora u suprotnosti sa članom 29. Ustava, koji propisuje da se licu lišenom slobode pouka o pravima mora saopštiti odmah, u momentu lišenja slobode.

 

7. Član 69. Zakonika, koji nosi naziv „Prava uhapšenog“, a u kome je osporen

stav 1. tačka 2) glasi:

 

„Član 69.

                        Uhapšeni, pored prava iz člana 68. stav 1. tač. 2) do 4) i tačka 6) i stav 2. ovog zakonika, ima pravo da:

1) odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja;

2) pre nego što bude saslušan, ima sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem;

3) zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva;

4) zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud.

Lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Odredbu člana 69. stav 1. tačka 2) jedan od inicijatora osporava navodima da je pravo na poverljiv razgovor sa braniocem propisano samo u okviru prava uhapšenog a ne i u okviru prava okrivljenog, što će u praksi biti tumačeno kao da okrivljeni koji nije uhapšen nema pravo na poverljiv razgovor, pa okrivljeni neće imati mogućnost da obavi poverljiv razgovor sa braniocem pre otpočinjanja iznošenja odbrane, niti pravo da se konsultuje sa braniocem u pogledu odbrane, pa samim tim ni primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, što je u suprotnosti sa članom 33. stav 2. Ustava.

 

8. Član 85. Zakonika, koji nosi naziv „Pretpostavke za saslušanje okrivljenog“, a

u kome je osporena odredba stava 4. glasi:

 

„Član 85.

Kad se okrivljeni prvi put saslušava, pitaće se za ime i prezime, jedinstveni matični broj građana ili broj ličnog dokumenta, nadimak, ime i prezime roditelja, devojačko porodično ime majke, gde je rođen, gde stanuje, dan, mesec i godinu rođenja, državljanstvo, zanimanje, porodične prilike, da li je pismen, kakve je škole završio, šta on i članovi njegovog porodičnog domaćinstva poseduju od imovine, da li je, kad i zašto osuđivan, da li je i kad izrečena krivična sankcija izvršena i da li se protiv njega vodi postupak za koje drugo krivično delo.

Okrivljenom će se saopštiti i omogućiti da koristi prava iz člana 68. stav 1. ovog zakonika, a upozoriće se na dužnosti koje ima (član 70.) i na posledice ako ih ne ispuni.

Okrivljeni će se nakon toga pozvati da se izričito izjasni o tome da li će uzeti branioca po svom izboru, uz upozorenje da će mu ako ne izabere branioca u slučaju obavezne odbrane, biti postavljen branilac po službenoj dužnosti u skladu sa odredbama ovog zakonika.

Okrivljeni može biti saslušan u odsustvu branioca ako se izričito odrekao tog prava, ako uredno pozvani branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju (član 300. stav 1.), a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca ili ako za prvo saslušanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od časa kad je poučen o ovom pravu (član 68. stav 1. tačka 4), osim u slučaju obavezne odbrane.

Ako okrivljeni nije poučen ili mu nije omogućeno da koristi prava iz stava 2. ovog člana ili izjava okrivljenog iz stava 3. ovog člana o prisustvu branioca nije uneta u zapisnik ili ako je postupljeno protivno stavu 4. ovog člana ili ako je iskaz okrivljenog dobijen protivno članu 9. ovog zakonika, na iskazu okrivljenog ne može se zasnivati sudska odluka.“

Razlozi osporavanja:

Kao razlog osporavanja člana 85. stav 4. u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije navodi se da Zakonik ne propisuje mogućnost opravdanog izostanka branioca iz zdravstvenih, službenih ili drugih važnih razloga, te da okrivljeni ne može snositi štetne posledice ako branilac nije došao, odnosno da nedolazak branioca zbog opravdanog razloga mora rezultirati odlaganjem, kao i u slučaju kada okrivljeni koji nije imao branioca odluči da ga uzme. U oba slučaja sprovođenje dokazne radnje bez prisustva izabranog branioca onemogućava okrivljenom uživanje praktične i delotvorne odbrane.

 

9. Osporeni član 133. Zakonika, koji nosi naziv „Preduzimanje uviđaja“, glasi:

 

„Član 133.

Uviđaj se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje organa postupka.

Predmet uviđaja može biti lice, stvar ili mesto.

Prilikom preduzimanja uviđaja organ postupka će po pravilu zatražiti pomoć stručnog lica forenzičke, saobraćajne, medicinske ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i snimanja, sačiniti skice, uzeti potrebne uzorke radi analize ili prikupiti druge podatke.

Na uviđaj se može pozvati i veštak ako bi njegovo prisustvo bilo od koristi za davanje nalaza i mišljenja.“

10. Osporeni član 134. Zakonika, koji nosi naziv „Uviđaj lica“, glasi:

„Član 134.

Uviđaj okrivljenog preduzeće se i bez njegovog pristanka ako je potrebno da se utvrde činjenice važne za postupak.

Uviđaj drugih lica može se bez njihovog pristanka preduzeti samo ako se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi određeni trag ili posledica krivičnog dela.

Ako su ispunjeni uslovi iz člana 141. ovog zakonika, od lica iz st. 1. i 2. ovog člana mogu se uzeti uzorci radi analize (čl. 141. i 142.).“

11. Član 140. Zakonika, koji nosi naziv „Uzimanje biometrijskih uzoraka“, a u kome je osporena odredba stava 4, glasi:

„Član 140.

U cilju utvrđivanja činjenica u postupku od osumnjičenog se mogu i bez pristanka uze ti otisci papilarnih linija i delova tela, bukalni bris i lični podaci, sastaviti lični opis i napraviti fotografija (forenzička registracija osumnjičenog).

Kad je to neophodno radi utvrđivanja istovetnosti ili u drugim slučajevima od interesa za uspešno vođenje postupka, sud može odobriti da se fotografija osumnjičenog javno objavi.

Radi otklanjanja sumnje o povezanosti sa krivičnim delom, od oštećenog ili drugog lica zatečenog na mestu krivičnog dela mogu se i bez pristanka uzeti otisci papilarnih linija i delova tela i bukalni bris.

Radnju iz st. 1. i 3. ovog člana po naredbi javnog tužioca ili suda preduzima stručno lice.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Odredbe čl. 133. i 134. i člana 140. stav 4. Zakonika osporene su iz istih razloga. U inicijativi se navodi da su prema Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine telesni pregled, uzimanje uzoraka krvi i preduzimanje drugih medicinskih analiza bili svrstani u radnje veštačenja koje su se preduzimale po naredbi suda, dok osporeni Zakonik telesni pregled tretira kao uviđaj, koji može naložiti svaki organ postupka, a uzimanje uzoraka kao posebnu dokaznu radnju, koja se preduzima po naredbi javnog tužioca. Po mišljenju inicijatora, bilo bi u duhu Ustava da odlučivanje o primeni navedenih radnji bude u nadležnosti sudskih organa.

 

12. Član 156. Zakonika, koji nosi naziv „Pretpostavke za pretresanje“, a u kome je

osporen stav 3, glasi:

 

„Član 156.

Posle predaje naredbe o pretresanju, držalac stana i drugih prostorija ili lice na kome će se pretresanje preduzeti poziva se da dobrovoljno preda lice, odnosno predmete koji se traže.

Držalac ili lice iz stava 1. ovog člana poučiće se da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresanju. Ako držalac ili lice iz stava 1. ovog člana zahteva prisustvo advokata, odnosno branioca, početak pretresanja će se odložiti do njegovog dolaska, a najduže za tri časa.

Pretresanju se može pristupiti i bez prethodne predaje naredbe, kao i bez prethodnog poziva za predaju lica ili predmeta i pouke o pravu na branioca, odnosno advokata, ako se pretpostavlja oružani otpor ili druga vrsta nasilja ili ako se očigledno priprema ili je otpočelo uništavanje tragova krivičnog dela ili predmeta važnih za postupak ili je držalac stana i drugih prostorija nedostupan.

Držalac stana i drugih prostorija pozvaće se da prisustvuje pretresanju, a ako je on odsutan, pozvaće se da u njegovo ime pretresanju prisustvuje neko od punoletnih članova njegovog domaćinstva ili drugo lice.

Kada se pretresaju vojni objekti, prostorije državnih organa, preduzeća ili drugih pravnih lica, pozvaće se njihov rukovodilac ili lice koje on odredi, odnosno odgovorno lice da prisustvuje pretresanju. Ako pozvano lice ne dođe u roku od tri časa od časa prijema poziva, pretresanje se može obaviti i bez njegovog prisustva.

Kada se pretresa advokatska kancelarija ili stan u kojem živi advokat, pozvaće se advokat koga odredi predsednik nadležne advokatske komore. Ako advokat koga je odredio predsednik advokatske komore ne dođe u roku od tri časa, pretresanje se može obaviti i bez njegovog prisustva.

Pretresanju prisustvuju dva punoletna građanina kao svedoci koji će se pre početka pretresanja upozoriti da paze na tok pretresanja, kao i da imaju pravo da pre potpisivanja zapisnika o pretresanju stave svoje prigovore na verodostojnost sadržine zapisnika. Ako su ispunjeni uslovi iz stava 3. ovog člana, pretresanje se može preduzeti i bez prisustva svedoka.

Kada se sprovodi pretresanje lica, svedoci i lice koje sprovodi pretresanje moraju biti lica istog pola kao i lice koje se pretresa.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

U inicijativi se navodi da je članom 40. Ustava prepušteno zakonu da uredi način na koji se vrši pretres stana bez prisustva svedoka, ali ne i da proširuje krug slučajeva u kojima je to dozvoljeno učiniti, a koji su Ustavom ograničeni na dve situacije – ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili radi otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude i imovinu (koje su uređene članom 158. stav 1. Zakonika), te da je proširenje mogućnosti za pretres bez prisustva svedoka na još tri situacije predviđene članom 156. stav 3. Zakonika u suprotnosti sa navedenom ustavnom odredbom.

                         

13. Član 157. Zakonika, koji nosi naziv „Postupak pretresanja“, a u kome je osporena druga rečenica stava 1, glasi:

 

„Član 157.

Pretresanje se vrši obazrivo, uz poštovanje dostojanstva ličnosti i prava na intimnost i bez nepotrebnog remećenja kućnog reda. Pretresanje se vrši po pravilu danju, a izuzetno i noću, odnosno između 22 i 6 časova, ako je danju započeto pa nije dovršeno ili je to određeno naredbom za pretresanje.

Zaključane prostorije, nameštaj ili druge stvari otvoriće se silom samo ako njihov držalac nije prisutan ili neće dobrovoljno da ih otvori ili to odbije da učini prisutno lice (član 156. stav 4.). Prilikom otvaranja izbegavaće se nepotrebno oštećenje.

Ako se vrši pretresanje uređaja i opreme iz člana 152. stav 3. ovog zakonika, držalac predmeta ili prisutno lice (član 156. stav 4.), osim okrivljenog, dužno je da omogući pristup i da pruži obaveštenja potrebna za njihovu upotrebu, izuzev ako ne postoji neki od razloga iz člana 93, člana 94. stav 1. i člana 95. stav 2. ovog zakonika.

O svakom pretresanju će se sačiniti zapisnik u kome će se tačno opisati predmeti i isprave koji se oduzimaju i mesto na kome su pronađeni, a posebno će se obrazložiti zbog čega se pretresanje vrši noću. U zapisnik se unose i primedbe prisutnih lica. Zapisnik o pretresanju potpisuju prisutna lica. U slučaju da lice odbije da potpiše zapisnik, to će se posebno navesti. O oduzetim predmetima će se sačiniti potvrda koja će se odmah izdati licu od koga su predmeti, odnosno isprave oduzete.

Tok pretresanja može se tonski i optički snimiti, a predmeti pronađeni tokom pretresanja mogu se posebno fotografisati, a ako se pretresanje vrši bez prisustva svedoka (član 156. stav 7.) ili bez predstavnika advokatske komore (član 156. stav 6.), snimanje i fotografisanje je obavezno. Snimci i fotografije će se priložiti zapisniku o pretresanju.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Deo odredbe stava 1. člana 157. inicijativom je osporen u odnosu na član 20. stav 1. Ustava i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kao razlog osporavanja inicijator navodi da se drugom rečenicom stava 1. člana 157. derogira pravilo da se pretresanje vrši danju i da to pravilo postaje bespredmetno jer se omogućuje pretresanje u svako doba dana i noći bez ikakvih ograničenja, čime se preko mere ugrožava pravo na lični i porodični život građana. Dalje se navodi da kriterijumi za odstupanje od pravila da se pretresanje obavlja danju moraju biti u Zakoniku precizno određeni, a ne prepušteni diskreciji organa gonjenja, te da ni u osporenoj odredbi ni u članu 155. kojim je uređena sadržina naredbe o pretresanju nisu predviđeni slučajevi u kojima bi se takva naredba mogla izdavati.

 

 

14. Član 251. Zakonika, koji nosi naziv „Razmatranje spisa i razgledanje predmeta“, a u kome je osporena odredba stava 1. glasi:

 

„Član 251.

Okrivljeni, odnosno osumnjičeni koji je saslušan po odredbama o saslušanju okrivljenog i njegov branilac, imaju pravo da razmatraju spise i razgledaju prikupljene predmete koji služe kao dokaz.

Pravo iz stava 1. ovog člana ima i oštećeni (član 50. stav 1. tačka 4) i stav 2.), oštećeni kao tužilac (član 58. stav 2.) i privatni tužilac (član 64. stav 2.).“

Razlozi osporavanja:

Po mišljenju jednog inicijatora članom 251. Zakonika povređena su prava okrivljenog na odbranu i na obaveštenost o dokazima prikupljenim protiv njega, zajemčena članom 33. st. 1. i 2. Ustava, a budući da ostvarivanje tih prava nije moguće bez uvida u spise predmeta. Navodi da je osporenim članom pravo na razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz uslovljeno saslušanjem osumnjičenog, pa zaključuje da se to pravo u prethodnom postupku okrivljenom može uskratiti ili ostaviti za sam kraj prethodnog postupka. Dalje navodi da je pravo uvida u spise ograničeno i time što se dozvoljava samo ako su u pitanju spisi i predmeti koji mogu da posluže kao dokazi.

 

15. Osporeni član 296. Zakonika, koji nosi naziv „Naredba o sprovođenju istrage“ glasi:

 

„Član 296.

Istraga se pokreće naredbom nadležnog javnog tužioca.

Naredba o sprovođenju istrage donosi se pre ili neposredno posle prve dokazne radnje koju su preduzeli javni tužilac ili policija u predistražnom postupku, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela.

U naredbi o sprovođenju istrage se moraju navesti: lični podaci osumnjičenog ako je poznat, opis dela iz koga proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela, zakonski naziv krivičnog dela i okolnosti iz kojih proizilaze osnovi sumnje.“

                        Razlozi osporavanja:

Član 296. Zakonika osporen je u odnosu na odredbe člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i u odnosu na član 6. Konvencije. Jedan od inicijatora odredbe člana 296. Zakonika osporava u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava, istom argumentacijom kojom je osporen i član 7. Zakonika. Drugi inicijator, osporavajući odredbe člana 296. (i 298.) u odnosu na istu odredbu Ustava i član 6. Konvencije, navodi da prema Ustavu svako ima pravo da o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka protiv njega odluči sud, da je ustavotvorac upravo imao u vidu sudsku kontrolu pravilnosti odluke o pokretanju postupka i da je stoga bez osnova u Ustavu propisivanje da bez sudske kontrole osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka javno tužilaštvo određuje, sprovodi i okončava istragu.

Isti član osporen je i u odnosu na odredbu člana 33. stav 2. Ustava, navodima da Zakonik ne uslovljava ni otvaranje istrage (član 296.) ni podizanje optužnice (član 331. stav 5.) saslušanjem osumnjičenog, da javni tužilac može osumnjičenog saslušati u vreme kad on oceni da je to celishodno, kao i da u Zakoniku nije uopšte predviđena obaveza javnog tužioca da osumnjičenog sasluša pre podizanja optužnice, ali da će „naravno, javni tužilac po pravilu u istrazi osumnjičenog saslušati pre nego što podigne optužnicu da bi otklonio rizik da veće koje ispituje optužnicu, nalazeći da je potrebno bolje razjašnjenje stanja stvari, naredi da se istraga dopuni“. Ističe se i da je lična odbrana nemoguća ako se okrivljenom ne omogući da iznese činjenice koje mu idu u prilog, a i pravo na razmatranje spisa i razgledanje dokaza koje predstavlja srž prava na odbranu je moguće tek posle saslušanja okrivljenog.

U odnosu na član 36. stav 2. Ustava, osporena je ustavnost člana 296. stav 1. Zakonika, istom argumentacijom kojom je osporena ustavnost člana 5. stav 2. Zakonika.

 

16. Član 297. Zakonika, koji nosi naziv „Dostavljanje naredbe osumnjičenom“, a u kome

su osporene odredbe st. 1. i 2. glasi:

 

„Član 297.

                        Naredba o sprovođenju istrage dostavlja se osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, zajedno sa pozivom odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj mogu prisustvovati (član 300.).

Ako se u toku istrage protiv nepoznatog učinioca utvrdi njegova istovetnost, javni tužilac će dopuniti naredbu o sprovođenju istrage u smislu člana 296. stav 3. ovog zakonika i postupiti u skladu sa stavom 1. ovog člana.

Istovremeno sa dostavljanjem naredbe o sprovođenju istrage osumnjičenom i njegovom braniocu, javni tužilac će obavestiti oštećenog o pokretanju istrage i poučiti ga o pravima iz člana 50. stav 1. ovog zakonika.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Odredbu člana 297. stav 1. Zakonika jedan od inicijatora osporava navodeći da ona pruža mogućnost javnom tužiocu da dostavljanje osumnjičenom naredbe o sprovođenju istrage, koja se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava smatra optužbom, ostavi za sam kraj istrage, što je suprotno članu 6. stav 3a Konvencije i članu 33. stav 1. Ustava, prema kojima građanin ima pravo da bez odlaganja bude detaljno obavešten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega. Dalje se navodi da ukidanje prava na blagovremeno obaveštavanje o krivičnom gonjenju ili pokretanju istrage otvara mogućnost za vođenje tajnih istraga u čijem toku su isključena ili ograničena i druga prava odbrane osumnjičenog (pravo na ličnu odbranu, pravo da ispituje svedoke optužbe, pravo na uvid u spise).

Jednom od inicijativa odredbe člana 297. st. 1. i 2. Zakonika osporene su u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije, istom argumentacijom kojom je osporena odredba člana 6. stav 1. Zakonika.

 

17. Osporeni član 298. Zakonika, koji nosi naziv „Sprovođenje istrage“, glasi:

 

„Član 298.

Istragu sprovodi nadležni javni tužilac.

Zakonom se može odrediti jedno javno tužilaštvo u kome će se za područje više javnih tužilaštava sprovoditi istraga (istražni centar).

Javni tužilac preduzima dokazne radnje, po pravilu, samo na području nadležnosti suda pred kojim postupa. Ako interes istrage zahteva, on može pojedine dokazne radnje preduzeti i van područja ovog suda, ali je dužan da o tome obavesti javnog tužioca koji postupa pred sudom na čijem području preduzima dokazne radnje.

Ako je javnom tužiocu potrebna pomoć policije (forenzička, analitička i dr.) ili drugih državnih organa u vezi sa sprovođenjem istrage, oni su dužni da mu na njegov zahtev tu pomoć pruže. Na zahtev javnog tužioca, pravno lice je dužno da pruži pomoć za preduzimanje dokazne radnje koja ne trpi odlaganje.“

                        Razlozi osporavanja:

 

Osporavajući odredbe člana 298. u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava i član 6. Konvencije, jedan od inicijatora navodi da prema Ustavu svako ima pravo da o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka protiv njega odluči sud, da je ustavotvorac upravo imao u vidu sudsku kontrolu pravilnosti odluke o pokretanju postupka i da je stoga bez osnova u Ustavu propisivanje da bez sudske kontrole osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka javno tužilaštvo određuje, sprovodi i okončava istragu.

 

18. Član 300. Zakonika, koji nosi naziv „Prisustvo dokaznim radnjama“, a u kome su osporene odredbe st. 1, 2, 4, 6. i 7. glasi:

„Član 300.

                        Javni tužilac je dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju osumnjičenog, odnosno da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, javni tužilac može ispitati svedoka i bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca da prisustvuju ispitivanju ako oceni da njihovo prisustvo može uticati na svedoka. U tom slučaju sudska odluka se ne može zasnivati isključivo ili u odlučujućoj meri na tom iskazu svedoka.

Osumnjičeni, njegov branilac i oštećeni mogu da prisustvuju uviđaju.

Ako osumnjičeni ima branioca, javni tužilac će, po pravilu, pozivati odnosno obaveštavati samo branioca. Ako je osumnjičeni u pritvoru, a dokazna radnja se preduzima van sedišta suda, javni tužilac će odlučiti da li je potrebno prisustvo osumnjičenog.

Javni tužilac je dužan da stručnog savetnika obavesti da može da prisustvuje veštačenju (član 126. stav 1.).

Ako poziv osumnjičenom i njegovom braniocu nije dostavljen u skladu sa odredbama ovog zakonika, odnosno ako se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca, javni tužilac može preduzeti ispitivanje svedoka ili veštaka samo po prethodnom odobrenju sudije za prethodni postupak.

Ako lice kome je upućen poziv, odnosno obaveštenje o dokaznoj radnji nije prisutno, radnja se može preduzeti i u njegovom odsustvu.

Lica koja prisustvuju dokaznim radnjama mogu predložiti javnom tužiocu da radi razjašnjenja stvari postavi određena pitanja osumnjičenom, svedoku ili veštaku, a po dozvoli javnog tužioca mogu postavljati pitanja i neposredno. Ova lica imaju pravo da zahtevaju da se u zapisnik unesu i njihove primedbe u pogledu preduzimanja pojedinih radnji, a mogu i predlagati prikupljanje pojedinih dokaza.

Radi razjašnjenja pojedinih tehničkih ili drugih stručnih pitanja koja se postavljaju u vezi sa pribavljenim dokazima ili prilikom saslušanja osumnjičenog ili preduzimanja drugih dokaznih radnji, javni tužilac može zatražiti od stručnog lica odgovarajuće struke da mu o tim pitanjima da potrebna objašnjenja. Ako su prilikom davanja objašnjenja prisutni osumnjičeni ili branilac, oni mogu tražiti da to lice pruži bliža objašnjenja. U slučaju potrebe, javni tužilac može tražiti objašnjenja i od odgovarajuće stručne ustanove.“

 

                        Razlozi osporavanja:

Odredbe člana 300. st. 2, 4, 6. i 7. Zakonika osporene su u odnosu na odredbe člana 33. st. 4. i 5. Ustava. Kao razloge osporavanja inicijator navodi da se preduzimanjem dokaznih radnji od strane javnog tužioca bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca da im prisustvuju (stav 2.) ili bez pozivanja osumnjičenog (stav 4.), krše ustavna prava okrivljenog da mu se sudi u njegovom prisustvu i da ispituje svedoke, a tako pribavljeni dokazi imaju „krupan defekt“ jer su izvedeni u odsustvu okrivljenog. Iz istih razloga osporen je i stav 6. člana 300. Povodom osporavanja stava 7. člana 300. u inicijativi se navodi da je osporenom odredbom predviđeno da javni tužilac u istrazi može preduzeti dokaznu radnju i ako osumnjičeni kome je upućen poziv nije prisutan, i da je s obzirom na mogućnost korišćenja takvih dokaza u glavnom postupku u toj odredbi moralo stajati da se u tom slučaju iskaz svedoka ili veštaka ne može koristiti kao dokaz u daljem postupku, već samo za podizanje optužnice.

Odredbe člana 300. st. 1, 2. i 6. osporene su i u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije, navodima da kod pozivanja branioca zakon koristi termin „uputi poziv“ a ne „pozove“, što znači da je dovoljno da tužilac raspolaže potvrdom da je poziv uredno poslao a ne i da ga je branilac uredno primio, da tužilac može saslušati svedoka ili veštaka nezavisno od urednosti pozivanja branioca ako pribavi prethodno odobrenje sudije za prethodni postupak, što znači da je za zakonitost dokazne radnje u istrazi bez značaja da li je branilac izostao iz opravdanih razloga, kao što je bez značaja i da li je branilac primio poziv ako mu je uredno upućen, da bi tužilac uz odobrenje sudije za prethodni postupak mogao saslušati sve svedoke pa tek onda naredbu o sprovođenju istrage dostaviti osumnjičenom, da princip tajnosti istrage pogotovo dolazi do izražaja kod tužilaca posebne nadležnosti koji mogu ispitivati svedoke i bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca ako ocene da njihovo prisustvo može uticati na svedoka, čime se tužiocu omogućava da na osnovu sopstvene diskrecione procene potpuno isključi branioca iz istrage. Dalje se navodi da princip jednakosti oružja kao konstitutivni element prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije pretpostavlja jednak tretman stranaka u smislu da okrivljeni ne sme biti uskraćen u svojim temeljnim procesnim pravima u odnosu prema tužiocu i da jednakost oružja podrazumeva da svakoj stranci mora biti data razumna mogućnost da predstavi svoj slučaj i svoje dokaze pod uslovima koji je ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu prema drugoj stranci, da je osnovni cilj člana 6. stav 3. Konvencije da osigura pravično suđenje u postupku pred sudom a kako Zakonik uvodi princip tajnosti istrage i ne propisuje dužinu njenog trajanja postavlja se pitanje kakva su prava odbrane od donošenja naredbe o sprovođenju istrage do njenog dostavljanja okrivljenom.

 

19. Član 301. Zakonika, koji nosi naziv „Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane“, a u kome je osporen stav 3. glasi:

 

„Član 301.

Osumnjičeni i njegov branilac mogu samostalno prikupljati dokaze i materijal u korist odbrane.

U cilju ostvarivanja ovlašćenja iz stava 1. ovog člana, osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo: 1) da razgovaraju sa licem koje im može pružiti podatke korisne za odbranu i da od tog lica pribavljaju pisane izjave i obaveštenja, uz njegovu saglasnost; 2) da ulaze u privatne prostorije ili prostore koji nisu otvoreni za javnost, u stan ili prostore povezane sa stanom, uz pristanak njihovog držaoca; 3) da od fizičkog ili pravnog lica preuzmu predmeta i isprave i pribave obaveštenja kojima ono raspolaže, uz njegovu saglasnost, kao i uz obavezu da tom licu izdaju potvrdu sa popisom preuzetih predmeta i isprava.

Ovlašćenje iz stava 2. tačka 1) ovog člana ne odnosi se na oštećenog i na lica koja su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca.

Pisana izjava i obaveštenje iz stava 2. tačka 1) ovog člana mogu se koristiti od strane okrivljenog i njegovog branioca u toku ispitivanja svedoka ili provere verodostojnosti njegovog iskaza ili za donošenje odluke o ispitivanju određenog lica kao svedoka od strane javnog tužioca ili suda.“

Razlozi osporavanja:

U vezi osporavanja člana 301. stav 3. u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije, navodi se da načelo jednakosti oružja u smislu člana 6. Konvencije podrazumeva da su obe stranke u postupku ovlašćene biti informisane o činjenicama i argumentima suprotne strane i da svaka strana mora imati jednake mogućnosti odgovoriti drugoj, te da Zakonik ne propisuje zabranu policiji i tužiocu da pribavljaju izjave od lica koje je već dalo izjavu braniocu i da kako u tom slučaju nije propisana obaveza prisusta branioca realno je očekivati da će se kod svedoka odbrane pojavljivati duple izjave koje će dovoditi u pitanje njihov kredibilitet.

20. Član 303. Zakonika, koji nosi naziv „Upoznavanje sa prikupljenim dokazima“, a u kome je osporen stav 3. glasi:

„Član 303.

Javni tužilac je dužan da osumnjičenom koji je saslušan i njegovom braniocu omogući da u roku dovoljnom za pripremanje odbrane razmotre spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz. U slučaju da je više lica osumnjičeno za krivično delo, razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz može se odložiti dok javni tužilac ne sasluša poslednjeg osumnjičenog koji je dostupan.

Nakon razmatranja spisa i razgledanja predmeta javni tužilac će pozvati osumnjičenog i njegovog branioca da u određenom roku stave predlog za preduzimanje određenih dokaznih radnji.

Osumnjičeni koji je saslušan i njegov branilac su dužni da po prikupljanju dokaza i materijala u korist odbrane (član 301.) obaveste javnog tužioca o tome i da mu pre završetka istrage omoguće razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz.

Ako predlog iz stava 2. ovog člana bude odbijen (član 302. stav 2.) ili ako osumnjičeni i njegov branilac ne postupe u skladu sa stavom 3. ovog člana, javni tužilac će odlučiti o završetku istrage (član 310.).“

                        Razlozi osporavanja:

Kao razlog osporavanja odredbe člana 303. stav 3. u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije, navodi se da je obaveza branioca da pre završetka istrage omogući tužiocu razmatranje spisa odbrane u suprotnosti sa pretpostavkom nevinosti i pravilom da je tužilac taj koji je dužan da dokazuje krivicu a ne odbrana nevinost. Na ovaj način odbrani se uskraćuje mogućnost osmišljavanja bilo kakve strategije i branilac se obavezuje da dostavi i onaj materijal koji može koristiti tužilaštvu. Ova obaveza odbrane kao i pravilo da je odbrana dužna da predloži dokaze još na pripremnom ročištu ugrožavaju pravo okrivljenog da se brani na način koji smatra najpovoljnijim jer je prisiljen izneti dokaze već na samom početku postupka.

21. Član 331. Zakonika, koji nosi naziv „Podizanje optužnice“, a u kome

je osporen stav 5. glasi:

 

„Član 331.

Javni tužilac podiže optužnicu kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo.

Optužnica se podiže u roku od 15 dana od kada je završena istraga. U naročito složenim predmetima ovaj rok se može na osnovu odobrenja neposredno višeg javnog tužioca produžiti za još 30 dana.

Ako javni tužilac ne podigne optužnicu u roku iz stava 2. ovog člana i ne izjavi da odustaje od krivičnog gonjenja, okrivljeni, njegov branilac i oštećeni mogu u roku od osam dana od dana isteka roka za podnošenje optužnice da podnesu prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Ako oštećeni nije obavešten o završetku istrage (član 310. stav 1.) može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac doneo naredbu o završetku istrage.

Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema prigovora iz stava 3. ovog člana doneti rešenje o odbijanju ili usvajanju prigovora.

Protiv rešenja javnog tužioca nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac će izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da u određenom roku koji ne može biti duži od 30 dana podigne optužnicu.

Ako prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za optuženje, optužnica se može podići i bez sprovođenja istrage.

Odredbe o optužnici i ispitivanju optužnice primenjivaće se shodno i na privatnu tužbu, osim ako se ona podnosi za krivično delo za koje se sprovodi skraćeni postupak.“

 

                        Razlozi osporavanja:

Odredba člana 331. stav 5. Zakonika osporena je u odnosu na odredbu člana 33. stav 2. Ustava, argumentacijom kojom je u odnosu na istu ustavnu odredbu osporen član 296. Zakonika.

                        22. Član 350. Zakonika, koji nosi naziv „Predlaganje dokaza“, a u kome je

osporen stav 1. glasi:

 

„Član 350.

                        Predsednik veća će pozvati stranke, branioca i oštećenog da obrazlože predložene dokaze koje nameravaju da izvedu na glavnom pretresu, pri čemu će ih upozoriti da se neće izvesti oni dokazi koji su im bili poznati, ali ih bez opravdanog razloga na pripremnom ročištu nisu predložili.

Predsednik veća može i bez predloga stranaka, branioca i oštećenog narediti pribavljanje novih dokaza za glavni pretres (član 15. stav 4.).

Ako je optuženi priznao da je učinio krivično delo, predlaganje dokaza za glavni pretres će se ograničiti na dokaze od kojih zavisi ocena da li priznanje ispunjava pretpostavke iz člana 88. ovog zakonika, kao i dokaze od kojih zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije.

Svaka stranka će se izjasniti o predlozima suprotne stranke i oštećenog.

Prilikom odlučivanja o predlogu za izvođenje dokaza shodno se primenjuju odredbe člana 395. ovog zakonika.

Ako s obzirom na predložene dokaze, činjenice koje će biti predmet dokazivanja (član 83. st. 1. i 2.) i pravna pitanja o kojima će se raspravljati predsednik veća smatra da se u skladu sa odredbama ovog zakonika može održati glavni pretres, nakon uzimanja izjava od stranaka doneće rešenje o održavanju glavnog pretresa (član 385. stav 1.).“

 

                        Razlozi osporavanja:

Ustavnost odredbe člana 350. stav 1. (i člana 395. stav 4. tačka 1) Zakonika jedan od inicijatora osporava u odnosu na odredbu člana 33. stav 2. Ustava, navodeći da je pravo okrivljenog da se brani na način za koji smatra da je za njega najpovoljniji, uključujući i pravo na ćutanje, i da navedene odredbe to pravo ograničavaju, a sprečavaju i utvrđivanje istine kojoj krivični postupak mora da teži. Dalje navodi da razlozi procesne ekonomije ne smeju ograničavati pravo okrivljenog na odbranu, kao i da je nelogično zabraniti iznošenje novih dokaza na prvostepenom glavnom pretresu, kad se mogu iznositi u žalbi protiv presude bez obzira da li su stranci ranije bili poznati.

 

23. Član 357. Zakonika, koji nosi naziv „Ispitivanje svedoka ili veštaka van glavnog pretresa“, a u kome je osporena odredba stava 3. glasi:

 

„Član 357.

Predsednik veća odlučuje o ispitivanju svedoka ili veštaka čije ispitivanje su predložile stranke, a koji ne mogu doći na glavni pretres zbog bolesti ili drugih opravdanih razloga.

Predsednik veća, sudija član veća ili sudija za prethodni postupak na čijem području se svedok ili veštak nalazi obaviće ispitivanje neposredno ili putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, a o vremenu, mestu i načinu ispitivanja obavestiće stranke, branioca i oštećenog.

Ako je optuženi u pritvoru, o potrebi njegovog prisustva ispitivanju svedoka ili veštaka, odlučuje predsednik veća.

Kada stranke, branilac i oštećeni prisustvuju ispitivanju svedoka ili veštaka imaju prava u skladu sa članom 300. stav 8. ovog zakonika.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Odredba člana 357. stav 3. Zakonika osporena je u odnosu na odredbe člana 33. st. 4. i 5. Ustava i član 6. stav 3. Konvencije. Po mišljenju inicijatora, kad predsednik veća odluči da ispitivanje obavi bez okrivljenog, njemu je „onemogućeno da svedoku postavlja pitanja i da u kontradiktornoj raspravi osporava njegove iskaze, iako će se zapisnik o tom ispitivanju čitati na glavnom pretresu i koristiti kao dokaz za presudu“. Dalje se ističe da je pravo okrivljenog da mu se sudi u njegovom prisustvu, „a ispitivanje svedoka je deo suđenja“, izričito predviđeno u stavu 4. člana 33. Ustava, da je pravo da ispituje svedoke predviđeno u stavu 5. istog člana Ustava, te da ovlašćenje predsednika veća da „odlučuje o potrebi prisustvovanja optuženog radnjama glavnog pretresa“ devalvira ta ustavna prava.

 

24. Član 363. Zakonika, koji nosi naziv „Isključenje javnosti“, a u kome je osporena

tačka 5) i osporeni član 366. Zakonika, koji nosi naziv „Poseban slučaj isključenja javnosti“ glase:

 

„Član 363.

                        Od otvaranja zasedanja, pa do završetka glavnog pretresa, veće može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, ali uvek nakon njihovog izjašnjenja, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno radi zaštite:

1) interesa nacionalne bezbednosti;

2) javnog reda i morala;

3) interesa maloletnika;

4) privatnosti učesnika u postupku;

5) drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu.

Član 366.

Javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika.

Pre donošenja odluke o predlogu javnog tužioca, predsednik veća će zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o predlogu za isključenje javnosti.”

Razlozi osporavanja:

Ustavnost odredbe člana 363. tačka 5) Zakonika osporena je u odnosu na odredbu člana 32. stav 3. Ustava navodima da su ustavnom odredbom izričito predviđeni osnovi isključenja javnosti tokom sudskog postupka, koji se zakonom ne mogu širiti, a „zaštita drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu“ ne uklapa se ni u jedan od utvrđenih osnova. Dalje se navodi da je osporena odredba u skladu sa odredbom člana 6. Evropske konvencije, „pa je zakonodavac otvorio jedno važno pitanje: da li treba da ukaže prednost Konvenciji ili Ustavu u slučaju njihovog neslaganja“. Iz istih razloga osporena je i ustavnost člana 366. Zakonika.

 

25. Član 376. Zakonika, koji nosi naziv „Krivično delo učinjeno na glavnom pretresu“, a

u kome je osporena odredba stava 2. glasi:

 

„Član 376.

Ako optuženi ili drugo lice na glavnom pretresu učini krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, predsednik veća obavestiće o tome nadležnog javnog tužioca.

Ako postoje osnovi sumnje da je svedok, veštak ili stručni savetnik na glavnom pretresu dao lažan iskaz, predsednik veća će narediti da se o iskazu svedoka, veštaka ili stručnog savetnika sastavi poseban zapisnik koji će, nakon što ga potpišu ispitani svedok, veštak ili stručni savetnik ili što predsednik veća konstatuje da su odbili potpisivanje i navede razloge tog odbijanja, dostaviti nadležnom javnom tužiocu.“

                        Razlozi osporavanja:

Odredba člana 376. stav 2. Zakonika osporena je u odnosu na član 33. st. 2. i 7. Ustava, a kao razlog osporavanja navodi se da nije u skladu sa Ustavom garantovanim pravom odbrane tražiti od osumnjičenog da potpiše zapisnik u kome se konstatuje da postoji sumnja da je izvršio krivično delo. Po mišljenju inicijatora zapisnik koji tom prilikom sastavlja predsednik veća u suštini je službena krivična prijava, pa tražiti od osumnjičenog da ga potpiše znači zapravo zahtevati da se saglasi sa podnošenjem krivične prijave protiv samoga sebe. To bi bio akt samooptuženja koji se od osumnjičenog ne sme zahtevati. Već i sam poziv na potpisivanje zapisnika, bez obaveze predsednika veća da ukaže na posledice tog čina vređa pravo odbrane osumnjičenog i navođenje na samooptuživanje.

 

26. Član 390. Zakonika, koji nosi naziv „Postupanje sa pozvanim licima“, a u kome je osporena odredba stava 5. glasi:

 

„Član 390.

Kada istovetnost optuženog bude utvrđena, predsednik veća uputiće svedoke izvan sudnice na mesto na kome će sačekati da budu pozvani radi ispitivanja. Na isti način predsednik veća će postupiti i sa veštacima i stručnim savetnicima, osim ako oceni da je potrebno da određeni veštak ili stručni savetnik prati tok glavnog pretresa.

Svi optuženi ostaju u sudnici tokom čitavog glavnog pretresa.

Ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac treba da budu ispitani kao svedoci, neće se udaljiti iz sudnice.

Predsednik veća može preduzeti potrebne mere za sprečavanje međusobnog dogovaranja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika, i dogovaranja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika sa strankama, braniocem, zakonskim zastupnikom ili punomoćnikom.

Veće, izuzetno, može odlučiti da se optuženi udalji iz sudnice ako saoptuženi ili svedok odbije da daje iskaz u njegovom prisustvu ili okolnosti ukazuju da njegovo prisustvo utiče na navedena lica. Po povratku optuženog pročitaće mu se iskaz dat u njegovom odsustvu i on može saoptuženom ili svedoku postavljati pitanja i dati primedbe na iskaz.“

 

                        Razlozi osporavanja:

 

Odredba člana 390. stav 5. Zakonika osporena je u odnosu na odredbe člana 33. st. 4. i 5. Ustava. Kao razloge osporavanja inicijator navodi da je predviđena mogućnost da se optuženi udalji iz sudnice ako saoptuženi ili svedok odbije da daje iskaz u njegovom prisustvu ili okolnosti ukazuju da njegovo prisustvo utiče na navedena lica, da će po povratku optuženom biti pročitan iskaz dat u njegovom odsustvu na koji može dati primedbe i da može postavljati pitanja tom svedoku ili saoptuženom, ali da je zakonodavac morao da ima više sluha za ustavna prava okrivljenog.

 

27. Član 395. Zakonika, koji nosi naziv „Predlaganje dokaza“, a u kome je osporena odredba stava 4. tačka 1) glasi:

 

„Član 395.

Stranke, branilac i oštećeni mogu do završetka glavnog pretresa predlagati da se izvedu novi dokazi, a mogu ponoviti predloge koji su ranije odbijeni.

O izvođenju dokaza iz stava 1. ovog člana odlučuje predsednik veća.

Ako je predloženo izvođenje dokaza koji je nezakonit (član 84. stav 1.) predsednik veća će odbiti predlog obrazloženim rešenjem.

Predsednik veća može obrazloženim rešenjem odbiti dokazni predlog ako oceni da je reč o dokazu: 1) za koji su stranke, branilac i oštećeni znali u toku pripremnog ročišta (član 350. stav 1.) ili nakon određivanja glavnog pretresa (član 356. stav 1.), ali ga bez opravdanog razloga nisu predložili; 2) koji je usmeren na dokazivanje činjenica koje nisu predmet dokazivanja (član 83. st. 1. i 2.) ili se odnosi na činjenice koje se ne dokazuju (član 83. stav 3.); 3) čije izvođenje je očigledno usmereno na odugovlačenje postupka.

Predsednik veća može u toku postupka opozvati rešenje iz stava 4. ovog člana, a veće povodom prigovora može preinačiti to rešenje i odlučiti da se predloženi dokaz izvede.

 

                        Razlozi osporavanja:

Ustavnost odredbe člana 395. stav 4. tačka 1) Zakonika jedan od inicijatora osporava u odnosu na odredbu člana 33. stav 2. Ustava, iz istih razloga iz kojih u odnosu na istu ustavnu odredbu osporava odredbu člana 350. stav 1.

 

28. Osporeni član 406. Zakonika, koji nosi naziv „Upoznavanje sa sadržinom

zapisnika o iskazima“, glasi:

 

„Član 406.

                        Osim u slučajevima posebno propisanim u ovom zakoniku, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može se po odluci veća obaviti shodnom primenom člana 405. ovog zakonika ako:

1) su ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći, ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važnih razloga;

2) su stranke saglasne da se tako postupi umesto neposrednog ispitivanja svedoka ili veštaka koji nije prisutan, bez obzira da li je bio pozvan ili ne;

3) je svedok ili veštak ispitan neposredno pred istim predsednikom veća ili u skladu sa odredbom člana 404. ovog zakonika;

4) svedok ili veštak bez zakonskog razloga neće da da iskaz na glavnom pretresu;

5) je reč o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom.

Zapisnici o ranijem ispitivanju lica koja su oslobođena dužnosti svedočenja (član 94. stav 1.) ne smeju se izvesti u skladu sa odredbama ovog člana ako ta lica nisu uopšte pozvana na glavni pretres ili su na glavnom pretresu izjavila da neće da svedoče.

U zapisniku o glavnom pretresu biće navedeni razlozi zbog kojih se dokaz izvodi u skladu sa odredbama st. 1. i 2. ovog člana, a predsednik veća saopštiće da li je svedok ili veštak koji je dao iskaz položio zakletvu.

                        Razlozi osporavanja:

Jednom od inicijativa član 406. je osporen u odnosu na pravo okrivljenog da mu sudi nezavisan i nepristrasan sud, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i u odnosu na odredbu člana 33. stav 5. Ustava, navodima da radnje dokazivanja na kojima se zasniva sudska presuda moraju biti izvedene na glavnom pretresu pred sudećim sudijom i da zapisnici o iskazima svedoka koje je u istrazi ispitao javni tužilac ne mogu da se čitaju na glavnom pretresu jer je ispitivanje obavio nesudski organ i jer ono nije obavljeno na način na koji se obavlja na glavnom pretresu, u kontradiktornom postupku, te da okolnost da je presuda zasnovana na dokazu koji je izveden pred nesudskim organom protivreči pravu okrivljenog da mu sudi nezavisan i nepristrasan sud i da okrivljeni nije mogao da koristi svoje pravo iz člana 33. stav 5. Ustava.

Odredbe člana 406. stav 1. tač. 1) i 5) jedan od inicijatora osporava u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije, navodeći da ako okrivljeni ima ustavno pravo da zahteva da se pod istim uslovima kao svedoci optužbe ispituju svedoci odbrane postavlja se pitanje da li je ustavnopravno prihvatljivo da se na glavnom pretresu na osnovu člana 406. stav 1. tačka 1) čitaju iskazi svedoka optužbe koji su u istrazi saslušani od strane tužioca bez mogućnosti neposrednog postavljanja pitanja i unakrsnog ispitivanja ili u slučjevima kada tokom istrage nije bilo ni pokušaja da se odbrani omogući da uzme učešće u ispitivanju svedoka. Dalje se postavlja pitanje da li je ustavnopravno prihvatljivo da se na osnovu člana 406. stav 1. tačka 5) na glavnom pretresu čitaju iskazi svedoka optužbe – saoptuženog prema koje krivični postupak razdvojen ili okončan pravosnažnom presudom ili sporazumom o priznanju krivičnog dela, koji je saslušan u drugom postupku, bez mogućnosti postavljanja pitanja od strane odbrane u aktuelnom postupku. Konstatuje se „ovde je reč o odstupanjima od principa neposrednosti i kontradiktornosti koja moraju biti restriktivno propisana jer je reč o temeljnim načelima pravičnog krivičnog postupka“, a potom se poziva na član 32. Ustava.

 

29. Član 443. Zakonika, koji nosi naslov „Odlučivanje prvostepenog suda

o žalbi“, a u kome je osporena odredba stava 2. glasi:

 

Član 443.

Neblagovremenu (član 432. st. 1. i 2.), nedozvoljenu (član 433.) ili neurednu žalbu (član 436. st. 2. do 4.) odbaciće rešenjem predsednik veća prvostepenog suda.

Ako su u žalbi iznete činjenice i predloženi novi dokazi koji prema oceni predsednika veća prvostepenog suda mogu doprineti svestranom raspravljanju predmeta dokazivanja, veće će ponovo otvoriti glavni pretres i nastaviti dokazni postupak.

Posle završetka dokaznog postupka, predsednik veća će postupiti po odredbi člana 412. ovog zakonika. Protiv nove presude prvostepenog suda kojom je potvrđena ili preinačena ranija presuda može se izjaviti žalba u skladu sa odredbama ovog zakonika.

Ako predsednik veća prvostepenog suda oceni da iznete činjenice i novi dokazi koji su predloženi u žalbi ne mogu doprineti svestranom raspravljanju predmeta dokazivanja, postupiće u skladu sa članom 444. ovog zakonika.

 

                        Razlozi osporavanja:

Ustavnost je osporena u odnosu na odredbe člana 36. stav 2. i člana 145. stav 4. Ustava. U inicijativi se navodi da je objavljivanjem presude prvostepeni sud završio svoj deo posla u krivičnom postupku, da objavljenu presudu taj sud ne može da menja, ni na štetu ni u korist optuženog, a na presuđenu stvar može se vratiti samo na osnovu odluke višeg suda. Dalje se navodi da je osporenom odredbom predviđeno da se prvostepeni sud vraća u postupak po istoj stvari u žalbenom postupku, čime je pravo apelacionog suda da meritorno odluči o podnetoj žalbi u jednom delu preneto na prvostepeni sud a akt žalioca izgubio karakter žalbe i devolutivno dejstvo. Po mišljenju inicijatora, osim što se ne slaže sa prirodom postupka pravnih lekova i što dovodi u pitanje ustavno pravo građana na žalbu, primena osporene odredbe izazvaće u sudskoj praksi brojna pitanja i nedoumice.

 

30. Član 506. Zakonika, koji nosi naziv „Pozivanje i prisustvo na

glavnom pretresu“, a u kome je osporena odredba stava 3. glasi:

 

„Član 506.

Sudija poziva na glavni pretres optuženog i njegovog branioca, tužioca, oštećenog i njihove zakonske zastupnike i punomoćnike, svedoke, veštake, stručnog savetnika, prevodioca i tumača.

Optuženom će se u pozivu naznačiti da na glavni pretres može doći sa dokazima za svoju odbranu ili da blagovremeno predloži dokaze koje bi trebalo pribaviti radi izvođenja na glavnom pretresu, pri čemu mora označiti koje bi se činjenice imale dokazati i kojim od predloženih dokaza.

Optuženi će se u pozivu poučiti da ima pravo da uzme branioca, ali da se, u slučaju kad odbrana nije obavezna, zbog nedolaska branioca na glavni pretres ili uzimanja branioca tek na glavnom pretresu, ne mora odložiti glavni pretres.

U pozivu će se optuženi upozoriti da će se glavni pretres održati i u njegovom odsustvu ako za to postoje zakonski uslovi (član 507. stav 2.).

Poziv optuženom mora se dostaviti tako da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje osam dana. Po pristanku optuženog ovaj rok se može skratiti.

Glavni pretres se može izuzetno održati u odsutnosti pozvanih stranaka ako sudija oceni da bi se, prema dokazima koji se nalaze u spisima, očigledno moralo doneti rešenje kojim se optužba odbacuje (član 416. stav 1.) ili odbijajuća presuda.

 

                        Razlozi osporavanja:

Jedan od inicijatora osporava ustavnost odredbe člana 506. stav 3. Zakonika navodeći da se u skraćenom postupku ograničava pravo odbrane okrivljenog pre nego što je utvrđeno da je reč o zloupotrebi prava i opstrukciji postupka, da je navedenom odredbom u skraćenom postupku zamenjena odredba člana 382. Zakonika koja važi u opštem postupku, prema kojoj se nedolazak branioca na glavni pretres može opravdati, u kom slučaju se on odlaže, dok u skraćenom postupku ne mora biti odložen iako je branilac opravdao izostanak, već je odluka o tome prepuštena diskrecionoj oceni sudije. Ističe se i da optuženi ne može biti kažnjen gubitkom ustavnog prava zbog okolnosti na koje ne može da utiče, posebno zbog opravdanog nedolaska svoga branioca.

 

31. Član 507. Zakonika, koji nosi naziv „Tok glavnog pretresa“, a u kome je

osporen stav 2. glasi:

 

„Član 507.

Glavni pretres počinje objavljivanjem glavne sadržine optužnog predloga ili privatne tužbe i dovršava se po mogućnosti bez prekidanja.

Ako optuženi kome se sudi za krivično delo za koje je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine ne dođe na glavni pretres, iako je uredno pozvan, sudija može odlučiti, nakon uzimanja izjave od tužioca, da se glavni pretres održi u odsustvu optuženog pod uslovom da njegovo prisustvo nije nužno i da je pre toga bio saslušan.

Ako u toku glavnog pretresa sudija nađe da je za suđenje nadležno veće, obrazovaće se veće i glavni pretres će početi iznova, a ukoliko utvrdi da postoji koji od razloga iz člana 416. stav 1. ovog zakonika, sudija će rešenjem odbaciti optužbu.

Po završetku glavnog pretresa, sudija će odmah izreći presudu i objaviti je, uz navođenje bitnih razloga zbog kojih je odluka doneta. Presuda će se pismeno izraditi i poslati u roku od 15 dana od dana objavljivanja.“

 

                        Razlozi osporavanja:

U inicijativi se navodi da je odredba člana 507. stav 2. suprotna ustavnom pravu okrivljenog da mu se sudi u njegovom prisustvu iz člana 33. stav 4. Ustava. Ukazuje se da je navedena odredba Zakonika formulisana tako da omogućuje održavanje glavnog pretresa i u slučaju kada odsustvo optuženog nije rezultat njegove zle volje, već okolnosti na koje ne može uticati, u kom slučaju mogućnost suđenja u odsustvu optuženog predstavlja kršenje njegovog ustavnog prava da se brani od optužbe, pri čemu za taj slučaj nije dozvoljeno podnošenje molbe za povraćaj u pređašnje stanje, kao ni obavezna odbrana, te da bez prisustva optuženog nema lične odbrane, a kada nema ni branioca odbrane nema uopšte.

                       

32. Osporeni član 608. Zakonika, koji nosi naziv „Stupanje na snagu i

početak primene zakonika“, glasi:

 

„Član 608.

Ovaj zakonik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. oktobra 2013. godine, izuzev u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, u kom slučaju se primenjuje od 15. januara 2012. godine.“

                        Razlozi osporavanja:

Ustavnost člana 608. osporena je u odnosu na član 196. Ustava, iz razloga što, po mišljenju inicijatora, navedeni član Ustava govori samo o stupanju na snagu zakona, podrazumevajući da se zakoni koji su stupili na snagu od tog momenta i primenjuju, da odvajanje primene od stupanja na snagu Ustav ne poznaje te da zakonodavac može da predvidi da zakon stupi na snagu i dve godine nakon objavljivanja ali ne da se nakon stupanja na snagu primena suspenduje za dve godine.

IV

Sporna ustavnopravna pitanja

Razmatrajući osporenu odredbu odredbu člana 363. tačka 5) kojom je propisano da se javnost glavnog pretresa (u celini ili jednog dela) može isključiti ako je to potrebno radi zaštite drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu i osporene odredbe člana 366. Zakonika, prema kojima javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika a predsednik veća će pre donošenja odluke zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o tom predlogu, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 32. Ustava kojima je zajemčeno pravo na pravično suđenje, konstatovao da je jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje i pravo na javnu raspravu (stav 1.), s tim što to pravo nije apsolutno, već se ono u određenim slučajevima, utvrđenim stavom 3. istog člana Ustava, može ograničiti i to samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom. Imajući u vidu navedeno, kao i to da saglasno članu 20. stav 1. Ustava ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju kao ustavnopravno sporno postavlja pitanje da li je osporenim odredbama člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika zakonodavac ograničio pravo na javnost rasprave u svrhe dopuštene odredbom stava 3. člana 32.Ustava. S obzirom na to da je pravo na javnu raspravu jedno od prava zajemčenih u okviru prava na pravično suđenje, za Ustavni sud se postavlja i pitanje da li je osporenom odredbom pravo na pravično suđenje ograničeno saglasno uslovima utvrđenim članom 20. stav 1. Ustava.

Polazeći od prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da ima osnova da, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pokrene postupak za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 363. tačka 5) i člana 366. Zakonika, pa je rešio kao u tački 1. izreke. Na osnovu člana 33. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio da ovo rešenje dostavi donosiocu osporenog akta na odgovor, sa rokom za davanje odgovora od 90 dana od dana prijema ovog rešenja, kao u tač. 3. i 4. izreke.

V

 

Zakonska rešenja za koja iznetim razlozima osporavanja nije dovedena u pitanje njihova ustavnost odnosno saglasnost sa potvrđenim međunarodnim ugovorom

 

U daljem tekstu Ustavni sud će, s obzirom na iznete razloge osporavanja, najpre razmotriti osporene odredbe člana 296. i člana 157. stav 1. Zakonika, a potom ostale osporene odredbe, po njihovom redosledu.

 

 

1. Osporeni član 296. Zakonika

 

Zakonikom je istraga kao faza krivičnog postupka dobila potpuno drugačiju ulogu i karakter u odnosu na ranije krivičnoprocesno zakonodavstvo, budući da je sudsku istragu zamenila tzv. tužilačka istraga. Istraga se pokreće naredbom javnog tužioca (član 296. Zakonika), kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo (član 295. stav 1.) a donošenjem naredbe pokrenut je i krivični postupak (član 7.). Svim podnetim inicijativama ustavnost člana 296. Zakonika osporena je u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno pravo svakoga da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Po mišljenju inicijatora, ustavotvorac je, utvrđujući navedena prava, posebno imao u vidu sudsku kontrolu pravilnosti odluke o pokretanju krivičnog postupka, odnosno pravno sredstvo protiv akta o pokretanju postupka, pa kako zakonodavac nije predvideo sudsku odluku protiv naredbe javnog tužioca o sprovođenju istrage odredbe člana 296. Zakonika nisu u saglasnosti sa Ustavom.

Imajući u vidu razloge osporavanja ustavnosti člana 296. Zakonika, Ustavni sud je posebno razmotrio domašaj Ustavom zajemčenih prava iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnim postupcima, to jest deo ustavne odredbe koji glasi „osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega“.

Budući da se članom 32. Ustava jemči pravo na pravično suđenje, te da je isto pravo zajemčeno i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je najpre konstatovao da iako navedena ustavna odredba sadrži garancije koje su sadržane i u stavu 1. člana 6. Konvencije, među njima postoje i određene sadržinske razlike. Naime, dok prema Konvenciji svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, ustavna odredba navedena prava vezuje za odlučivanje o pravima i obavezama, o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbi. S obzirom na navedene razlike, po nalaženju Ustavnog suda postavlja se pitanje da li ustavna odredba navedena prava garantuje u širem obimu u odnosu na Konvenciju, a s tim u vezi i značenje pojma „optužba“ u ustavnoj odredbi.

Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav, jednako kao ni Konvencija, ne definiše pojam optužbe, ali da je on prisutan i u odredbama čl. 27. i 33. Ustava. Prema odredbi člana 27. stav 2. Ustava, lice lišeno slobode odmah se obaveštava, između ostalog, o „optužbi koja mu se stavlja na teret“, dok prema odredbi člana 33. stav 1. svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku bude obavešten, između ostalog, o „prirodi i razlozima dela za koje se tereti“ (dok prema Konvenciji svako ko je optužen ima pravo da bude obavešten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega). Iz navedenih ustavnih odredaba sledi, po shvatanju Ustavnog suda, da ustavotvorac pojam optužbe koristi u smislu „krivičnog dela za koje se neko tereti“. To dalje znači da pojam optužbe, na način kako se koristi u Ustavu, nema značenje koje mu daje Evropski sud za ljudska prava u primeni člana 6. Konvencije (optužba je službeno obaveštenje o navodu da je počinio kazneno delo koje pojedincu daje nadležno telo), ali ni značenje koje mu daje osporeni Zakonik (koje je uže od konvencijskog i po kome se optužbom smatraju samo formalni akti tužioca). S obzirom na navedenu upotrebu pojma optužbe u ustavnim odredbama, postavlja se i pitanje da li je smisao odredbe člana 32. stav 1. da se uspostavi pravo na sudsku kontrolu formalnog akta o pokretanju postupka, kako to tvrde inicijatori, ili pak ona ima drugačije, opštije značenje. Ovo posebno imajući u vidu da se prema odredbi člana 18. stav 3. Ustava, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.), te da Evropski sud za ljudska prava u primeni člana 6. Konvencije ne zahteva sudsku kontrolu akta kojim javno tužilaštvo pokreće istragu.

Povodom navedenog pitanja Ustavni sud je najpre konstatovao da Ustav ne uređuje pitanje pokretanja krivičnog postupka, već je uređivanje postupaka pred sudovima u nadležnosti zakonodavca (član 97. tačka 2. Ustava). Stoga se, po nalaženju Ustavnog suda, kao prvo, ne može smatrati da je ustavotvorac u navedenoj odredbi imao u vidu konkretan stepen sumnje, u smislu osnovane sumnje kao razloga za pokretanje postupka. Dalje, do donošenja osporenog Zakonika krivičnoprocesno zakonodavstvo nije sadržalo izričite odredbe o formalnom otpočinjanju krivičnog postupka (što je sada propisano članom 7. Zakonika), to jest kada se smatra da je krivični postupak pokrenut i kojim odnosno čijim aktom ili radnjom, pri čemu su i ranije, kao i po osporenom Zakoniku, postojali različiti tipovi tog postupka. Štaviše, o ovom pitanju ni u teoriji nije postojalo jedinstveno shvatanje. Pri takvom stanju stvari, ne upuštajući se ovom prilikom u različita teorijska shvatanja o pokretanju krivičnog postupka, Ustavni sud zaključuje da ni ustavotvorac u odredbi člana 32. stav 1. Ustava nije imao u vidu akt kojim se u procesnom smislu formalno pokreće krivični postupak i da smisao navedene ustavne odredbe nije u tome da se pravo na pravično suđenje, sa svim garancijama koje ono obuhvata (da sud pravično, u razumnom roku, javno raspravi i odluči), obezbedi i sudskom kontrolom formalnog akta o pokretanju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud dodatno ukazuje da je u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu decenijama unazad bio prihvaćen koncept sudske istrage, prema kome je tužilaštvo podnosilo zahtev za sprovođenje istrage, a o sprovođenju istrage odlučivao je sud. Taj koncept bio je prisutan i u vreme donošenja Ustava, 2006. godine, kada je na snazi bio Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine i kada je bilo uvreženo shvatanje da je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage pokrenut krivični postupak. Pri takvom stanju zakonodavstva u vreme donošenja Ustava, posmatrano sa stanovišta tvrdnje inicijatora, ustavna odredba člana 32. stav 1. značila bi da je ustavotvorac posebno zagarantovao pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o osnovanosti odluke suda, ili drugačije rečeno, da je zagarantovana odluka suda povodom odluke suda. Za Ustavni sud takvo shvatanje navedene ustavne odredbe nije prihvatljivo jer ono niti je u duhu te odredbe i prava koja se njome jemče, niti je u duhu člana 6. Konvencije.

Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja cilja navedene ustavne odredbe mora poći od cilja samog krivičnog postupka. Cilj krivičnog postupka jeste rešavanje krivične stvari, odnosno donošenje odluke o krivičnom delu, ispunjavanjem zahteva sadržanih u materijalnom krivičnom pravu u pogledu (ne)postojanja krivičnog dela i (ne)postojanja krivične odgovornosti. Dakle, u krivičnom postupku treba da se utvrdi, sa jedne strane, postojanje krivičnog dela i, sa druge strane, postojanje krivične odgovornosti za to delo. Tek ako se utvrdi postojanje dela učinjenog od strane krivično odgovornog lica njemu se izriče odgovarajuća kazna. Sa druge strane, prema članu 34. stav 3. Ustava, svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, što znači da je on i za sud nevin, uz postojanje sumnje da je eventualno kriv, zbog čega se postupak i vodi, a sud na kraju dokaznog postupka iznosi svoj stav u odnosu na pretpostavku nevinosti te je negira ili potvrđuje. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu u kom smislu se u Ustavu koristi pojam optužbe, Ustavni sud smatra da je smisao odredbe člana 32. stav 1. Ustava upravo u tome da se svakome garantuje da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, (ne)postojanju krivičnog dela i (ne)postojanju njegove krivične odgovornosti za to delo. Ustavni sud podseća da je i u svojoj dosadašnjoj praksi, u predmetima po ustavnim žalbama, dosledno izražavao stanovište da se aktom o sprovođenju istrage „ne odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, odnosno ne odlučuje se o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti lica prema kome se istraga sprovodi“ (iz Rešenja Ustavnog suda broj Už-1386/2008 donetog na sednici Suda održanoj 25. marta 2009. godine). Iz navedenog na kraju sledi i da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava ne garantuje širi obim prava na pravično suđenje u odnosu na prava utvrđena članom 6. stav 1. Konvencije (u čijoj primeni, kao što je napred već rečeno, Evropski sud za ljudska prava ne zahteva da je obezbeđena sudska odluka povodom akta javnog tužilaštva kojim se pokreće istraga). Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud nalazi da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja inicijatora o nesaglasnosti člana 296. Zakonika sa odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog nepostojanja sudske odluke povodom naredbe o sprovođenju istrage.

Ustavni sud dodatno ukazuje da prema odredbama Zakonika, u slučajevima kada pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje određenih sloboda i prava, ovo ograničenje se primenjuje od potvrđivanja optužnice (član 10. stav 3. tačka 1)), da javni tužilac podiže optužnicu kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, u roku od 15 dana od završetka istrage (član 331. st. 1. i 2. Zakonika), da okrivljeni ima pravo da podnese pisani prigovor na optužnicu (član 336. Zakonika), da sud ispituje optužnicu (i formalno i suštinski) po službenoj dužnosti i ako nije podnet prigovor (član 337.) i da postupak ispitivanja može rezultirati obustavom postupka (član 338.), odbijanjem optužbe (član 339.) ili njenim potvrđivanjem (član 341.). Time je obezbeđena sudska kontrola optužnice, kao i ograničavanje prava i sloboda pojedinca isključivo na osnovu odluke suda. U tom smislu, nesporno je da se u sledeću fazu krivičnog postupka – fazu glavnog pretresa, koja rezultira odlukom o optužbi koja je nekom licu stavljena na teret, ne može preći pre nego što se sud, u postupku ispitivanja optužnice, izjasnio o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i to tako što je potvrdio optužnicu, pri čemu okrivljeni, saglasno članu 343. Zakonika, ima pravo da izjavi žalbu protiv rešenja suda kojim je potvrđena optužnica.

Vezano za ostale razloge osporavanja ustavnosti člana 296. Zakonika, Ustavni sud najpre ukazuje da je istraga faza krivičnog postupka u kojoj se prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak. Dakle, donošenjem naredbe o sprovođenju istrage, koja je po svojoj prirodi procesni akt, ne odlučuje se o pravu ili obavezi nekog lica (takođe shvatanje Suda izneto u Rešenju broj Už-1386/2008 od 25. marta 2009. godine). Stoga se naredba o sprovođenju istrage ne može dovoditi u ustavnopravnu vezu sa pravom na pravno sredstvo kako to čine inicijatori, a koje je odredbom člana 36. stav 2. Ustava zajemčeno svakome protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Povodom tvrdnje inicijatora da je osporeni član 296. Zakonika u suprotnosti sa odredbom člana 33. stav 2. Ustava, kojim je zajemčeno pravo na odbranu, Ustavni sud je konstatovao da izneti razlozi osporavanja nisu ni u kakvoj vezi sa sadržinom osporenog člana 296. Zakonika, kojim je uređeno formalno otpočinjanje istrage - akt kojim se ona pokreće, njegova sadržina i rok u kome se donosi, niti se sadržina odredaba toga člana može dvesti u neposrednu ustavnopravnu vezu sa ustavnom odredbom u odnosu na koju su osporene.

Ustavni sud je konstatovao i da, iako su jednom od inicijativa odredbe člana 296. Zakonika osporene i u odnosu na član 6. Konvencije, inicijativa u tom delu ne sadrži razloge osporavanja, već samo tvrdnju o povredi navedenog člana.

 

1. Osporeni član 157. stav 1. Zakonika

 

Razmatrajući osporenu odredbu stava 1. člana 157. Zakonika u okviru navoda i razloga inicijative, Ustavni sud je, imajući u vidu da Ustav ne sadrži odredbe kojima se jemči „pravo na lični i porodični život“, da se prema članu 18. st. 2. i 3. Ustava, Ustavom jemče i kao takva neposredno primenjuju ljudska prava zajemčena potvrđenim međunarodnim ugovorima, te da je članom 8. Konvencije, na čiju povredu se poziva u inicijativi, utvrđeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pošao od sadržine navedenog člana Konvencije. Prema odredbama toga člana, svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.), a javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava osim ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.). Dakle, prava utvrđena stavom 1. nisu apsolutna, ona podležu ograničenjima koja su taksativno navedena u stavu 2, pa je mešanje u navedena prava dozvoljeno ako su ispunjena tri zahteva – da je ono u skladu sa zakonom, da je preduzeto radi postizanja jednog od ciljeva utvrđenih tim stavom i da je neophodno u demokratskom društvu. Budući da je nesporno da se pretresanjem ograničava pravo iz člana 8. stav 1. Konvencije, Ustavni sud je posebno razmotrio da li osporena odredba ispunjava uslove u pogledu dozvoljenosti mešanja.

Ustavni sud je utvrdio da je Zakonikom propisano: da se pretresanje stana i drugih prostorija ili lica može preduzeti ako je verovatno da će se pretresanjem pronaći okrivljeni, tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za postupak (član 152. stav 1.), da pretresanje naređuje sud, na obrazložen zahtev javnog tužioca, kao i šta sve sadrži naredba (između ostalog predmet i razlog pretresanja (član 155.); da se pretresanje vrši obazrivo, uz poštovanje dostojanstva ličnosti i prava na intimnost i bez nepotrebnog remećenja kućnog reda i da se pretresanje po pravilu vrši danju, a izuzetno noću i to samo u dva slučaja, ako je danju započeto pa nije dovršeno ili ako je to određeno naredbom suda za pretresanje (član 157. stav 1.), kao i da se u zapisniku mora posebno obrazložiti zbog čega se pretresanje vrši noću (član 157. stav 4.). Iz navedenih odredaba nesporno je da je mešanje predviđeno zakonom. Po nalaženju Suda, ne stoje navodi inicijatora da je noćno pretresanje prepušteno diskreciji organa gonjenja, budući da je, prema članu 156. stav 1. Ustava, javno tužilaštvo organ koji goni učinioce krivičnih dela, dok je noćno pretresanje prema osporenoj odredbi moguće ako to odredi sud naredbom. Prema odredbama Zakonika, materijalni uslov za preduzimanje pretresanja jeste verovatnoća da će se pronaći okrivljeni, tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za postupak, a ispunjenost tog uslova utvrđuje sud. Sa druge strane, formalni uslov da se pismenom naredbom suda odredi pretresanje jeste da postoji obrazložen zahtev javnog tužioca, dakle zahtev na osnovu koga se može steći uverenje da osnovi koji govore u prilog ostvarenju ciljeva pretresanja pretežu nad onima koji to dovode u pitanje. Po shvatanju Ustavnog suda, to znači da sud, da bi naložio noćno pretresanje, mora steći uverenje da će se upravo na taj način postići cilj pretresanja, odnosno da je manji stepen verovatnoće da će se cilj postići ako se pretresanje vrši danju. Ovo posebno imajući u vidu i prvu rečenicu osporenog stava 1. člana 157, da se pretresanje vrši obazrivo, uz poštovanje dostojanstva ličnosti i prava na intimnost i bez nepotrebnog remećenja kućnog reda, dakle uz poštovanje prava na privatnost. Pored toga, i u zapisniku o pretresanju mora se posebno obrazložiti zbog čega se pretresanje vrši noću. S obzirom na navedeno, kao i na prirodu mere koja je u pitanju, Ustavni sud nalazi da mešanje predviđeno osporenom odredbom ispunjava prvi konvencijski uslov, da je „u skladu sa zakonom“, u smislu standarda Evropskog suda za ljudska prava i zahteva jasnoće i preciznosti zakona.

Polazeći od toga da je saglasno odredbi člana 152. stav 1. Zakonika cilj pretresanja, uključujući i ono koje se preduzima noću, da se pronađu okrivljeni, tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za postupak, Ustavni sud dalje nalazi da je ispunjen i drugi konvencijski uslov, da je mešanje preduzeto sa legitimnim ciljem da se spreči kriminal.

Imajući u vidu navedeni cilj pretresanja, kao i cilj krivičnog postupka da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. Zakonika), Ustavni sud nalazi i da je pretresanje noću mera koja je u određenim slučajevima neophodna u demokratskom društvu. S tim u vezi Ustavni sud je, saglasno zahtevima Evropskog suda za ljudska prava u pogledu ispunjenosti uslova neophodnosti mere u demokratskom društvu, posebno razmotrio pitanje srazmernosti propisane mere cilju koji se želi postići. Po nalaženju Suda, normativni okvir uspostavljen odredbama Zakonika koje uređuju pretresanje a u okviru toga i pretresanje noću, kroz propisane napred navedene uslove (materijalni i formalni) za donošenje naredbe o pretresanju, sadržinu naredbe, nadležnost suda da utvrdi opravdanost preduzimanja mere, a uz jasno izražen stav zakonodavca da se zadiranje u privatnost ima činiti samo u meri koja je potrebna da se ostvare ciljevi pretresanja, obezbeđuje ravnotežu između interesa pojedinca i cilja koji se propisanom merom želi postići.

Iz navedenih razloga Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju mešanje u pravo na privatnost dozvoljeno sa stanovišta uslova iz člana 8. stav 2. Konvencije.

Ustavni sud dodatno ukazuje da je posebno razmotrio i stavove Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pretresanjem i povredom prava na privatnost iz člana 8. Konvencije.

U slučaju Camenzind protiv Švajcarske (presuda ESLjP od 16. decembra 1997. godine, broj predstavke 21353/93) Sud je zauzeo sledeći stav: „Države ugovornice mogu smatrati neophodnim da pribegnu merama, kao što su pretresi boravišnog prostora i zaplena imovine da bi se došlo do fizičkih dokaza o izvršenim krivičnim delima. Sud procenjuje da li su razlozi, izneti kako bi se opravdale te mere, bili relevantni i dovoljni i da li se poštovalo načelo srazmernosti. Što se tiče zaplene imovine, Sud se mora prvo uveriti da li relevantni zakonski propisi i praksa pružaju pojedincima adekvatnu i stvarnu zaštitu protiv zloupotrebe; i pored izvesne doze razumevanja koju pokazuje prema državama ugovornicama u ovoj oblasti, Sud mora biti oprezan kada su organi vlasti, kao u ovom slučaju, po zakonu ovlašćeni da narede i izvrše pretres bez sudskog naloga. Ako pojedinca treba zaštiti od samovoljnog mešanja vlasti u prava koja su zajemčena po članu 8, neophodno je da postoji zakonski okvir i striktna ograničenja takvih ovlašćenja. Drugo, Sud mora razmotriti posebne okolnosti svakog slučaja kako bi odlučio da li je, u konkretnom slučaju, mešanje u pitanju bilo srazmerno cilju kojem se težilo (stav 45).“ Imajući u vidu jemstva koja pruža švajcarsko zakonodavstvo kao i ograničeni pretres, Sud se složio da se može smatrati kako je mešanje u pravo predlagača na poštovanje njegovog doma bilo srazmerno cilju kojem se težilo i time neophodno u demokratskom društvu u smislu člana 8. Konvencije.

U slučaju Chappell protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda ESLjP, broj predstavke 10461/83, od 30. marta 1989. godine, st. 56-67) Sud je smatrao da je pruženo dovoljno zaštite ukoliko postoji pismeni nalog suda, ili neki element sudskog nadzora nad izvršenom merom. Tako je u navedenom slučaju Sud našao da je ograničenje prava na poštovanje stana opravdano i u okvirima člana 8 stav 2. Konvencije, jer je in casu postojao nalog istražnog sudije, osnovana sumnja da se u stanu nalaze predmeti koji se traže, kao i da je sudskim nalogom koji je bio potkrepljen dokazima, bio ograničen obim pretresa.

U slučaju Funke protiv Francuske (presuda ESLjP, broj predstavke 10828/84, od 25. februara 1993. godine, st. 53-59), Sud je ocenio da je pretres stana, koji su izvršile francuske vlasti bez naredbe istražnog sudije i bez jasnih ograničenja koja bi sprečavala zloupotrebu prava, protivan članu 8 stav 1. Konvencije.

U slučaju Misan protiv Rusije (presuda ESLjP, predstavka broj 4261/04, od 2. oktobra 2014. godine, st. 53-64), Sud je prihvatio domaći pristup koji dozvoljava pretrese u noćnim časovima. Policija je izvršila pretres stana podnositeljke predstavke od 21,30 do 23 časa. Podnositeljka predstavke je, između ostalog, tvrdila da je noćni pretres nezakonit prema domaćem pravu. Sud je istakao da ne smatra da je potrebno da utvrdi da li je sama činjenica da je pretres izvršen noću dovoljna da ugrozi njenu zakonitost, već da će se umesto toga fokusirati na pitanje da li je mešanje bilo „neophodno u demokratskom društvu“. S obzirom na to da je tužilac odobrio pretres, kako se zahtevalo domaćim zakonom koji je tada bio na snazi, radi otkrivanja dokaza u krivičnom predmetu protiv oca podnositeljke predstavke, Sud je bio spreman da prihvati da je pretres imao osnov u domaćem zakonu i da je imao legitiman cilj sprečavanja kriminala. Sud je podsetio da je dosledno utvrđivao da države ugovornice mogu da smatraju neophodnim da pribegnu pretresima i zaplenama u cilju pribavljanja fizičkih dokaza određenih krivičnih dela. Konstatovao je da mora da proceni da li su razlozi koji su navedeni za opravdavanje takve mere bili „relevantni“ i „dovoljni“ i da li je poštovan princip proporcionalnosti. Sud je konstatovao da nijedna strana nije dostavila kopiju naloga za pretres, te da shodno tome ne može da potvrdi da li je nalog bio zasnovan na razumnoj sumnji da predmeti od značaja za krivični predmet mogu da budu pronađeni u stanu podnositeljke. U vezi sa ovim Sud konstatuje da ruski sud nikada nije ispitao da li su postojali „relevantni“ i „dovoljni“ razlozi za opravdavanje pretresa doma podnositeljke i zaplenu njenih stvari. U odsustvu zahteva za prethodno sudsko odobrenje u materijalnom vremenu, istražni organi su imali neograničeno diskreciono pravo da procene svrsishodnost i obim pretresa i zaplene. Sud dalje utvrđuje da odsustvo prethodnog sudskog odobrenja nije bilo uravnoteženo dostupnošću ex post factum sudske kontrole. Domaći sudovi nisu procenili da li je tužilac imao „relevantne“ i „dovoljne“ razloge za izdavanje naloga za pretres doma podnositeljke predstavke. Sud stoga nije uveren da je pretres doma podnositeljke predstavke bio opravdan „relevantnim“ i „dovoljnim“ razlozima.Sud je dalje ispitivao obim naloga za pretres, kako je reprodukovan u zapisniku o pretresu i način njegovog izvršenja. U vezi sa tim, Sud napominje da član 182 Zakonika o krivičnom postupku kojim se uređuje nalaganje i sprovođenje pretresa ne zahteva da nalog za pretres bude dovoljno konkretan. Imajući u vidu previše širok obim, nalog nije bio u stanju da ograniči uticaj pretresa na ono što je neophodno u demokratskom društvu. Prevelika širina naloga odrazila se na način na koji je izvršen. Imajući u vidu napred navedeno, Sud je utvrdio da je pretres stana podnositeljke izvršen bez relevantnih i dovoljnih osnova i u odsustvu zaštitnih mera koje bi ograničile uticaj mere u razumne granice. Stoga nije bio neophodan u demokratskom društvu.

Dakle, pristup Evropskog suda za ljudska prava dopušta noćne pretrese, pod uslovom da je ta mera neophodna i srazmerna, kao i pretres i bez sudskog naloga ako relevantni zakonski propisi i praksa pružaju pojedincima adekvatnu i stvarnu zaštitu protiv zloupotrebe.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom dela odredbe člana 157. stav 1. Zakonika.

 

1. Osporeni član 5. stav 2. Zakonika

 

Razmatrajući osporenu odredbu člana 5. stav 2. Zakonika Ustavni sud je konstatovao da sadržina navedene odredbe ne može da se dovede u neposrednu ustavnopravnu vezu sa odredbom člana 36. stav 2. Ustava kojom je zajemčeno pravo na pravno sredstvo protiv pojedinačnog akta kojim je odlučeno o pravu ili obavezi, a u odnosu na koju je osporena, s obzirom na to da je osporenom odredbom uređeno kada, to jest kojom faktičkom radnjom ovlašćenog tužioca (javnog tužioca za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, odnosno privatnog tužioca za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi), započinje krivično gonjenje, a ne odlučivanje o pravu ili obavezi. Naime, prema pravnom stanovištu Ustavnog suda izraženom u postupku po ustavnim žalbama, postupanje javnog tužioca po podnetoj krivičnoj prijavi pre pokretanja krivičnog postupka, a radi provere osnova sumnje da određeni životni događaj predstavlja krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo (što je suština osporene zakonske odredbe), jednako kao ni podnošenje privatne (krivične) tužbe, ne predstavlja odlučivanje o nečijem pravu ili obavezi, te se stoga ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom kako prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, tako ni prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.

 

4. Osporeni član 6. stav 1. i član 10. stav 2. Zakonika

 

Ustavni sud je konstatovao da navodi i razlozi inicijative nisu ni u kakvoj vezi sa sadržinom osporenih odredaba člana 6. stav 1. i člana 10. stav 2. Zakonika, kojima je propisana dužnost javnog tužioca da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (član 6. stav 1) i uređeno kome javni tužilac može dostaviti podatak o tome da li se protiv nekog lica vodi istraga (član 10. stav 2, čija je svrha ograničenje prava javnosti da zna određene podatke, a saglasno sličnom ograničenju uspostavljenom odredbama čl. 8. i 9. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja).

 

5. Osporeni član 7. Zakonika

 

Povodom osporavanja ustavnosti člana 7. Zakonika kojim je propisano da je krivični postupak pokrenut: 1) donošenjem naredbe o sprovođenju istrage; 2) potvrđivanjem optužnice kojoj nije prethodila istraga; 3) donošenjem rešenja o određivanju pritvora pre podnošenja optužnog predloga u skraćenom postupku; 4) određivanjem glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku; 5) određivanjem glavnog pretresa u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredba člana 7. Zakonika samo formalno osporena u celini, a da se svi navodi i razlozi inicijatora odnose isključivo na tačku 1) ovog člana. Ispitujući ustavnopravnu utemeljenost razloga navedenih u podnetim inicijativama, Sud ukazuje da je osporeni član 7. sistematizovan u okviru Glave I Opšteg dela Zakonika, koja je označena kao „Osnovne odredbe“. U tom smislu je zakonodavac, saglasno ustavnoj nadležnosti da uređuje postupke pred sudovima i drugim državnim organima, članom 7. Zakonika odredio kojim procesnim radnjama započinje krivični postupak. Polazeći od toga da se inicijativama pokretanje krivičnog postupka donošenjem naredbe (javnog tužioca) o sprovođenju istrage, osporava sa stanovišta ustavnih garancija prava na pravično suđenje, Ustavni sud naglašava da odredba člana 32. stav 1. Ustava ne sadrži jemstvo da krivični postupak može biti pokrenut samo odlukom suda. Sa druge strane, Ustavni sud je, razmatrajući navode kojima se osporavaju odredbe člana 296. Zakonika, detaljno obrazložio iz kojih razloga nalazi da ovi navodi nisu ustavnopravno utemeljeni. Konačno, povodom navoda inicijatora da istraga može trajati neograničeno dugo, Ustavni sud ukazuje da je trajanje istrage uređeno odredbama člana 310. Zakonika, koje podnetim inicijativama nisu osporene. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud ocenjuje da nema ustavnopravnog utemeljenja za tvrdnju da je donošenje naredbe (javnog tužioca) o sprovođenju istrage, kao jedna od procesnih radnji kojima se pokreće krivični postupak, nesaglasno sa Ustavom.

 

6. Osporeni član 8. Zakonika

 

U odnosu na razloge osporavanja ustavnosti člana 8. Zakonika, kojima je predviđeno da je organ postupka dužan da u skladu sa odredbama ovog zakonika pouči okrivljenog ili drugog učesnika u postupku o pravima koja mu pripadaju i da je organ postupka, ako bi okrivljeni ili drugi učesnik u postupku usled neznanja mogao da propusti neku radnju ili ne iskoristi svoja prava, dužan da ga upozori na posledice propuštanja, Ustavni sud nalazi da navodi inicijatora da su osporene odredbe uopštene i da nisu dovoljna i sigurna garancija da će okrivljeni biti tačno i potpuno informisan o pravima koja mu pripadaju u krivičnom postupku, ne predstavljaju ustavnopravno relevantne razloge osporavanja u odnosu na odredbu člana 33. stav 2. Ustava za koju inicijator tvrdi da je povređena, već kritiku zakonskih odredaba. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje i da je član 8. sistematizovan u okviru Glave I „Osnovne odredbe“ Opšteg dela Zakonika i da saglasno tome i uređuje opštu obavezu organa postupka u odnosu na pouku o pravima okrivljenog. Okrivljeni se ne obaveštava i poučava o svim pravima u postupku u isto vreme, zbog čega je to pitanje uređeno kroz niz drugih odredaba Zakonika, a zbog čega se u članu 8. i koristi formulacija „organ postupka je dužan da u skladu sa odredbama ovog zakonika pouči okrivljenog“. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da navedena Direktiva, na koju se inicijator poziva, obavezu davanja pouke o pravima u pisanoj formi predviđa samo u odnosu na lica lišena slobode (član 4.).

 

7. Osporeni član 68. stav 1. tač. 1)-4) i stav 2. Zakonika

 

Razmatrajući osporenu odredbu tačke 1) stav 1. člana 68. Zakonika, Ustavni sud je pošao od sadržine člana 33. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega. Iz navedene ustavne odredbe sledi da Ustavom nisu utvrđeni ni način obaveštavanja, ni rokovi, već je prepušteno zakonodavcu da ta pitanja uredi zakonom. Sa druge strane, članom 68. stav 1. Zakonika utvrđena su prava okrivljenog, tako što je pod tačkom 1) utvrđeno pravo da uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku, dok je pod tačkom 6) utvrđeno pravo okrivljenog da neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, u kojoj se, između ostalog, navode i dokazi (član 280. stav 3. i član 288. stav 8.), kao i zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka (član 68. stav 1. tačka 6)). Saglasno tome, po nalaženju Ustavnog suda, ne stoje navodi inicijative da osporena odredba tačke 1) stav 1. člana 68. Zakonika nije u saglasnosti sa odredbom člana 33. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, razlozi osporavanja odredaba tač. 2)-4) stav 1. i stava 2. istog člana ne odnose se na sadržinu osporenih odredaba kojima se uređuje korpus prava bilo kog okrivljenog, već isključivo na prava uhapšenog, koja su posebno uređena članom 69. Zakonika, a potom i odredbama koje uređuju predistražni postupak (policijsko hapšenje i saslušanje uhapšenog iz čl. 291. i 293.), zbog čega osporene odredbe ne mogu da se dovedu u neposrednu ustavnopravnu vezu sa članom 29. Ustava, kojom su utvrđena dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda.

 

8. Osporeni član 69. stav 1. tačka 2) Zakonika

 

Polazeći od razloga osporavanja odredbe člana 69. stav 1. tačka 2) Zakonika, da je pravo na poverljiv razgovor sa braniocem propisano samo u okviru prava uhapšenog a ne i u okviru prava okrivljenog, Ustavni sud je konstatovao da izneti razlozi ne mogu da se dovedu u ustavnopravnu vezu sa sadržinom člana 69. i osporenom odredbom tačke 2) stav 1. toga člana. Ovo stoga što su članom 69. Zakonika uređena posebna prava uhapšenih lica, u okviru kojih i pravo na poverljiv razgovor sa braniocem. Dakle, odredbe člana 69. Zakonika u celosti se odnose isključivo na uhapšene, ne i na druge okrivljene, zbog čega se položaj drugih okrivljenih (čija prava su inače uređena članom 68. Zakonika) ne može dovoditi u vezu sa odredbama o položaju i pravima uhapšenih lica.

 

9. Osporeni član 85. stav 4. Zakonika

 

U vezi iznetih razloga osporavanja člana 85. stav 4. Zakonika, Ustavni sud najpre konstatuje da su osporenom odredbom predviđene tri situacije kada okrivljeni može biti saslušan u odsustvu branioca, između ostalog, ako u istrazi uredno pozvani branilac nije prisutan iako ga je javni tužilac obavestio o saslušanju, a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca. Mogućnost saslušanja u odsustvu branioca izričito je isključena u slučaju obavezne odbrane, dok je u ostalim slučajevima ona uslovljena nepostojanjem mogućnosti da okrivljeni uzme drugog branioca, što je faktičko pitanje koje se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju. Imajući u vidu navedeno, kao i to da branilac može biti samo advokat, da je advokatura nezavisna delatnost i da je izbor branioca stvar okrivljenog te da je saglasno tome i ponašanje odbrane stvar okrivljenog i njegovog izabranog branioca, Ustavni sud smatra da ne stoje navodi inicijative da se osporenom odredbom onemogućava okrivljenom uživanje praktične i delotvorne odbrane.

 

10. Osporeni čl. 133. i 134. i član 140. stav 4. Zakonika

 

Povodom osporavanja odredaba čl. 133 i 134. i člana 140. stav 4. Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da inicijativa ne sadrži ustavnopravno argumentovane razloge osporavanja navedenih odredaba, kao ni odredbe Ustava u odnosu na koje ih inicijator osporava, već samo mišljenje inicijatora o tome kako je trebalo urediti pitanja uzimanja uzoraka i telesnih pregleda.

 

11. Osporeni član 156. stav 3. Zakonika

 

Polazeći od navoda inicijative da je proširenje mogućnosti za pretres bez prisustva svedoka na još tri situacije predviđene osporenom odredbom člana 156. stav 3. Zakonika u suprotnosti sa odredbom člana 40. stav 3. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se izneti razlozi osporavanja ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene odredbe. Ovo iz razloga što se saglasno članu 156. Zakonika dokazna radnja pretresanja vrši na osnovu naredbe suda, a osporenom odredbom stava 3. ovog člana su uređene situacije kada se pretresanju može pristupiti i bez prethodne predaje naredbe (dakle kada postoji naredba suda o pretresanju ali se ona neće prethodno predati), kao i bez prethodnog poziva za predaju lica ili predmeta i pouke o pravu na branioca, i to ako se pretpostavlja oružani otpor ili druga vrsta nasilja ili se očigledno priprema ili je otpočelo uništavanje tragova krivičnog dela ili predmeta važnih za postupak ili je držalac stana i drugih prostorija nedostupan. Budući da inicijator pogrešno tumači osporenu odredbu kao pretresanje bez postojanja naredbe suda, koje je posebno uređeno odredbama čl. 158, 159. i 160. Zakonika, Ustavni sud je ocenio da su navodi inicijatora očigledno neosnovani.

 

12. Osporeni član 251. stav 1. Zakonika

 

Razmatrajući navode inicijative kojima se osporava ustavnost člana 251. Zakonika u odnosu na odredbe člana 33. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da iako se inicijativom osporava član 251. u celosti, iz njene sadržine može se zaključiti da inicijator u suštini osporava odredbu stava 1. toga člana, kojom je propisano da okrivljeni, odnosno osumnjičeni koji je saslušan po odredbama o saslušanju okrivljenog i njegov branilac, imaju pravo da razmatraju spise i razgledaju sakupljene predmete koji služe kao dokaz. Ustavni sud je potom konstatovao da je pravo na razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz sadržano u članu 68. Zakonika, u okviru korpusa prava okrivljenog, kao i u okviru prava branioca sadržanih u članu 71. Zakonika, tako što prema članu 68. stav 1. tačka 8), okrivljeni ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz, a prema tački 3) člana 71. branilac ima pravo da posle donošenja naredbe o sprovođenju istrage ili posle neposrednog podizanja optužnice, a i pre toga ako je okrivljeni saslušan, u skladu sa odredbama ovog zakonika, razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz. Polazeći od navedenih odredaba Zakonika, Ustavni sud nalazi da iz njihove sadržine i formulacije sledi da se utvrđeno pravo sastoji iz dva segmenta – prvi je pravo na razmatranje spisa, a drugi je pravo na razgledanje predmeta koji služe kao dokaz, kao i da je izričito propisano da branilac ima navedena prava posle donošenja naredbe o sprovođenju istrage ili posle neposrednog podizanja optužnice (a i pre toga ako je okrivljeni saslušan). Saglasno tome, Ustavni sud je našao da su razlozi osporavanja člana 251. stav 1. Zakonika zasnovani na pogrešnom tumačenju navedene odredbe i nesagledavanju celine zakonskih rešenja.

 

13. Osporeni član 297. st. 1. i 2. Zakonika

 

Ispitujući osnovanost razloga osporavanja ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe člana 297. stav 1. Zakonika, kojom se po mišljenju inicijatora ukida pravo na blagovremeno obaveštavanje o krivičnom gonjenju ili pokretanju istrage i otvara mogućnost vođenja tajnih istraga, Ustavni sud je najpre konstatovao da iz odredbe člana 33. stav 1. Ustava (u odnosu na koju je zakonska odredba osporena) sledi da Ustavom nisu utvrđeni ni rokovi ni način obaveštavanja okrivljenog, već je prepušteno zakonodavcu da ta pitanja uredi zakonom. Saglasno ustavnom ovlašćenju, zakonodavac je to pitanje uredio sa više različitih odredaba Zakonika, pre svega u okviru odredaba o pravima okrivljenog, kojima je utvrđeno njegovo pravo da uvek pre prvog saslušanja bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe (član 68. stav 1. tačka 1)), koje je potom dosledno sprovedeno i u odredbama Zakonika koje uređuju predistražni postupak i istragu. Ustavni sud je dalje konstatovao da tačka 1) stava 1. člana 68. sadrži upravo garancije iz člana 6. stav 3 tačka (a) Konvencije (na čiju povredu se takođe poziva u inicijativi), na način kako i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi primenjuje navedenu konvencijsku odredbu, a to je da okrivljeni mora biti obavešten o prirodi i razlozima optužbe pre prvog saslušanja. Suština prava na dobijanje obaveštenja u skladu sa članom 6. stav 3. tačka (a) Konvencije svodi se na to da okrivljeni mora biti obavešten ne samo o razlozima optužbe, to jest radnjama koje je navodno počinio i na kojima se optužba temelji, već i o pravnoj kvalifikaciji dela (Pélissier i Sassi protiv Francuske, presuda ESLjP, Veliko veće, broj predstavke 25444/94, od 25. marta 1999. godine, stav 51), dakle o činjeničnom i pravnom osnovu optužbi protiv njega. Ta obaveštenja treba da budu dovoljna da okrivljenom omoguće da počne da formuliše svoju odbranu. Prema članu 6. stav 3. tačka (a) Konvencije nije neophodno da okrivljeni bude obavešten o detaljima svih dokaza koji protiv njega postoje, te informacije treba dati, ali u kasnijoj fazi postupka, kako to nalaže član 6 stav 3 tačka (b) Konvencije. Polazeći od navedenog Ustavni sud nalazi da razlozi osporavanja odredbe člana 297. stav 1. Zakonika nisu ustavnopravno utemeljeni. S tim u vezi, Ustavni sud dodatno ukazuje da i prema Direktivi 2012/13/EU od 22. maja 2012. godine, koja je zasnovana na praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava, obaveštenje o delu za koje se osumnjičeni ili okrivljeni tereti mora se dati najkasnije pre prvog službenog saslušanja od strane policije ili drugog nadležnog tela (Recital 28 Preambule Direktive). Pored toga, Direktiva sadrži i odredbu prema kojoj se detaljna informacija o optužbi mora dati najkasnije u fazi iznošenja optužbe pred sud (član 6. stav 3.)

Razmatrajući navode i razloge inicijative kojima su odredbe člana 297. st. 1. i 2. osporene u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije istom argumentacijom kojom su osporene i odredbe člana 6. stav 1. i člana 10. stav 2. Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da oni nisu ni u kakvoj vezi sa sadržinom osporenih odredaba člana 297. st. 1. i 2, kojima se uređuje dostavljanje naredbe o sprovođenju istrage.

14. Osporeni član 298. Zakonika

 

S obzirom na to da su članom 298. Zakonika propisani nadležnost javnog tužioca za sprovođenje istrage, područje na kome preduzima dokazne radnje i obaveza državnih organa da tužicu pruže potrebnu pomoć u vezi sa sprovođenjem istrage, Ustavni sud nalazi da izneti razlozi osporavanja toga člana (da je bez osnova u Ustavu propisivanje da bez sudske kontrole osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka javno tužilaštvo određuje, sprovodi i okončava istragu) nisu u vezi sa sadržinom osporenog člana, kao i da sadržina osporenog člana ne može da se dovede u neposrednu ustavnopravnu vezu sa odredbom stava 1. člana 32. Ustava u odnosu na koju je osporen. Ustavni sud posebno ističe da se iz ustavnih garancija prava na pravično suđenje ne proizlazi da istragu, kao fazu krivičnog postupka u kojoj se, saglasno odredbi člana 295. stav 2. Zakonika, prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim, može sprovoditi isključivo sud.

Ustavni sud je konstatovao i da, iako su inicijativom odredbe člana 298. Zakonika osporene i u odnosu na član 6. Konvencije, inicijativa u tom delu ne sadrži razloge osporavanja, već samo tvrdnju o povredi navedenog člana.

 

15. Osporeni član 300. st. 1, 2, 4, 6. i 7. Zakonika

 

Ispitujući osnovanost navoda inicijative Ustavni sud je najpre konstatovao da sadržina odredaba člana 300. Zakonika, kojima je uređeno prisustvo dokaznim radnjama koje u istrazi preduzima javni tužilac, ne može da se dovede u ustavnopravnu vezu sa pravom iz člana 33. stav 4. Ustava, na čiju povredu se poziva inicijator. Naime, navedenom ustavnom odredbom utvrđeno je da „svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani“, iz čega sledi da se ova ustavna jemstva odnose na odlučivanje o optužbi protiv određenog lica, tj. na fazu glavnog pretresa.

Što se tiče osporavanja ustavnosti navedenih odredaba Zakonika u odnosu na odredbu člana 33. stav 5. Ustava, kojom je utvrđeno da „svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane“, Ustavni sud najpre konstatuje da bi jezičko tumačenje navedene ustavne odredbe moglo da vodi zaključku da se i ova prava jemče samo u fazi „suđenja“, dakle u fazi u kojoj već postoji optužba protiv određenog lica. Međutim, polazeći od načela iz člana 18. stav 3. Ustava, prema kome se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, Ustavni sud nalazi da ovu odredbu treba tumačiti na način da se označena prava jemče svakom licu protiv koga je pokrenut krivični postupak, s tim što se zbog prirode zajemčenih prava način njihovog ostvarivanja propisuje zakonom. Tako su osporenim Zakonikom najpre detaljno uređene sve dokazne radnje, među kojima je i ispitivanje svedoka, zatim je, u fazi istrage, uređeno kako prisustvo osumnjičenog, njegovog branioca i oštećenog dokaznim radnjama koje se sprovode (osporeni član 300.), tako i prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane (član 301.), pravo osumnjičenog i njegovog branioca da traže od javnog tužioca da preduzme određenu dokaznu radnju u korist odbrane (član 302.) i dužnost javnog tužioca da osumnjičenog i njegovog branioca upozna sa prikupljenim dokazima (član 303.), da bi potom, u delu Zakonika koji propisuje tok glavnog pretresa, posebno bio uređen dokazni postupak koji se sprovodi pred sudom koji odlučuje o optužbi, a u okviru koga je optuženom i njegovom braniocu, pored ostalog, obezbeđeno pravo predlaganja dokaza (član 395.), iznošenje odbrane (član 397.), ispitivanje svedoka, veštaka i stručnog savetnika (član 402.). Dakle, prisustvo osumnjičenog i njegovog branioca dokaznim radnjama koje se sprovode u istrazi predstavlja samo jedan od načina ostvarivanja prava iz člana 33. stav 5. Ustava, odnosno prava iz člana 6. stav 3. tačka (d) Konvencije (koja su identična pravima iz navedene ustavne odredbe).

Razmatrajući osporene odredbe člana 300. st. 1, 2, 4, 6. i 7. Zakonika, Ustavni sud je, kao prvo, konstatovao da se odredbom stava 1. ustanovljava pravilo da javni tužilac upućuje poziv osumnjičenom i njegovom braniocu da prisustvuju ispitivanju svedoka i veštaka (dok oštećenog samo obaveštava o vremenu i mestu ispitivanja), tako da ova odredba ni u kom slučaju ne može biti nesaglasna sa Ustavom i potvrđenim međunarodim ugovorom. Drugo, tačno je da je osporenom odredbom stava 2. člana 300. Zakonika dopušten izuzetak od prethodno ustanovljenog pravila, ali samo u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti i to samo u slučaju da javni tužilac oceni da prisustvo osumnjičenog i njegovog branioca može uticati na svedoka koji se ispituje. Kod ocene da li se predviđenim izuzetkom povređuje ustavno pravo osumnjičenog treba imati u vidu, sa jedne strane, da se ovaj izuzetak odnosi samo na fazu istrage, a ne i na izvođenje dokaza na glavnom pretresu i, sa druge strane, da je samom osporenom odredbom izričito propisano da se sudska odluka ne može zasnivati isključivo ili u odlučujućoj meri na iskazu svedoka koji je ispitan bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca, iz čega sledi da je ograničena upotreba zapisnika o iskazu svedoka (u smislu člana 406. Zakonika) kada je osumnjičenom bilo onemogućeno da učestvuje u sprovođenju ove dokazne radnje tokom istrage. Treće, u odnosu na osporenu odredbu stava 4. člana 300. Zakonika, kojom je predviđeno da će, ako osumnjičeni ima branioca, javi tužilac, po pravilu, pozivati samo branioca, Ustavni sud nalazi da to što se poziv za prisustvo izvođenju dokaznih radnji, po pravilu, upućuje samo braniocu osumnjičenog, ne dovodi u pitanje ostvarivanje ustavnih prava osumnjičenog, jer ne samo da je svrha branioca u krivičnom postupku da okrivljenom pruži adekvatnu stručnu odbranu, već poziv upućen braniocu ne sprečava osumnjičenog koji nije lišen slobode da i lično prisustvuje izvođenju dokazne radnje. Četvrto, vezano za osporenu odredbu stava 6. člana 300. Zakonika, Ustavni sud ukazuje da je uredna dostava poziva pretpostavka za izvođenje dokazne radnje, te se u slučaju da poziv nije dostavljen u skladu sa odredbama Zakonika dokazna radnja može izvesti samo po prethodnom odobrenju suda. Konačno, polazeći od prethodo rečenog o obavezi uredne dostave poziva, sa ustavnopravnog stanovišta ne može biti sporna osporena odredba stava 7. člana 300. Zakonika, prema kojoj se dokazna radnja može preduzeti ako lice kome je upućen poziv nije prisutno njenom izvođenju, budući da je ova odreba predviđena u interesu efikasnosti krivičnog postupka i sprečavanja procesne opstrukcije. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da iznetim razlozima nisu potvrđeni navodi inicijatora o nesaglasnosti osporenih odredaba sa Ustavom i Konvencijom.

 

16. Osporeni član 301. stav 3. Zakonika

 

Povodom iznetih razloga osporavanja člana 301. stav 3. u odnosu na odredbu člana 6. stav 3. Konvencije, Ustavni sud je konstatovao da inicijativa, pored toga što ne sadrži navode o tome koje je od prava garantovanih članom 6. stav 3. Konvencije povređeno, ne sadrži ni ustavnopravno argumentovane razloge osporavanja, već se inicijator uopšteno poziva na pravo na pravično suđenje i navodi do čega bi po njegovom mišljenju moglo doći u praksi u primeni osporene odredbe.

 

17. Osporeni član 303. stav 3. Zakonika

 

Razmatrajući navode inicijative kojima je osporena odredba člana 303. stav 3. Zakonika, Sud je takođe konstatovao da, premda su navedene odredba osporene u odnosu na stav 3. člana 6. Konvencije, inicijativa ne sadrži navode o tome koje je konkretno pravo garantovano odredbama toga stava povređeno. Štaviše, inicijator se poziva na pretpostavku nevinosti, iako pravo na pretpostavku nevinosti nije predmet garancija sadržanih u odredbama stava 3. člana 6. Konvencije u odnosu na koje osporava navedenu zakonsku odredbu. Što se tiče ostalih razloga osporavanja odredbe stava 3. člana 303. Sud je konstatovao da su oni posledica nesagledavanja celine odredaba toga člana i njihove povezanosti sa drugim odredbama Zakonika. Naime, prikupljanje dokaza za svoju odbranu Zakonikom je ustanovljeno kao pravo okrivljenog (član 68. stav 1. tačka 9)), dok je odredbom člana 301. stav 1. to pravo dalje razrađeno. S obzirom na navedeno i na to da je osporenim stavom 3. člana 303. Zakonika propisana dužnost osumnjičenog koji je saslušan i njegovog branioca da „po prikupljanju dokaza i materijala u korist odbrane (član 301.) obaveste javnog tužioca o tome“, to proizlazi da se dužnost obaveštavanja javnog tužioca odnosi na obaveštenje o korišćenju prava iz člana 301, a ne o sadržaju svih sprovedenih aktivnosti, niti na dokaze koji ne idu u korist osumnjičenom. Kako je stavom 4. člana 303. propisano da će javni tužilac, ukoliko osumnjičeni i njegov branilac ne postupe u skladu sa osporenim stavom 3. ovog člana odlučiti o završetku istrage, to ne stoji navod inicijatora da se osporenom odredbom ugrožava pravo okrivljenog da se brani na način koji smatra najpovoljnijim, već se upravo omogućava da javni tužilac, po razmatranju spisa i razgledanju predmeta koje je osumnjičeni prikupio u korist odbrane, naredbom obustavi istragu i odustane od gonjenja osumnjičenog.

 

18. Osporeni član 331. stav 5. Zakonika

 

Povodom osporavanja ustavnosti odredbe člana 331. stav 5. Zakonika u odnosu na odredbu člana 33. stav 2. Ustava, istom argumentacijom kojom je osporena i ustavnost člana 296. Zakonika u odnosu na istu ustavnu odredbu, Ustavni sud je konstatovao da razlozi osporavanja nisu ni u kakvoj vezi sa sadržinom osporene odredbe, prema kojoj se optužnica može podići i bez sprovođenja istrage ako prikupljeni podaci pružaju dovoljno osnova za optuženje (javni tužilac podiže optužnicu kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo). Ustavni sud dodatno ukazuje da je saslušanje okrivljenog dokazna radnja uređena odredbama čl. 85-90. Zakonika (pojam okrivljenog prema članu 2. stav 1. tačka 2. Zakonika predstavlja i opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog), s tim što do primene odredaba o saslušanju dolazi u različitim procesnim situacijama: u predistražnom postupku prilikom saslušanja osumnjičenog (član 289. stav 4.) ili uhapšenog (član 293. stav 2.), u istrazi (član 300. stav 1.), na glavnom pretresu (član 398.). Pored toga, obavezni element optužnice je obrazloženje u kome se, između ostalog, iznosi odbrana okrivljenog i stanovište tužioca o navodima odbrane (član 332. stav 1. tačka 6)), što znači da optužnica ne može biti podignuta protiv lica koje prethodno nije saslušano. Kada je u pitanju podizanje optužnice bez sprovođenja istrage, Ustavni sud posebno ukazuje da se krivični postupak smatra pokrenutim tek kada nadležni sud rešenjem potvrdi optužnicu (član 7. tačka 2)), da optužnicu koja je propisno sastavljena predsednik veća bez odlaganja dostavlja okrivljenom koji je na slobodi, a ako se nalazi u pritvoru – u roku od 24 časa od prijema (član 335. stav 1.) i da okrivljeni ima pravo da u roku od osam dana podnese pisani odgovor na optužnicu (član 336. stav 1.).

 

19. Osporeni član 350. stav 1. Zakonika

Polazeći od navoda inicijative kojima se osporava ustavnost odredbe člana 350. stav 1. Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da oni ne predstavljaju ustavnopravno argumentovane razloge osporavanja navedene odredaba Zakonika, što je osnovna pretpostavka za postupanje Suda, već samo paušalne tvrdnje o povredi prava na odbranu. Povodom pozivanja inicijatora na pravo okrivljenog na ćutanje, Ustavni sud ukazuje da je to pravo okrivljenog koji se saslušava, odnosno lično izjašnjava, čija je suština u tome da zaštiti okrivljenog od prinudnog iskaza i od samooptuživanja, te da nije ni u kakvoj vezi sa sadržinom osporene odredbe.

 

20. Osporeni član 357. stav 3. Zakonika

 

Po nalaženju Ustavnog suda, razlozi osporavanja stava 3. člana 357. Zakonika zasnovani na inicijatorovom pogrešnom tumačenju toga člana. Naime, ispitivanje svedoka ili veštaka van glavnog pretresa prema odredbama člana 357. Zakonika, inicijator smatra „radnjama glavnog pretresa“, dakle radnjama koje se preduzimaju u toku glavnog pretresa. Međutim, osporeni član 357. Zakonika odnosi se na fazu pripremanja glavnog pretresa i sudsku odluku o ispitivanju svedoka ili veštaka u toj fazi. U toku glavnog pretresa odluka o ispitivanju svedoka ili veštaka koji ne može da dođe pred sud ili mu je dolazak znatno otežan, donosi se na osnovu odredaba člana 404. Zakonika o izvođenju dokaza van glavnog pretresa, prema kojima stranke, branilac, oštećeni i stručni savetnik pri ispitivanju svedoka ili veštaka imaju prava iz člana 402. tog zakonika.

 

21. Osporeni član 376. stav 2. Zakonika

 

Razmatrajući osporenu odredbu člana 376. stav 2. Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da iz njene sadržine proizlazi da će se sastaviti poseban zapisnik o iskazu svedoka, veštaka ili stručnog savetnika koji je dat na glavnom pretresu, ako postoje osnovi sumnje da je taj iskaz lažan. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su sastavljanje zapisnika, njihova sadržina, način vođenja i utvrđivanje verodostojnosti zapisnika uređeni u glavi X Podnesci i zapisnici, odeljak 2. Zapisnici, čl. 232-241. Zakonika, pri čemu zapisnik o glavnom pretresu predstavlja posebnu vrstu zapisnika, čije sastavljanje, sadržaj i utvrđivanje verodostojnosti su uređeni drugačije u odnosu na ostale zapisnike o preduzetim radnjama u toku postupka (čl. 238-240.). Kako osporenom odredbom nije propisan sadržaj zapisnika koji se u konkretnom slučaju sačinjava, što znači da se primenjuju odredbe kojima je na opšti način uređen sadržaj zapisnika (član 233.), to Ustavni sud nalazi da ne stoje navodi inicijative da se u zapisniku konstatuje da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo. Ustavni sud je dalje konstatovao i da je opštim odredbama o utvrđivanju verodostojnosti zapisnika između ostalog propisano da zapisnik potpisuje saslušano odnosno ispitano lice (član 235. stav 3.) i da ako saslušano odnosno ispitano lice odbije da potpiše zapisnik to će se zabeležiti u zapisniku i navešće se razlog odbijanja (član 235. stav 6.), te da osporena odredba člana 376. stav 2. sadrži identično pravilo u pogledu utvrđivanja verodostojnosti zapisnika. Polazeći od toga da potpisivanje zapisnika po svojoj suštini predstavlja akt potvrđivanja njegove verodostojnosti iskazu koji je dat u toku postupka, Ustavni sud nalazi da potpisivanje zapisnika koji sadrži iskaz dat na glavnom pretresu u svojstvu svedoka, veštaka ili stručnog savetnika ne može da se dovede u neposrednu ustavnopravnu vezu sa sadržinom odredaba člana 33. st. 2. i 7. Ustava, kojima su utvrđena prava okrivljenog.

 

22. Osporeni član 390. stav 5. Zakonika

 

Povodom osporavanja ustavnosti odredbe člana 390. stav 5. Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da inicijativa ne sadrži ustavnopravne razloge osporavanja navedene odredbe u odnosu na odredbe člana 33. st. 4. i 5. Ustava, već samo njenu kritiku i mišljenje inicijatora da je sporna pitanja trebalo drugačije urediti.

 

23. Osporeni član 395. stav 4. tačka 1) Zakonika

 

Polazeći od navoda inicijative kojima se osporava ustavnost odredbe člana 395. stav 4. tačka 1) Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da oni ne predstavljaju ustavnopravno argumentovane razloge osporavanja navedenih odredaba Zakonika, što je osnovna pretpostavka za postupanje Suda, već samo paušalne tvrdnje o povredi prava na odbranu.

24. Osporeni član 406. Zakonika

 

Razmatrajući navode inicijative kojima su odredbe člana 406. Zakonika osporene u odnosu na pravo na nezavisan i nepristrasan sud iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da izneti razlozi osporavanja ne mogu da se dovedu u ustavnopravnu vezu sa sadržinom prava na nezavisan i nepristrasan sud, te da je osporenim članom uređen način izvođenja dokaza na glavnom pretresu, koji sprovodi upravo sud, kao samostalan i nezavisan državni organ. Ustavni sud ukazuje da se nezavisnost i nepristrasnost suda bliže definišu ustavnim odredbama o statusu sudova (čl. 142 st. 2), statusu sudija (čl. 146–153.) i sudskim odlukama koje ne mogu biti predmet vansudske kontrole (čl. 145 st. 3). U odredbama o sudovima Ustav ponavlja i bliže definiše da zakon reguliše osnivanje, organizaciju, nadležnost, uređenje i sastav sudova (čl. 143 st. 2) i izričito zabranjuje osnivanje privremenih, prekih ili vanrednih sudova (čl. 143 st. 3).

Razmatrajući navode druge inicijative kojom su osporene odredbe istog člana Zakonika, Ustavni sud je najpre konstatovao da suština odredbe člana 33. stav 5. Ustava jeste da optuženom jemči pravo da u kontradiktornom postupku pred sudom ospori dokaze protivne strane, kao i da obezbedi punu ravnopravnost sredstava kojima obe strane raspolažu u pogledu ispitivanja svedoka. Navedeno pravo predstavlja važan element prava na pravično suđenje i prava na odbranu, zajemčene članom 32. stav 1. i članom 33. stav 2. Ustava i članom 6. Evropske konvencije. Saglasno članu 19. stav 2. i članu 97. tačka 2. Ustava, način ostvarivanja prava zajemčenih članom 33. stav 5. Ustava propisuje zakonodavac, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Međutim, navedena ustavna odredba ne garantuje pravo da se u postupku ispitaju sva lica koja okrivljeni predloži kao svedoke. Ona ne garantuje ni da će sva lica pozvana u svojstvu svedoka prisustvovati suđenju, niti pak sadrži obavezu tih lica da moraju prisustvovati suđenju, odnosno svedočiti. Stoga je na zakonodavcu da postupak uredi tako da, sa jedne strane, obezbedi ostvarivanje prava okrivljenog zajemčenih Ustavom, a sa druge strane, da obezbedi ostvarivanje cilja i svrhe krivičnog postupka da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka. Pri tome, zakonodavac se mora rukovoditi i pravima drugih lica koja učestvuju u postupku i predvideti mehanizme koji će uspostaviti ravnotežu različitih interesa. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je zakonodavac, saglasno svom ustavnom ovlašćenju, uređujući način izvođenja dokaza na glavnom pretresu predvideo i mogućnost upoznavanja sa sadržinom zapisnika o ranije datim iskazima, umesto neposrednog ispitivanja, u situacijama kada: 1) su ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći, ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti ili drugih važnih razloga; 2) su stranke saglasne da se tako postupi umesto neposrednog ispitivanja svedoka ili veštaka koji nije prisutan, bez obzira da li je bio pozvan ili ne; 3) je svedok ili veštak ispitan neposredno pred istim predsednikom veća ili u skladu sa odredbom člana 404. ovog zakonika; 4) svedok ili veštak bez zakonskog razloga neće da da iskaz na glavnom pretresu; 5) je reč o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom. Iz navedenih zakonskih odredaba sledi da iskazi dati u istrazi mogu da se koriste od strane suda ako su u pitanju lica čiji je dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan, ako su stranke saglasne da se tako postupi i kada svedok ili veštak bez zakonskog razloga neće da da iskaz na glavnom pretresu. Međutim, kako u istrazi javni tužilac ima obavezu da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv da prisustvuju ispitivanju svedoka i veštaka, da oni mogu predložiti tužiocu da postavi određena pitanja a po dozvoli tužioca mogu i neposredno postavljati pitanja (član 300.), Ustavni sud nalazi da je i u istrazi okrivljenom omogućeno osporavanje iskaza svedoka i veštaka i njihovo ispitivanje, te da su na taj način zaštićena prava odbrane i u toj fazi postupka. Saglasno svemu navedenom Ustavni sud nalazi da ne stoje navodi inicijatora da je propisana mogućnost upoznavanja sa sadržinom zapisnika o iskazima na glavnom pretresu umesto neposrednog ispitivanja svedoka i veštaka, sama po sebi suprotna članu 33. stav 5. Ustava. Ovo posebno ako se ima u vidu i da u zapisniku o glavnom pretresu moraju biti navedeni razlozi zbog kojih se dokaz izvodi upoznavanjem sa sadržinom iskaza umesto neposrednim ispitivanjem, čime se zapravo obezbeđuje da drugostepeni sud u postupku po žalbi ispita zakonitost odluke o tako izvedenom dokazu.

S tim u vezi Ustavni sud ukazuje i na stanovište Evropskog suda za ljudska prava da član 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije sadrži načelo prema kojem, pre nego što optuženi može biti osuđen, svi dokazi protiv njega moraju po pravilu biti izvedeni u njegovoj prisutnosti na javnoj raspravi radi kontradiktornosti postupka, s tim što su izuzeci od ovoga mogući, ali ne smeju povrediti prava odbrane, koja po pravilu zahtevaju da se optuženom omogući primerena i stvarna mogućnost osporavanja iskaza i ispitivanja svedoka koji svedoči protiv njega, bilo u vreme kad svedok daje svoj iskaz ili u kasnijem stadijumu postupka (presude ESLjP Hümmer protiv Nemačke, broj predstavke 26171/07, od 19. jula 2012. godine, stav 38, Lucà protiv Italije, predstavka broj 33354/96, od 27. februara 2001. godine, stav 39). U određenim okolnostima može biti potrebno uputiti na iskaze date tokom istražne faze (navedena presuda Lucà protiv Italije, stav 40.), na primer, u slučaju kad je svedok preminuo (odluka Mika protiv Švedske, broj predstavke 31243/06, od 27. januara 2009. godine, stav 37.) ili je iskoristio pravo na ćutanje (presuda Vidgen protiv Holandije, broj predstavke 29353/06, od 10. jula 2012, stav 47.), ili kada razuman napor koji su vlasti uložile u osiguravanje prisustva svedoka nije urodio plodom (presuda Mirilashvili protiv Rusije, broj predstavke 6293/04 od 11. decembra 2008. godine, stav 217.).

Povodom navoda inicijative kojom se osporavaju odredbe člana 406. stav 1. tač. 1) i 5) u odnosu na član 6. stav 3. Konvencije, Ustavni sud je konstatovao da inicijator samo postavlja pitanja o ustavnopravnoj prihvatljivosti zakonskih rešenja uz pozivanje na odredbe člana 32. Ustava (koje se ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa sadržinom odredaba člana 6. stav 3. Konvencije u odnosu na koje su navedene zakonske odredbe osporene), ne navodeći ustavnopravne razloge osporavanja navedene zakonske odredbe u odnosu na odredbe člana 6. stav 3. Konvencije.

25. Osporeni član 443. stav 2. Zakonika

 

Ispitujući osnovanost razloga osporavanja ustavnosti člana 443. stav 2. Zakonika, Ustavni sud je konstatovao da, prema odredbama Zakonika, ovlašćena lica (stranke, branilac i oštećeni) mogu protiv prvostepene presude izjaviti žalbu, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude (u naročito složenim predmetima stranke i branilac mogu zahtevati produženje tog roka), koja se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (čl. 432, 433. i 442.), a da iz odredaba osporenog člana 443. Zakonika sledi da odlučivanje prvostepenog suda o žalbi na presudu predstavlja samo mogućnost predsedniku prvostepenog veća da, pod određenim uslovima, ponovo otvori glavni pretres i nastavi dokazni postupak. Uslov za to je da su u žalbi iznete činjenice i novi dokazi koji, prema oceni predsednika veća prvostepenog suda, mogu doprineti svestranom raspravljanju predmeta dokazivanja. Ako predsednik veća prvostepenog suda oceni da iznete činjenice i novi dokazi predloženi u žalbi ne mogu doprineti svestranom raspravljanju predmeta dokazivanja, primerak žalbe dostaviće protivnoj stranci radi davanja odgovora, a potom će žalbu i odgovor sa svim spisima dostaviti drugostepenom sudu. Dakle, samo ako su u žalbi iznete činjenice i dokazi kojima prvostepeni sud nije raspolagao u sprovedenom postupku, a predsednik veća oceni da mogu doprineti svestranom raspravljanju, veće može ponovo otvoriti glavni pretres i nastaviti dokazni postupak. Jedino u tom slučaju žalba poprima karakter remonstrativnog pravnog leka, što je, po shvatanju Ustavnog suda, posledica mogućnosti da se u žalbenom postupku iznose nove činjenice i dokazi, a da je prvostepeni sud izvorno nadležan za utvrđivanje činjeničnog stanja. Takvo zakonsko rešenje omogućava prvostepenom sudu da u istoj stvari, na osnovu novog činjeničnog i dokaznog materijala, zauzme drukčije pravno shvatanje, čime se, po nalaženju Suda, ni na koji način ne povređuje pravo na žalbu zajemčeno članom 36. stav 2, posebno imajući u vidu da se i protiv nove presude prvostepenog suda može podneti žalba. Imajući u vidu da je odredbama člana 145. st. 3. i 4. Ustava utvrđeno da sudske odluke ne mogu biti predmet vansudske kontrole, već sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku, a da se nadležnost sudova uređuje zakonom (član 143. stav 2. Ustava), Ustavni sud nalazi da su neosnovani i navodi inicijative da osporena odredba nije u saglasnosti sa odredbom člana 145. stav 4. Ustava.

 

26. Osporeni član 506. stav 3. Zakonika

 

Povodom osporavanja odredbe člana 506. stav 3. Zakonika za koju inicijator smatra da je u suprotnosti sa Ustavom zajemčenim pravom na odbranu, Ustavni sud je najpre konstatovao da je član 506. sistematizovan u okviru Dela trećeg POSEBNI POSTUPCI, Glava XX SKRAĆENI POSTUPAK Zakonika, a da je osporenim stavom 3. propisano da će se u pozivu za glavni pretres optuženi poučiti da ima pravo da uzme branioca, ali da se, u slučaju kad odbrana nije obavezna, zbog nedolaska branioca na glavni pretres ili uzimanja branioca tek na glavnom pretresu, ne mora odložiti glavni pretres. Ustavni sud je takođe konstatovao da je gotovo identična pouka predviđena i u članu 355. Zakonika kojim je uređeno pozivanje stranaka i drugih lica na glavni pretres u redovnom krivičnom postupku (stav 3. druga rečenica), a čiju ustavnost inicijator ne osporava. Po nalaženju Ustavnog suda, blagovremena pouka optuženom o posledicama nedolaska angažovanog branioca na glavni pretres ili njegovo angažovanje tek na glavnom pretresu, u slučaju kada u skraćenom krivičnom postupku stručna odbrana nije obavezna, ne može se dovesti u ustavnopravnu vezu sa povredom prava na odbranu. Ovo stoga što se upravo u cilju ostvarivanja prava na odbranu optuženi u pozivu za glavni pretres poučava o pravima koja ima, ali se istovremeno upozorava i na posledice propuštanja da koristi svoja prava. Kako će sud u konkretnoj situaciji postupiti u slučaju izostanka branioca sa glavnog pretresa nije predmet uređivanja osporenog stava 3. člana 506. Zakonika (iz koga sledi i da se glavni pretres ne mora ali može odložiti), već se saglasno članu 495. shodno primenjuju odredbe člana 382. Zakonika.

 

27. Osporeni član 507. stav 2. Zakonika

 

Razmatrajući osporenu odredbu člana 507. stav 2. Zakonika, čija je ustavnost osporena u odnosu na odredbu člana 33. stav 4. Ustava i pravo okrivljenog da mu se sudi u njegovom prisustvu, Ustavni sud je konstatovao da je održavanje glavnog pretresa u odsustvu optuženog, kao prvo, predviđeno kao mogućnost u skraćenom postupku a ne kao obaveza suda, i to samo ako se optuženom sudi za krivično delo za koje je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Kao drugo, osnovna pretpostavka za održavanje glavnog pretresa u odsustvu optuženog jeste da je on uredno pozvan, s tim što je odredbama člana 506. detaljno propisano šta sve sadrži poziv optuženom, odnosno o čemu sve on mora biti poučen, kao i da će se upozoriti da će se glavni pretres održati i u njegovom odsustvu ako za to postoje zakonski uslovi. Kao treće, da bi se glavni pretres održao u odsustvu uredno pozvanog optuženog neophodno je da je on pre toga već saslušan i da po oceni sudije pojedinca njegovo prisustvo nije nužno. Dakle, tek ako su ispunjeni svi navedeni uslovi sudija može odlučiti da se glavni pretres održi u odsustvu optuženog. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da osporenom odredbom nije povređeno pravo okrivljenog iz člana 33. stav 4. Ustava, da mu se sudi u njegovom prisustvu i da ne može biti kažnjen ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani. Naime, upravo u cilju ostvarivanja navedenih ustavnih prava optuženi se u pozivu za glavni pretres poučava o pravima koja ima, ali se istovremeno upozorava i na posledice propuštanja da koristi svoja prava. Stoga kada optuženi umesto da iskoristi sopstveno pravo na prisustvo suđenju sam sebi oduzme mogućnost ličnog učešća na glavnoj raspravi, iako je upoznat sa posledicama nedolaska, njegovo pravo na suđenje u prisustvu i na odbranu, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno samim tim što se glavna rasprava odvija u njegovom odsustvu. Ovo posebno imajući u vidu da je uslov za održavanje glavne rasprave da je optuženi pre toga bio saslušan i da prema okolnostima konkretnog slučaja njegovo prisustvo nije neophodno.

 

28. Osporeni član 608. Zakonika

 

Što se tiče osporavanja ustavnosti člana 608. Zakonika koji je osporen u odnosu na član 196. Ustava, iz razloga što, po mišljenju inicijatora, navedeni član Ustava govori samo o stupanju na snagu zakona, podrazumevajući da se zakoni koji su stupili na snagu od tog momenta i primenjuju i da odvajanje primene od stupanja na snagu Ustav ne poznaje, Ustavni sud ukazuje da je povodom navedenog ustavnopravnog pitanja u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stanovište da određivanje da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ uz odlaganje početka primene bilo zakona u celosti ili pojedinih njegovih odredaba nije nesaglasno ustavnoj odredbi o stupanju na snagu zakona (Odluka Ustavnog suda IU-425/2005 od 25. maja 2006. godine objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 58/06 i u Biltenu Ustavnog suda 1/2006, Zaključak IUz-826/2010 od 10. aprila 2012. godine).

 

S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je našao da iznetim razlozima u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 5. stav 2, člana 7, člana 8, člana 68. stav 1. tač. 1)-4) i stav 2, člana 69. stav 1. tačka 2), člana 133, člana 134, člana 140. stav 4, člana 156. stav 3, člana 157. druga rečenica stava 1, člana 251. stav 1, člana 296, člana 297. stav 1, člana 298, člana 300. st. 2, 4, 6. i 7, člana 331. stav 5. člana 350. stav 1, člana 357. stav 3, člana 376. stav 2, člana 390. stav 5, člana 395. stav 4. tačka 1), člana 406, člana 443. stav 2, člana 506. stav 3, člana 507. stav 2. i člana 608, kao ni za pokretanje postupka za utvrđivanje nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba člana 6. stav 1, člana 10. stav 2, člana 85. stav 4, člana 157. druga rečenica stava 1, člana 296, člana 297. st. 1. i 2, člana 300. st. 1, 2. i 6, člana 301. stav 3, člana 303. stav 3, člana 357. stav 3 i člana 406. stav 1. tač. 1) i 5) Zakonika, pa je, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 2. izreke.

VI

 

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tač. 1) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković

 

Slični dokumenti

• Už 14220/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na odbranu zbog saslušanja svedoka bez prisustva branioca u prekršajnom postupku
• Už 3823/2022: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog opravdanog isključenja javnosti
• Už 1412/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na dostavljanje sudske odluke o žalbi na pritvor
• Už 8965/2022: Povreda prava na odbranu zbog neurednog dostavljanja optužnog akta okrivljenoj
• Už 853/2024: Povreda prava na odbranu u prekršajnom postupku
• Už 12497/2022: Odbijanje ustavne žalbe S.M. protiv rešenja o produženju pritvora u toku istrage
• Už 1430/2019: Odbijena i odbačena ustavna žalba protiv radnji u krivičnom postupku