Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o ozakonjenju objekata

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje inicijativu za ocenu ustavnosti dopuna Zakona o ozakonjenju objekata. Sud je utvrdio da odredbe koje omogućavaju privremeno priključenje nelegalno izgrađenih objekata na infrastrukturu ne narušavaju vladavinu prava, jedinstvo pravnog poretka niti jednakost građana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
IUz-98/2023
07.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti čl. 1. i 2. Zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 62/23).

O b r a z l o ž e nj e

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba čl. 1. i 2. Zakona navedenog u izreci. Inicijator smatra da je osporenim zakonskim odredbama narušen jedinstveni pravni poredak „proklamovan članovima“ 4. i 194. Ustava, princip vladavine prava utvrđen članovima 1. i 3. Ustava i jednakost građana garantovana članom 21. Ustava. Obrazlažući razloge zbog kojih smatra da čl. 1. i 2. Zakona nisu u saglasnosti sa ustavnim načelom jedinstva pravnog poretka, inicijator je naveo: da dok je članom 6. Zakona o ozakonjenju objekata propisano da objekti izgrađeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju, posle 27. novembra 2015. godine nisu predmet ozakonjenja, „dotle član 39. stav 3. istog Zakona (osporeni član 1. Zakona) omogućava da se upravo takvi nezakoniti objekti, bez obzira na vreme izgradnje, mogu privremeno priključiti na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju“; da pravo na privremeno priključenje, prema stavu 4. člana 39. Zakona o ozakonjenju objekata, imaju isključivo vlasnici porodičnih stambenih objekata i vlasnici posebnih delova objekta – stanova, koji su izgradnjom ili kupovinom objekata ili posebnih delova objekta trajno rešavali svoje stambeno pitanje; da jedinstveni pravni poredak „proklamovan članovima 4. i 194. Ustava ne dozvoljava apsurdna i protivrečna pravna rešenja koja se sastoje u a) trajnom rešavanju stambenih potreba, b) u nezakonito izgrađenim objektima koji se izričito ne mogu ozakoniti i na čije rušenje upućuje Zakona, v) uz privremeno priključenje tih objekata na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju“.

U vezi sa tvrdnjom da čl. 1. i 2. Zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata nisu u saglasnosti sa ustavnim načelom vladavine prava, inicijator je istakao: da član 1. Ustava definiše Republiku Srbiju kao državu koja je zasnovana na vladavini prava, dok član 3. Ustava određuje da se vladavina prava ostvaruje, pored ostalog, povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu; da uprkos zabranama, zaprećenim sankcijama i uklanjanjem nelegalnih objekata, Republika Srbija nije uspela da reši problem nelegalne gradnje jer su upravne i pravosudne vlasti retko primenjivale donete propise; da je Republika donela propise o ozakonjenju nelegalnih objekata pod određenim uslovima uz stalno pooštravanje sankcija, pa čak i „inkriminacijom bespravne gradnje kao krivičnog dela“; da je tako odredbama Krivičnog zakonika propisano krivično delo „Građenje bez građevinske dozvole“ (član 219a) i krivično delo „Priključenje objekta koji je izgrađen bez građevinske dozvole“ (član 219b); da je propisujući članom 6. Zakona o ozakonjenju objekata da objekti koji su izgrađeni posle 27. novembra 2015. godine ne mogu biti ozakonjeni i da za ove objekte nadležni građevinski inspektor donosi rešenje o rušenju koje je izvršno danom donošenja, „zakonodavac okončao mogućnost zasnivanja prava vršenja nezakonitih pravnih radnji i onemogućio licima koja su izvršila bespravnu izgradnju posle 2015. godine uvođenje takve izgradnje u pravne okvire“; da utvrđujući ovlašćenje zakonodavnog organa da određene odnose uređuje, Ustav članom 97. uspostavlja istovremeno i obavezu da iste obezbeđuje, što znači da uspostavlja obavezu države da obezbedi sprovođenje odnosa koje je zakonom uredila; da nadležni državni organi nisu primenjivali odredbu člana 6. stav 9. Zakona o ozakonjenju objekata ne sprovođenjem rešenja o rušenju objekata koji ne mogu biti predmet ozakonjenja, ne preduzimanjem krivičnog gonjenja odgovornih lica prema čl. 219a i 219b Krivičnog zakonika i ne donošenjem rešenja o odbijanju, odnosno odbacivanju zahteva za ozakonjenje objekata kojih nema na satelitskom snimku iz 2015. godine; da je osporenim Zakonom Republika isključila odgovornost države za posledice koje su nastale usled takvih propusta njenih organa što je dovelo do teških povreda javnog interesa i interesa građana koji su na zakonit način stekli svoje kuće i stanove i koje je nelegalna izgradnja posle 2015. godine direktno ugrožavala. Iz izloženih razloga inicijator smatra da osporene zakonske odredbe „podrivaju princip vladavine prava proklamovan odredbama čl. 1. i 3. Ustava“.

Kada su u pitanju tvrdnje inicijatora da je osporenim zakonskim odredbama narušena jednakog građana pred Ustavom i zakonom iz člana 21. Ustava, u inicijativi se ističe: da Zakon omogućava investitorima koji su nelegalno gradili posle 2015. godine ne samo da izbegnu krivičnu sankciju, već i da ostvare ogroman profit jer nisu plaćali naknadu za komunalno opremanje građevinskog zemljišta za razliku od lica koji su objekte podigli uz plaćanje svih propisanih dažbina, čime se narušava princip jednakosti proklamovan članom 21. Ustava da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije; da osporeni Zakon ne spada u posebne mere koje Republika može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupa lica koje su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima iz člana 21. stav 4. Ustava; da osporeni Zakon „svojim odredbama diskriminiše zakonite i savesne graditelje tako što ih izlaže većim troškovima rešavanja svojih stambenih potreba u odnosu na investitore i vlasnike objekata izgrađenih posle 2015. godine koji veliki deo troškova nisu platili (lokacijski uslovi, građevinska dozvola, upotrebna dozvola i dr.)“. Polazeći od navedenog, inicijator je predložio da Ustavni sud utvrdi da čl. 1. i 2. Zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata nisu u saglasnosti s Ustavom.

Zakon o ozakonjenju objekata objavljen je u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 96/15, a stupio je na snagu 27. novembra 2015. godine. Zakon je poslednji put menjan 2023. godine donošenjem Zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata čijim su osporenim čl. 1. i 2. dopunjene odredbe čl. 39. i 41. Zakona.

Odredbama člana 39. Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, br. 96/15, 83/18, 81/20 – Odluka US i 1/23 – Odluka US) je pre osporene dopune ovog člana Zakona bilo propisano da ako objekat koji je privremeno priključen na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i mrežu elektronskih komunikacija ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju, ne bude ozakonjen u skladu sa ovim zakonom, građevinski inspektor je dužan da bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana po dobijanju akta iz člana 38. stav 2. ovog zakona (konačno rešenje kojim se odbacuje ili odbija zahtev za ozakonjenje), primerak tog akta dostavi javnom preduzeću, javnom komunalnom preduzeću, privrednom društvu ili preduzetniku koji je privremeno priključio objekat na svoju mrežu, odnosno infrastrukturu (stav 1.) i da je javno preduzeće, javno komunalno preduzeće, privredno društvo ili preduzetnik dužno da u roku od 30 dana od prijema akta iz stava 1. ovog člana, isključi objekat sa mreže, odnosno infrastrukture na koju je privremeno priključen u skladu sa stavom 1. ovog člana (stav 2.). Članom 41. Zakona je pre osporene dopune ovog člana Zakona bila propisana novčana kazna za privredni prestup javnog preduzeća, javno komunalnog preduzeća, privrednog društva ili drugog pravnog lica koje po prijemu akta kojim se odbacuje ili odbija zahtev za ozakonjenje ne isključi objekat sa mreže, odnosno infrastrukture na koju je privremeno priključen (član 39.) (stav 1.), bila je propisana novčana kazna za privredni prestup javnog preduzeća, javno komunalnog preduzeća, privrednog društva ili drugog pravnog lica koje objekat koji je u postupku ozakonjenja priključi na mrežu, odnosno infrastrukturu (stav 2.), kao i da će se za privredni prestup iz st. 1. i 2. ovog člana kazniti i odgovorno lice u javnom preduzeću, javnom komunalnom preduzeću, privrednom društvu ili drugom pravnom licu, novčanom kaznom (stav 3.).

Zakon o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 62/23) je stupio na snagu 28. jula 2023. godine. Osporenim članom 1. Zakona dopunjen je član 39. Zakona o ozakonjenju objekata tako što su posle stava 2. dodati st. 3-5, koji glase: „Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, kao i kada nezakonito izgrađeni stambeni objekti nisu privremeno priključeni na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju bez obzira na vreme izgradnje, mogu biti privremeno priključeni na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju, u roku i na način propisan ovim zakonom.“; „Priključenje iz stava 3. ovog člana moguće je isključivo za vlasnike porodičnih stambenih objekata i vlasnike posebnih delova objekta - stanova, koji su izgradnjom ili kupovinom objekata ili posebnih delova objekta - stanova trajno rešavali svoje stambeno pitanje.“; „Vlada bliže uređuje način, uslove i postupak za priključenje na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju nezakonito izgrađenih objekata iz st. 3. i 4. ovog člana.“. Osporenim članom 2. Zakona dopunjen je član 41. Zakona o ozakonjenju objekata tako što je posle stava 3. dodat stav 4. koji glasi: „Izuzetno, odredbe st. 2. i 3. ovog člana, neće se primenjivati u slučaju propisanom u članu 39. st. 3-5. ovog zakona.“.

Odredbama člana 3. Zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata propisano je da će podzakonski akt iz člana 1. ovog zakona (član 39. stav 5. Zakona) biti donet u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.), da se zahtev za privremeno priključenje iz člana 1. ovog zakona (član 39. Zakona) podnosi nadležnom organu za poslove ozakonjenja u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu podzakonskog akta iz člana 1. ovog zakona (član 39. stav 5. Zakona) (stav 2.) i da po isteku roka iz stava 2. ovog člana, neće biti moguće podnošenje zahteva za privremeno priključenje (stav 3.).

Prema odredbi člana 6. stav 9. integralnog teksta Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, br. 96/15, 83/18, 81/20 – Odluka US, 1/23 – Odluka US i 62/23), svi objekti izgrađeni bez izdatog rešenja o građevinskoj dozvoli ili rešenja o odobrenju izvođenja radova posle 27. novembra 2015. godine nisu predmet ozakonjenja u skladu sa odredbama ovog zakona i nadležni građevinski inspektor za te objekte donosi rešenje o rušenju, koje je izvršno danom donošenja, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji.

Odredbama člana 2. Uredbe o načinu, uslovima i postupku za privremeno priključenje na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju nezakonito izgrađenih objekata („Službeni glasnik RS“, broj 70/23) propisano je da privremeno priključenje jeste priključenje na pojedinačnu infrastrukturnu mrežu i traje do utvrđivanja pravnog statusa objekta koji je priključen (tačka 6)) i da trajno rešavanje stambenog pitanja jeste izgradnja ili kupovina objekta ili posebnih delova objekta – stanova koji se koristi za stanovanje pod uslovom da vlasnik i članovi njegovog porodičnog domaćinstva nemaju drugi objekat u vlasništvu, koji je predmet privremenog priključenja (tačka 19)). Odredbama člana 15. Uredbe propisano je da rok za podnošenje zahteva za privremeno priključenje počinje 15. septembra 2023. godine i traje 30 kalendarskih dana (stav 2.) i da se po isteku roka iz stava 2. ovog člana, zahtevi za privremeno priključenje ne mogu podnositi (stav 3.). Saglasno odredbi člana 17. Uredbe, Uredba je stupila na snagu 31. avgusta 2023. godine, a primenjuje se od 15. septembra 2023. godine.

III

Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje se inicijativom traži ocena ustavnosti osporenih zakonskih odredaba utvrđeno je: da je Republika Srbija zasnovana, pored ostalog, na vladavini prava (član 1.); da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, a da se ostvaruje, pored ostalog, i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 194. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da iz sadržine podnete inicijative proizlazi da inicijator razloge osporavanja ustavnosti odredaba čl. 1. i 2. Zakona o dopunama Zakona o ozakonjenju objekata zasniva na mišljenju da propisivanjem prava na priključenje na mrežu, odnosno infrastrukturu i onih nelegalnih objekata koji ne mogu biti predmet ozakonjenja (jer su izgrađeni posle 27. novembra 2015. godine) zakonodavac prećutno uvažava nečinjenje nadležnih državnih organa, tj. uvažava okolnost da bespravna gradnja nije otklonjena vršenjem zakonskih ovlašćenja i obaveza od strane ovih organa. Tako, umesto rušenja objekata izgrađenih posle 27. novembra 2015. godine i krivičnog gonjenja njihovih graditelja i pravnih lica koja su priključila ove objekte na mrežu, odnosno infrastrukturu, država je osporenim zakonskim odredbama dozvolila priključenje ovih objekata na infrastrukturu iako se radi o objektima u vezi sa kojima je „zakonodavac onemogućio uvođenje takve gradnje u pravne okvire“. S tim u vezi, osporenim čl. 1. i 2. Zakona je, prema mišljenju inicijatora, kreirana pravna situacija koja protivreči načelu vladavine prava u delu koji se odnosi na obavezu povinovanja vlasti Ustavu i zakonu.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim članom 1. Zakona dopunjen član 39. Zakona o ozakonjenju objekata tako što je, izuzetno od odredaba st. 1. i 2. ovog člana Zakona, dozvoljeno priključenje na mrežu i/ili infrastrukturu onih nelegalnih objekata koji nisu priključeni po odredbama osnovnog Zakona o ozakonjenju objekata iz 2015. godine (kojim je ova mogućnost uvedena u pravni poredak Republike) i to bez obzira na vreme kada su ovi nelegalni objekti izgrađeni. Iz navedenog proizlazi da su zahtev za privremeno priključenje na mrežu i/ili infrastrukturu u prekluzivnom zakonskom roku mogli da podnesu vlasnici svih nezakonito izgrađenih objekata bez obzira na vreme kada su ovi objekti izgrađeni, što znači i vlasnici onih nelegalnih objekata koji ne mogu da budu predmet ozakonjenja jer su izgrađeni posle 27. novembra 2015. godine. Kako se za objekte izgrađene posle 27. novembra 2015. godine donosi rešenje o rušenju koje je izvršno danom donošenja, privremeno priključenje ovih objekata na mrežu i/ili infrastrukturu, u smislu odredbe stava 1. osporenog člana 1. Zakona, traje do izvršenja rešenja o njihovom rušenju u skladu sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je članom 16. Uredbe o načinu, uslovima i postupku za privremeno priključenje na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju nezakonito izgrađenih objekata propisano da privremeno priključenje iz ove uredbe traje do konačnog utvrđivanja pravnog statusa objekta, koji je privremeno priključen u skladu sa odredbama ove uredbe.

Osim što je ograničenog trajanja, osporeno priključenje nelegalnih objekata na mrežu i/ili na infrastrukturu je, prema odredbi stava 2. osporenog člana 1. Zakona, moguće isključivo za vlasnike porodičnih stambenih objekata i vlasnike posebnih delova objekta – stanova koji su njihovom izgradnjom, odnosno kupovinom trajno rešavali svoje stambeno pitanje. Takođe, priključenje je moguće samo za jedan objekat, odnosno jedan stan istog vlasnika koji koristi za stanovanje (član 4. stav 2. Uredbe). Kako pravo na priključenje na mrežu i/ili infrastrukturu imaju samo ona lica koja su bespravno gradila radi zadovoljavanja ličnih i porodičnih potreba stanovanja i ostvarivanja prava na dom, osporena mera, prema navodima iz obrazloženja Predloga zakona, jedino ima za cilj poboljšanje uslova stanovanja i ukupnog životnog standarda ovih lica „imajući u vidu da pristup, odnosno upotreba struje, vode, grejanja, kanalizacije predstavljaju neka od najvažnijih osnovnih prava svakog čoveka“. Prema tome, osporeno priključenje nelegalnih objekata izgrađenih posle 27. novembra 2015. godine na mrežu i/ili infrastrukturu ne utiče na pravni status tih objekata i, u tom smislu, ne predstavlja pogodnost koja bi takve objekte, suprotno mišljenju inicijatora, uvela u legalne okvire, što je izričito propisano i članom 3. Uredbe prema kome priključenje na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju nezakonito izgrađenih objekata ne utiče na utvrđivanje pravnog statusa objekta koji se priključuje na infrastrukturu. To znači da navedeni objekti i nakon priključenja na mrežu, odnosno infrastrukturu zadržavaju status objekata koji ne mogu da budu predmet ozakonjenja.

U pravnoj i logičkoj vezi sa osporenim članom 1. Zakona je odredba osporenog člana 2. Zakona kojom je, u slučajevima priključenja nelegalnih objekata na mrežu i/ili infrastrukturu na način i pod uslovima propisanim osporenim Zakonom isključena primena odredaba Zakona o ozakonjenju objekata (tj. odredaba člana 41. st. 2. i 3. Zakona) kojima je propisano kažnjavanje za privredni prestup javnog preduzeća, javno komunalnog preduzeća, privrednog društva ili drugog pravnog lica koje objekat koji je u postupku ozakonjenja priključi na mrežu, odnosno infrastrukturu, odnosno kažnjavanje za privredni prestup odgovornog lica u ovim pravnim licima.

Polazeći od izloženih i obrazloženih razloga zašto se zakonodavac opredelio da se na mrežu, odnosno infrastrukturu priključe i oni nelegalni objekti koji ne mogu da budu predmet ozakonjenja, a imajući u vidu privremenost osporene mere kao i da ona ne utiče na pravni status ovih objekata, Ustavni sud smatra neutemeljenim tvrdnje inicijatora da je osporenim odredbama čl. 1. i 2. Zakona povređeno načelo vladavine prava u delu koji se odnosi na obavezu povinovanja vlasti Ustavu i zakonu.

Razloge osporavanja saglasnosti čl. 1. i 2. Zakona sa odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava inicijator zasniva na mišljenju da je navedenim zakonskim odredbama zakonodavac omogućio investitorima objekata izgrađenih posle 2015. godine da izbegnu krivičnu sankciju za izvršeno krivično delo nelegalne gradnje, kao i da su istim zakonskim odredbama diskriminisani zakoniti i savesni graditelji jer su troškovi rešavanja njihovih stambenih potreba veći od troškova investitora i vlasnika objekata izgrađenih posle 2015. godine koji nisu platili veliki deo propisanih dažbina prilikom izgradnje nelegalnih objekata.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da osporene zakonske odredbe ne uređuju pitanja u vezi sa krivičnom odgovornošću investitora koji su gradili bez građevinske dozvole, kao i da Zakon o ozakonjenju objekata ne sadrži odredbe o krivičnopravnoj odgovornosti za kršenje odredaba o izgradnji objekata, već utvrđuje samo odgovornost za privredni prestup i prekršaj (čl. 41. do 43. i član 45. Zakona), te da su stoga neosnovani navodi inicijatora da je osporenim čl. 1. i 2. Zakona omogućeno ovim investitorima da izbegnu krivičnu sankciju.

Imajući u vidu da odredbama osporenog člana 1. Zakona propisana mogućnost priključenja nelegalnih objekata izgrađenih posle 27. novembra 2015. godine na mrežu i/ili infrastrukturu ne predstavlja pogodnost koja bi takve objekte uvela u legalne okvire, odnosno koja bi omogućila njihovo ozakonjenje, već jedino ima za cilj poboljšanje uslova stanovanja vlasnika ovih objekata, Ustavni sud smatra neutemeljenim navode inicijatora da je njenim propisivanjem narušeno načelo pravne jednakosti i diskriminisana lica koja su svoje stambene potrebe rešavala izgradnjom objekata uz plaćanje svih zakonom propisanih troškova.

Ustavni sud takođe ukazuje da izneti argument inicijatora da „jedinstveni pravni poredak proklamovan članovima 4. i 194. Ustava ne dozvoljava apsurdna i protivrečna pravna rešenja“ kao što su ona propisana osporenim članom 1. Zakona, nije potkrepljen ustavnopravno relevantnim razlozima koji bi bili osnov za ispitivanje ustavnosti navedenog člana Zakona, te da je stoga Ustavni sud utvrdio da nisu ispunjene procesne pretpostavke za utvrđivanje njegove neustavnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da razlozima iznetim u inicijativi nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti čl. 1. i 2. Zakona, pa je, saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbacio inicijativu i rešio kao u izreci.

Saglasno iznetom, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o ozakonjenju objekata

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti