Tumačenje subjektivnog obeležja krivičnog dela uvrede iz člana 170. KZ

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. ZKP).

Naime, branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da pravnosnažna presuda ne sadrži sve elemente subjektivnog obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim odnosno da ne sadrži opis vinosti to jest umišljaja. Pored navedenog, u činjeničnom opisu krivičnog dela nije navedeno ni da su opisane izjave okrivljenog date u nameri omalovažavanja tužilje, pa imajući u vidu napred navedeno stav branioca je da krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. čini onaj ko uvredi drugog, a u stavu dva istog člana je propisan teži oblik navedenog krivičnog dela koji vrši onaj ko delo iz stava 1. učini putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu.

Članom 22. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude, i to da je okrivljeni AA „...sposoban da shvati značaj svojih dela i da upravlja svojim postupcima, a pri svemu tome bio svestan svojih dela i hteo njihovo izvršenje, te uz to svestan zabranjenosti i kažnjivosti svojih dela, privatnu tužilju uvredio preko svoje facebook stranice kao sredstvu društvene mreže, tako što je javno objavio uvredljiv nalog....“, a u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je pravnosnažno oglašen krivim. Iz izreke prvostepene presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao u uračunljivom stanju, da je bio svestan svoga dela i da je postupao sa umišljajem kao oblikom vinosti. Za radnju krivičnog dela uvrede nije neophodno da sadrži nameru okrivljenog da omalovaži oštećenu i stoga ne mora biti obuhvaćena izrekom presude, osim u slučajevima iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. do 3. KZ kada, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. člana 170. KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ulazi u njen pojam i mora biti obuhvaćena izrekom presude. Međutim, kako iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog ne proizilazi da je okrivljeni uvredljivu izjavu dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dakle kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. KZ, to stoga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim. Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da izvedenim dokazima nije na nesumnjiv način dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1.KZ i da je sud trebalo okrivljenog da oslobodi od optužbe, obzirom da je okrivljeni u svojoj odbrani naveo da nikakve uvredljive objave upućene ka tužilji nije bilo, te da nije mogao da uvredi nekoga koga ne poznaje, pa je samim tim i pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je objava koja je navedena u tužbi potekla od strane okrivljenog, dalje osporavajući i iskaz tužilje. Izneti navodi branioca okrivljenog po nalaženju ovoga suda u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvenog činjeničnog stava o utvrđenim činjenicama i sopstvene ocene dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim odlukama.

Branilac okrivljenog ističe i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11), 438. stav 2. tačka 2) ZKP-a, navodeći da su pravnosnažne presude nerazumljive, protivrečne same sebi i razlozima zbog kojih su donete, te da nema razloga i ne mogu se ispitati, niti razumeti na jasan i pouzdan način.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11), 438. stav 2. tačka 2) ZKP-a, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Korićanina, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi članova 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                       Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                  Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić