Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu primanja mita

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Pančevu K 29/18 od 27.03.2019. godine, između ostalog, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika (stav I), okrivljeni Džagdžit Sing zbog produženog krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika (stav I i II), a okrivljeni BB zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika (stav II), pa su osuđeni na kazne zatvora i to okrivljeni AA i BB na kazne zatvora u trajanju od po 2 (dve) godine i 6 (šest) meseci, a okrivljeni Džagdžit Sing na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine, u koju im se uračunava vreme provedeno u pritvoru i na izdržavanju mere zabrane napuštanja stana, kako je to bliže navedeno u izreci presude.

Stavom III izreke pravnosnažne presude prema okrivljenima AA, BB i Džagdžitu Singu izrečena je mera bezbednosti proterivanje stranaca i zemlje, u trajanju od po 10 godina, koja se računa od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora, okrivljenima ne uračunava u vreme trajanja mere.

Istom presudom, u stavu IV izreke, oduzeta je imovinska korist od okrivljenih AA i Džagdžita Singa, solidarno iznos od 303.000 evra koju su stekli izvršenjem krivičnog dela iz stava I presude, a od okrivljenih Džagdžita Singa i BB, solidarno iznos od 400.000 evra, koji su stekli izvršenjem krivičnog dela iz stava II presude i naloženo je računovodstvu suda da od novčanih sredstava koja su privremeno oduzeta od okrivljenog AA, a koja je sud zaprimio u depozitu 09.12.2013. godine i po zapisniku IV Su 33-3/2013 od 11.12.2013. godine deponovao u Narodnu Banku Srbije, iznos od 303.000 evra prenese u korist budžeta Republike Srbije, na koji način je i oduzeta imovinska korist u celosti od jednog od solidarnih dužnika iz stava I izreke presude.

Takođe, naloženo je „Raiffeisen Banci“ u Beogradu da konvertuje taj iznos sredstava u dinare, po srednjem kursu Narodne banke Srbije, a potom isti zajedno sa dinarskim sredstvima na računu prenese u korist Višeg suda u Pančevu, na označeni broj računa, nakon čega će računovodstvo tog suda iste iznose preneti u korist budžeta Republike Srbije, na način i u iznosima određenim u izreci presude. Istom presudom, računovodstvu suda naloženo je da deo sredstava koja su privremeno oduzeta od okrivljenih Džagdžita Singa i BB i u depozit suda primljena dana 09.12.2013. godine odnosno po zapisniku IV Su 33-4/2013 od 30.12.2013. godine, prenese u korist budžeta Republike Srbije, u iznosima i valutama određenim u izreci presude, na koji način je oduzet deo imovinske koristi po stavu II presude, od obojice solidarnih dužnika.

Pored toga, sud je naložio da razliku do 400.000 evra okrivljeni Džagdžit Sing i BB uplate putem Višeg suda u Pančevu u korist budžeta Republike Srbije, u roku od 30 dana, nakon što im se dostavi obračun o visini namirene imovinske koristi.

Stavom V izreke presude oštećeni NIS AD Novi Sad je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu, a stavom VI, pored ostalih, okrivljeni AA, Džagdžit Sing i BB su obavezani da na ime paušala plate iznos od po 50.000,00 dinara i ostale troškove krivičnog postupka, kako je to određeno u izreci presude, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok troškovi prevođenja u iznosu navedenom u izreci presude padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 669/19 od 18.05.2021. godine, delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog AA i njegovih branilaca, advokata Nemanje Vasiljevića i Miroslava Bojića, okrivljenog BB i njegovih branilaca, advokata Ljubisava Batana Radosavljevića i Miloša Brkovića i okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Predraga Vasovića i Seada Spahovića, preinačena je prvostepena presuda, samo u stavu III, u pogledu odluke o izrečenoj meri bezbednosti, pa je okrivljenom AA zbog krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, okrivljenom Džagdžit Singu zbog produženog krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika i okrivljenom BB zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koja su prvostepenom presudom oglašeni krivim, izrečena mera bezbednosti proterivanje stranaca iz zemlje u trajanju od po 5 (pet) godina, koja im se računa od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora, okrivljenima ne uračunava u vreme trajanja mere, dok su žalba Višeg javnog tužioca u Pančevu i u preostalom delu žalbe okrivljenog AA i njegovih branilaca, advokata Nemanje Vasiljevića i Miroslava Bojića, okrivljenog BB i njegovih branilaca, advokata Ljubisava Batana Radosavljevića i Miloša Brkovića i branilaca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Predraga Vasovića i Seada Spahovića, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Istom presudom, odbačen je kao neblagovremen podnesak branioca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Seada Spahovića, podnet dana 27.06.2019. godine u kome je navedeno da se radi o žalbi okrivljenog Džagdžit Singa, na pandžapskom jeziku.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog AA, advokat Nemanja Vasiljević iz razloga predviđenih članom 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljenog AA oslobodi od optužbe zbog krivičnog dela iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika ili da iste ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da odbije optužbu prema ovom okrivljenom zbog nastupanja zastarelosti gonjenja za krivično delo iz člana 230. stav 2. Krivičnog zakonika. Predložio je da bude obavešten i pozvan na sednicu veća.

- branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede ljudskih prava i sloboda zajamčenih odredbama člana 33. stav 5. (pravo na ispitivanje svedoka odbrane pod istim uslovima pod kojima se ispituju svedoci optužbe), prava koja se odnose na položaj stranaca u krivičnom postupku (član 17. Ustava RS) u vezi člana 11. stav 3. ZKP koji se odnosi na jezik u postupku sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljenog AA oslobodi od optužbe, ili da iste ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Predložio je da se izvršenje pravnosnažne presude odloži odnosno prekine do donošenja konačne odluke o podnetom zahtevu.

- branioci okrivljenog BB, advokati Ljubisav Batan Radosavljević i Miloš Brković (uz zahtev je blagovremeno podneta i dopuna zahteva, advokata Ljubisava Batana Radosavljevića), zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 2. ZKP – povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) i 441. stav 3. ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 6) i stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljenog BB oslobodi od optužbe i da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja konačne odluke o podnetom zahtevu.

- branioci okrivljenog Džagdžita Singa, advokati Sead Spahović i Predrag Vasović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 455. stav 1. tačka 1) i 456. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

- branilac okrivljenog Džagdžita Singa, advokat Sead Spahović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 5) ZKP, povrede članova 11. stav 3. i 467. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke podnetih zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA, BB i Džagdžita Singa, Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, advokata Nemanje Vasiljevića i advokata Miroslava Bojića i zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog BB, advokata Ljubisava Batana Radosavljevića i Miloša Brkovića sa dopunom podnetom od strane advokata Ljubisava Batana Radosavljevića, su neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Seada Spahovića i Predraga Vasovića, je nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Seada Spahovića, je neblagovremen.

Prema navodima u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Nemanje Vasiljevića, pobijanim pravnosnažnim presudama povređen je krivični zakon pravnom kvalifikacijom dela okrivljenog AA kao krivično delo primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, kako je delo okrivljenog prekvalifikovano optužnicom VJT u Pančevu Kto 26/14, izmenjenom 05.12.2018. godine, suprotno opštem načelu zakonitosti iz člana 1. Krivičnog zakonika i pored toga što je delo iz člana 230. Krivičnog zakonika novo krivično delo, odnosno zakonom važećim u vreme izvršenja inkriminisanih radnji okrivljenog, te radnje nisu bile određene kao navedeno krivično delo. Prema stavu ovog branioca, u ovom slučaju ne postoji pravni kontinuitet između krivičnog dela iz člana 367. stav 6. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog čega delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, jer u pogledu tog dela „element utvrđenosti u zakonu“ nije prisutan.

Pored ovoga, branilac ukazuje da radnju izvršenja krivičnog dela (iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika), predstavlja i kršenje drugih dužnosti u obavljanju privredne delatnosti na štetu ili u korist privrednog subjekta poslovanja ili drugog pravnog lica za koje ili u kojem radi ili drugog lica, kao i to da je izvršilac krivičnog dela koje je postojalo u vreme izvršenja krivičnog dela i koje je okrivljenom bilo stavljeno na teret pre izmene optužnog akta (iz člana 367. stav 6. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika) moglo biti samo odgovorno lice u subjektu koji ne obavlja privrednu delatnost, dok delo za koje je okrivljeni AA osuđen može izvršiti odgovorno lice u društvu koje obavlja privrednu delatnost.

I branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić, kao i branioci okrivljenog BB, advokati Ljubisav Batan Radosavljević i Miloš Brković, u zahtevu ukazuju da je pobijanim pravnosnažnim presudama, povređena odredba člana 1. Krivičnog zakonika, jer krivično delo primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje su okrivljeni AA i BB oglašeni krivim i osuđeni, nije kao takvo bilo predviđeno Krivičnim zakonikom, koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela.

Napred izloženi navodi branilaca, kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni gone krivično delo i da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

U vezi sa iznetim navodima branilaca okrivljenog AA i BB, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, ocenjujući kao neosnovane navode iznete u žalbama protiv prvostepene presude izjavljenim, između ostalih i u korist ovih okrivljenih, istovetne napred izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA i BB, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni, za tu ocenu i za zauzeto pravilno pravno stanovište prvostepenog suda (strana 325., poslednji stav zaključno sa stranom 329., prvi stav) - da krivično delo iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 94/16), za koje su okrivljeni AA (stav I) i BB (stav II) oglašeni krivim pobijanom pravnosnažnom presudom, nije kao potpuno novo krivično delo propisano izmenama zakona nakon preduzimanja inkriminisanih radnji okrivljenog, već da postoji pravni kontinuitet sa krivičnim delom iz člana 367. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 121/12) kako su radnje ovog okrivljenog kvalifikovane prvobitnim optužnim aktom, s obzirom na istovetna zakonska obeležja tih krivičnih dela, u presudi Kž1 669/19 od 18.05.2021. godine na strani 8., drugi i treći stav, zaključno sa stranom 9., stav prvi, izneo potpune i pravilne razloge koje prihvata Vrhovni kasacioni sud i na iste upućuje, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP.

Pored toga, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić, ističe i pogrešnu primenu odredbe člana 112. stav 4. Krivičnog zakonika, prema ovom okrivljenom. U vezi sa tim navodi da je odgovornost stranog službenog lica propisana u članu 367. stav 5. Krivičnog zakonika za učinjena krivična dela iz stava 1. do 4. istog člana, dok odredba člana 367. stav 6. Krivičnog zakonika (koja je bila stavljena na teret okrivljenom AA prvobitnom optužnicom), ne govori o stranom odgovornom licu, što prema stavu odbrane, u konkretnom slučaju znači da nedozvoljena radnja stranog odgovornog lica nije sankcionisana i okrivljeni ne može da odgovara za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, te osuda okrivljenog AA nije utemenjena u propisima na koje se sud poziva.

I ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Bojića, nisu osnovani.

Prema odredbi člana 112. stav 4. Krivičnog zakonika, stranim službenim licem smatra se lice koje je član, funkcioner ili službenik zakonodavnog ili izvršnog organa strane države, lice koje je sudija, porotnik, član, funkcioner ili službenik suda strane države ili međunarodnog suda, lice koje je član, funkcioner ili službenik međunarodne organizacije i njenih organa, kao i lice koje je arbitar u stranoj ili međunarodnoj arbitraži.

Dakle, strano službeno lice povezano je sa zakonodavnom i izvršnom vlasti strane države odnosno međunarodnih organizacija i njenih organa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, članom 367. stav 6. Krivičnog zakonika propisana je odgovornost odgovornog lica u preduzeću bez obzira da li je odgovorno lice domaći ili strani državljanin, već je bitno njegovo svojstvo odgovornog lica u preduzeću i da li je ovlašćen da preduzima radnje zbog kojih prima mito odnosno da su te radnje iz okvira njegovih ovlašćenja.

Kako je okrivljeni AA, u vreme izvršenja krivičnog dela za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim, bio izvršni direktor Bloka „...“ ... i lice ovlašćeno za potpisivanje svih ugovora, sporazuma, rezultata tendera, računa i drugih dokumenata u vezi sa projektima koje sprovodi Blok „...“, dakle odgovorno lice, neosnovani su navodi branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Bojića, kojima se ukazuje da je okrivljeni oglašen krivim na osnovu pogrešne primene odredaba krivičnog zakona, konkretno odredbe člana 112. stav 4. Krivičnog zakonika.

Branilac okrivljenog AA, advokat Nemanja Vasiljević nadalje navodi da je iz izreke pravnosnažne presude, u delu koji se odnosi na okrivljenog AA, izostalo objektivno obeležje krivičnog dela iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika jer u istoj nije navedena šteta odnosno izmakla dobit, koja predstavlja posledicu tog krivičnog dela, ukazujući i u ovom delu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP

Suštinski istim navodima - da u izreci pravnosnažne presude u delu koji se odnosi na okrivljenog BB, nije navedena šteta, ukazuju u podnetim zahtevima i dopuni zahteva i njegovi branioci advokati Ljubisav Batan Radosavljević i Miloš Brković.

Odredbom člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je kažnjavanje onog ko pri obavljanju privredne delatnosti za sebe ili drugog, neposredno ili posredno, zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili ko primi obećanje poklona ili druge koristi da zaključi ugovor ili postigne poslovni dogovor ili pruži uslugu ili da se uzdrži od takvog delovanja ili kršenjem drugih dužnosti u obavljanju privredne delatnosti na štetu ili u korist subjekta privrednog poslovanja ili drugog pravnog lica za koje ili u kojem radi ili drugog lica.

Radnja izvršenja ovog krivičnog dela je alternativno određena i sastoji se u neposrednom ili posrednom zahtevanju ili primanju za sebe ili drugog poklona ili druge koristi ili primanju obećanja poklona ili druge koristi da se zaključi ugovor ili postigne poslovni dogovor ili pruži usluga ili da se uzdrži od takvog delovanja. Osim toga, radnju izvršenja predstavlja i kršenje drugih dužnosti u obavljanju privredne delatnosti što veoma proširuje krug radnje izvršenja ovog krivičnog dela. Za postojanje dela potrebno je da se radnja preduzima u odnosu na nagradu, poklon ili drugu korist, da se radnja preduzima u vezi sa obavljanjem privredne delatnosti i da je cilj radnje da se zaključi ugovor ili postigne poslovni dogovor ili pruži usluga, ili da se uzdrži od takvog delovanja ili kršenjem drugih dužnosti u obavljanju privredne delatnosti na štetu ili u korist subjekta privrednog poslovanja ili drugog pravnog lica. Pri tome, nije neophodno da je mito neposredno zahtevano ili primljeno, već je to moguće i na posredan način, pre svega preko nekog trećeg lica. Potrebno je da se to čini na štetu ili u korist subjekta privrednog poslovanja ili drugog pravnog lica za koje ili u kojem učinilac radi ili bilo kog drugog pravnog ili fizičkog lica. Neophodno je da se radi o radnji koju izvršilac preduzima u okviru ili u vezi sa svojim dužnostima u privrednom poslovanju. To proizlazi kako iz jezičkog tumačenja, tako i iz smisla i cilja ove inkriminacije.

Iz izreke pobijane prvostepene presude (stav I), proizilazi da je, u vreme i u mestu, kako je to bliže opisano u izreci presude, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, pored ostalih, okrivljeni AA, kao izvršni direktor Bloka „...“ ... .... i lice ovlašćeno za potpisivanje svih ugovora, sporazuma, rezultata tendera, računa i drugih dokumenata u vezi sa projektima koje sprovodi Blok „...“..., pri obavljanju privredne delatnosti za sebe neposredno zahtevao i primio obećanje poklona, a potom i primio poklon da zaključi ugovor i krši druge dužnosti u obavljanju privredne delatnosti na štetu subjekta poslovanja u kojem radi....i saglašavao se sa radnjama okrivljenog Džagdžita Singa koji je od okrivljenog VV neposredno zahtevao i primio obećanje novčanog iznosa u visini od 10%..., vrednosti radova i usluga koje bude ostvarilo preduzeće B.M.R Group izvodeći radove za Rafineriju nafte Pančevo, bez PDV, kako je to bliže navedeno u izreci presude i pretio raskidom saradnje ako ugovoreni iznos ne bude isplaćen i uslovljavao potpisivanje novih ugovora.....isplatom ugovorene imovinske koristi od 10 %...,zajedno sa drugim okrivljenima organizovao preuzimanje novca koji je predavan na ime postignutog dogovora...a zatim...u dva navrata od okrivljenih VV i GG primio za sebe novac, posredstvom lica koje je angažovano da dođe i preuzme novac kao deo obećane imovinske koristi od 10% vrednosti ugovorenih radova .....na način i u iznosu opisanom u izreci presude u stavu I, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zabranjenosti i hteo je njegovo izvršenje

Iz izreke pobijane prvostepene presude (stav II), proizilazi da je, u vreme i u mestu, kako je to bliže opisano u izreci presude, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, između ostalog, okrivljeni BB, u svojstvu odgovornog lica, kao zamenik direktora Direkcije ... Rafinerije nafte Pančevo, a od 15.03.2013. godine direktor Direkcije ... Bloka „...“, radi realizacije ranije primljenog obećanja poklona i saglašavajući se sa istim, od drugoga neposredno i primio poklon da zaključi ugovor u obavljanju privredne delatnosti u korist drugog lica, na način opisan u izreci presude, kako bi Konzorcijumu bilo omogućeno sukcesivno proširenje poslova i nastavak ugovaranja kroz anekse... , u okviru koje procedure je, između ostalog, okrivljeni BB svojim potpisom i davanjem saglasnosti na izveštaj o kvalitetu i količini izvedenih radova, učestvovao u proceduri usaglašavanja, što je potom omogućilo zaključenje aneksa ugovora, a kasnije i fakturisanje i plaćanje radova izvedenih od strane Konzorcijuma, koje naloge za plaćanje je potpisivao okrivljeni BB, uslovljavajući dalje ugovaranje isplatom ugovorene imovinske koristi......čime je omogućeno osuđenom DD i Konzorcijumu sukcesivno zaključenje još šest aneksa po prvom i deset aneksa po drugom ugovoru, kojima se ukupna vrednost radova koji su povereni Konzorcijumu povećala....,a kao realizaciju primljenog obećanja poklona, okrivljeni BB je u više navrata neposredno primio gotov novac, na način i u iznosima bliže navedenim u izreci presude u stavu II,....pri čemu je, pored ostalih, okrivljeni BB kao deo obećane imovinske koristi od 10% vrednosti prihvaćene ponude, pribavio sebi imovinsku korist u iznosu od 400.000 evra, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zabranjenosti i hteo je njegovo izvršenje

Polazeći od navedenog i citirane zakonske odredbe, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane prvostepene presude u stavu I i II, jasno proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, odnosno jasno proizilazi da je, pored ostalih, okrivljeni AA, kao izvršni direktor Bloka „...“ ... i lice ovlašćeno za potpisivanje svih ugovora, sporazuma i dr., zahtevao i primio obećanje poklona od okrivljenog VV, a potom u dva navrata primio za sebe novac od okrivljenih VV i GG, posredstvom trećeg lica da zaključi ugovor i krši druge dužnosti u obavljanju privredne delatnosti na štetu subjekta poslovanja u kojem radi, dok je, okrivljeni BB, zajedno sa svojim saučesnikom, u svojstvu odgovornog lica, kao zamenik direktora Direkcije ... Rafinerije nafte Pančevo, a od 15.03.2013. godine direktor Direkcije ... Bloka „...“, radi realizacije ranije primljenog obećanja poklona i saglašavajući se sa istim, od drugoga neposredno i primio poklon da zaključi ugovor u obavljanju privredne delatnosti u korist drugog lica i svojim potpisom i davanjem saglasnosti omogućio zaključenje aneksa ugovora, a kasnije i fakturisanje i plaćanje radova, uslovljavajući dalje ugovaranje isplatom ugovorene imovinske koristi i kao realizaciju primljenog obećanja poklona, u više navrata neposredno primio gotov novac kao deo obećane imovinske koristi od 10% vrednosti prihvaćene ponude.

Samim tim, kao neosnovani su ocenjeni i navodi zahteva branilaca okrivljenih AA i BB, kojima se ukazuje da dela za koja su ovi okrivljeni oglašeni krivim nisu krivična dela jer šteta kao bitan objektivni element nije utvrđena u izreci presude. Ovo pre svega imajući u vidu da je za postojanje krivičnog dela iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, bez značaja vrsta štete koja je nastala i njena visina odnosno vrednost, dok iz izreke presude u stavu I i II, proizilazi da su izvršioci krivičnih dela – okrivljeni AA i BB obavljali privredu delatnost, da se, kada je u pitanju okrivljeni AA, obećanje mita i primanje mita, koje iznosi 10% vrednosti ugovorenog posla, tiče zaključenja ugovora odnosno poslovnog dogovora, i upravo ovaj iznos predstavlja štetu koja je privrednom subjektu, prouzrokovana, a u pogledu radnje okrivljenog AA koja se sastoji u kršenju drugih dužnosti u obavljanju privredne delatnosti, štetu predstavlja i narušavanje principa konkurentnosti kod izbora dobavljača, dok je okrivljeni BB oglašen krivim zbog radnji preduzetih u obavljanju privredne delatnosti u korist drugog lica, a ne na štetu privrednog subjekta, što je sve jasno navedeno u izreci prvostepene presude.

Iz navedenih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i BB, su neosnovani u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branioci okrivljenog AA, advokati Nemanja Vasiljević i Miroslav Bojić, kao i branioci okrivljenog BB, advokati Ljubisav Batan Radosavljević i Miloš Brković navode da se pravnosnažna presuda zasniva na nezakonitim dokazima prikupljenim sprovođenjem posebne dokazne radnje tajni nadzor komunikacije iz člana 166. ZKP. Prema navodima branilaca, dokazni materijal koji je dobijen tajnim nadzorom komunikacije, nije mogao biti korišćen tokom postupka, jer u vreme preduzimanja te dokazne radnje, krivično delo iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, u članu 162. ZKP, nije bilo predviđeno kao krivično delo na koje se mogu primenjivati posebne dokazne radnje.

Međutim, kako su branioci okrivljenih AA i BB, iste navode isticali i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a prilikom drugostepenog odlučivanja, Apelacioni sud u Beogradu je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani 10., u poslednjem stavu obrazloženja presude Kž1 669/19 od 18.05.2021. godine, dao jasne i dovoljne razloge za svoj zaključak da materijal koji je prikupljen sprovođenjem posebne dokazne radnje tajni nadzor komunikacije, ne predstavlja nezakonit dokaz, da je taj materijal pribavljen u zakonito sprovedenom postupku u skladu sa zakonom i da se na njemu može zasnivati presuda, to navedene razloge u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Pored toga, branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić, u podnetom zahtevu kao nezakonit dokaz označava razgovor okrivljenog AA od 15.07.2013. godine, vođen sa telefonskog broja stranog operatera koji je okrivljeni AA koristio u momentu kada u odnosu na ovog okrivljenog naredba za nadzor i snimanje telefonske komunikacije nije ni doneta.

Iz spisa proizilazi da je dana 15.07.2013. godine, okrivljenog Džagdžita Singa na broj ... pozvao okrivljeni AA sa broja telefona ..., a da je posebna dokazna radnja tajni nadzor komunikacije u odnosu na okrivljenog Džagdžita Singa, preduzeta na osnovu naredbe Višeg suda u Pančevu Kri 6/13 od 25.06.2013. godine, kojom je određeno da se dopuni naredba od 19.04.2013. godine za novi broj telefona okrivljenog Džagdžita Singa ... U odnosu na okrivljenog AA, koji u tom momentu nije bio obuhvaćen naredbom o određivanju posebnih dokaznih radnji, takva odluka je doneta dana 08.10.2013. godine.

Imajući u vidu navedeno, a kako je iste navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za svoj zaključak - da se razgovori koji su korišćeni pre izdavanja naredbe o tajnom nadzoru komunikacije odnose na komunikaciju sa brojevima koji su bili predmet telefonskog nadzora komunikacije preduzete na osnovu naredbe suda i predstavljaju „slučajni nalaz“ koji se u postupku može koristiti kao dokaz (strana 14., stav drugi i treći), koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje, nalazeći da su razlozi drugostepenog suda dati u svemu u skladu sa članom 164. ZKP, kojim je propisano da ako je preduzimanjem posebnih dokaznih radnji prikupljen materijal o krivičnom delu ili učiniocu koji nije bio obuhvaćen odlukom o određivanju posebnih dokaznih radnji, takav materijal se u postupku može koristiti ako se odnosi na krivično delo iz člana 162. ZKP.

Prema tome, transkripti telefonskih razgovora kao dokazi nastali primenom mere prema okrivljenom Džagdžitu Singu mogli su biti korišćeni kao zakonit dokaz i u odnosu na okrivljenog AA, u odnosu na koga u tom momentu nije bilo naredbe.

Pored toga, isti branilac u zahtevu ukazuje da su razgovori ruskog državljanina ĐĐ, koji nije obuhvaćen optužnicom, takođe snimani i nadzirani mimo procedure, zbog čega je shodno članu 163. ZKP, taj dokazni materijal morao biti uništen, ne opredljujući konkretno o kojim razgovorima se radi i kada su vođeni.

Tačni su navodi zahteva, da sud po proteku roka, nije doneo rešenje da se materijal prikupljen prisluškivanjem ĐĐ uništi. Međutim, materijal prikupljen prisluškivanjem ĐĐ u razgovoru sa trećim licima, koji nisu akteri izvršenog krivičnog dela i koja nisu obuhvaćena optužnim aktom, nije ni korišćen u krivičnom postupku.

Međutim, kako su napred izneti navodi branioca uopšteni i nisu precizirani navođenjem o kom razgovoru se konkretno radi niti je izričito navedeno da se radi o razgovorima ĐĐ i okrivljenog AA, u čiju korist je advokat Miroslav Bojić podigao zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je neophodno napred navedeno dovesti u vezu sa materijalom prikupljenim prisluškivanjem ĐĐ u razgovoru sa okrivljenim AA.

U vezi sa tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz spisa proizilazi da su razgovori koje je, pored ostalih, okrivljeni AA vodio sa ĐĐ „pokriveni“ naredbama koje su donete, pored ostalih i prema okrivljenom AA, te kako je u tim razgovorima ĐĐ bio sagovornik i nemoguće je njegov razgovor odvojiti od onoga sa kim razgovara, to razgovori koje je okrivljeni AA vodio sa ĐĐ posle donošenja naredbe u odnosu na okrivljenog AA, takođe predstavljaju slučajni nalaz, zbog čega su i ovi navodi branioca, ocenjeni neosnovanim.

Pored ovoga, ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branioci okrivljenog BB, advokati Ljubisav Batan Radosavljević i Miloš Brković u zahtevu za zaštitu zakonitosti (i branilac Ljubisav Batan Radosavljević u dopuni zahteva) navode da se pravnosnažne presude zasnivaju na nedozvoljenim dokazima isticanjem da je sud u smislu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP izveo dokaz vršenjem uvida u zapisnike iz istrage o iskazima okrivljenih EE i ŽŽ, a koji su pre donošenja pravnosnažnih presuda, sa javnim tužiocem zaključili sporazume o priznanju krivičnog dela, na kojim dokazima se, prema stavu branilaca, pravnosnažna presuda ne može zasnivati, jer ovi okrivljeni nikada nisu imali status saoptuženog sa okrivljenim BB, zbog čega su navedeni zapisnici morali biti izdvojeni iz spisa.

Iz spisa proizilazi da je, protiv 7 lica, među kojima i protiv okrivljenih BB, Džagdžita Singa, EE i ŽŽ dana 13.12.2013. godine, podneta krivična prijava Ku 3879/13 zbog postojanja osnovane sumnje da su okrivljeni BB i Džagdžit Sing izvršili krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 6. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a okrivljeni EE i ŽŽ, krivično delo davanje mita u saizvršilaštvu iz člana 368. stav 5. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. Osumnjičeni EE i ŽŽ saslušani su pred VJT u Pančevu na zapisniku KT 112/13 od 13.12.2013. godine i 05.03.2014. godine (EE) i od 16.12.2013. godine (ŽŽ), dok je 17.12.2013. godine doneta naredba o sprovođenju istrage, protiv istih lica, a protiv okrivljenih BB, Džagdžita Singa, EE i ŽŽ, zbog napred navedenih krivičnih dela. Pri tome, radnje ovih okrivljenih, koje su obuhvaćene krivičnom prijavom i naredbom o sprovođenju istrage identične su radnjama opisanim u stavu II izreke pravnosnažne presude, za koje su okrivljeni Džagdžit Sing i BB oglašeni krivim i osuđeni, iz čega proizilazi da se radi o jedinstvenom događaju.

Nadalje, iz spisa predmeta proizilazi da je Viši javni tužilac u Pančevu sa okrivljenim EE dana 08.04.2014. godine zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela Sk 2/14, a sa okrivljenim ŽŽ, sporazum o priznanju krivičnog dela Sk 4/14, zaključen je dana 14.04.2014. godine i predmeti su dostavljeni Višem sudu u Pančevu koji je prema okrivljenom EE doneo presudu Spk 6/14 od 11.07.2014. godine, a prema okrivljenom ŽŽ je dana 15.04.2014. godine doneo presudu Spk 4/14, kojim presudama su ovi okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnog dela davanje mita u saizvršilaštvu iz člana 368. stav 5. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, dok je optužnim aktom VJT u Pančevu Kto 26/14 od 14.04.2014. godine okrivljenom BB, vezano za isti događaj stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela primanje mita u saizvršilaštvu iz člana 367. stav 6. u vezi stava 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, koji optužni akt je izmenjen podneskom Kto 14/4 i Kto 26/14 od 05.12.2018. godine i ovom okrivljenom je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela primanje mita u obavljanju privredne delatnosti u saizvršilaštvu iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Odredbom člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP propisano je da se upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može po odluci veća obaviti shodnom primenom člana 405. ZKP, ako je reč o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o saoptuženima, protiv kojih su sprovedene zajedničke dokazne radnje, u okviru kojih su u prisustvu branioca saslušani tada osumnjičeni BB, EE i ŽŽ, pred Višim javnim tužiocem u Pančevu, da bi tek nakon toga okrivljeni EE i ŽŽ započeli postupak zaključivanja sporazuma o priznanju krivičnog dela sa javnim tužiocem, konkretno – okrivljeni EE dana 08.04.2014. godine, a okrivljeni ŽŽ dana 14.04.2014. godine i ovi okrivljeni nakon toga pravnosnažno oglašeni krivim i osuđeni zbog krivičnog dela davanje mita u saizvršilaštvu iz člana 368. stav 5. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju zbog događaja u kome su učestvovali sva trojica okrivljenih, započet jedinstveni postupak protiv okrivljenih BB, EE i ŽŽ, koji su zajedno bili obuhvaćeni krivičnom prijavom i naredbom o sprovođenju istrage, te da je podizanjem optužnog predloga Kto 26/14 od 14.04.2014. godine protiv, pored ostalih i okrivljenog BB (ali ne i protiv okrivljenih EE i ŽŽ) pred Višim sudom u Pančevu, zapravo došlo do razdvajanja krivičnog postupka, protiv ovih okrivljenih, zbog čega čitanjem iskaza okrivljenih EE i ŽŽ datih javnom tužiocu pre zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, u smislu člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, nije povređen postupak i na tim iskazima se po oceni ovog suda može zasnovati presuda.

Pored navedenih iskaza okrivljenih EE i ŽŽ datih u istrazi, branioci kao nezakonite dokaze označavaju i sporazume o priznanju krivice koje su okrivljeni EE i ŽŽ zaključili sa Višim javnim tužiocem u Pančevu, kao i presude Spk 6/14 od 11.07.2014. godine (protiv okrivljenog EE) i Spk 4/14 od 15.04.2014. godine (protiv okrivljenog ŽŽ), kojima su ovi okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnog dela davanje mita u saizvršilaštvu iz člana 368. stav 5. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela zaključenim sa Višim javnim tužiocem u Pančevu.

Iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud u dokaznom postupku samo izvršio uvid u spise SPK 4/14 i 6/14, čiji su sastavni deo i pravnosnažne presude donete protiv ovih okrivljenih, nakon zaključenja sporazuma sa javnim tužiocem.

Odredba člana 405. ZKP omogućava sudu da na glavnom pretresu izvede dokaze putem uvida ili čitanja sadržine pismena i snimaka.

Prema odredbi člana 16. stav 1. ZKP sudske odluke se ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi, ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza, dok je članom 84. stav 1. ZKP propisano da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Prema članu 438. stav 2. tačka 1) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama tog zakonika ne može zasnivati, dakle, za postojanje ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka, nužno je da je sudska odluka zasnovana na dokazu koji je sam po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Po oceni ovoga suda, presude Višeg suda u Pančevu Spk 6/14 od 11.07.2014. godine i Spk 4/14 od 15.04.2014. godine, na koje kao nezakonite dokaze ukazuju branioci u podnetom zahtevu, donete na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela zaključenog između Višeg javnog tužioca u Pančevu i okrivljenih EE i ŽŽ, donete su u zakonitom postupku od strane nadležnog suda, pri čemu odredba člana 405. ZKP omogućava sudu da na glavnom pretresu izvede dokaze putem vršenja uvida ili čitanja sadržine pismena i snimaka. Upoznavanjem sa sadržinom napred navedenih pravnosnažnih presuda, sud je postupio u svemu zakonito, saglasno navedenim procesnim odredbama, te je izveo dozvoljen dokaz, upoznavanjem na pretresu sa sadržinom isprava - pravnosnažnih presuda donetih protiv drugih okrivljenih na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela.

Pored toga, iz spisa proizilazi da su sporazumi o priznanju krivičnog dela koje su okrivljeni EE i ŽŽ zaključili sa Višim javnim tužiocem u Pančevu, bili predmet ocene od strane prvostepenog suda samo u pogledu formalnih uslova vezanih za taj sporazum, o čemu se delom izjasnio i drugostepeni sud, odgovarajući na navode žalbe branilaca okrivljenog BB, izjavljene protiv prvostepene presude, nalazeći da su isti neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge (strana 29., treći stav obrazloženja drugostepene presude), koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Imajući u vidu sve navedeno, suprotno navodima branilaca okrivljenih AA i BB, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažne presude nisu zasnovane na nezakonitim dokazima, te stoga nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog čega su navodi podnetih zahteva za zaštitu zakonitosti u odnosu na ovu povredu postupka, ocenjeni neosnovanim.

Ostalim navodima zahteva, formalno ukazujući na povredu zakona - iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA, advokat Nemanja Vasiljević, u zahtevu za zaštitu zakonitosti, polemiše sa postupanjem i zaključcima nižestepenih sudova u pogledu fonetskog veštačenja glasova okrivljenih, pa tako, branilac pre svega navodi da se prvostepeni sud „oglušio“ o naloge drugostepenog suda iz ranijeg postupka i „na osnovu čula sluha“ doneo zaključak da su snimljeni glasovi - glasovi okrivljenih, što je kasnije učinio i drugostepeni sud, čime, osporavajući način izvođenja dokaza i njihovu ocenu, ukazuje na povredu člana 16. ZKP. U vezi sa tim branilac nadalje polemiše, po čijem predlogu je u drugostepenom postupku određeno fonetsko veštačenje glasova okrivljenih (koje na kraju nije ni obavljeno), i u tom smislu osporava razloge, kako prvostepene tako i drugostepene presude, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, ukazujući na povredu člana 451. ZKP, branilac navodi da je drugostepeni sud na pretresu održanom pred tim sudom, odredio fonetsko veštačenje glasova okrivljenih, iako to nije predložila ni odbrana ni javni tužilac, a okrivljeni su se saglasno tome protivili, čime je, po stavu odbrane drugostepeni sud, prekoračio granice ispitivanja prvostepene presude u postupku po žalbi.

Suštinski iste navode u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem glasova okrivljenih, izneo je i branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić, ukazujući na povredu člana 15. stav 3. i 449. stav 1. ZKP.

Kako prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te povrede članova 15. stav 3., 16., 451. i 449. stav 1. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog kasacionog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, ni dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, preko branioca, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu iznetih navoda zahteva, nije upuštao.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Bojić, iako ne numeriše, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Navodima zahteva, ovaj branilac ističe da su sva tri člana drugostepenog veća - sudije Zdravka Đurđević, predsednik veća i Tatjana Vuković i Dragoljub Albijanić, članovi veća, učestvovali u donošenju rešenja kojima su odbijene žalbe na rešenja o merama za obezbeđenje prisustva prema okrivljenom AA, pri čemu su sudije Zdravka Đurđević i Dragoljub Albijanić, u takvom odlučivanju učestvovali dva puta - prilikom donošenja rešenja Kž2 970/15 od 18.05.2015. godine i Kž2 1849/16 od 30.11.2016. godine, a sudija Tatjana Vuković u donošenju rešenja Kž2 1820/15 od 29.09.2015. godine, da bi nakon toga ove sudije, donele pobijanu drugostepenu presudu kojom je samo u pogledu odluke o meri bezbednosti preinačena prvostepena presuda kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. Prema stavu branioca, advokata Miroslava Bojića, imenovane sudije morale su biti izuzete prilikom donošenja meritorne odluke po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o meri obezbeđenja prisustva, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva - da je kod imenovanih sudija, koji su odlučivali u krivičnom postupku o meri obezbeđenja prisustva prema okrivljenom, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“, kako u odnosu na krivično delo tako i u odnosu na okrivljenog, koje je takvog kvaliteta i značaja da treba isključiti učešće tog sudije u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o merama obezbeđenja prisustva prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 970/15 od 18.05. 2015. godine, odbijena je kao neosnovana, između ostalog, žalba branioca okrivljenog AA, izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je ukinuta mera zabrane napuštanja mesta boravišta ovom okrivljenom i izrečena mera zabrane napuštanja Republike Srbije i privremeno oduzimanje putne isprave.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 1849/16 od 30.11. 2016. godine, pored ostalih, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je okrivljenom produžena mera zabrane napuštanja mesta boravišta.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 1820/15 od 29.09. 2015. godine, kao neosnovana je odbijena žalba branioca okrivljenog AA, izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je ovom okrivljenom produžena mera zabrane napuštanja Republike Srbije i privremeno oduzimanje putne isprave.

Uvidom u navedena rešenja utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja navedenih rešenja sud nije upuštao u pitanje krivice okrivljenih, već se samo bavio okolnostima vezanim za izrečenu meru i postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, ne upuštajući se detaljno u ocenu postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, dok je u rešenju Kž2 1820/15 samo konstatovano da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni AA učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija prethodno u krivičnom postupku donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, opravdava strah da nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33, Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11)).

Iz navedenog, dakle proizilazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o meri obezbeđenja prisustva prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće, zavisi od toga, da li je prilikom odlučivanja o pritvoru ili o drugoj meri zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Zdravka Đurđević, Tatjana Vuković i Dragoljub Albijanić, bili u sastavu veća drugostepenog suda, koje je u pogledu odluke o meri bezbednosti preinačilo prvostepenu presudu kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela iz člana 230. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a da su prethodno učestvovali u većima koja su odlučivala o merama obezbeđenja prisustva prema okrivljenom AA i to sudije Zdravka Đurđević i Dragoljub Albijanić, po dva puta, a sudija Tatjana Vuković, jednom, u kojim slučajevima su žalbe na rešenje o tim merama, odbijene, a u kom odlučivanju se nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog, već postojanjem razloga za izricanje odnosno produženje tih mera, i to posebno okolnostima vezanim za opasnost od bekstva, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, zbog čega pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljenog AA.

Pored ovoga, branilac ovog okrivljenog, advokat Miroslav Bojić u zahtevu navodi da su nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji, povredili krivični zakon na štetu okrivljenog, jer je kao otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne okrivljenom, cenjeno koristoljublje koje je ispoljio, koja okolnost predstavlja zakonsko obeležje krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim - iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, u čijem biću je sadržana namera učinioca da ostvari određenu korist. Iznetim navodima, iako ne opredeljuje navođenjem povrede zakona u smislu člana 485. stav 4. ZKP, branilac ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

I ove navode branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Bojića, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Prema odredbi člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo je jedna dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

Prema stanju u spisima okrivljeni AA oglašen je krivim da je predmetno krivično delo, uz narušavanje principa konkurentnosti u postupcima nabavke, izvršio sa pozicije direktora i najodgovornijeg lica u postupcima nabavke NIS na više tendera i time, kao najodgovornije lice jače povredio zaštićeno dobro. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da prilikom donošenja odluke o kazni, kao otežavajuća okolnost, nije cenjeno koristoljublje kao okolnost koja predstavlja zakonsko obeležje krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim već u okviru okolnosti vezanih za ličnost okrivljenog – koji prema zaradi koju ostvaruje, ima veoma dobar ekonomski položaj, dok je visina ugovorenog mita iznosila 2.173.319 evra i 4.511.000,00 dinara od čega je okrivljeni primio ukupno 303.000 evra, što znatno prelazi meru – uobičajenog ponašanja učinilaca koruptivnih krivičnih dela i pribavljene protivpravne imovinske koristi, koja je potrebna za postojanje objektivnog zakonskog obeležja krivičnog dela iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika, koje okolnosti su od strane suda, pri tome cenjene i u okviru stepena povrede zaštićenog dobra.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog da je pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, u vezi člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika.

Ostali navodi zahteva branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Bojića, odnose se na imovinskopravni zahtev isticanjem da imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku nije istaknut niti konkretizovan i polemisanjem sa svojstvom oštećenog i vlasničkim udelima u preduzeću „NIS“ AD Novi Sad.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je predstavnik „NIS“ AD Novi Sad u toku krivičnog postupka istakao imovinskopravni zahtev koji nije opredelio, te da je stavom petim izreke pravnosnažne presude, oštećeni radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu. Ovi navodi branioca, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja. Kako činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog kasacionog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, ni dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, preko branioca (član 485. stav 4. ZKP), to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu ovih navoda, nije upuštao.

Isti branilac u zahtevu ističe i povredu prava na upotrebu svog jezika iz člana 11. stav 3. ZKP, koja je učinjena na taj način što tokom postupka isprave nisu prevođene na ruski jezik i na povredu člana 462. stav 3. ZKP, kojom je propisana obaveza prvostepenog suda da izvede sve procesne radnje i raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci iznoseći sopstvene stavove u pogledu toga na koji način je prvostepeni sud trebalo da postupi po nalozima drugostepenog suda, kao i sopstveno viđenje radnji koje je preduzeo okrivljeni AA.

Izneti navodi, kao i navodi kojima branilac polemiše sa odlučnim činjenicama i osporava utvrđeno činjenično stanje, izvedene dokaze i njihovu ocenu i iznosi sopstvene zaključke u pogledu propusta do kojih je došlo tokom žalbenog postupka, po oceni Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju povredu člana 440. ZKP. Pored toga, ovaj branilac u zahtevu ukazuje na nerazumljivost izreke presude, što se posebno odnosi na navode kojima ukazuje da protivpravna imovinska korist nije opredeljena u dinarima, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Kako povrede ovih odredaba ne predstavljaju zakonske razloge, zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, Vrhovni kasacioni sud se u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Branilac okrivljenog AA, advokat Nemanja Vasiljević u delu zahteva, ističe povredu prava na odbranu iz člana 68. stav 1. tačka 10) ZKP, koja je po stavu odbrane učinjena na taj način što okrivljenom Džagdžitu Singu, suprotno članu 11. ZKP nije data mogućnost da tokom postupka koristi maternji jezik – pandžapski, što je u direktnoj povezanosti sa pravom na odbranu okrivljenog AA, da raspravlja u kontradiktornom postupku i postavlja pitanja okrivljenom Džagdžitu Singu. Međutim, Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao ni u razmatranje ovih navoda, obzirom da povrede članova 11. i 68. stav 1. tačka 10) ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Ukazujući na povrede zakona iz člana 439. tačka 3) i 441. stav 3. ZKP, branioci okrivljenog BB, advokati Ljubisav Batan Radosavljević i Miloš Brković u podnetom zahtevu iznose sopstvene zaključke da ovom okrivljenom pravnosnažnom presudom nije oduzeta imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela, već njegova zarada, što takođe predstavlja povredu člana 440. ZKP. Na povredu iste odredbe ukazuje i branilac - advokat Ljubisav Batan Radosavljević u dopuni zahteva, polemisanjem sa izvedenim dokazima i njihovom ocenom i iznošenjem sopstvenih zaključaka kojima se ističe da tokom postupka nisu izvedeni dokazi za osuđujuću presudu, kao i sopstvena analiza i ocena tih dokaza i sopstveno viđenje činjenica koje iz njih proizilaze, suprotno činjeničnim utvrđenjima i zaključcima suda. U vezi sa tim branioci ukazuju na povredu načela „in dubio pro reo“ iz člana 16. stav 5. ZKP, kao i na povredu člana 395. ZKP jer su pojedini dokazni predlozi odbrane odbijeni. Ostalim navodima zahteva i dopune zahteva, branioci interpretiraju pojedine delove nižestepenih presuda i opširno komentarišu obrazloženja tih presuda, osporavajući njihove razloge, čime ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored ovoga, u dopuni zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog BB, advokat Ljubisav Batan Radosavljević, između ostalog, kao razlog podnošenja istog navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 6) ZKP.

Kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 6) i stav 2. tačka 2) ZKP i povrede članova 16. stav 5., 395., 440. ZKP, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud ni u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

U podnetim zahtevim za zaštitu zakonitosti, branioci okrivljenih AA i BB, ukazuju i na povrede prava zajamčenih Ustavom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a da shodno članu 484. ZKP nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljene ili druge učesnike u postupku, zbog čega se Vrhovni kasacioni sud, u razmatranje i ocenu tih povreda nije upuštao, nalazeći da u ovom delu podneti zahtevi branilaca okrivljenih, nemaju propisan sadržaj.

Branioci okrivljenog Džagdžit Singa, advokati Sead Spahović i Predrag Vasović, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, navode odredbu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koja je opšteg karaktera i propisuje okvirno razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Ovu odredbu branioci konkretizuju navođenjem povrede članova 455. stav 1. tačka 1) i 456. stav 1. ZKP uz isticanje da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da je žalba ovih branilaca, izjavljena protiv prvostepene presude, neblagovremena, polemišući pri tome sa rokom, od koga je po stavu drugostepenog suda počeo teći rok za izjavljivanje žalbe, kao i sa zakonitošću načina dostave prvostepene presude okrivljenom.

Članom 485. stav 4. ZKP propisani su razlozi zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju. Kako navedenom odredbom nije propisana mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede članova 455. stav 1. tačka 1) i 456. stav 1. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branilaca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Seada Spahovića i Predraga Vasovića, ocenio kao nedozvoljen.

Kada je u pitanju zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Seada Spahovića, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni Džagdžit Sing, presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 669/19 od 18.05.2021. godine, primio 16.08.2021. godine, pa je poslednji dan roka od 30 dana za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u konkretnom slučaju isticao protekom 15.09.2021. godine.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je branilac okrivljenog, prema prijemnom pečatu Vrhovnog kasacionog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo neposredno dana 27.09.2021. godine, dakle nakon proteka roka od 30 dana za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, propisanog članom 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Džagdžit Singa, advokata Seada Spahovića, odbacio kao neblagovremen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu I izreke presude, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, dok je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, doneo odluku kao u stavu II izreke ove presude, a odluku u stavu III izreke presude, je doneo na osnovu člana 487. stav 1. tačka 1) ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                            Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić