Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog neosnovanosti navoda o konsumpciji

Presudom Višeg suda u Vranju 2Kž1. br.52/25 od 08.07.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih BB, advokata Milene Milanov, okrivljenog VV, advokata Nikole Ilića i okr. AA, advokata Novice Zdravkovića i presuda Osnovnog suda u Vranju K.br. 32/23 od 13.12.2024. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Novica Zdravković zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači i okrivljenog, u smislu odredbe člana 423. tačka 1) ili tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je na osnovu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, te nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Novice Zdravkovića je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a koja povreda se po navodima branioca ogleda u činjenici da se krivična dela za koja je okrivljeni AA oglašen krivim, isključuju po principu konsumpcije, budući da je postupanje okrivljenog ograničeno samo na ograničenje slobode kretanja oštećenog, te bi mogao odgovarati samo zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz stava 132. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ), pri čemu je posledica krivičnog dela protivpravno lišenje slobode konsumirana posledicom krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, te okrivljeni ne može da odgovara za oba krivična dela, a radnja koja mu je stavljena na teret u okviru krivičnog dela laka telesna povreda, predstavlja samo način i sredstvo izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode, odnosno posledicu ovog krivičnog dela.

Ovakvi navodi branioca su po oceni Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Iz spisa predmeta proizlazi da se u konkretnom slučaju ne radi o prividnom idealnom sticaju po osnovu konsumpcije, obzirom da konsumpcija postoji samo ukoliko je jedno krivično delo sadržano u drugom ili je njime obuhvaćeno, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Naime, radnja izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ sastoji se u nanošenju lake telesne povrede ili narušavanju zdravlja oštećenog, a koja povreda je naneta oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, dok se kod krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. KZ radnja izvršenja sastoji u protivpravnom zatvaranju, držanju zatvorenog ili na drugi način protivpravnom oduzimanju ili ograničavanju slobode kretanja. Samim tim, radnja izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. nije obuhvaćena radnjom izvršenja krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. KZ, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Branilac je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da je ista povreda učinjena i time što izreka prvostepene presude ne sadrži činjenice iz kojih proizlazi prethodni dogovor za izvršenje krivičnog dela, niti iz preduzetih radnji navedenih u izreci presude proizlazi da je okrivljeni AA preduzeo bilo koju radnju usmerenu na povređivanje oštećenog, niti da je u toj radnji učestvovao kao saizvršilac, a koji navodi od strane Vrhovnog suda su ocenjeni kao neosnovani.

Na navedenu povredu zakona odbrana okrivljenog ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome u obrazloženju presude na strani 8. pasus 1. dao jasne razloge koje Vrhovni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 439. tačka 1.) ZKP koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja ovako numerisane povrede branilac u zahtevu navodi da je sud okrivljenog oglasio krivim na osnovu iskaza oštećenog, zanemarujući činjenicu da postoje razlike u sadržini datih iskaza oštećenog, dok okrivljeni nije vršio nikakvu izmenu u svojoj odbrani, dovodeći time u pitanje istinitost iskaza oštećenog koji je čak četiri dana pre kritičnog događaja zadobio gotovo identične povrede, te da nisu pravilno utvrđene činjenice koje se odnose na izvršenje ovog krivičnog dela, pri čemu iz izjave oštećenog ni ne proizlazi da je okrivljeni AA na bilo koji način preduzeo bilo koju radnju usmerenu na nanošenje telesnih povreda oštećenom niti da je doprineo izvršenju predmetnog krivičnog dela, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i učinjenu povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, Vrhovni sud je zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                   Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić,s.r.                                                                                                         Tatjana Vuković,s.r.