Bitna obeležja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz nehata

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljene, advokat Tamara Sićević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači i okrivljenu oslobodi od optužbe za delo koje joj je stavljeno na teret ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Tamare Sićević je u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP neosnovan, dok je u preostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijanim presudama učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP koje se ogledaju u činjenici da je okrivljena oglašena krivom za krivično delo iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ) iako su posledice potpuno izostale jer iz predmetnog događaja učesnici nisu zadobili nikakve telesne povrede, nije bilo oštećenja na vozilima okrivljene i oštećenog niti na drugim vozilima, pa se u tom slučaju po stavu odbrane ne može govoriti o postojanju krivičnog dela, već eventualno o postojanju prekršaja.

Po oceni Vrhovnog suda izloženi navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene nisu osnovani.

Naime, odredbom člana 289. stav 1. KZ propisano je da krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja čini učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od 200.000,0 dinara, dok je stavom 3. propisano da ako je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljena AA oglašena krivom da u vreme i na mestu navedenom u izreci presude „... kao učesnik saobraćaja na putevima, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, nepropisno upravljajući putničkim motornim vozilom suprotno odredbama člana 21. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima... vozilo nije držala na takvom odstojanju i rastojanju od drugih vozila, odnosno učesnika u saobraćaju da ne izaziva opasnost i ne ometa druge učesnike u saobraćaju... i dovela u opasnost život i telo ljudi usled čega su kod oštećenog BB iz ... nastupile lake telesne povrede u stanju u kome je mogla da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svesna zabranjenosti i protivpravnosti svog dela, svesna da takvom vožnjom može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost život i telo ljudi i imovinu većeg obima, ali je olako držala da tog ugrožavanja neće doći i da zabranjena posledica neće nastupiti...već je prednjim delom vozila udarila u zadnji deo vozila ... usled čega je oštećeni BB zadobio lake telesne povrede u vidu nagnječenja slabinskog dela leđa..“

Iz navedene izreke prvostepene presude proizilazi neosnovanost navoda iz zahteva za zaštitu zakonitosti, jer izreka presude sadrži opisanu kako radnju izvršenja (objektivna obeležja) koja se sastoji u nepridržavanju odredbe člana 21. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i posledicu krivičnog dela (oštećeni BB kritičnom prilikom zadobio je lake telesne povrede u vidu nagnječenja slabinskog dela leđa), tako i subjektivna obeležja u pogledu nehata, pa su suprotni navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani. Samim tim što opisana radnja izvršenja obuhvata sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, to su neosnovani i navodi izneti u zahtevu da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu već o prekršaju te da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 16. stav 5. ZKP, jer iako u konkretnom slučaju nedostaju dokazi i uzročno-posledična veza između radnje okrivljene i nastupelih posledica, sud je propustio da primeni navedeni član shodno kom je, sumnji u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, trebalo rešiti u korist okrivljenog.

Branilac u zahtevu ukazuje i da je okrivljena obavezana da snosi troškove krivičnog postupka iako pritom sud nije utvrdio kolika su primanja okrivljene i da li objektivno može da plati kaznu i troškove postupka a da se ne ugrozi njena osnovna egzistencija, na koji način branilac u zahtevu osporava činjenično utvrđenje suda u pogledu visine troškova krivičnog postupka i obaveze okrivljene da ih nadoknadi, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Osim toga branilac ukazuje i da je tokom krivičnog postupka okrivljenoj povređeno pravo da joj se pre prvog saslušanja pročita krivična prijava, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka, da joj se obezbedi dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane, razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz, kao i da braniocu nije omogućeno da se upozna sa sadržinom dokaza koji su prikupljeni protiv okrivljene na koji način ukazuje da je učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, u vezi člana 68. ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti analizira saobraćajno veštačenje i ukazuje da je medicinsko veštačenje doprinelo pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, te daje sopstvenu ocenu navedenog veštačenja na koji način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Takođe, branilac u zahtevu navodi i da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon iz člana 441. stav 1. ZKP, jer je okrivljenoj pogrešno uzeta kao otežavajuća okolnost prethodna osuđivanost, pri čemu se ne radi o istovrsnim krivičnim delima, i prilikom odmeravanja visine novčane kazne nije cenjeno loše imovno stanje okrivljene.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 16. stav 5. ZKP, člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, člana 440. ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljene u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i da je u pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, međutim u obrazloženju podnetog zahteva branilac ne navodi precizno u čemu se navedena povreda ogleda, te u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Osim toga, branilac ukazuje da je navedenim presudama okrivljenoj uskraćeno ljudsko pravo i sloboda zajamčena Ustavom RS i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, te su joj povređena prava zagarantovana članom 29., 32., 33. i 34. Ustava Republike Srbije.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 1), 2) i 3) ZKP mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu da branilac okrivljene u zahtevu ukazuje na učinjene povrede člana 29, 32. stav 1, 33. stav 1, 2. i 3. i člana 34. stav 1, 2. i 3. Ustava RS, ali uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku kojom je utvrđena povreda ljudskih prava okrivljene, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ovom delu nema sadržaj propisan odredbom člana 484. ZKP.

Shodno napred iznetom, Vrhovni sud je u smislu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 485. stav 4. i člana 484. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                      Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić