Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu građenja bez građevinske dozvole

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Aleksandar Marinković, „zbog bitne povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene Krivičnog zakona“, s tim što u obrazloženju zahteva navodi povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovno odlučivanje. Predložio je da bude obavešten o sednici veća.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti u obrazloženju zahteva navodi povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, odnosno da, u konkretnom slučaju, postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost okrivljenog. S tim u vezi branilac navodi da je okrivljeni postupao u pravnoj zabludi u pogledu zabranjenosti radnje, smatrajući da je njegovo postupanje dozvoljeno, budući da je verovao da su uslovi koje je pribavio, dovoljni za nastavak radova. Dalje ističe da je proširenje koje je izvršeno minimalnog obima, usled čega smatra da je društvena opasnost dela neznatna, odnosno da se radi o delu malog značaja. U tom smislu branilac takođe navodi da je sud, imajući u vidu da radnje koje se okrivljenom stavljaju na teret, po svojoj prirodi predstavljaju prekršaj shodno Zakonu o planiranju i izgradnji, prema okrivljenom trebao primeniti povoljniji propis, te da je okrivljeni je shodno članu 423. tačka 1) ZKP morao biti oslobođen od optužbe zbog krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika. U prilog navedenom, branilac se poziva na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz 615/19 od 03.07.2019. godine.

Suprotno iznetim navodima, Vrhovni sud nalazi da pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika čini lice koje je investitor ili odgovorno lice u pravnom licu koje je investitor objekta koji se gradi bez građevinske dozvole. U stavu 3. istog člana, propisano je kažnjavanje lica iz stava 1. i 2. ovog člana koje nastavi započetu gradnju kada je izdato rešenje o obustavi radova i za učinioca je zaprećena kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina i novčana kazna.

Odredbom člana 29. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Stavom 2. člana 29. Krivičnog zakonika propisano je da je pravna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA je u vreme i na mestu opisanom u izreci prvostepene presude, u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje je hteo, kao investitor, bez građevinske dozvole, nastavio dogradnju poslovnog objekta i nakon donetog rešenja o obustavi radova broj 363-354- 00202/2022-18 od 25.03.2023. godine, tako što je započeo zaziđivanje dograđenog dela objekta giter keramičkim blokovima.

Shodno citiranoj zakonskoj odredbi člana 29. stav 2. Krivičnog zakonika, kojom je bliže određen pojam neotklonjive pravne zablude, Vrhovni sud nalazi da iz činjeničnog opisa dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude ne proizilazi da je delo učinjeno u pravnoj zabludi. Naime, opisane radnje koje je okrivljeni AA preduzeo, sadrže sva obeležja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim, imajući u vidu da je okrivljeni kao investitor objekta koji se gradi bez građevinske dozvole, nastavio dogradnju poslovnog objekta, nakon izdavanja rešenja o obustavi radova nadležnog organa, dakle radove je nastavio i pored izričite zabrane nadležnog organa, zbog čega ne može biti reči o tome da okrivljeni nije znao, niti je mogao znati, da je njegovo postupanje zabranjeno.

Stoga, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta neotklonjive pravne zablude iz člana 29. Krivičnog zakonika.

Takođe, u odnosu na navode zahteva kojima se ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja, Vrhovni sud nalazi da su isti neosnovani. Naime, za krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, propisana je kazna zatvora od jedne od osam godina i novčana kazna, dok se, prema odredbi člana 18. stav 3. Krivičnog zakonika, institut dela malog značaja može primeniti samo na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna.

Stoga, imajući u vidu zaprećenu kaznu za predmetno krivično delo, u konkretnom slučaju nema zakonskih uslova za primenu instituta dela malog značaja iz člana 18. Krivičnog zakonika.

Pored ovoga, inkriminacija istih radnji kao prekršaja prema Zakonu o planiranju i izgradnji, na koju branilac okrivljenog ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne isključuje krivičnu odgovornost za krivično delo. Postojanje prekršaja kao protivpravnog dela koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija, ne isključuje postojanje krivičnog dela, pa ukoliko se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela, koje mu je stavljeno na teret, nema mesta donošenju oslobađajuće presude na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP.

Pri tome, pitanje činjeničnog identiteta prekršaja i krivičnog dela može biti samo od značaja za ocenu da li je reč o pravnosnažno presuđenoj stvari, a ne i za ocenu uslova za primenu povoljnijeg zakona, u smislu odredbe člana 5. Krivičnog zakonika.

Shodno iznetom, a kako su u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog AA datom u izreci prvostepene presude, navedeni su svi bitni elementi koji čine zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika i to kako objektivni elementi u odnosu na radnju izvršenja, tako i subjektivni elementi, koji se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Imajući u vidu sve napred navedneo, kao i višegodišnju sudsku praksu ovog suda, na koju se ukazuje u zahtevu, pozivajući se samo na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz 615/2019 od 03.07.2019. godine, sve navedeno nije od uticaja na drugačiju odluku u ovom predmetu.

Vrhovni sud nije razmatrao, navode zahteva kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP), a koji se odnose na opseg i vrstu preduzetih radova, analizu izvedenih dokaza, pitanje da li je okrivljeni bio investitor radova i da li je bio upoznat sa zabranom izvođenja radova, kao i pitanje koje se odnosi na vreme izvršenja dela i da li se u konkretnom slučaju radi o dogradnji, te polemiše sa pitanjem postojanja relevantne dokumentacije za izvođenje radova i osporava postojanje umišljaja, kao ni navode zahteva kojima se ukazuje da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva (član 438. stav 1. tačka 11) ZKP) i osporavaju razlozi presude (član 438. stav 2. tačka 2) ZKP), te ističe povreda odredbe člana 460. stav 1. ZKP, kao ni navode kojima se ukazuje da određene okolnosti nisu uzete u obzir prilikom donošenja odluke o krivičnoj sankciji, što predstavlja povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, jer navedene povrede, ne predstavljaju zakonske razloge, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Svetlana Tomić Jokić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković