Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu zloupotrebe poverenja

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Svetlane Tomić Jokić i Bojane Paunović, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Milića Konstantinovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 10Kpo3.br.63/2023 od 07.04.2025. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 20/25 od 10.07.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 29.10.2025. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Milića Konstantinovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 10Kpo3.br.63/2023 od 07.04.2025. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 20/25 od 10.07.2025. godine, u odnosu na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu 10Kpo3.br.63/2023 od 07.04.2025. godine okrivljena AA je oglašena krivom zbog izvršenja dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, pa su joj za navedena krivična dela prethodno utvrđene pojedinačne kazne zatvora u trajanju od po 6 meseci i zatim je okrivljenoj izrečena uslovna osuda kojom joj je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci i određeno je da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljena za vreme proveravanja u trajanju od 3 (tri) godine od pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.

Istom presudom okrivljena je obavezana da na ime imovinskopravnog zahteva plati oštećenoj BB iznos od 569.000,00 dinara, a oštećenom VV iznos od 995.871,59 dinara u roku od 3 meseca od pravnosnažnosti presude, dok je za višak postavljenog imovinskopravnog zahteva oštećena BB upućena na parnicu. Okrivljena je obavezana da naknadi troškove krivičnog postupka, a o čijoj visini će sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 20/25 od 10.07.2025. godine usvojena je žalba javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Posebno odeljenje za visokotehnološki kriminal, pa je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu 10Kpo3.br.63/2023 od 07.04.2025. godine u pogledu odluke o krivičnoj sankciji – uslovnoj osudi, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenoj AA zbog izvršenja dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, za koja je prvostepenom presudom oglašena krivom, zadržao kao pravilno utvrđene pojedinačne kazne zatvora u trajanju od po 6 meseci, kao i pravilno izrečenu uslovnu osudu kojom joj je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci i istovremeno određeno da se ovako utvrđena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljena za vreme proveravanja u trajanju od 3 (tri) godine od pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo, te je primenom člana 65. stav 2. i člana 69. KZ odredio da će se uslovna osuda opozvati i utvrđena kazna izvršiti ako okrivljena u roku od 3 meseca ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela i to oštećenoj BB iznos od 569.000,00 dinara, a oštećenom VV iznos od 995.871,59 dinara, dok je žalba branioca okrivljene AA - advokata Milića Konstantinovića odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA - advokat Milić Konstantinović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači pravnosnažne presude tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe ili da preinači pravnosnažne presude samo u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela tako što će utvrditi da se u opisanim radnjama okrivljene stiču obeležja jednog produženog krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ ili da ukine pravnosnažne presude i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu ističe da kako u činjeničnom opisu u izreci presude nisu navedena sva zakonska obeležja bića dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ za koja je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom, to stoga po braniocu dela opisana u izreci presude ne predstavljaju krivična dela, već se u konkretnom slučaju radi o građanskopravnom odnosu. Po stavu branioca u izreci presude nije precizno opisano na osnovu kog pravnog posla i u kom obimu su okrivljenoj poverena sredstva i poslovi (plaćanje režijskih troškova, preuzimanje uplata od zakupaca, raspolaganje nalozima), niti su opisane konkretne radnje prekoračenja ovlašćenja i načina na koji je povređen imovinski interes, pri VV po stavu branioca ne može imati svojstvo oštećenog, jer nije titular imovinskog prava koje je povređeno pošto nije vlasnik nijednog stana čijim iznajmljivanjem je raspolagala okrivljena, već su stanovi vlasništvo njegove majke BB.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine, sa stupanjem na snagu dana 01.06.2017. godine) čini onaj ko zastupajući imovinske interese nekog lica ili starajući se o njegovoj imovini zloupotrebi data mu ovlašćenja u nameri da time sebi ili drugom pribavi imovinsku korsit ili da ošteti lice čije imovinske interese zastupa i o čijoj se imovini stara. Stavom 2. člana 216. KZ predviđen je kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela i to ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist ili prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi 450.000,00 dinara.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića kvalifikovanog oblika krivičnog dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to, po nalaženju Vrhovnog suda, iz činjeničnog opisa krivičnih dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude i to da je okrivljena AA „u vremenskom periodu od 15.11.2017. godine do 08.08.2018. godine, u Beogradu, sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svesna da je njeno delo zabranjeno, pri čemu je bila svesna svog dela i htela njegovo izvršenje, zastupajući imovinske interese oštećenog VV i starajući se o imovini njegove majke, oštećene BB, zloupotrebila data joj ovlašćenja u nameri da sebi pribavi imovinsku korist koja prelazi iznos od 450.000,00 dinara“, a na način kako je to bliže opisano u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u krivičnopravnim radnjama okrivljene AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja bića dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, za koja je ona optužena i pravnosnažno oglašena krivom. Naime, suprotno navodima branioca okrivljene, iz činjeničnog opisa krivičnih dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude proizilazi da, pored oštećene BB, u konkretnom slučaju svojstvo oštećenog ima i VV, budući da je novac od izdavanja stanova njegove majke BB bio namenjen njemu, pri čemu je jasno opisano na koji način i kojim konkretno radnjama je okrivljena zastupajući imovinske interese oštećenog VV i starajući se o imovini njegove majke, oštećene BB, zloupotrebila data joj ovlašćenja u nameri da sebi pribavi imovinsku korist koja prelazi iznos od 450.000,00 dinara, tako da se u konkretnom slučaju ne radi o građanskopravnom odnosu kako to u podnetom zahtevu neosnovano ističe branilac okrivljene i činjenju od strane suda povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je sud radnje okrivljene pogrešno pravno kvalifikovao kao dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, obzirom da se radnje okrivljene po stavu branioca mogu pravno kvalifikovati samo kao jedno produženo krivično delo zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, budući da su radnje koje su opisane u izreci (raspolaganje primljenim sredstvima, nepodmirivanje režijskih troškova ...) vršene kontinuirano u istom vremenskom periodu (2017/2018.), sa istom namerom pribavljanja koristi i na štetu istog kruga lica (BB i VV), čime po braniocu postoji jedinstvena odluka i identitet pravnog dobra koji je uvek ista imovina istog kruga oštećenih.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ovo imajući u vidu da iz činjeničnog opisa krivičnih dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljene AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja bića dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, za koja je ona optužena i pravnosnažno oglašena krivom. Naime, suprotno navodima branioca okrivljene, kako su u konkretnom slučaju za krivičnopravne radnje okrivljene AA koje je ona zasebno preduzimala i u odnosu na oštećenu BB i u odnosu na oštećenog VV, dakle za krivičnopravne radnje okrivljene preduzete u odnosu na obadvoje oštećenih lica, a koje krivičnopravne radnje su bliže opisane u izreci presude, ispunjeni zakonski uslovi neophodni za primenu instituta produženog krivičnog dela iz člana 61. KZ, između ostalog i zakonom propisan obavezan uslov koji zahteva obaveznu vremensku povezanost krivičnih dela, a koja krivična dela predstavljaju celinu zbog postojanja istovetnosti oštećenog, korišćenja iste situacije, jedinstva mesta i jedinstvenog umišljaja okrivljene, to su sledstveno tome nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno primenili krivični zakon pravnom kvalifikacijom krivičnopravnih radnji okrivljene AA kao dva produžena krivična dela zloupotreba poverenja iz člana 216. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, pa se stoga neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljene u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenoj. Međutim, daljim navodima zahteva, branilac ukazuje da je sud pročitavši zapisnik o iskazu oštećenog VV, umesto da po stavu branioca, shodno načelu neposrednosti, na glavnom pretresu neposredno ispita oštećenog VV i to bez ikakvog dokaza o nedostupnosti oštećenog, oslanjajući se na tvrdnje punomoćnika oštećenog, da isti boravi u Kini, nepotpuno utvrdio činjenično stanje neophodno za primenu člana 406. ZKP-a, na koji čain branilac zapravo ukazuje na povredu člana 440. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenoj (član 438. stav 2. tačka 1. ZKP), dok suštinski svojim navodima ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, a koja povreda odredbe ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenoj i njenom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Milića Konstantinovića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                          Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković