Potvrđena osuda za nedavanje izdržavanja zbog postojanja svih elemenata dela

Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 br. 87/24 od 09.08.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Čačku 3 K. br. 4/23 od 05.04.2024. godine je potvrđena, dok je žalba punomoćnika maloletnog oštećenog VV, čiji je zakonski zastupnik majka BB izjavljena protiv prvostepene presude, odbačena kao nedozvoljena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Nada Bojović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret ili da pobijane presude ukine, a spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu, jer iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog utvrđenog u izreci pobijane pravnosnažne presude ne proizilaze sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela, te izreka presude ne sadrži sve bitne zakonske elemente bića krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ).

Po stavu Vrhovnog suda, izneti navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani.

Krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ čini onaj ko ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a ta dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom odnosno poravnanjem utvrđeno.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude proizilazi da okrivljeni AA „u vremenskom periodu od 27.06.2018. godine pa do 24.02.2022. godine, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima nije davao izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a ta dužnost je utvrđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom – presudom Osnovnog suda u Ivanjici P2 br. 93/15 od 29.06.2017. godine, kojom je obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje svog maloletnog sina VV mesečno plaća iznos od 20.000,00 dinara... pa ovu svoju obavezu nije ispunjavao na taj način što na ime izdržavanja nije uplatio ukupan iznos od 880.000,00 dinara, iako je bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“.

Bitno obeležje predmetnog krivičnog dela je da je sudska odluka kojom je utvrđena dužnost okrivljenog da daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava izvršna, a koja činjenica izvršnosti označene presude je navedena i u izreci prvostepene presude, a krivično delo je izvršeno samim propuštanjem da se daje izdržavanje, što je u konkretnoj situaciji slučaj, te po nalaženju ovog suda iz izreke presude jasno i nedvosmisleno proizlazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ i to kako objektivna koja se odnose na radnju okrivljenog, tako i subjektivna koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svest i volja okrivljenog za izvršenje dela), a koja uključuju i svest o zabranjenosti dela. Samim tim, suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da delo zbog koga je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo i da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni su kao neosnovani.

Osim toga, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da se iz dispozitiva prvostepene i drugostepene odluke ne može utvrditi način na koji je okrivljeni bio u obavezi da plaća navedeni iznos izdržavanja, a kojim navodima suštinski ukazuje na nerazumljivost izreke i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                        Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                             Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković