Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti; sud nije prekoračio optužbu

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Zoran Veličković, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP i zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, navodima da je u ovom krivičnom postupku prethodno bila doneta prvostepena presuda, koja je usvajanjem žalbe okrivljenog i njegovog branioca ukinuta, nakon čega je u ponovljenom postupku privatni tužilac preko punomoćnika u tri navrata precizirao privatnu tužbu i to dodavanjem opisa i karakteristika povreda koje je zadobio privatni tužilac, dok je u podnesku od 07.07.2021. godine navedeno da je krivično delo učinjeno sa umišljajem. Prema stavu branioca, precizirana privatna tužba punomoćnika privatnog tužioca ne sadrži sve subjektivne elemente krivičnog dela koje je predmet optužbe, a time što je prvostepeni sud u izreci presude naveo da je okrivljeni bio svestan svoga dela, da je ono zabranjeno i hteo njegovo izvršenje, prekoračen je optužni akt.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, branilac neosnovano ističe da je sud u izreku pravnosnažne presude uneo subjektivne elemente krivičnog dela, kojih nije bilo u optužnom aktu i na taj način prekoračio optužbu. Ovo, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da je nakon ukidanja prethodno donete prvostepene presude, punomoćnik privatnog tužioca, u ponovnom postupku, tri puta precizirao privatnu tužbu, na šta je shodno članu 409. ZKP zakonom ovlašćen, tokom celog krivičnog postupka i to sve do završetka glavnog pretresa i to kako u pogledu karakteristika i broja povreda koje je zadobio oštećeni, tako i na taj način što je već u podnesku od 05.05.2021. godine, naveo da je okrivljeni postupao u uračunljivom stanju i sa umišljajem, koji prema članu 25. Krivičnog zakonika podrazumeva da je okrivljeni bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, kako je to formulisao prvostepeni sud u izreci pobijane pravnosnažne presude.

U vezi sa tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da stoji činjenica da opis radnje u optužnom aktu ne sadrži izričito navedenu svest o protivpravnosti, kao neophodnom elementu krivice, u smislu člana 22. stav 1. Krivičnog zakonika, koji element je prvostepeni sud, u izreku presude sam dodao, navodeći da je okrivljeni bio „svestan da je delo zabranjeno“. Međutim, po oceni ovoga suda, na opisani način prvostepeni sud nije prekoračio optužni akt. Ovo stoga što, uz postojanje u optužbi elemenata krivice – uračunljivosti i umišljaja, navođenjem da je okrivljeni bio svestan da je delo zabranjeno, nije prekoračena optužba, jer „protivpravnost“ proizlazi iz činjenica u pogledu umišljaja koji je u optuženju opisan.

Navedenim postupanjem, po oceni ovog suda, nižestepeni sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio objektivni identitet između optužbe i presude, u smislu člana 420. ZKP, jer je na opisani način izmenjen odnosno dopunjen činjenični opis krivičnog dela iz izreke presude, ostao u granicama činjeničnog osnova optužnog akta, tj. u granicama činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom i za koje je pravnosnažno oglašen krivim.

Vrhovni kasacioni sud prema tome nalazi da navedena izmena i dopuna činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci presude, okrivljenog nije dovela u teži procesnopravni položaj i sledstveno tome, okrivljeni nije oglašen krivim za više kriminalnih aktivnosti od onih za koje je optužen, pa su neosnovanim ocenjeni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Osim navedenog, branilac okrivljenog kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, koje povrede predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Međutim, branilac okrivljenog povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama u pogledu opisa kako subjektivnih tako i objektivnih elemenata krivičnog dela koje je predmet optužbe (član 440. ZKP), uz isticanje da u izreci presude nije naveden tačan opis i karakteristike povreda koje je zadobio privatni tužilac, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Pored toga, obrazlažući navedenu povredu krivičnog zakona, branilac, pozivajući se na povrede odredaba člana 501. stav 1. i 503. stav 1. ZKP, polemiše sa rokom za uređenje privatne tužbe, koji je prema stavu branioca trebalo da se računa od dana prijema drugostepene odluke suda, uz iznošenje sopstvenog stava da je precizirana privatna tužba punomoćnika privatnog tužioca, u konkretnom slučaju trebala biti odbijena, primenom člana 338. stav 1. tačka 1) ZKP.

Nadalje, obrazlažući istaknutu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, branilac zapravo osporava razloge drugostepene presude, koji se odnose na izostavljeni deo činjeničnog opisa datog u optužnom aktu - da je okrivljeni pijukom nasrnuo na privatnog tužioca, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac obrazlaže ukazivanjem na propust suda da utvrdi prekoračenje nužne odbrane usled prepasti okrivljenog izazvane napadom od strane privatnog tužioca i na osnovu sopstvene ocene dokaza iznosi mišljenje da je okrivljenom u konkretnom slučaju, shodno članu 19. stav 3. Krivičnog zakonika, mogla biti ublažena kazna, odnosno da je bilo mesta primeni člana 122. stav 3. Krivičnog zakonika, jer je bio izazvan grubim ponašanjem okrivljenog. Izneti navodi, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, predstavaljaju povredu člana 440. ZKP.

Ostalim navodima podnetog zahteva, branilac osporava utvrđeno činjenično stanje polemišući sa ocenom izvedenih dokaza, posebno iskaza svedoka, nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke i medicinske dokumentacije i iznosi sopstveno mišljenje da je u konkretnom slučaju okrivljeni postupao u nužnoj odbrani, zbog čega je bilo mesta primeni odredbe člana 19. stav 1. Krivičnog zakonika.

Dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca (član 438. stav 1. tačka 8) ZKP i član 439. tačka 1) i 3) ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP), bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, te povrede članova 501. stav 1. i 503. stav 1. ZKP. Kako povrede ovih odredaba ne predstavljaju zakonske razloge, zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, Vrhovni kasacioni sud se u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić