Potvrđivanje postojanja krivičnog dela prevare u poslovanju

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 296/25 od 26.08.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA i presuda Osnovnog suda u Kikindi 3K. 66/23 od 28.03.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Jelena Drecun, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači, tako da okrivljenu oslobodi od optužbe da je izvršila krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i odredi da se okrivljenoj nadoknade troškovi krivičnog postupka iz budžetskih sredstava ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukine samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu pred potpuno izmenjenim većem, kao i da u smislu člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine, do donošenja odluke povodom zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na taj način što je sud pogrešno utvrdio da u radnjama okrivljene postoje obeležja krivičnog dela prevara, iako je u pitanju čist građansko-pravni odnos.

Ovakve navode branioca okrivljene Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane.

Krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) čini onaj ko u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu, ili ga održava u zabludi i time ga navede da na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini. Stavom 4. navedenog člana propisan je teži oblik ovog krivičnog dela koji postoji onda kada je delom iz iz st. 1. i 2. pribavljena imovinska korist ili naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljena oglašena krivom da je u vreme i na mestu, kako je to navedeno u osuđujućoj presudi, „sposobna da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, u svojstvu direktora D.O.O. „Bombaj“ iz Zemuna, prilikom dogovora za zaključenje kupoprodajnog ugovora sa oštećenim preduzećem D.O.O. „Ribar“ iz Novog Kneževca, za kupovinu slatkovodne ribe, a u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, lažno prikazala odgovornom licu oštećenog preduzeća... da će roba biti avansno uplaćena, kao i da će preostali dug platiti u roku od 15 dana od dana isporuke i pritom predala blanko overenu i potpisanu menicu... kao garanciju plaćanja, iako je znala da njeno preduzeće ima velika neisplaćena dugovanja prema drugim pravnim licima sa kratkim rokovima dospeća, koji znatno prevazilaze iznos duga prema oštećenom D.O.O. „Ribar“, pa je time dovela u zabludu odgovorno lice oštećenog preduzeća... navela ga da... zaključi kupoprodajni ugovor... za isporuku slatkovodne ribe koja je i isporučena u periodu od ... u ukupnoj vrednosti od 5.243.568,00 dinara a nakon preuzimanja ove ribe, oštećenom preduzeću je platila samo deo duga u iznosu od 1.572.750,00 dinara, dok iznos od 3.670.818,00 dinara uopšte nije platila oštećenom, u kom iznosu je sebi pribavila protivpravnu imovinsku korist, pri čemu je bila svesna svoga dela i htela njegovo izvršenje, a bila je svesna i da je njeno delo zabranjeno...“.

Iz ovako opisane radnje izvršenja krivičnog dela, po nalaženju Vrhovnog suda, proizlaze sve bitna obeležja krivičnog dela prevara, i to kako objektivna koja se odnose na radnju okrivljene koja je oštećenog dovela u zabludu i održavala u zabludi lažnim prikazivanjem činjenice da će robu avansno uplatiti, a preostali dug uplatiti u roku od 15 dana od dana isporuke, a da iznos preko 1.500.000,00 uopšte nije platila oštećenom znajući u momentu zaključenja ugovora da njeno preduzeće ima velika neisplaćena dugovanja prema drugim pravnim licima sa kratkim rokovima dospeća, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela koja se odnose na uračunljivost, umišljaj i svest okrivljene o zabranjenosti dela, kao i nameru da dovođenjem i održavanjem u zabludi oštećenog, pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, pa su suprotni navodi branioca okrivljene ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljene u preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje da nije dokazana namera kao nužni subjektivni element ovog krivičnog dela, kao i na činjenicu da okrivljena nije lažno prikazala finansijsko stanje svog preduzeća, niti ga je prikrivala, a u svakom odnosu mogućnost da jedna ugovorna strana ne ispuni svoju ugovornu obavezu, je faktički rizik koji snosi druga strana (oštećeni), pri čemu okrivljena, po navodima branioca, nije imala prevarnu nameru na šta ukazuje i činjenica da je predala oštećenom blanko overenu i potpisanu menicu kao garanciju plaćanja, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje da je u pobijanim odlukama činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno odnosno na učinjenu povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ocenjen kao nedozvoljen.

Imajući u vidu odluku ovog suda, a krećući se u okviru pravca i obima pobijanja pravnosnažnih presuda iznetih u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, odluka Vrhovnog kasacionog suda 1290/2021 na koju se u zahtevu ukazuje, nije od uticaja na drugačiju odluku suda, jer se ne odnosi na istu situaciju.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković