Presuda kojom se odbija zahtev za zaštitu zakonitosti za trgovinu ljudima

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 5) i 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine drugostepenu presudu i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Slavka Berćana je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog ističe da se u radnjama okrivljenog AA ne stiču elementi krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ, jer oštećeni prema okrivljenom AA nije bio u odnosu zavisnosti, traženje iznosa putnih troškova od strane okrivljenog ne predstavlja imovinsku korist proisteklu iz krivičnog dela, te postoje okolnosti za dobrovoljni odustanak okrivljenog od daljih radnji krivičnog dela, te nisu dati razlozi o normativnoj svesti okrivljenog prema krivičnom delu trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ. Branilac još ističe da nema elemenata predmetnog krivičnog dela jer je okrivljeni AA radnje krivičnog dela preduzeo u pravnoj zabludi, te sud navodi da je okrivljeni AA krivično delo počinio zajedno sa VV, ali ga ne oglašava krivim da je krivično delo izvršio u saizvršilaštvu. Po oceni branioca, u radnjama okrivljenog se eventualno mogu steći elementi krivičnog dela zapuštanje maloletnika iz člana 193. KZ, jer je oštećeni u pravnom statusu deteta, a sud uverenja da je okrivljeni iz koristiljublja koristio oštećenog za prosjačenje ili krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ, s obzirom na bezobzirno ponašanje prema oštećenom ili zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu iz člana 390. stav 2. KZ, jer je okrivljeni prevozio VV i njenog brata ŽŽ u Crnu Goru, gde ih je nakon toga prevozio od mesta do mesta radi prosjačenja.

Odredbom člana 388. stav 1. KZ je propisano da ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od 3 do 12 godina. Stavom 6. istog člana je propisano da ko se bavi vršenjem krivičnog dela iz stava 1. ovog člana ili je delo izvršeno od strane grupe, kazniće se zatvorom od najmanje 5 godina.

Izrekom presude Višeg suda u Novom Sadu K.br.236/14 od 17.03.2025. godine okrivljeni BB, VV, GG, DD, ĐĐ i AA i EE su oglašeni krivim da su u vremenskom periodu od polovine 2006. godine do kraja januara 2010. godine, pri čemu su svi bili sposobni da shvate značaj svojih dela i sposobni da upravljaju svojim postupcima, zloupotrebom teških prilika oštećenog, sada pokojnog, ŽŽ, usled činjenice da se radi o licu sa teškom mentalnom nedovoljnom razvijenosti zbog cerebralne paralize, psihomotorne retardacije i spastične kvadriplegije sa atrofijom mozga, trajno upućen na tuđu negu, brigu i staranje, koristili radi prosjačenja te uzimali novac koji je oštećeni pribavio prosjačenjem, koji novac su trošili i za sopstvene potrebe, pa su ga tako: tokom leta 2006. godine okrivljeni BB, otac oštećenog i sada pokojna njegova supruga ZZ, majka oštećenog držali radi prosjačenja na crnogorskom primorju pri čemu je ŽŽ prosjačenjem ostvarivao dnevnu zaradu od 10 do 15 evra, tokom leta 2007. godine okrivljena GG, sestra oštećenog, istog držala radi prosjačenja u čemu joj je sa umišljajem pomogao okrivljeni EE koji je bio njen emotivni partner, tako što je GG sa svojom maloletnom decom i oštećenim ŽŽ autobusom otišla na crnogorsko primorje, pri čemu su se izdržavali od zarade koju ostvari ŽŽ prosjačenjem, a koja je iznosila 60-80 evra dnevno, a EE je na njenu molbu došao u Crnu Goru svojim vozilom da otkloni prepreke usled toga što ih je policija proterala iz jednog grada i stvori uslove pa ih je prevezao u drugi grad radi prosjačenja ŽŽ, tokom leta 2008. godine okrivljena VV sestra oštećenog i ĐĐ, njen vanbračni suprug, držali oštećenog radi prosjačenja tako što su zajedno sa ŽŽ otputovali na crnogorsko primorje, gde su izvesno vreme boravili zajedno izdržavajući se od zarade koju je oštećeni ostvarivao na pomenuti način, nakon čega je okrivljeni ĐĐ otišao u Bosnu, a osumnjičena VV ostala tokom celog leta, tatim tokom leta 2009. godine, okrivljena VV i okrivljeni AA, njen tadašnji nevenčani suprug, držali oštećenog radi prosjačenja tako što ih je okrivljeni AA na crnogorsko primorje prevezao svojim vozilom marke „...“, a zatim ih je vozio iz mesta u mesto gde je VV ostavljala na prometnim mestima ŽŽ kako bi prosjačio, gde su se takođe svi izdržavali od zarade koju je on ostvario prosjačenjem, da bi nakon odlaska AA, došao kod njih okrivljeni ĐĐ, koji se takođe zajedno sa ostalim izdržavao od prosjačenja ŽŽ dok su boravili u Crnoj Gori, u toku jeseni 2009. godine okrivljeni VV i BB u nekoliko navrata predavali oštećenog ŽŽ okrivljenom DD koji je po dogovoru preuzimao imenovanog oštećenog a zatim ga vodio na različita mesta i držao radi prosjačenja a nakon čega bi međusobno delili zaradu od toga pa je tako okrivljeni DD oštećene ŽŽ vodio u Sremsku Mitrovicu i Jarak kao i na crnogorsko primorje da prosjači za njega, pri čemu su svi okrivljeni bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje iako su znali da je isto zabranjeno, čime su okrivljeni BB, VV, GG, DD, ĐĐ i AA izvršili svaki po jedno krivično delo trgovina ljudima iz čl.388 st.1 KZ, a okrivljeni EE krivično delo trgovina ljudima u pomaganju iz čl.388 st.1 u vezi sa čl.35 KZ.

U konkretnom slučaju, u izreci presude Višeg suda u Novom Sadu K.br.236/14 od 17.03.2025. godine su opisani svi elementi krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388 stav 1. KZ, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, i to kako objektivni, odnosno da je okrivljeni zajedno sa ostalim okrivljenima zloupotrebom teških prilika oštećenog, sada pokojnog, ŽŽ, usled činjenice da se radi o licu sa teškom mentalnom nedovoljnom razvijenosti zbog cerebralne paralize, psihomotorne retardacije i spastične kvadriplegije sa atrofijom mozga, trajno upućen na tuđu negu, brigu i staranje, koristio istog radi prosjačenja i uzimao novac koji je oštećeni pribavio prosjačenjem, koji novac je trošio i za sopstvene potrebe, tako i subjektivni elementi, odnosno da je bio sposoban da shvati značaj svog dela i sposoban da upravlja svojim postupcima, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje iako je znao da je isto zabranjeno.

Stoga su navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Slavka Berćana, kojima se ističe da opis radnje izvršenja dela ne sadrži elemente predmetnog krivičnog dela i da se u radnjama okrivljenog eventualno stiču elementi krivičnih dela zapuštanje maloletnika iz člana 193. KZ, nasilje u porodici iz člana 194. KZ ili zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu iz člana 390. stav 2. KZ, odnosno da su pobijanim presudama učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U ostalom delu zahteva branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, sa obrazloženjem da je suprotno odredbi člana 150. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela većem predsedavao sudija koji nije stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivično-pravne zaštite maloletnih lica, jer je oštećeni po nalazu veštaka u statusu deteta. Po oceni Vrhovnog suda, na ovaj način branilac okrivljenog suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP.

Branilac okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP, iz razloga što suprotno odredbi člana 156. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela na glavnom pretresu nije učestvovao punomoćnik oštećenog niti mu je postavljen privremeni zastupnik, shodno odredbi člana 154. navedenog zakona.

U ostalom delu zahteva branilac okrivljenog ističe da sud nije dao razloge o odlučnoj činjenici prevoženja oštećenog iz Srbije u Crnu Goru, niti da se okrivljeni tim poslom bavio kao zanimanjem radi pribavljanja imovinske koristi, a naročito nije dao razloge o svesti i htenju okrivljenog da izvrši svaku radnju za koju je oglašen krivim, te nisu dati razlozi o stavljanju žrtve u ropski ili drugi sličan odnos, čime branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

U ostalom delu zahteva branilac okrivljenog ističe da je sud nepotpuno i pogrešno utvrdio činjenično stanje, da nije ocenio odlučnu činjenicu da je okrivljeni pristao na prevoz oštećenog i okrivljene VV, pošto niko od prevoznika nije hteo da ih prevozi jer je oštećeni lice sa invaliditetom, i da niko od taksista nije želeo da ih prevozi od mesta do mesta u Crnoj Gori, već je sud samo doneo neosnovan zaključak da je okrivljeni AA zajedno sa okrivljenom VV oteo oštećenog, i to na osnovu posrednih saznanja svedoka GG. Branilac još navodi da sud svoje zaključke o postojanju krivičnog dela zasniva samo na iskazima saokrivljenih, bez postojanja bilo kog drugog dokaza.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom delu branilac okrivljenog suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, polemišući sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim presudama i ukazujući na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

Na kraju, branilac okrivljenog ističe da je sud postupio suprotno odredbama člana 54. i 57. KZ, jer nije u dovoljnoj meri cenio olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog i okrivljenom izrekao blažu kaznu. Imajući u vidu nesporne činjenice da je okrivljeni odustao od izvršenja krivičnog dela, sud je mogao i da ga oslobodi od kazne shodno članu 37. u vezi člana 54. stav 4. KZ. Na ovaj način, branilac je suštinski ukazao na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) i 5) i stav 2. tačka 2), 440. i 441. stav 1. ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se Vrhovni sud u ocenu iznetih navoda, nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković