Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, na osnovu člana 482. i člana 483. stav 1. i 3. ZKP, branilac okrivljenog, advokat Dragan Travica, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti „zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1); 439. tačka 1) i 2) i člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev kao osnovan, te da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da je okrivljeni, zbog događaja koji se desio 29.03.2017. godine, pravnosnažno osuđen presudom Prekršajnog suda u Novom Sadu Pr 4057/17 od 16.04.2018. godine te da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda učinjena povreda načela ne bis in idem propisanog članom 4. ZKP, članom 33. stav 8. i članom 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, te Protokolom broj 7. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Vrhovni kasacioni sud napred iznete navode, branioca okrivljenog, ocenjuje kao neosnovane imajući u vidu da se prema činjeničnim opisima datim u izrekama presuda: Prekršajnog suda u Novom Sadu Pr 4057/17 od 16.04.2018. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu K 1521/18 od 21.05.2019. godine radi o dva zasebna, odvojena događaja, sa različitim kažnjivim radnjama u okviru istog ugostiteljskog objekta, tokom iste večeri 29.03.2017. godine, pri čemu radnje izvršenja nisu preduzete prema istim oštećenim licima, s`obzirom na to da je u prekršajnom predmetu oštećeno lice BB - vlasnik predmetnog ugostiteljskog objekta, u odnosu na koga je i izvršena radnja prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, dok su u krivičnom predmetu, u vezi događaja koji je nakon toga usledio oštećena ovlašćena službena lica MUP RS PU Novi Sad, VV i GG prema kojima je i moglo biti izvršeno krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je našao da se radilo o dva potpuno odvojena događaja te da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom branioca okrivljenog, imajući pri tome u vidu i detaljne razloge prvostepenog suda date na strani 11 i 12 pobijane presude.

Takođe, podnetim zahtevom branioca okrivljenog AA se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer prema stavu odbrane, ono što se optužnim predlogom Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu okrivljenom stavlja na teret i ono zbog čega je okrivljeni izrekom prvostepene presude oglašen krivim nije krivično delo, jer opisane radnje, u navedenim aktima, se ne mogu podvesti pod zakonski opis napada ili ometanja u smislu Zakona o javnom redu i miru.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane imajući u vidu da je odredbom člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru propisano da predmetno krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti čini: ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnog organa u vršenju službene dužnosti.

Iz činjeničnog opisa radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela proizlazi da su ovlašćena službena lica MUP RS PU Novi Sad prilikom obavljanja službene dužnosti zatražili na uvid ličnu kartu od okrivljenog, radi provere i utvrđivanja identiteta, kada se okrivljeni oglušio na njihov zahtev uz psovke i pretnje izrečene povišenim tonom „pi.ke jedne pandurske, je.em li vam mamu, pušite mi ku.ac, sve ću vas pobiti; ubiću vas, je.em li vam mamu pandursku, svi ste vi DD go.na a i on je; videćete vi ko sam ja“, i pošao od stola za kojim je sedeo ka izlazu bašte lokala oglušivši se i o naređenje da se zaustavi i stavi ruke u položaj za vezivanje ..., te je navedenim radnjama izvršio alternativno propisane radnje iz člana 23. stav 1. ZJRM - u vidu verbalne pretnje da će napasti i - ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti propisane Zakonom o javnom redu i miru, kada se oglušio o naređenja da se zaustavi i stavi ruke u položaj za vezivanje. Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u radnjama okrivljenog stiču sva, kako objektivna obeležja - koja se odnose na navedene radnje izvršenja tako i subjektivna obeležja - koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, koja predstavljaju zakonska obeležja predmetnog krivičnog dela.

Samim tim, ovaj sud nalazi, da su neosnovani i navodi u podnetom zahtevu, branioca okrivljenog, da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona - član 439. tačka 2) ZKP uz obrazloženje da je predmetno krivično delo izvršeno izgovaranjem određenih reči koje se mogu okarakterisati jedino kao uvreda, a pošto je stupanjem na snagu Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, broj 6/2016 dana 05.02.2016. godine) dekriminalizovano ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti izvršeno vređanjem to je okrivljeni, po stavu odbrane, jedino mogao izvršiti prekršaj iz člana 22. istog zakona.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i napred izneti navodi kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP.

Navodima, u zahtevu branioca da je činjenični opis radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela, u izreci prvostepene presude samo paušalno određen, bez obrazloženja, i bez pozivanja da blanketnu normu iz Zakona o policiji koja „jednostavno ne postoji“ se, po nalaženju ovog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, koja ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane branioca okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog podnosi i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, pri čemu u obrazloženju ne navodi zbog čega smatra da je pobijanim odlukama učinjena navedena povreda zakona.

Kako Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 4. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP, te kako je branilac okrivljenog u zahtevu samo istakao povredu iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ne dajući razloge zbog kojih smatra da je pobijanim odlukama učinjena navedena povreda, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u ovom delu, nema zakonom propisani sadržaj (član 484. ZKP).

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude

Zapisničar-savetnik,

Olgica Kozlov, s.r.

Predsednik veća-sudija,

Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić