Presuda Vrhovnog kasacionog suda o neprimenljivosti načela ne bis in idem

Presudom Višeg suda u Pančevu Kž1.br.151/16 od 02.11.2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Gorana Vidakovića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pančevu 5K.br.1023/12 od 14.03.2016. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Goran Vidaković zbog povrede odredbe člana 68. stav 1. tačka 9) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine u celini pravnosnažne presude Osnovnog suda u Pančevu 5K.br.1023/12 od 14.03.2016. godine i Višeg suda u Pančevu Kž1.br.151/16 od 02.11.2016. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa naredbom da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da navedene presude preinači tako što će protiv okrivljenog AA u smislu odredbe člana 422. tačka 2) ZKP odbiti optužbu zbog ranije pravnosnažno okončanog postupka pred drugim sudom ili tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, te odrediti da troškovi krivičnog postupka, uključujući i troškove koje je okrivljeni imao angažovanjem branioca, padaju na teret budžetskih sredstava Osnovnog suda u Pančevu, a da se oštećeno Ministarstvo odbrane sa imovinskopravnim zahtevom upućuje na parnični postupak.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe da su, u vreme odlučivanja, u krivičnom postupku postojale okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje okrivljenog AA, obzirom da je u odnosu na istog pravnosnažno obustavljen disciplinski postupak rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda II Dis.br.24/11 od 13.09.2011. godine i to zbog činjenično istog događaja zbog kojeg je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu 5K.br.1023/12 od 14.03.2016. godine okrivljeni oglašen krivim u krivičnom postupku. Dalje se ističe da je sud stoga morao u krivičnom postupku primeniti utvrđenu sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (tzv. „merila Engel“) koja ovakve pravne situacije tretira kao povredu načela ne bis in idem, a iz razloga što Vojni disciplinski sudovi u postupanju primenjuju Zakonik o krivičnom postupku i što pojedine disciplinske kazne (gubitak čina, gubitak službe) prevazilaze po pravnim posledicama po okrivljenog većinu krivičnih sankcija propisanih Krivičnim zakonikom, zbog čega je jedini pravilan postupak suda bio odbijanje optužbe u smislu odredbe člana 422. tačka 2) ZKP. Ovim navodima branioca okrivljenog se po nalaženju ovoga suda pravnosnažna presuda pobija zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka nakon obustave vojnog disciplinskog postupka protiv okrivljenog AA iz razloga celishodnosti, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Iz spisa predmeta proizilazi da je protiv okrivljenog AA vođen disciplinski postupak zbog disciplinskog prestupa zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje službenog ovlašćenja iz člana 149. tačka 12) Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br.116/2007, 88/2009, 101/2010), a po optužnom predlogu Vojnog disciplinskog tužioca u Novom Sadu I VDT br.8/10 od 12.04.2010. godine. U tom disciplinskom postupku rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda II Dis.br.24/11 od 13.09.2011. godine je povodom žalbe vojnog disciplinskog tužioca u Novom Sadu, a po službenoj dužnosti, obustavljen disciplinski postupak protiv okrivljenog, na osnovu člana 146. stav 3. Zakona o Vojsci Srbije iz razloga celishodnosti (prestanak profesionalne vojne službe). Navedeno rešenje je postalo izvršno dana 31.10.2011. godine.

Krivični postupak protiv okrivljenog AA vođen je po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Pančevu KT.br.996/10 od 14.06.2012. godine (preciziran podneskom od 08.12.2015. godine) zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ, a presudom Osnovnog suda u Pančevu 5K.br.1023/12 od 14.03.2016. godine je okrivljeni za ovo krivično delo oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku proveravanja od 3 (tri) godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Prvostepena presuda je potvrđena presudom Višeg suda u Pančevu Kž1.br.151/16 od 02.11.2016. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, u konkretnom slučaju je nesporno da su protiv okrivljenog AA, povodom istog životnog događaja, vođena dva postupka i to disciplinski postupak po optužnom predlogu Vojnog disciplinskog tužioca u Novom Sadu I VDT br.8/10 od 12.04.2010. godine koji je okončan rešenjem Višeg vojnog disciplinskog suda II Dis.br.24/11 od 13.09.2011. godine kojim je protiv okrivljenog obustavljen postupak iz razloga celishodnosti (prestanak profesionalne vojne službe) i krivični postupak, po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Pančevu KT.br.996/10 od 14.06.2012. godine, koji je pravnosnažno okončan presudom Osnovnog suda u Pančevu 5K.br.1023/12 od 14.03.2016. godine kojom je okrivljeni oglašen krivim.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne može ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Odredbom člana 146. stav 3. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br.116/2007, 88/2009, 101/2010), koji se primenjivao u vreme vođenja disciplinskog postupka protiv okrivljenog, propisano je da će lice ili telo nadležno za vođenje disciplinskog postupka obustaviti disciplinski postupak protiv lica kome je prestala služba u Vojsci Srbije, a protiv koga je disciplinski postupak pokrenut dok je bilo u službi, ako nađe da je vođenje disciplinskog postupka nemoguće ili necelishodno.

Odredbom člana 152. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije je propisano da se profesionalnom vojnom licu mogu izreći disciplinske kazne i to: smanjenje plate od 5% do 30% u trajanju od jednog do šest meseci, smenjivanje sa dužnosti uz postavljanje na neposredno niži položaj u trajanju od jedne do četiri godine, smenjivanje sa komandne, odnosno rukovodeće dužnosti uz zabranu postavljanja na takvu dužnost u trajanju od jedne do četiri godine, zabrana unapređenja u viši čin ili napredovanja na viši položaj u trajanju od jedne do četiri godine, vraćanje u prethodni čin, gubitak službe i gubitak čina.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem i to: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u disciplinskom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Kod ispitivanja prvog uslova neophodno je pre svega utvrditi da li se konkretan disciplinski postupak odnosio na tzv. “krivičnu optužbu“, odnosno da li je disciplinska osuda po svojoj prirodi bila „krivična“. Navedeno se utvrđuje primenom tzv. „merila Engel“ i to: prema pravnoj kvalifikaciji dela u domaćem zakonodavstvu, prirodi dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma - obim prekršene norme i svrhu kazne, kao i prirodu i stepen težine kazne.

Kako je u konkretnom slučaju disciplinski postupak protiv okrivljenog obustavljen iz razloga celishodnosti (dakle bez osude na disciplinsku kaznu), to ispunjenost ovog kriterijuma zavisi od prirode propisane kazne koja se u disciplinskom postupku mogla izreći okrivljenom.

Primenjujući navedeni kriterijum na konkretni slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da vođenje disciplinskog postupka ne ispunjava kriterijum postupka po „krivičnoj optužbi“ i to pre svega u pogledu kaznene prirode sankcije koja je po Zakonu o Vojsci Srbije mogla biti izrečena okrivljenom.

Ovo sa razloga jer je pravna priroda sankcija, koje su okrivljenom mogle biti izrečene u disciplinskom postupku, statusnog, odnosno radnopravnog karaktera, budući da su sve propisane sankcije vezane za radnopravni status lica protiv koga se vodi disciplinski postupak, a svrhu sankcije je moguće ostvariti samo dok se to lice nalazi u statusu profesionalnog pripadnika Vojske Srbije. Prestankom tog statusa navedene sankcije gube svoju svrhu i ne mogu se izvršiti. Dakle, prestankom profesionalne vojne službe prestaje za izvršioca i preventivna i represivna svrha propisanih sankcija.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju disciplinski postupak obustavljen iz razloga celishodnosti (prestanak profesionalne vojne službe), to, bez obzira na činjenicu što je postupak vođen za činjenično isto delo, nije ispunjen kriterijum da su oba postupka vođena po „krivičnoj optužbi“, a što dalje znači da se ne radi o presuđenoj stvari i da nisu postojale procesne smetnje za vođenje druge vrste kaznenog postupka.

Nadalje, obustava disciplinskog postupka iz razloga celishodnosti (jer je okrivljenom prestala profesionalna vojna služba) nije procesna smetnja za vođenje drugog kaznenog postupka, u konkretnom slučaju krivičnog postupka pred civilnim sudom, budući da prestanak radnopravnog svojstva nije okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje. Obustava disciplinskog postupka iz razloga celishodnosti u konkretnom slučaju ne predstavlja ni pravnosnažnu presuđenu stvar u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, već se njome otvara mogućnost vođenja drugog kaznenog postupka u konkretnom slučaju krivičnog postupka. U suprotnom kada bi se ovakva obustava disciplinskog postupka smatrala presuđenom stvari na koju se primenjuje pravilo ne bis in idem faktički bi bilo onemogućeno bilo koje kazneno gonjenje lica kome je prestala profesionalna vojna služba, a za kaznena dela koja je izvršio za vreme vršenja profesionalne vojne službe, budući da bi izvršilac dela samovoljnim napuštanjem profesionalne vojne službe ishodovao obustavu disciplinskog postupka i zabranu vođenja drugog kaznenog postupka i time bi izbegao kaznenu odgovornost za izvršenje kaznenog dela, a što je nedopustivo u demokratskom društvu.

Imajući u vidu napred navedeno, to su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je donošenjem pobijane pravnosnažne presude na štetu okrivljenog AA povređen zakon iz člana 438. stav. 1. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da je „na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi pogrešno primenjen zakon“, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući navedenu povredu branilac okrivljenog po nalaženju ovoga suda zapravo osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, isticanjem da dokumentacija u spisima predmeta potvrđuje odbranu okrivljenog da nije kriv, jer iz iste proizilazi da isplata preduzeću „BB“ ... nije izvršena na osnovu narudžbenica br.183-6 i br.185-7 koje se stavljaju na teret okrivljenom, već na osnovu narudžbenica br.347-8 i br.394/8 koje je, kao i naredbe za isplatu, potpisao brigadni general VV, pri čemu je okrivljeni bio ovlašćen na sačinjavanje narudžbenice br.126-82 jer se radilo o iznosu za koji nije potrebno sprovesti javnu nabavku male vrednosti, a osporava se i nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje i na povredu odredbe člana 68. stav 1. tačka 9) ZKP, isticanjem da je okrivljenom onemogućeno da prikuplja dokaze za svoju odbranu, jer mu je dokumentacija koju je posedovao i hteo da da na uvid veštaku ekonomsko-finansijske struke oduzeta od vojne policije i nije dostavljena sudu, a okrivljenom je uskraćena i mogućnost da se izjasni u vezi dokumentacije koja je veštaku stavljena na uvid od strane vojne policije. Kako ova povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Gorana Vidakovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                              Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

VŽ