Primena najblažeg krivičnog zakona kod produženog krivičnog dela prevare

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva suštinski ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navodeći da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, a kako je nakon izvršenja krivičnog dela došlo do izmena Krivičnog zakonika, sud je trebalo da primeni član 5. stav 2. KZ i primeni zakon koji je najblaži za učinioca krivičnog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni AA je krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ izvršio u toku prve polovine 2013. godine zaključno sa 12.06.2013. godine. U vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela primenjivao se Krivični zakonik ( „Sl.glasnik RS“, broj 72/09), kojim je za krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina i novčana kazna. Nakon toga, menjan je Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, broj 35/19) i to 01.12.2019. godine, ali se nisu menjale odredbe za navedeno krivično delo, s tim što je odredbom člana 66. navedenog zakona propisano da se za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od osam godina ili teža kazna ne može izreći uslovna osuda, za razliku od Krivičnog zakonika („Sl.glasnik RS“, broj 72/09), kojim je članom 66 predviđeno da za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna ne može se izreći uslovna osuda.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni pravnosnažnom presudom osuđen na kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci, za koju je određeno da će je izdržavati u prostorijama u kojima stanuje očigledno je da je u odnosu na okrivljenog pravilno primenjen Krivični zakonik koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 72/09), jer kasnije izmene Krivičnog zakonika nisu bile povoljnije po okrivljenog.

Stoga su, od strane ovoga suda, ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, obzirom da je na okrivljenog očigledno primenjen najblaži zakon, a u konkretnom slučaju to je zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama navodima da sud nije utvrdio iznos protivpravno pribavljene imovinske koristi, jer je okrivljeni osuđen da je pribavio iznos u visini celokupne kupoprodajne cene, iako je on suvlasnik polovine stana, pa samim tim taj deo kupoprodajne cene nije mogao pribaviti protivpravno.

Pored navedenog, zahtevom se navodi i da sud nije dao nikakvo obrazloženje o tome koji je zakon primenio, na koji način se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, zatim se navodi da se drugostepeni sud nije osvrnuo na žalbene navode vezane za obaveznu primenu najblažeg zakona, na koji način se ističe i povreda odredbe člana 460. ZKP.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povreda odredbe člana 460. ZKP, ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Ane Jovanovića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković