Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog navodnog prekoračenja optužbe

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-674/20 od 07.10.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu i branioca okrivljenog AA, dok je žalba oštećenih DD, BB, VV, GG i ĐĐ izjavljena preko punomoćnika usvojena u delu odluke o troškovima krivičnog postupka, pa je presuda Višeg suda u Novom Sadu K 117/17 od 27.05.2020. godine preinačena u delu odluke o troškovima krivičnog postupka koji se odnose na oštećene, tako što je okrivljeni AA obavezan da oštećenima BB, VV, GG i DD naknadi troškove krivičnog postupka koje se odnose na nagradu i nužne izdatke njihovog punomoćnika, čiju visinu će posebnim rešenjem utvrditi prvostepeni sud, dok je prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena, a žalba oštećenih DD, BB, VV, GG i ĐĐ izjavljena preko punomoćnika u delu odluke o imovinskopravnim zahtevima u odnosu na ove oštećene je odbačena kao nedozvoljena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Goran Karadarević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da se pobijane presude preinače i okrivljeni oslobodi od optužbe, kao i da se shodno odredbi člana 488. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku odredi odlaganje ili prekid izvršenja pobijanih presuda.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ukazao da je pobijanim presudama izvršeno prekoračenje optužbe u smislu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na taj način što su u izreci presude izostali pojedinačni iznosi pričinjene štete radnicima u vidu neisplaćenih zarada, pa i kontinuirane radnje koje je navodno okrivljeni preduzimao prema svakom oštećenom posebno, kako je bilo navedeno u optužnici Višeg javnog tužioca u Novom Sadu. Samim tim, sud je prekoračio optužbu opisujući radnju krivičnog dela kao jednu radnju, koja je preduzimana u određenom vremenskom periodu, sa istim umišljajem za pribavljanje protivpravne imovinske koristi u iznosu većem od 1.500.000,00 dinara. Sve ovo, po stavu branioca, značajno je zbog instituta blaže primene zakona u odnosu na okrivljenog, s obzirom da krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica nije krivično delo sa trajnom radnjom, kako je prvostepeni sud opisuje, a zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela propisuje da se radnje koje se stavljaju na teret okrivljenom tretiraju odvojeno, pa je za svaku od njih nastupila i apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Naime, po navodima branioca da bi postojao kvalifikovani oblik krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. Krivičnog zakonika (KZ) neophodno je da je učinilac izvršenjem barem jedne pojedinačne radnje iz optužnice pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu većem od 1.500.000,00 dinara, a iznosi pribavljene imovinske koristi ne mogu se sabirati kako bi dostigli ovaj kvalifikovani oblik. Izostavljanjem pojedinačnih iznosa i radnji za koje je tužilac optužnicom teretio okrivljenog, po nalaženju branioca sud nije pravilno primenio član 5. stav 2. KZ već je svojom konstrukcijom i intervencijom u činjenični opis optužnice, prekoračio optužnicu i stavio okrivljenog u nepovoljniji položaj, jer mu je stavljen na teret umišljaj koji mu se optužnicom nije stavljao na teret, a osim toga krivični zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela je najpovoljniji po okrivljenog i isti nije poznavao institut produženog krivičnog dela, niti mogućnost sabiranja cifara i pretvaranje u iznos koji predstavlja kvalifikovani oblik na koji način ukazuje i na učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti po pitanju prekoračenja optužbe branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude na strani 3 stav 7 i strani 4 stav 1, 2 dao jasne i dovoljne razloge da zbirnim iznosom neisplaćenih zarada nije učinjeno prekoračenje optužbe, koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Osim toga, ukazivanja branioca vezana za učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP bila su sadržana i u izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude, o čemu je drugostepeni sud na strani 4 stav 3 i strani 5 stav 4, potvrđujući razloge prvostepenog suda iznete na strani 30 stav 3 i strani 31 stav 1 i 2, dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata Vrhovni kasacioni sud i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na iste upućuje.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                     Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                          Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić