Odbijanje zahteva povodom načela ne bis in idem u saobraćajnoj nezgodi

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Aranđelovcu K 47/22 od 19.09.2025. godine, stavom prvim, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje uz primenu elektronskog nadzora. Ukoliko okrivljeni za vreme izdržavanja kazne samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora. Istom presudom, na osnovu člana 86. KZ prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od deset meseci, računajući od dana pravnosnažnosti presude, dok je oštećeni BB radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu. Stavom drugim izreke presude okrivljeni BB je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, pa ga je sud na osnovu odredbe člana 58. stav 2. KZ oslobodio od kazne. Prema okrivljenom BB na osnovu odredbe člana 86. KZ izrečena je mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „F“ kategorije u trajanju od jedne godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude. Istom presudom okrivljeni AA i BB su obavezani da naknade troškove krivičnog postupka i plate sudu na ime sudskog paušala iznos od po 10.000,00 dinara, u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Pored toga, okrivljeni su obavezani da sudu i OJT u Aranđelovcu plate na ime troškova krivičnog postupka, ostale troškove unapred isplaćene iz budžetskih sredstava suda i tužilaštva, o čijoj visini će sud doneti posebno rešenje, kada se pribave navedeni podaci.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 17/26 od 26.01.2026. godine, odbijene su kao neosnovane žalba okrivljenog AA, njegovog branioca i branioca okrivljenog BB, a prvostepena presuda je potvrđena.

I

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog BB, advokat Vesna Tomić Živanović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan, preinači pobijanu drugostepenu presudu tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za navedeno krivično delo ili ukine pobijane pravnosnažne presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom ili drugostepenom sudu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog BB, advokat Vesna Tomić Živanović, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, s obzirom da se radi o presuđenoj stvari, jer je okrivljeni presudom Prekršajnog suda u Aranđelovcu Pr 1508/2021 od 03.08.2021. godine pravnosnažno osuđen da je učinio prekršaj, da bi nakon toga u krivičnom postupku ponovo bio osuđen u vezi istog događaja za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Po navodima odbrane, u konkretnom slučaju se radi o istom životnom događaju, istim radnjama izvršenja, istom vremenskom i prostornom okviru i istom okrivljenom, odnosno identičnom delu, koje je neznatno drugačije opisano i pravno kvalifikovano kao prekršaj, pa zatim kvalifikovano kao krivično delo. Imajući u vidu odredbe člana 34. Ustava RS, člana 4. stav 1. Protokola 7. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 4. stav 1. ZKP, nižestepeni sudovi su ovakvim postupanjem povredili odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno načela ne bis in idem.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su, po nalaženju ovog suda, u navedenom delu neosnovani.

U konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog BB zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog sadobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a nakon okončanja prekršajnog postupka protiv okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizlazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutim, u novijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je u predmetu A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15.09.2016. godine detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu i prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba smatrati kao celina. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

S obzirom na napred navedeno prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem neophodno je odgovoriti na sledeća pitanja: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno – pravna; 2) da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem); 3) da li se postojala dvostrukost postupka (bis); 4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume: - da li su različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpranog ponašanja, - da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem); - da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te - da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

Tražeći odgovor na prvo pitanje, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Vrhovni sud, polazeći od merila „Engel“ nalazi da je prekršajni postupak vođen za delo koje je po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sakcije predstavlja kažnjivo delo.

Pitanje utvrđivanja identiteta dela je ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Primenjujući nove kriterijume te sprovodeći test dovoljno uske povezanosti dva postupka, Vrhovni sud je utvrdio da je kažnjivo ponašanje okrivljenog zahtevalo dva odgovora. Pre svega prekršajnu sankciju zbog toga što je okrivljeni upravljao skupom vozila traktorom sa pridodatom prikolicom, koje spada u „F“ kategoriju vozila, koja prikolica nije bila upisana u jedinstveni registar vozila – nije bila registrovana, što je na traktoru prevozio više lica nego što je označeno u saobraćajnoj dozvoli, kao i što na priključnom vozilu - prikolici nisu bila uključena zadnja poziciona svetla. Osim toga i krivičnu sankciju, zbog toga što je kao učesnik u saobraćaju na putevima upravljajući skupom vozila koji čine traktor sa priključnim vozilom – prikolicom ručne izrade (neregistrovana, neosvetljena, natovarena senom u balama širine oko 2,20 metara i visine 2,50 metara), ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život i telo ljudi jer je upravljao vozilom koje ne ispunjava propisane tehničke uslove, tehničke propise i nije bilo tehnički ispravno, zatim jer noću na vozilu na putu nije imao uključena zadnja poziciona svetla, zatim jer je omogućio vožnju na spoljnim delovima vozila, a teret na vozilu nije bio smešten i obezbeđen tako da pri vožnji ostaje u položaju postavljenom prilikom utovara, tako da ne zaklanja svetla i druge propisane oznake na vozilu,....pa je posledica nastupila, kada je u neosvetljeni zadnji deo ručno izrađene prikolice, koja je prikačena za traktor kojim je upravljao, koja je bila natovarena senom... kojim je bilo zaklonjeno žuto rotaciono svetlo postavljeno na desnom krilu – blatobranu traktora na visini od oko 1,70 metara, kao i svetlo na zadnjoj strani traktora, udarilo putničko motorno vozilo prednjim delom.... a kojim je upravljao prvookrivljeni AA, budući da je nakon kontakta vozila i traktorske prikolice, putnik, sada pokojna VV, koja se prevozila na traktoru i stajala na spoljnjem delu vozila sa leve strane vozača drugookr. BB, pala na kolovoz i završila ispod desnog bočnog dela putničkog vozila...a od zadobijenih telesnih povreda ....preminula u UKC Kragujevac dana 30.06.2021. godine, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zašititi različitih dobara, iz čega proizlazi da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta i na taj način se moraju smatrati bitno istim u smislu člana 34. stav 4. Ustava. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što se okrivljeni nije pridržavao propisa vezanih za ispravnost vozila i prevoz više lica, dok je krivična sankcija imala svrhu kažnjavanja zbog toga što je okrivljeni svojim ponašanjem, tačnije time što je vozio traktor sa prikolicom koji pored toga što ne ispunjava propisane tehničke uslove i koji nije imao svetlosnu signalizaciju, omogućio vožnju lica na spoljnim delovima vozila, pri čemu je nepropisno postavljenim teretom bilo zaklonjeno žuto rotaciono svetlo i svetlo na zadnjoj strani traktora, usled čega je u njega udarilo putničko motorno vozilo što je i posledično dovelo do smrti putnice na traktoru, sada pokojne VV. Prema tome posledica krivičnog dela nije ista, niti obuhvaćena posledicom prekršajne radnje, pa je vođenje dva postupka sasvim opravdano. Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je morao znati da je krivično gonjenje, kao i izricanje prekršajne sankcije bilo verovatno. Treće, Osnovni sud u Aranđelovcu je izvodio dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog.

Dakle, kao prvo, zaključuje se da su se u oba postupka ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za navedeno krivično delo, bilo moguće, čak i verovatno i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka.

Imajući u vidu sve napred navedeno, okrivljeni nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanje različitim sankcijama, posebno što je u krivičnom postupku na osnovu odredbe člana 58. stav 2. KZ okrivljeni oslobođen od kazne jer je krivično delo učinjeno iz nehata, a posledice dela tako teško pogađaju učinioca jer je u saobraćajnoj nezgodi preminula majka okrivljenog, a između prekršajnog i krivičnog postupka je postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, advokata Vesne Tomić Živanović, kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog izvodi zaključak da, imajući u vidu da se radi o presuđenoj stvari, nije bilo mesta izricanju mere bezbednosti upravljanja motornim vozilom, na koji način iako numeriše povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ovakvim navodima ističe bitnu povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Međutim, kako bitna povreda odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, shodno članu 485. ZKP, nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle nije dozvoljeni razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, Vrhovni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u napred navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u stavu prvom izreke presude.

II

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Vesna Ilić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP i stav 2. ZKP i člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači prvostepenu i drugostepenu presudu, u skladu sa navodima zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je u sednici veća razmotrio spise predmeta, sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Odredbom člana 485. stav 1. tač. 1) ZKP propisano je da zbog povreda tog zakonika (član 74., član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tač. 1), člana 439. tač.1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4.) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom, okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek. Navedena odredba važi istovremeno i za branioca okrivljenog, s obzirom na ograničenje njegovih prava pravima koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP).

Prema tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona iz člana (485. stav 1. tačka 1) ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog AA, advokat Vesna Ilić, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ali ne konkretizuje u čemu se te povrede sastoje, pa zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva kako opredeljenje o kojoj tačno povredi zakona je reč, tako i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. Stoga je Vrhovni sud, s obzirom da ne može po službenoj dužnosti ispitivati u čemu se eventualna povreda zakona sastoji, budući da se u skladu sa odredbom člana 489. stav 1. ZKP, kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja, našao da podneti zahtev u ovom delu nema zakonom propisani sadržaj.

Pored toga, branilac okrivljenog ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, međutim, navedenu povredu obrazlaže navodima da se pobijane presude ne mogu zasnivati na činjenicama i dokazima koji su dobijeni nakon delimične rekonstrukcije saobraćajne nezgode, u kom delu se opširno bavi analizom utvrđenog činjeničnog stanja i izvedenih dokaza, kojim navodima branilac osporava utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 440. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog AA ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP navodima da je presudom prekoračena optužba. Međutim, istu obrazlaže navodima da je izreka presude nerazumljiva i citira blanketne norme člana 42. stav 1., člana 82. i člana 77. ZOBS-a, na koji način branilac okrivljenog presude osporava zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Osim navedenog, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da sud u toku postupka nije bio propisno sastavljen, kojim navodima branilac ističe bitnu povredu odredbe krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP.

Imajući u vidu da povrede zakona na koje ukazuje odbrana iz člana 440. ZKP, člana 438. stav 1) tačka 11) ZKP i člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda pobrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenom preko branioca, to je isti u navedenom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 484.ZKP i 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u stavu dva izreke presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković