Presuda Vrhovnog kasacionog suda o krivičnom delu samovlašća i povredi krivičnog zakona

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Ilija Đurđević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u vezi člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, člana 439. tačka 1) ZKP, kao i člana 14. stav 1. i stav 2. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu navodi da delo koje je predmet optužbe po zakonu nije krivično delo jer ne sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela u pitanju, a posebno koje je to pravo koje je okrivljeni sa umišljajem samovlasno sebi pribavio i za koje smatra da mu pripada, na koji način je povređena i odredbe člana 14. stav 1. i stav 2. Krivičnog zakonika.

Naime, odredbom člana 14. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, dakle, opšti pojam krivičnog dela obuhvata četiri konstitutivana elemnta i to: delo (radnju), predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivicu.

Odredbom člana 22. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Odredbom člana 330. stav 1. KZ propisano je da će se novčanom kaznom ili zatvorom do 1 godine kazniti onaj ko samovlasno pribavlja neko svoje pravo ili pravo za koje smatra da mu pripada.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da je radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela svaka delatnost kojom se pribavlja neko svoje pravo ili pravo za koje učinilac smatra da mu pripada, dakle, izvršilac samovlašća treba da bude ubeđen da mu pripada pravo koje on samovlasno pribavlja i sledstveno tome nije relevantno da li je pravo koje učinilac pribavlja pravno egzistentno ili ga on samo smatra egzistentnim.

Samovlasno pribavljanje nekog prava mora biti protivpravno, a ono to neće biti ako učinilac ostvaruje pravo u nužnoj odbrani ili ako postoji neki drugi pravni osnov za samovlasno ostvarivanje svog prava ili primene dopuštene samopomoći, kao isključenja protivpravnosti.

Za postojanje ovog krivičnog dela bitan je subjektivni element istoga, tj. svest izvršioca da je već stekao neko pravo, ali samo da ga ne može da vrši, pa preduzetom radnjom sebi omogućava vršenje tog prava, dok je za krivinu odgovornost potreban umišljaj koji postoji ukoliko učinilac ima svest o tome da samovlasno ostvaruje svoje pravo, odnosno pravo za koje opravdano smatra da mu pripada.

Iz citiranih zakonskih odredbi i datom tumačenju istih iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom sposoban da shvati značaj svog dela i sposoban da upravlja svojim postupcima u popodnevnim časovima angažovanjem drugih lica demontirao postojeću bravu na uličnoj kapiji kuće u ... u ulici ... i postavio novu i time protivpravno deposedirao privatnu tužilju kao naslednika ove nepokretnosti iza smrti pok. VV iz ..., čime je samovlasno pribavio sebi pravo za koje smatra da mu pripada, pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, dakle, delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, a kako je to opisano u napred citiranoj izreci pravnosnažne presude koja sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navod iz zahteva branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP branilac okrivljenog u istome navodi da ne postoji optužba ovlašćenog tužioca, obzirom da se privatnom tužiljom ima smatrati građanin kome je pričinjena šteta, a to nije privatna tužilja, koja je testamentarni a ne zakonski naslednik, već da ovlašćeni tužilac može biti samo pok. VV, a da je parnični postupak koji se vodio između tužilje pok. VV i tuženog AA odmah po smrti tužilje pok. VV prekinut i do danas isti nije nastavljen jer se ni jedan zakonski naslednik nije toga prihvatio, a naravno da ga nije nastavila ni privatna tužilja.

Pored toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da činjenični opis dat u izreci pravnosnažne presude ni jednom zakonskom normom nije predviđen kao krivično delo obzirom da je okrivljeni potpuno zakonito stekao pravo svojine na navedenoj nepokretnosti i bio svestan svih prava koja proističu iz prava svojine, zbog čega okrivljeni i nije mogao imati svest o tome da bi takvom radnjom učinio bilo koje krivično delo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda iznetim navodima zahteva osporava se činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju.

Kako pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Rukovođen iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                                        Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić