Odbijen zahtev za zaštitu zakonitosti zbog prekoračenja optužnice

Presudom Višeg suda u Pančevu Kž1 273/24 od 18.12.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA, izjavljena putem branioca, kao i žalba privatnog tužioca BB, izjavljena putem punomoćnika, a presuda Osnovnog suda u Pančevu K 52/23 od 27.09.2024.godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Mišo Zahorec, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i člana iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud donese presudu kojom će usvojiti zahtev kao osnovan i preinačiti pobijane pravnosnažne presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo iz čl.330. KZ i obavezati privatnog tužioca da okrivljenom naknadi troškove postupka, žalbe i zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP navodima da je privatni tužilac u privatnoj tužbi okrivljenom stavio na teret izvršenje tri krivična dela u sticaju i to krivično delo narušavanje nepovredivosti stana iz člana 139. KZ, uništenje i oštećenje tuđe stvari iz člana 212. KZ i samovlašće iz člana 330. st.1. KZ, a sud je okrivljenog oglasio krivim za jedno krivično delo - samovlašće iz člana 330. st.1. KZ, a nije rešio predmet optužbe u pogledu druga dva krivična dela, koja su okrivljenom stavljena na teret privatnom tužbom. Prekoračenje optužbe se, po navodima zahteva, ogleda u izmeni činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci presude u odnosu na optužni akt, kako bi sud okrivljenog osudio za krivično delo samovlašće. S tim u vezi ističe da je sud dodao da je okrivljeni „samovlasno pribavio pravo svojine za koje smatra da mu pripada“, kao i umišljaj i svest o zabranjenosti dela.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Prema stanju u spisima predmeta okrivljenom je činjeničnim opisom u privatnoj tužbi od 20.01.2023. godine, stavljeno na teret izvršenje tri krivična dela: narušavanje nepovredivosti stana iz člana 139. KZ, uništenje i oštećenje tuđe stvari iz člana 212. KZ i samovlašće iz člana 330. st.1. Krivičnog zakonika.

Bitna povreda odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe. Sud nije vezan pravnom kvalifikacijom, te je radnje iz utvrđenog činjeničnog stanja kvalifikovao kao jedno krivično delo, za šta je ovlašćen.

Prekoračenje optužbe u smislu bitne povrede odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP postoji kada je povređena odredba člana 420. stav 1. ZKP, kojom je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet u pogledu subjektivnih i objektivnih obeležja dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva i izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene i krivične sankcije.

Krivično delo samovlašće iz člana 330. stav1. Krivičnog zakonika čini onaj ko samovlasno pribavlja neko svoje pravo ili pravo za koje smatra da mu pripada.

Krivično delo narušavanje nepovredivosti stana iz člana 139. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko neovlašćeno prodre u tuđ stan ili tuđe zatvorene prostorije ili se na zahtev ovlašćenog lica iz tog stana ili prostora ne udalji.

Krivično delo uništenje ili oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uništi, ošteti ili učini nepotrebnim tuđu stvar.

U konkretnom slučaju pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na istovrsno krivično delo - samovlašće iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim, dok je opis krivičnih dela narušavanje nepovredivosti stana iz člana 139. stav 1. KZ i uništenje ili oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1.KZ, ušao u činjenični opis krivičnog dela samovlašća za koje je okrivljeni oglašen krivim. Pri tome, sud nije vezan za predlog privatnog tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, u smislu odredbe člana 420. stav 2. ZKP, pa nije došlo do prekoračenja optužbe i pobijanom pravnosnažnom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe, a optužba nije prekoračena.

Po nalaženju ovog suda, činjenični opis u izreci presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog. Time što je Osnovni sud u Pančevu nakon sprovedenog dokaznog postupka opisane radnje iz optužnog akta kvalifikovao kao jedno krivično delo – samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ, okrivljeni nije doveden u nepovoljniji položaj, već je, naprotiv, oglašen krivim za jedno krivično delo, a ne za tri krivična dela kako je optužen. U pogledu krivičnog dela za koje je okrivljeni osuđen – samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ, u pogledu radnji izvršenja i opisa dela, sud se kretao u okviru optužnog akta privatnog tužioca koji je usaglasio sa činjenicama utvrđenim u sprovedenom dokaznom postupku, a iz kojih proizlazi da je samovlasno pribavio pravo svojine za koje smatra da mu pripada, što je samo precizirano u izreci prvostepene presude.

Pored toga, opis subjektivnog elementa krivičnog dela - umišljaja da je okrivljeni bio „svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno“, po nalaženju Vrhovnog suda, proizlazi iz sadržine činjeničnog opisa u optužnom aktu, pa njegovo unošenje u izreku presude u konkretnom slučaju nije prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog. Osim toga, u situaciji kada ne postoje osnovi isključenja protivpravnosti, što je ovde slučaj, to se smatra da protivpravnost kao element opšteg pojma krivičnog dela postoji, odnosno ona se kao i uračunljivost pretpostavlja, s obzirom da ostvarenost svih zakonskih bitnih obeležja bića krivičnog dela u konkretnom slučaju zasniva protivpravnost.

Dakle, kako je sud ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba zasniva, to se ne može govoriti o povredi identiteta optužnog akta, niti da sud nije rešio predmet optužbe.

Shodno iznetom, po nalaženju Vrhovnog suda, sud nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Ostalim navodima zahteva branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe građanskopravne odnose između okrivljenog i privatnog tužioca, koliki je čiji udeo u nepokretnosti, da postoji građanskopravni odnos nerazrešen između suvlasnika nepokretnosti, na koji način branilac osporava utvrđeno činjenično stanje u smislu člana 440. ZKP, a koja povreda ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa se u ove navode Vrhovni sud nije upuštao.

Vrhovni sud se nije upuštao ni u ocenu navoda zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Ovo stoga što navedene povrede iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge u smislu člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio neosnovanim i na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković