Odbijanje zahteva povodom univerzalnog načela i identiteta optužbe

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Svetlane Tomić Jokić i Bojane Paunović, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Radomira Roknića, zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 85/05), odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Radomira Roknića - advokata Rajka Jelušića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 18K 186/2025 od 26.06.2025. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 765/25 od 17.12.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2026. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Radomira Roknića - advokata Rajka Jelušića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 18K 186/2025 od 26.06.2025. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 765/25 od 17.12.2025. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 9. Krivičnog zakonika, člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu 18K 186/2025 od 26.06.2025. godine okrivljeni Radomir Roknić oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 85/05) i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 07.05.2023. godine, a koji može trajati do upućivanja okrivljenog u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu pravnih sledbenika oštećenih, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 765/25 od 17.12.2025. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog Radomira Roknića i presuda Višeg suda u Beogradu 18K 186/2025 od 26.06.2025. godine preinačena, tako što je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 85/05) i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 07.05.2023. godine, a koji može trajati do upućivanja okrivljenog u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu pravnih sledbenika oštećenih, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude, dok su žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu u celosti, kao i žalba branioca okrivljenog u neusvojenom delu odbijene kao neosnovane.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Radomira Roknića - advokat Rajko Jelušić, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači tako što će odbiti optužbu protiv okrivljenog Radomira Roknića, jer postoje okolnosti koje u odnosu na okrivljenog isključuju krivično gonjenje u Republici Srbiji i naložiti da se provede postupak u skladu sa odredbama Zakona o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima ili iste ukine i predmet vrati Apelacionom sudu u Beogradu na ponovni postupak pred potpuno izmenjenim većem.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, Vrhovni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kao i u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 9. KZ, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je Apelacioni sud izmenio činjenični opis subjektivnog elementa, tako što je naveo da je okrivljeni pok. AA lišio života sa eventualnim, a pok. BB sa direktnim umišljajem, čime je povredio objektivni identitet optužnice jer nije bio ovlašćen da menja bitne činjenične navode u optužnici, a opis subjektivnog elementa krivičnog dela je nesumnjivo jedan od najbitnijih činjeničnih navoda.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog Radomira Roknića i na isto krivično delo - teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) (s tim što je u optužnici označeno da je u pitanju kvalifikacija iz člana 114. stav 1. tačka 11) KZ, ali je sud primenom člana 5. stav 1. sada važećeg Krivičnog zakonika našao da je po okrivljenog najpovoljniji Krivični zakonik objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 85/05 od 06.10.2005. godine sa datumom primene od 01.06.2006. godne, obzirom da je nakon izvršenja krivičnog dela 04.08.1995. godine naknadnim izmenama zakona utvrđeno da se u odnosu na ovog okrivljenog ima primeniti ovaj Krivični zakonik).

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenog, bitna obeležja bića krivičnog dela i to objektivna u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude ista, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta – optužnici.

Tačni su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je Apelacioni sud u Beogradu u presudi Kž1 765/25 u izreku uneo oblik vinosti u odnosu na svako pojedinačno ubistvo u okviru krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) KZ, jer je na nesumnjiv način utvrdio da je okrivljeni spornom prilikom u odnosu na lišenje života oštećenog BB postupao sa direktnim umišljajem, a u odnosu na oštećenog AA sa eventualnim umišljajem (strana 35. stav drugi obrazloženja presude). Prema stanju u spisima predmeta, sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu oblika vinosti u odnosu na jednog oštećenog utvrdio da je okrivljeni postupao sa eventualnim umišljajem, a ne sa direktnim umišljajem, obzirom da se radi se o kvalifikovanom obliku krivičnog dela, kada učinilac lišava života više lica. Dalje iz spisa proizlazi da, kako su se u radnjama okrivljenog stekli elementi krivičnog dela lišenje života (ubistvo) više od jednog lica, to je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog Radomira Roknića preinačio izreku prvostepene presude, unoseći oblik vinosti u odnosu na svako pojedinačno ubistvo u okviru krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) KZ, jer je na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni spornom prilikom u odnosu na lišenje života oštećenog BB postupao sa direktnim umišljajem, a u odnosu na oštećenog AA postupao sa eventualnim umišljajem.

Prema tome, time što je u izreku presude Apelacioni sud uneo reči „eventualni umišljaj u odnosu na oštećenog AA“, drugostepeni sud je činjenični opis dela samo upodobio sa činjeničnim stanjem utvrđenim u toku postupka.

Dakle, sud se navedenom izmenom u izreci presude kretao u okvirima optužnog akta pri čemu okrivljeni nije oglašen krivim za teže krivično delo, niti za veću kriminalnu količinu, niti stepen krivice, već naprotiv, optužnicom VJT KTO 410/23 od 30.10.2023. godine okrivljenom je stavljeno na teret da je postupao sa direktnim umišljajem prilikom lišenja života i pok. BB i pok. AA tako da nije oglašen krivim za veći stepen krivice od one za koju je optužen, niti je navedena izmena izvršena na štetu okrivljenog. Na izneti način, okrivljeni nije doveden u nepovoljniji krivično procesni položaj.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je činjenični opis u izreci drugostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužni akt zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 85/05), pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Radomira Roknića - advokata Rajka Jelušića, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja označava i bitnu povredu odredaba krivčinog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonite dokaze označava zapisnik o saslušanju okrivljenog pred sudijom za prethdni postupak Višeg suda u Beogradu od 09.05.2023. godine u kojem je sadržana odbrana okrivljenog uzeta suprotno odredbama ZKP, kao i zapisnik o prijemu krivične prijave VP4544 Beograd. Po stavu odbrane, na napred navedenim dokazima se nije mogla zasnivati sudska odluka u smislu člana 237. ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata Rajka Jelišića se, po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da Apelacioni sud u Beogradu, a imajući u vidu i žalbene navode branioca okrivljenog Radomira Roknića - advokata Rajka Jelušića krivičnu prijavu nije koristio kao dokaz na kojem je zasnovao presudu, obzirom da krivična prijava nije dokaz u smislu neposredno dokaznog sredstva, već inicijalni akt kojim se javni tužilac obaveštava da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno da postoje činjenice koje ukazuju da je takvo krivično delo izvršeno, niti je presudu zasnovao na zapisniku o saslušanju okrivljenog Radomira Roknića sačinjenim pred sudijom za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu KPP 191/23 od 09.05.2023. godine, već je eksplicitno naveo da to nije dokaz na kome se zasniva presuda budući da se radi o saslušanju okrivljenog nakon lišenja slobode povodom rešenja o određivanju pritovra, a na okolnosti njegove nedostupnosti državnim organima u cilju vođenja postupka i eventualno mogućnosti da se brani sa slobode, te da deo njegovog iskaza koji se odnosi na okolnosti predmetnog događaja Apelacioni sud nije uzeo u obzir prilikom donošenja presude imajući u vidu cilj saslušanja, te činjenicu da je okrivljeni saslušan dva dana nakon lišenja slobode – 07.05.2023. godine i da ni objektivno nije mogao da se upozna sa sadržinom dokaznog materijala niti da na adekvatan način pripremi odbranu (strana 26. stav šest drugostepene presude).

Odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog Zakonika ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Imajući u vidu navedeno, kao i citiranu zakonsku odredbu, Vrhovni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata Rajka Jelišića kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, obzirom da se pobijana pravnosnažna presuda (presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1 765/25 od 17.12.2025. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda) ne zasniva na nezakonitim dokazima, jer je Apelacioni sud odlučio da u smislu odredbe člana 449. ZKP otvori pretres pred drugostepenim sudom imajući u vidu da je u ovoj krivičnopravnoj stvari prvostepena presuda već jednom ukidana, te je otvorio pretres radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, pravilne primene krivičnog zakona, otklanjanja bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, a na kom pretresu nije izveo napred označene dokaze, iz kojih razloga se pobijana presuda ne zasniva na nezakonitim dokazima, pa samim tim nije učinjena ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Takođe, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 9. KZ navodima da je došlo do povrede načela teritorijalnog važenja krivičnog zakonodavstva Srbije, obzirom da su od svih traženih uslova propisanih članom 9. KZ ispunjena samo dva i to da je okrivljeni zatečen na teritoriji Republike Srbije i da nije izručen stranoj državi čiji je državljanin, a da to nije ni pokušano. U vezi sa iznetim, branilac navodi da je krivično delo izvršeno na teritoriji Republike Hrvatske, da su i okrivljeni i oštećeni u vreme izvršenja krivičnog dela bili državljani Republike Hrvatske, da je okrivljeni u vreme suđenje imao državljanstvo Republike Hrvatske, te da se prema načelu teritorijalnog važenja krivičnog zakonodavstva i u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme suđenja na okrivljenog nije moglo primeniti zakonodavstvo Republike Srbije. Po stavu odbrane, postupak protiv okrivljenog pred sudom u Republici Srbiji mogao je biti vođen tek ako okrivljeni, nakon provedene procedure u skladu sa Zakonom o pružanju međunarodne pomoći u krivičnim stvarima, iz određenih razloga, ne bi bio izručen državi čiji je državljanin (ako ne bude ekstradiran).

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 9. stav 2. KZ propisano je da krivičnog zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, ako se zatekne na teritoriji Srbije, a ne bude izručen stranoj državi. Ako ovim zakonikom nije drukčije određeno, sud u takvom slučaju ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno.

Iz spisa predmeta proizlazi da su tačni navodi zahteva da je okrivljeni državljanin Republike Hrvatske, da su oštećeni bili državljani Republike Hrvatske, kao i da je delo izvršeno na teritoriji Repubike Hrvatske. Međutim, iz spisa predmeta takođe proizlazi i da je okrivljeni zatečen na teritoriji Republike Srbije i da nije izručen stranoj državi čiji je državljanin, u konkretnom slučaju, Republici Hrvatskoj, jer ta država nije ni zahtevala ekstradiciju, pa samim tim nije ni odbijen njen zahtev, već je samo putem međunarodne pravne pomoći javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu uputio zamolnicu nadležnom pravosudnom organu Republike Hrvatske radi provere da li okrivljeni poseduje državljanstvo Republike Hrvatske po kojoj je Veleposlanstvo Republike Hrvatske u Republici Srbiji dostavilo potvrdu Sisačko-moslovačke županije Matični ured ... od 28.08.2023. godine kojom se potvrđuje da je Radomir Roknić rođen ...1959. godine u ..., Republika Hrvatska, upisan u evidenciju o državljanstvu u matičnom uredu ... pod rednim brojem ... dana ...1959. godine, kao državljanin Hrvatske.

Imajući u vidu navedeno, po stavu Vrhovnog suda, nije učinjena povreda načela teritorijalnog važenja krivičnog zakonodavstva propisana članom 9. KZ, jer je okrivljeni stranac – državljanin Republike Hrvatske koji je prema strancu – državljaninima Republike Hrvatske, oštećenima u ovom krivičnom postupku učinio krivično delo u inostranstvu za koje se po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od 5 godina ili teža, a koji se zatekao na teritoriji Republike Srbije i nije izručen stranoj državi.

Ujedno Vrhovni sud ukazuje da su odredbom člana 9. stav 2. KZ predviđeni uslovi pod kojima se primenjuje univerzalni princip prema kome naše krivično zakonodavstvo važi za strance koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje krivčino zakonodavstvo zemlje u kojoj je učinjeno predviđa zatvor u trajanju od 5 godina ili teže, a osim toga uslovi za primenu univerzalnog principa jesu da se stranac zatekne na našoj teritoriji a ne bude izručen stranoj državi, a što je ovde slučaj. Takođe, do primene našeg prava primenom univerzalnog principa dolazi u slučajevima kada nijedna država ne zahteva ekstradiciju stranca ili je ekstradicija odbijena. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju ekstradicija nije zahtevana, pa samim tim nije ni mogla biti odbijena, došlo je do primene našeg prava primenom univerzalnog principa.

Shodno iznetom neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 9. KZ.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje i da je istraga u ovom predmetu vođena od strane nenadležnog organa, obzirom da je istu započeo Okružni sud u Beogradu 1998. godine i umesto da je nastavio Viši sud u Beogradu istragu je nastavilo Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Na opisani način, po stavu Vrhovnog suda, branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 603. ZKP.

Takođe, branilac u podnetom zahtevu u preostalom delu ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP iznoseći sopstvene činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih u pobijanim presudama, a prevashodno vezane za subjektivni element krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret – umišljaj, i istovremeno iznosi sopstveno viđenje kritičnog događaja, postupanje okrivljenog i oštećenih, kao i sopstvenu ocenu iskaza saslušanih svedoka, nalazeći da je sud neke bitne činjenice pogrešno utvrdio, a koje branilac taksativno obrazlaže u tačkama 1. do 7. zahteva.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 603. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti u navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković