Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti u predmetu krivičnog dela nasilničko ponašanje

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Andrija Marković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude preinači ili da iste ukine ili da ukine samo odluku donetu u drugostepenom postupku i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu, s tim da eventualno odredi da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, s obzirom da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a da u izreci pobijane presude nisu precizirane radnje zlostavljanja drugog, vršenja nasilja prema drugom i izazivanje tuče, pri čemu iste nisu ni dokazane, niti izreka presude sadrži posledicu krivičnog dela, odnosno značajnije ugrožavanje spokojstva građana i teže remećenje javnog reda i mira. Imajući u vidu okolnosti pod kojima je radnja izvršenja preduzeta i činjenicu da izreka presude ne sadrži ni radnju ni posledicu ovog krivičnog dela, jer sam događaj se nije ni odigrao na javnom mestu već u blizini javnog mesta, to, po navodima branioca, ne može biti reč o težem narušavanju javnog reda i mira, već se eventualno, u konkretnom slučaju, radi o prekršaju protiv javnog reda i mira, a ne o krivičnom delu, za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) čini onaj ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, a stavom 2. propisano je da ukoliko je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do teškog ponižavanja građana, učinilac će se kazniti zatvorom od 6 meseci do 5 godina.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, proizlazi da su bitna obeležja ovog krivičnog dela – radnja izvršenja koja se može sastojati u preduzimanju neke od alternativno predviđenih delatnosti: grubom vređanju, zlostavljanju drugog, vršenju nasilja prema drugom, izazivanju tuče, drskom ili bezobzirnom ponašanju, i posledica koja se može sastojati ili u značajnijem ugrožavanju spokojstva građana ili težem remećenju javnog reda i mira. Kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela iz stava 2. istog člana, između ostalog, postoji kada je pri izvršenju osnovnog oblika dela iz stava 1. člana 344. KZ, nekom licu nanesena laka telesna povreda. Krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. KZ spada u tzv. posledična krivična dela kod kojih se smatra da je krivično delo dovršeno kada su ostvarena oba elementa krivičnog dela, i radnja izvršenja i posledica krivičnog dela, te je ovo krivično delo svršeno tek kada je nekom od zakonom navedenih radnji izvršenja nastupila neka od zakonom propisanih posledica.

U konkretnom slučaju, pobijanim pravnosnažnim presudama okrivljeni AA oglašen je krivim da je u vreme i mestu označenom u činjeničnom opisu dela u izreci presude „u prisustvu većeg broja građana, grubim vređanjem, zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče i drskim i bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožavao spokojstvo građana i teže remetio javni red i mir, pri čemu je drugom naneo laku telesnu povredu, na taj način što je u ugostiteljskom objektu .... u kome je bilo oko 15 ljudi, .... oštećenom se najpre obratio rečima „Ne možeš ti tako, znaš li ti ko sam ja, majmune jedan“ .... ustao sa mesta gde je sedeo i krenuo da prilazi oštećenom upućujući mu reči uvredljive sadržine ujedno mu psujući majku, iz kog razloga se oštećeni uplašio i krenuo da se udaljava od stola gde je sedeo okrivljeni ... sa stola uzeo staklenu flašu i bacio je u pravcu oštećenog, ali ga nije pogodio, već je pogodio štok od ulaznih vrata kafane nakon čega se staklena flaša razbila i komadići iste su oštećenom naneli lake telesne povrede u vidu površinskih rasekotina kože na obrazima, prednjoj strani potkolenice i na levoj šaci, nakon čega je oštećeni .... ušao u unutrašnjost kafane zaključavajući vrata, kojima je okrivljeni ubrzo prišao i krenuo da udara pesnicom po istim preteći oštećenima da će ih „zapaliti, zaklati“ ujedno vređajući oštećenu VV rečima da je ku.va i preteći da će zaklati i nju, nastavljajući da pravi nered na terasi, tako što je razbacivao inventar kafane, pri čemu je mogao da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela čije izvršenje je hteo i svestan da je njegovo delo zabranjeno“.

Po oceni ovog suda, iz činjenica i okolnosti označenih u činjeničnom opisu dela u izreci prvostepene presude, proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, i to kako objektivna koje se tiču radnje izvršenja, a koja se sastoji u vršenju nasilja prema drugom i drskom i bezobzirnom ponašanju, i težem remećenju javnog reda i mira, kao i kvalifikatorne okolnosti težeg oblika krivičnog dela iz člana 344. stav 2. – nanošenje lake telesne povrede oštećenom prilikom izvršenja osnovnog oblika dela iz stava 1. člana 344. KZ, tako i subjektivna obeležja, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, koji obuhvata i svest o zabranjenosti dela.

Dakle, po nalaženju ovog suda, radnje koje je okrivljeni preduzeo kritičnom prilikom, na taj način što je oštećenom upućivao reči uvredljive sadržine, bacio staklenu flašu u pravcu oštećenog, kojom prilikom je oštećenom naneo laku telesnu povredu, a zatim nakon što se oštećeni zatvorio u unutrašnjost kafane, udarao pesnicom po vratima i upućivao pretnje oštećenom da će ga zapaliti i zaklati, prouzrokovale su zabranjenu posledicu dela – značajnije ugrožavanje spokojstva građana, koja se ogleda u tome da je kod lica prema kom je vršio nasilje, prema drugoj oštećenoj VV kao i licima koja su se nalazila na terasi ugostiteljskog objekta, usled ponašanja okrivljenog izazvan osećaj uznemirenosti i straha, što je dovelo do značajnijeg ugrožavanja njihovog spokojstva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ističe da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer činjenični opis dela u izreci pravnosnažne presude ne sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ s obzirom da nedostaje posledica dela u pogledu značajnijeg ugrožavanja spokojstva građana ili teže remećenje javnog reda i mira, ocenio kao neosnovane.

Shodno iznetom neosnovani su i navodi branioca da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja prekršaja odnosno da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona koju numeriše kao povredu iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja ovako označene povrede, branilac navodi da se pobijane presude zasnivaju na iskazu okrivljenog AA koji je u istom postupku istovremeno imao svojstvo okrivljenog i svojstvo svedoka, odnosno privatnog tužioca, kao i na iskazu okrivljenog BB, koji je istovremeno imao svojstvo svedoka i svojstvo okrivljenog, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 30. ZKP, osporavajući mogućnost da se povodom istog krivično pravnog događaja vodi jedinstveni postupak u kome su okrivljeni u isto vreme i oštećeni.

Branilac u podnetom zahtevu dalje navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, koja se ogleda u činjenici da je prvostepeni sud u toku glavnog pretresa nepravilno primenio odredbe člana 68. i 95. ZKP, s obzirom da su okrivljeni AA i BB, saslušani istovremeno u svojstvu okrivljenog, sa poukom o pravima iz odredbe člana 68. ZKP i u svojstvu svedoka sa poukom o pravima i obavezama iz odredbe člana 95. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodnio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 30. ZKP i člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 68. i 95. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda člana 6. stav 2. i člana 7. Evropske konvencije navodeći tome u prilog činjenicu da je sud naveo da je nesumnjivo utvrdio da je okrivljeni izvršio krivično delo iako je to utvrdio na osnovu poklanjanja vere jednim svedocima u odnosu na druge svedoke, pri čemu je i postupak vodio uz pretpostavku krivice okrivljenog i prebacivanje tereta dokazivanja na odbranu.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu da branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na učinjene povrede Evropske konvencije, ali da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku kojom je utvrđena povreda ljudskih prava okrivljenog, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković