Presuda Vrhovnog kasacionog suda o obeležjima krivičnog dela poreske utaje

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1293/17 od 01.02.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalba branioca okrivljenog AA i žalba Osnovnog javnog tužioca u Bačkoj Palanci, a presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci K 149/17 od 04.09.2017. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Ljiljana Ristić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog AA, na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP oslobodi od optužbe, jer delo za koje je oglašen krivim nije krivično delo. Branilac je predložila i da bude obaveštena o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u izreci pobijane pravnosnažne presude nisu navedena sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, tj. da se u izreci „nigde ne navodi formulacija radnje izvršenja onako kako je to propisano zakonom, i to - da je okrivljeni dao lažno podatke o zakonito stečenim prihodima, ili da u slučaju obavezne prijave nije prijavio zakonito stečen prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili da je na drugi način prikrio podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza.“ Time je, prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju, na štetu okrivljenog, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 229. stav 1. Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, kao i u vreme presuđenja, propisano je da ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečen prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveza čije se plaćanje izbegava prelazi 150.000,00 dinara, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom, dok je stavom 2. navedenog člana propisano da ako iznos obaveze iz stava 1. tog člana čije se plaćanje izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

Iz izreke pobijane prvostepene presude Osnovnog suda u Bačkoj Palanci proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom u vremenskom periodu od dana 01.01.2010. godine do 31.12.2012. godine (stav I izreke), kao i u vremenskom periodu od 01.01.2014. godine do 31.12.2014. godine i u periodu od 01.01.2015. godine do 31.03.2015. godine (stav II izreke), sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno, te svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva, u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza, nije prijavio zakonito stečen prihod, odnosno nije prijavio činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje poreskih obaveza, čime je isti izbegao plaćanje poreza na dodatnu vrednost u ukupnom iznosu do 2.922.343,00 dinara (stav I izreke) i u iznosu od 5.308.885,53 dinara (stav II izreke).

Polazeći od navedenog i citiranih zakonskih odredbi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane prvostepene presude (stav I i stav II ), jasno proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja bića dva produžena krivična dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, odnosno, jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom na opisani način preduzeo radnje izvršenja navedenih krivičnih dela, jer u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza, nije prijavio zakonito stečeni prihod, odnosno činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza, a iznos obaveza čije plaćanje se izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara, pa su stoga neosnovani navodi branioca da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Pritom, Vrhovni kasacioni sud napominje da je kod krivičnog dela iz člana 229. stav 1. KZ radnja izvršenja alternativno određena, i da je za postojanje radnje izvršenja kao bitnog elementa predmetnog krivičnog dela, dovoljno da je izvršena bilo koja od alternativno propisanih radnji. Prema tome, nije nužno da u izreci presude budu navedeni svi zakonom predviđeni oblici radnje izvršenja, već je dovoljno da izreka obuhvata jedan od alternativnih oblika radnje, kao što je u konkretnom i slučaj.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, branilac okrivljenog neosnovano ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Marina Pandurović,s.r.                                                                                                      Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić