Vrhovni kasacioni sud: nema povrede načela ne bis in idem

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenih AA i BB, advokat Mile Krstić, blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese presudu kojom će ukinuti drugostepenu presudu i predmet vratiti Višem sudu u Vranju na ponovno odlučivanje ili da istu presudu preinači tako što će na osnovu člana 422. ZKP, doneti presudu kojom se optužba prema okrivljenima odbija.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB je neosnovan.

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenih povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da je povodom istog događaja okrivljenih vođen i pravnosnažno okončan disciplinski postupak i izrečene im disciplinske mere zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 14) Zakona o policiji – nezakonit, nesavestan, nemaran rad ili propuštanje radnje za koje je zaposleni ovlašćen, a koju su prouzrokovali ili su mogli da prouzrokuju štetu ili nezakonitost u radu a protiv okrivljenog BB i zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 2) Zakona o policiji – samovoljno napuštanje radnog mesta, pozorničkog mesta, mesta obezbeđenja objekta i lica, jedinice ili mesta određenog za pripravnost iz člana 157. stav 1. tačka 7) Zakona o policiji – ponašanje suprotno kodeksu policijske etike, koja šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima. Prema navodima zahteva, činjenični opis teške povrede službene dužnosti iz rešenja disciplinskog starešine MUP-a RS kojim su okrivljeni oglašeni odgovornim i zbog čega su im izrečene disciplinske mere, obuhvataju sve elemente koji su obuhvaćeni činjeničnim opisom iz dispozitiva optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Vranju Kt 2061/15, kao i u izreci prvostepene presude Osnovnog suda u Bujanovcu K 169/17 od 19.02.2018. godine, tj. odnose se na iste okrivljene, na iste oštećene, i isti životni događaj koji se desio u isto vreme i na istom mestu.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ocenjuje kao neosnovane, s obzirom na to da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari kako se to navodi u zahtevu branioca okrivljenih.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni BB, pravnosnažnim rešenjem disciplinskog starešine Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije Ds br.116-105/2015 od 30.03.2016. godine, oglašen odgovornim zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 14) Zakona o policiji – nezakonit, nesavestan, nemaran rad ili propuštanje radnje za koju je zaposleni ovlašćen, a koju su prouzrokovali ili su mogli da prouzrokuju štetu ili nezakonitost u radu i iz člana 157. stav 1. tačka 2) Zakona o policiji – samovoljno napuštanje radnog mesta, pozorničkog mesta, mesta obezbeđenja određenih objekata i lica, jedinice ili mesta određenog za pripravnost i iz člana 157. stav 1. tačka 7) – ponašanje suprotno kodeksu policijske etike, koja šteti ugledu službe i narušava odnose među zaposlenima, te mu je izrečena disciplinska mera – novčana kazna u iznosu od 20% od mesečne plate zaposlenog u vremenu od tri meseca, a da je okrivljeni AA, pravnosnažnim rešenjem disciplinskog starešine MUP-a Republike Srbije, PU Vranje Ds 116-104/15 od 27.02.2017. godine, oglašen odgovornim zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 14) Zakona o policiji – nezakonit, nesavestan, nemaran rad ili propuštanje radnji za koje je zaposleni ovlašćen, a koji su prouzrokovali ili su mogli da prouzrokuju štetu ili nezakonitost u radu, te mu je izrečena disciplinska mera – novčana kazna u iznosu od 20% od mesečne plate zaposlenog ostvarena u mesecu kojom se mera izriče u vremenu od jednog meseca.

Iz spisa predmeta proizlazi i to da je protiv okrivljenih vođen krivični postupak pred Osnovnim sudom u Bujanovcu, koji je okončan donošenjem pobijane prvostepene presude kojom su okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. KZ, a okrivljeni BB i zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. KZ, pa su osuđeni i to: okrivljeni AA, na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, a okrivljeni BB na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci, koja presuda je delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenih preinačena presudom Višeg suda u Vranju u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što su okrivljenima zbog navedenih krivičnih dela izrečene uslovne osude, kao što je napred navedeno, dok je žalba branioca okrivljenih u preostalom delu odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Dakle, imajući u vidu napred navedeno, nesporno je da su protiv okrivljenih AA i BB povodom istog životnog događaja vođena dva odvojena postupka i to disciplinski postupak pred MUP-om Republike Srbije, PU Vranje, koji postupak je okončan donošenjem pravnosnažnih rešenja disciplinskog starešine Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, PU u Vranju, DS br.116-105/2015 od 30.03.2016. godine i DS 116-104/15 od 27.02.2017. godine, te krivični postupak koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Vranju Kž1 179/18 od 17.09.2018. godine kojom su okrivljenima zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. KZ, a okrivljenom BB i zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koja su prvostepenom presudom oglašeni krivim izrečene uslovne osude.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne može ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Tumačenjem navedenih odredbi Ustava Republike Srbije, Zakonika o krivičnom postupku i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, proizilazi da zabrani ponovnog suđenja, iskazanoj kroz načelo ne bis in idem, podleže vođenje kaznenih postupaka za isto delo, a prilikom zaključivanja da li je došlo do povrede ovog načela sud je dužan da utvrdi da li su oba postupka vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi bila kaznenopravna, zatim da li drugo delo proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u suštini iste (idem), kao i da li se u konkretnom slučaju radi o ponovnom suđenju ili kažnjavanju (bis).

Domašaj principa ne bis in idem kada su u pitanju javnopravni delikti različite kategorije, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, može se svesti na primenu određenih kriterijuma ocene istovetnosti kažnjivog događaja takozvana „merila Engel“, čijom primenom, prilikom ocene da li se radi o „optužbi za krivično delo“, treba imati u vidu tri kriterijuma i to: 1) pravnu kvalifikaciju dela prema domaćem zakonodavstvu, 2) prirodu dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma i to obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) prirodu i stepen težine kazne.

Dakle, imajući u vidu napred navedeno, sud je, prilikom ocene da li vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenih AA i BB, zbog dela koja proizilaze iz istih činjenica predstavlja povredu načela ne bis in idem, trebalo da utvrdi da li se disciplinski postupak, koji je protiv ovih okrivljenih vođen zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 14) Zakona o policiji, a protiv okrivljenog BB i zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 2) i člana 157. stav 1. tačka 7) Zakona o policiji, odnosi na krivičnu stvar i da li je disciplinska mera koja je predviđena za izvršioce tih disciplinskih prekršaja po svojoj prirodi kazneno-pravno.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu odredbe domaćeg zakonodavstva, odluke Ustavnog suda Srbije i praksu Evropskog suda za ljudska prava, kao i merila Engel vođenje disciplinskog postupka i u njemu izrečene disciplinska mera, načelno, a u konkretnom slučaju novčana kazna umanjenje mesečne plate okrivljenima, nisu predstavljali smetnju za vođenje krivičnog postupka protiv istih okrivljenih, a ovakav zaključak proizlazi iz pravne kvalifikacije dela prema domaćem zakonodavstvu, prirode dela i prirode i stepena težine kazne.

Ovo pre svega iz razloga jer se disciplinski postupak vodi zbog lakših i težih povreda radne obaveze i u tom postupku se utvrđuje disciplinska odgovornost za učinjene povrede posebnih pravila ponašanja kojih se zaposleni moraju pridržavati na radu i u vezi sa radom, a za koje se mogu izreći propisane disciplinske mere radnopravnog karaktera, dok se krivičnim pravom štite osnovne društvene vrednosti, kroz propisivanje krivičnih dela i krivičnih sankcija kao represivnih mera koje se mogu izreći učiniocu krivičnog dela, sa ciljem suzbijanja kriminaliteta.

Dakle, disciplinskim merama ograničavaju se ili oduzimaju određena prava i položaj, odnosno svojstva zaposlenog i po pravilu njihovo pravno dejstvo ograničava se samo na organizaciju ili organ u kome radnik radi, dok je svrha krivičnih sankcija sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela, uticanje na druge da ne čine krivična dela i izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona (član 42. KZ), a iz čega proizilazi da se disciplinske mere razlikuju od krivičnih sankcija u sadržaju, objektu i posledicama koje iz njih proizilaze.

Pored toga, u prilog zaključku da disciplinski postupak po svojoj pravnoj prirodi nije kazneni postupak ukazuje i trodeobna podela delikata kaznenog prava na krivična dela, privredne prestupe i prekršaje, kroz koje zakonodavac stepenuje težinu određenog protivpravnog ponašanja, tako da se imaju u vidu vrednosti koje se propisivanjem ovih delikata kaznenog prava štite, procesna pravila i vrstu sankcija koje se za njihovo izvršenje mogu izreći, pa u načelu disciplinski postupak i u njemu izrečena disciplinska mera ne predstavljaju delikt kaznenog prava.

Imajući u vidu napred navedeno, to bez obzira na činjenicu što je disciplinski postupak vođen zbog događaja koji proizlazi iz istih činjenica, u konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum da su oba postupka vođena po „krivičnoj optužbi“, što znači da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga okončanjem disciplinskog postupka nisu postojale procesne smetnje da se protiv okrivljenih vodi druga vrsta postupka povodom istog životnog događaja, a u konkretnom slučaju krivičnog postupka pred redovnim sudom.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se podnetim zahtevom branioca okrivljenih AA i BB, neosnovano ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenih učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, zbog čega je zahtev ocenjen kao neosnovan.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić