Presuda Vrhovnog suda kojom se odbija zahtev za zaštitu zakonitosti

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 495/25 od 19.02.2026. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Miška Manasijeva i presuda Višeg suda u Vranju K 48/23 od 09.06.2025. godine je potvrđena.

Iako branilac okrivljenog Miška Manasijeva, advokat Ivan Simonović navodi da zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi protiv presude Apelacionog suda u Nišu Kž1 495/25 od 19.02.2026. godine, iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i protiv presude Višeg suda u Vranju K 48/23 od 09.06.2025. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pravnosnažnu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miška Manasijeva, je neosnovan.

Ističući bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Miška Manasijeva u zahevu navodi da su pobijane presude zasnovane na nezakonitim dokazima i to na iskazima policijskih službenika koji su kao svedoci pred sudom iznosili činjenice do kojih su došli prilikom vršenja opserviranja i opažanja okrivljenog. Po stanovištu branioca, imajući u vidu da su u odnosu na okrivljenog bile preduzimane posebne dokazne radnje, navedena zapažanja nisu mogla biti predmet svedočenja policijskih službenika, već su morala biti sadržana u dokumentaciji sačinjenoj povodom sprovođenja tih radnji, zbog čega se njihovi iskazi imaju smatrati nezakonitim dokazima, na kojima se ne može zasnivati pravnosnažna presuda.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miška Manasijeva, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u pobijanoj prvostepenoj presudi činjenično stanje, koje u potpunosti kao pravilno utvrđeno prihvata i drugostepeni sud, između ostalog utvrđeno na osnovu iskaza svedoka policijskih službenika BB, VV i GG, koji su kritičnom prilikom, kao policijski službenici vršili operativnu radnju - opservaciju okrivljenog Miška Manasijeva, te neposredno posmatrali njegovo kretanje i aktivnosti, kao i susret sa okrivljenim AA, primopredaju novca i paketića za koji je kasnije utvrđeno da sadrži opojnu drugu „kokain“, nakon čega je usledila policijska intervencija i pronalazak opojne droge kod saokrivljenog.

Odredbom člana 16. stav 1. ZKP je propisano da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbom člana 91. ZKP je propisano da je svedok lice za koje je verovatno da će dati obaveštenje o krivičnom delu, učiniocu ili o drugim činjenicama koje se utvrđuju u postupku, dok je članom 92. stav 1. istog zakonika propisano da svako lice koje može da prenese svoja saznanja ili opažanja u vezi sa predmetom svedočenja ima sposobnost svedočenja.

Takođe, odredbama člana 47. stav 2. tačka 3) i 50. Zakona o policiji regulisano je policijsko opažanje i opserviranje kao policijska radnja koju policijski službenici preduzimaju u vršenju poslova iz svoje nadležnosti.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, iskazi svedoka navedenih policijskih službenika predstavljaju dokaze koji su izvedeni u skladu sa zakonom i nisu pribavljeni protivno članu 16. stav 1. ZKP, te se ne radi o dokazima na kojima se presuda ne može zasnivati.

Naime, navedeni svedoci – policijski službenici su se u svojim iskazima izjašnjavali o činjenicama i okolnostima vezanim za sam kritični događaj, koje su neposredno videli i opazili, u okviru operativno taktičke mere, a u cilju otkrivanja inkriminisanog ponašanja okrivljenog Miška Manasijevića, o kojima su svedočili u krivičnom postupku. Davanjem iskaza u svojstvu svedoka, policajci se nisu izjašnjavali o sadržini obaveštenja pribavljenih od okrivljenih ili drugih lica, niti o sadržini rezultata posebnih dokaznih radnji tajno praćenje i snimanje iz člana 170. ZKP, već isključivo o sopstvenim neposrednim zapažanjima i saznanjima do kojih su došli neposrednim posmatranjem kritičnog događaja i ponašanja okrivljenog.

Pri tome, suprotno navodima zahteva, okolnost da su u odnosu na okrivljenog bile preduzimane posebne dokazne radnje, sama po sebi ne čini nezakonitim dokazima neposredna zapažanja policijskih službenika, niti isključuje mogućnost da se oni o tim činjenicama ispitaju kao svedoci u krivičnom postupku.

Stoga njihovi iskazi, dati na glavnom pretresu u prisustvu stranaka i branioca ne predstavljaju nezakonite dokaze, pa se neosnovano navodima zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu zahteva branilac kroz navode da izvedeni dokazi ne pružaju potpunu izvesnost u pogledu odlučnih činjenica, da je sud pogrešno ocenio nalaz i mišljenje veštaka u pogledu načina dospevanja DNK materijala na pakovanje opojne droge i da je trebalo primeniti načelo in dubio pro reo iz člana 16. stav 5. ZKP, suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, dok navodima da drugostepeni sud nije razmatrao žalbene navode koji se tiču potrebe preciznijeg utvrđivanja nanošenja DNK materijala, branilac ukazuje na povredu odredbe člana 460. ZKP. Međutim, kako povrede navedenih odredaba, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, to se Vrhovni sud, u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković