Presuda Vrhovnog kasacionog suda o nepostojanju prekoračenja optužbe

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.1211/17 od 01.12.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Jagodini, okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata Marka Dimitrijevića, te branioca okrivljenog BB – advokata Ivana Miloševića, a presuda Osnovnog suda u Jagodini K br.481/16 od 09.05.2017. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Marko Dimitrijević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da branilac zahtevom ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon što je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavljen Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbi člana 488. stav 2. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, obzirom da veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je, nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u konkretnom slučaju došlo do narušavanja objektivnog identiteta između presude i optužbe, jer je prvostepeni sud vezan činjeničnim opisom dela iz optužnice, te taj opis ne sme da prekorači, odnosno ne sme na štetu okrivljenog uzimati u obzir činjenice koje su utvrđene na glavnom pretresu, a nisu obuhvaćene opisom dela u optužnici. Prema stavu branioca, ovlašćeni tužilac nije precizirao optužni akt u skladu sa činjeničnim stanjem koje je utvrđeno na glavnom pretresu, a koje se delimično razlikuje od činjeničnog stanja opisanog u optužnici, pa su okrivljeni stavljeni u nepovoljniji položaj, jer nisu na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ, već su bez preciziranja optužbe osuđeni za izvršenje krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3. u saizvršilaštvu, u vezi člana 33. KZ.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Optužnicom Osnovnog javnog tužioca u Jagodini Kt br. 397/16 od 30.11.2016. godine, koja je precizirana na glavnom pretresu dana 09.05.2017. godine, okrivljenima AA i BB stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ. Pobijanom prvostepenom presudom, okrivljeni su oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 3. u vezi člana 33. KZ, pri čemu je prvostepeni sud shodno činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu iz izreke presude izostavio činjenice i okolnosti navedene u optužnici koje se odnose na upotrebu sile i pretnje prema oštećenom GG, te bliže opisao radnje okrivljenih koje su predmet optužbe, krećući se pri tome u granicama činjeničnog opisa iz optužnice, u pogledu bitnih okolnosti koje se odnose na postupanje okrivljenih kritičnom prilikom.

Odredbom člana 420. stav 2. ZKP propisano je da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, te činjenicu da je preciziranom optužnicom okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, a da su prvostepenom presudom okrivljeni oglašeni krivim za lakše krivično delo – za krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 3) u vezi člana 33. KZ, jer je sud u toku postupka ocenio da radnje okrivljenih, koje se odnose na upotrebu sile i pretnje prema oštećenom, nisu dokazane, to se po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju ne može govoriti o prekoračenju optužbe, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, pri čemu je sud postupio saglasno sa ovlašćenjima iz člana 420. stav 2. ZKP.

Prvostepeni sud je pravilno, u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, ne izlazeći van okvira optužbe, izvršio činjenične izmene u odnosu na optužnicu u korist okrivljenih tako što je izostavio činjenice i okolnosti iz optužnice koje se odnose na upotrebu sile i pretnje prema oštećenom i oglasio ih krivim za lakše krivično delo – za krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 3) u vezi člana 33. KZ, to u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Po oceni ovoga suda, istim zahtevom se neosnovano ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i s tim u vezi ističe da su se „radnje okrivljenih opisane u izreci prvostepene presude mogle podvesti pod znatno lakša krivična dela“. Prema stavu branioca okrivljenog AA, opis radnje krivičnog dela zbog kojeg su okrivljeni oglašeni krivim „ne može da se podvede pod elemente krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) KZ“, već eventualno može predstavljati krivično delo lažno predstavljanje iz člana 329. stav 1. KZ, krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ ili krivično delo utaja iz člana 207. KZ.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u radnjama okrivljenih AA i BB, opisanim u izreci prvostepene presude, stoje svi bitni elementi krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) u saizvršilaštvu, u vezi člana 33. KZ, zbog kojeg su oglašeni krivim, obzirom da iz izreke prvostepene presude proizilazi da su se okrivljeni kritičnom prilikom oštećenom predstavili kao policajci u civilu, pri čemu je okrivljeni AA tražio od oštećenog da izvrši kontrolu njegovog kamiona, te je vršeći navodnu kontrolu od oštećenog uzeo dokumenta i novčanik i iz novčanika oštećenog oduzeo novac, a u čemu mu je pomogao okrivljeni BB predstavljajući se kao kolega okrivljenog AA, čime je opisano oduzimanje i prisvajanje tuđe pokretne stvarina naročito drzak način, u nameri pribavljanja protiv pravne imovinske koristi.

Stoga su neosnovani i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u delu kojim se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da po mišljenju odbrane u konkretnom slučaju ne postoje čak ni elementi osnovnog oblika krađe iz člana 203. KZ, jer nije dokazano da je okrivljeni oduzeo tuđe pokretne stvari, niti je dokazano da je to izvršeno na drzak način, a obzirom da iz iskaza samog oštećenog proizilazi da je okrivljenom koji se predstavio kao pripadnik civilne policije – sam predao dokumenta i novčanik. Nadalje, u zahtevu se ističe i da vrednost oduzetih stvari od oštećenog nije na adekvatan način utvrđena tokom postupka, da nisu precizno utvrđeni ni mesto i vreme izvršenja krivičnog dela, a s tim u vezi u zahtevu se ukazuje na iskaze oštećenog, te svedoka DD, kao i na činjenicu da u toku postupka nije saslušan očevidac ĐĐ, i pored toga što je odbrana predlagala njegovo saslušanje. Najzad, zahtevom se ukazuje i da okrivljeni već duži niz godina koristi sedative u okviru terapije, te da je kritičnom prilikom konzumirao i alkohol, pa je prema stavu branioca u konkretnom slučaju bilo neophodno izvršiti i neuropsihijatrisko veštačenje okrivljenog, a što je prvostepeni sud propustio da učini u toku postupka.

Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog AA iznosi sopstvene činjenične zaključke, koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, pri čemu osporava ocenu izvedenih dokaza i na taj način pravnosnažnu presudu suštinski pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Zahtevom se ukazuje i na povredu odredaba člana 350. stav 1. ZKP i povredu člana 16. stav 5. ZKP, zbog kojih povreda u smislu člana 485. stav 4. ZKP okrivljeni preko branioca ne može podneti ovaj vandredni pravni lek, pa zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nije razmotren u pogledu odlučnih činjenica i navedenih povreda zakona.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                 Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić